· САДРЖАЈ CONTENTS РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ PAPERS AND ARTICLES Стеван М....

САДРЖАЈ CONTENTS РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ PAPERS AND ARTICLES

Стеван М. Станковић: ПАТРИОТИЗАМ ЈОВАНА ЦВИЈИЋА .............................................…. 9 Stevan M. Stanković: PATRIOTISM OF JOVAN CVIJIĆ ................................................................. 27 Драгица Живковић, Јасмина Јовановић: МЕТОД КОМПАРАЦИЈЕ У КАРТО-ГРАФСКОМ МОДЕЛОВАЊУ ДЕМОГРАФСКИХ ПОКАЗАТЕЉА .................................29 Dragica Živković, Jasmina Jovanović: METHODS OF COMPARISON IN CARTOGRAPHIC MODELLING OF DEMOGRAPHIC INDICATORS .............................36 Петар Васић: ВАНБРАЧНИ ФЕРТИЛИТЕТ У ЦЕНТРАЛНОЈ СРБИЈИ И ВОЈВО-ДИНИ ОД ПОЧЕТКА 90-ИХ ГОДИНА XX ВЕКА ..............................................................................37 Petar Vasić: NON-MARITAL FERTILITY IN CENTRAL SERBIA AND VOJVODINA SINCE THE BEGGINING OF 1990s ................................................................................54 Мирко Грчић: ДЕМОГРАФСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ РАТНИХ ГУБИТАКА .........................55 Mirko Grčić: DEMOGRAPHIC CONSEQUENCES OF WAR VICTIMS .........................…71 Јелена Срећковић: ИНТЕРНО РАСЕЉЕНА ЛИЦА У СВЕТУ .................................................73 Jelena Srećković: INTERNALLY DISPOSED PERSONS IN THE WORLD .................... 80 Зора Живановић: МАКРОРЕГИОНАЛНИ ЦЕНТРИ СРБИЈЕ КАО ОДРЕДИШТА МИГРАЦИЈА СТАНОВНИШТВА .......................................................................................................................81 Zora Živanović: MACROREGIONAL CENTRES IN SERBIA AS DESTINATIONS OF POPULATION MIGRATIONS ..........................................................................................................................89 Даница Шантић: РАСЕЉЕНА ЛИЦА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НА ТЕРИТО-РИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА ............................................................................................................................................91 Danica Šantić: INTERNALLY DISPLACED PERSONS FROM KOSOVO AND METOHIJA IN BELGRADE .....................................................................................................................................101 Милка Бубало – Живковић, Анђелија Ивков, Тамара Ковачевић: МИГРАЦИЈЕ У БАЧКОЈ ОД ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО 2002. ГОДИНЕ ..............................................103 Milka Bubalo – Živković, Anñelija Ivkov, Tamara Kovačević: MIGRATIONS IN BAČKA FROM THE SECOND WORLD WAR TO 2002 ...............................................................116 Драшко Маринковић, Бранка Маринковић: ПРОСТОРНО-ДЕМОГРАФСКЕ ПО-СЉЕДИЦЕ ПРОЦЕСА ИЗБЈЕГЛИШТВА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ ........................117 Draško Marinković, Branka Marinković: SPACE-DEMOGRAPHIC CONSEQUENCES REFUGEES PROCESS OF REPUBLIC OF SRPSKA .......................127 Светлана Радовановић: ЕТНИЧКА СТРУКТУРА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ У КОНТЕКСТУ НАЦИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ..........................129 Svetlana Radovanović: ETHNIC STRUCTURE IN THE KINGDOM OF YUGOSLAVIA REGARDING NATIONAL POLICY OF YUGOSLAV NATIONALITY .....................................................................................................................................................................139 Dorin Lozovanu: ETHNOHISTORIC AND ETHNOGEOGRAPHIC CHARACTERIZATION OF THE POPULATION OF MOLDOVA .......................................141 Дорин Лозовану: ЕТНОИСТОРИЈСКЕ И ЕТНОГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИ-КЕ СТАНОВНИШТВА МОЛДАВИЈЕ ..........................................................................................................153

Анђелија Ивков, Бранислав Ђурђев, Александра Драгин: ПРОМЕНЕ У БРОЈУ И СТРУКТУРИ ДОМАЋИНСТАВА И ПОРОДИЦА ВОЈВОДИНЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА ................................................................................................................................................155 Anñelija Ivkov, Branislav ðurñev, Aleksandra Dragin: CHANGES IN STRUCTURE AND NUMBER OF HOUSEHOLDS AND FAMILIES IN VOJVODINA IN THE SECOND HALF OF 20TH CENTURY ................................................................................................................161 Драгутин Тошић, Марија Невенић: ДНЕВНИ УРБАНИ СИСТЕМ – ПРОСТОРНИ ИЗРАЗ ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА ......................................................................163 Dragutin Tošić, Marija Nevenić: DAILY URBAN SYSTEMS – SPATIAL DIMENSION OF DEVELOPMENT AND DURATION OF POPULATION’S DAILY COMMUTING …....................................................................................................................................................................175 Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић: ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ РАДНЕ СНАГЕ, УЧЕНИКА И СТУДЕНАТА СВИЛАЈНЦА ПО ПОПИСУ СТАНОВНИ-ШТВА 2002. ГОДИНЕ ...................................................................................................................................................177 Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić: DAILY MIGRATIONS OF ACTIVE POPULATION, AND PUPILS AND STUDENTS OF SVILAJNAC ACCORDING TO THE POPULATION CENSUS IN 2002 ............................................................................................................185 Мила Павловић, Дејан Шабић: МОГУЋНОСТИ ДЕМОГРАФСКЕ РЕВИТАЛИЗА-ЦИЈЕ НАСЕЉА НА ТЕРИТОРИЈИ ОПШТИНЕ ЧАЧАК ..........................................................187 Mila Pavlović, Dejan Šabić: SOME POSSIBILITIES OF DEMOGRAPHIC REVITALIZATION OF THE SETTLEMENTS IN THE MUNICIPALITY OF ČAČAK .........................................................................................................................................................................................194 Снежана Вујадиновић, Мирјана Гајић: ДЕМОГРАФСКА И ФУНКЦИОНАЛНА ОБЕЛЕЖЈА РУДНИЧКИХ НАСЕЉА ...........................................................................................................195 Snežana Vujadinović, Mirjana Gajić: DEMOGRAPHIC AND FUNCTIONAL CHARACTERISTICS OF RUDNIK SETTLEMENTS .......................................................................205 Љиљана Димитријевић, Александар Радивојевић: БЕЛА ВОДА – САВРЕМЕНИ ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ И ПРОБЛЕМИ ........................................................................................207 Ljiljana Dimitrijević, Aleksandar Radivojević: BELA VODA – MODERN DEMOGRAPHIC PROCESES AND PROBLEMS .................................................................................215 Зубаревич Наталья Васильевна, Сафронов Сергей Геннадьевич: ДЕМОГРАФИЧЕСКОЕ ПРОСТРАНСТВО РОССИИ ...................................................................217 Зубаревич Наталија Васиљевна, Сафронов Сергеј Геннадјевич: ДЕМОГРАФСКИ ПРОСТОР РУСИЈЕ ...........................................................................................................................................................233 Владимир А. Ионцев, Иван А. Алешковский: ПРИРОДА И ФАКТОРЫ ДЕМОГРАФИЧЕСКОГО КРИЗИСА В СОВРЕМЕННОЙ РОССИИ ..............................235 Владимир А. Јонцев, Иван А. Алешковскиј: ПРИРОДА И ФАКТОРИ ДЕМО-ГРАФСКЕ КРИЗЕ У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ ......................................................................................248 Драган Петровић: ДЕМОГРАФСКА СИТУАЦИЈА У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ..251 Dragan Petrović: DEMOGRAPHIC SITUATION IN RUSSIA TODAY .............................263 ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович: ДИНАМИКА СИСТЕМЫ РАССЕЛЕНИЯ ДАГЕСТАНА В ПОСТСОВЕТСКИЙ ПЕРИОД ..................................................................................265 Елдаров Елдар Магомедович: ДИНАМИКА СИСТЕМА НАСЕЉА ДАГЕСТАНА У ПОСТСОВЈЕТСКОМ ПЕРИОДУ .................................................................................................................290 André–Louis Sanguin: ORGANISER ET REORGANISER L’ESPACE ENTRE CENTRE ET PERIPHERIE: MODERNITE DE LA GEOGRAPHIE POLITIQUE DE JEAN GOTTMANN ...........................................................................................................................................................293 Андре–Луј Санган, ОРГАНИЗАЦИЈА И РЕОРГАНИЗАЦИЈА ПРОСТОРА ИЗМЕ-ЂУ ЦЕНТРА И ПЕРИФЕРИЈЕ: САВРЕМЕНОСТ ПОЛИТИЧКЕ ГЕОГРАФИЈЕ JEAN-a GOTTMAN-a ......................................................................................................................................................301

Невена Ћурчић, Жељко Бјељац: НАВИКЕ И ПОНАШАЊА ТУРИСТА ВЕЗАНО ЗА ПУТОВАЊА – АНАЛИЗА ПРЕМА ПОЛУ .....................................................................................303 Nevena Ćurčić, Željko Bjeljac: HABITS AND BEHAVIOUR OF TOURISTS WHILE TRAVELLING – ANALYSIS ACCORDING TO GENDER DIFFERENCE ..................314 Сања Павловић: ПРИВРЕДНЕ ОДЛИКЕ ПРИСЛОНИЦЕ У ПРОШЛОСТИ, ТРЕ-НУТНО СТАЊЕ И МОГУЋНОСТИ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ .......................................................315 Sanja Pavlović: ECONOMIC EXCELLENCES OF PRISLONICA IN THE PAST, MOMENTARY CASE AND POSSIBILITIES FOR REVITALIZATION .........................324 БЕЛЕШКЕ NOTES Први конгрес српских географа (Драгица Р. Гатарић) ...................................................................325 The First Congress of the Serbian Geographers (Dragica R. Gatarić) ...................................... 325

БИБЛИОГРАФИЈА BIBLIOGRAPHY

Мирко Д. Грчић, Николај А. Слука: Глобални градови, Географски факултет Уни-верзитета у Београду, Географски факултет МГУ ”М.Б.Ломоносов”, Београд, 2006. (Иван Раткај)…..........................................................................................................................................................329 Mirko D. Grčić, Nikolaj A. Sluka: Global Cities, Faculty of Geography, University of Belgrade, Faculty of Geography MGU ”M.B. Lomonosov”, Belgrade, 2006. (Ivan Ratkaj)..............................................................................................................................................................................................329 АУТОРИ (AUTHORS) .................................................................................................................................................. 330 РЕЦЕНЗЕНТИ (REVIEWERS) .............................................................................................................................. 335

ОБАВЕШТЕЊЕ АУТОРИМА .............................................................................................................................. 338

ДЕМОГРАФИЈА, књ. IV, 2007. DEMOGRAPHY vol. IV 2007

____________

29

УДК 528.94:314

Оригиналaн научни рад Original scientific work

Драгица Живковић Јасмина Јовановић

МЕТОД КОМПАРАЦИЈЕ У КАРТОГРАФСКОМ МОДЕЛОВАЊУ ДЕМОГРАФСКИХ ПОКАЗАТЕЉА

Извод: Метод компарације као општенаучни метод неизоставан је у географији и

картографији. Карта у сваком тренутку омогућава компарацију елемената геопро-

стора. Демографске карактеристике одређеног геопростора представљају његов

најдинамичнији део. Предност представљања демографских показатеља у карто-

графском моделовању омогућено је постојањем системског праћења развоја поја-

ва, сређених у серијама нумеричких показатеља, односно статистичких података.

Кључне речи: поређење, демографија, нумерички, серије, карта

Abstract: Comparison as a general scientific method is unavoidable in geography and

cartography. The map makes the comparison possible at any given moment in time.

Demographic characteristics of certain geospace represent its most dynamic part. The

advantage of presenting demographic facts in cartographic modelling is made possible

by following the development of certain phenomena arranged in series of numerical

indicators, i.e. statistical data.

Key words: comparison, demography, numerical, series, map

Увод

Упоређивање, у најопштијем смислу, је логички начин успоста-вљања разлика међу сличним предметима и сличности међу различитим

предметима. Примена компаративног метода омогућава сазнање о слично-

сти или истоветности, разликама и супротностима својстава појава и про-

цеса које су предмет истраживања током посматраног периода. Као опште-

научни метод, компарација има примену у другим наукама a неопходан је

елемент и у другим, сложенијим методама научног сазнања (анализи и

синтези, апстраховању и уопштавању, итд.).1 У географској науци метод

компарације је неизоставан. Он омогућава упоређивања својстава терито-

рија које се погледом не могу обухватити или упоређивања појава које су у природи невидљиве. Јединствено средство просторно-временске и времен- 1 Шешић Б.: Основи методологије друштвених наука, Научна књига, Београд,

1988, стр. 141.

Драгица Живковић, Јасмина Јовановић

____________

30

ско-просторне (географске) компарације је карта, која омогућава карто-

графску форму логичког начина сазнања. Примена компаративног метода захтева претходну диференцијацију садржаја који се упоређује, поделу

простора на карактеристичне целине које се упоређују и поделу времена

на карактеристичне пресеке или периоде. Научно упоређивање има смисла само ако се спроводи између узајамно повезаних појава према њиховим

суштинским обележјима. За упоређивање важна је основа упоређивања,

сврсисходност, тј. постојање сличности и разлика.

Географска и картографска компарација

Географија има велику традицију у научном коришћењу метода

компарације, а у картографији је неопходан. По С. В. Калеснику ”Карто-графија је моћна метода упоредног истраживања и прегледа географских

појава у простору и времену, у статици и динамици”.2

Географска и картографска форма компарације јединствене су пре-ма предмету упоређивања, али се разликује по језику остваривања процеса

упоређивања и по начину функционисања. Картографска компарација је

специфична - она је просторна у времену и временска у простору. Гео-

графска компарација, заснована на емпиријској основи, иако је виша фор-

ма од картографске, базира се на картографској компарацији, која често

временски претходи географској. Тек после картографског моделовања са-

држаја карте компарација омогућава сагледавање закономерности у слич-

ностима и разликама. Карта својим језиком одражава сличности и разлике

картираног садржаја, а географска компарација издваја закономерности у сличностима и разликама, ради даљег уопштавања и објашњења.3

Карта је умањена слика Земљине површине или неког њеног дела.

Пошто су на њој представљени сви елементи геопростора она у сваком тре-нутку омогућава међусобну компарацију елемената. Могућности компара-

ције просторно и временски су неограничене. Карта омогућава упоређива-

ње свих представљених елемената геопростора (видљивих и невидљивих). Демографске показатеље могуће је превести на језик математике.

Сређене серије нумеричких показатеља омогућавају превођење на језик

карте, статистичке графиконе и графичке комуникације. Тако се развија

грана географске математике, чија је претеча геостатистика.

Демографски показатељи као елементи картографске компарације

Елементи геопростора и геопросторни системи, међусобно повеза-ни и узајамно условљени, динамични су. Делујући једни на друге образују

2

Асланикашвили А. Ф.: Метакартографија, МЕЦНИЕРЕБА, Тбилиси, 1974, стр. 55. 3 Исто, стр. 56.

Dragica Živković, Jasmina Jovanović

____________

31

повратне спреге (директне и индиректне), условљавајући настајање, раз-

вој, стагнације, деградације па и нестајање (цивилизација, народа, култу-ра). Демографске карактеристике одређеног геопростора представљају ње-

гов најдинамичнији део. Предност картографског моделовања демограф-

ских показатеља је у томе што постоји системско праћење развоја појава (пописи становништва, витална статистика, итд.), што су промене дина-

мичне а показатељи нумерички сређени по серијама. Њихово праћење је

важно за организовање људске делатности.

Компарација демографских показатеља може се сагледати кроз

следеће видове:

1. компарација просторних целина према дистрибуцији становништва:

а) у хоризонталном правцу (по дефинисаним просторним целинама

– административним, политичким, регионалним),

б) у вертикалном правцу (по хипсометријским појасевима);

2. компарација демографских показатеља према временским одредницама: a) фиксирана – пописна година или временски пресек,

б) у временском систему – омогућава компаративност еволутивних

чинилаца у временским пресецима (пописне године) или временским пе-

риодима (петогодишта, десетогодишта).4

Примена метода компарације за представљање демографских пока-

затеља остварује се кроз следеће начина:

– компарација истородних демографских показатеља у различитим

временским пресецима (нпр. промена броја домаћинстава по годинама по-

писа – табела 2, карта 2); – компарација истородних демографских показатеља у односу на

један изабрани, базни показатељ (нпр. промена броја становника по годи-

нама пописа у односу на изабрану, базну годину, табела 1, карта 1); – компарација истородних показатеља у односу на укупни показа-

тељ (нпр. број пољопривредног становништва у односу на укупно станов-

ништво, табела 1 и 3, карта 3); – компарација различитих показатеља геопростора у истом времен-

ском пресеку (нпр. упоређивање броја становника, густина насељености и

површина за одређену пописну годину, табеле 1 и 3, карта 4).5

Компарација демографских показатеља условљава издвајање, име-

новање и дефинисање типова нумеричких вредности и то:

– апсолутне или природне – непосредне, конкретне, необрађене (нпр. број становника по насељима, по одређеној години пописа);

4 Љешевић М.: Картографски метод у систему научних метода и његово место у географији, Глобус, бр. 13, Српско географско друштво, Београд, 1981, стр. 55. 5 Сретеновић Љ.: Видови семиоразмерног картографисања, Зборник ГИ ПМФ,

XXIX/XXX, Београд, 1982/83, св. 143.


____________

32

– унифициране или изједначене – условне, именоване нумеричке

вредности, сведене и изједначене апсолутне нумеричке вредности показа-теља разноврсне тематике у разним мерним јединицама на јединствену

норму са адекватном и истоветном мерном јединицом (нпр. у односу на

просечан број становника, на просечну површину или на просечну густину становништва);

– компаративне или поредбене – упоређене апсолутне појединачне

нумеричке вредности са минимумом, максимумом, просеком (нпр. упоре-

ђење броја неписменог становништва по општинама према просеку у Ре-

публици);

– структурне или саставне – структурни односи из упоређења апсо-

лутних нумеричких вредности као делова према целини (нпр. структура

радне снаге);

– корелативне или суодносне – односи између апсолутних нуме-

ричких вредности две величине, два показатеља као израз њихове узајамне зависности (нпр. густина насељености);

– медијантне или средишне – просеци, средине, скупови, серије,

интервали;

– интерсекцијске или просечне – просек низа или серије нумерич-

ких вредности као стање у временском пресеку развоја, мењања;

– интервалне или размакне – низ, серије или скупови нумеричких

вредности издељени на равномерне подскупове (нпр. периоди, равномерна

или неравномерна стања развоја).6

Типови нумеричких вредности демографских показатеља су у раз-личитим видовима издвојени и сређени по серијама условно наменски, за-

висно од графичког начина изражавања, у циљу пружања квантитативних

и квалитативних информација специфичних својстава картиране тематике. Односно, графички представљене наменски, сврсисходно сређене серије

нумеричких вредности показатеља омогућују истицање разлика нумерич-

ког израза специфичности картиране тематике. Серије нумеричких вредно-сти (демографских) показатеља представљају се одређеним серијама зна-

кова. Сврсисходна и метричка примена картографских метода условљава

неопходно метричко усклађивање нумеричких (демографских) показатеља

у разним видовима семиоразмерног тематског картографисања, у циљу бр-

же и свеобухватније информисаности о картираној појави.7

Комплексност примене компаративног метода у картографском моделовању демографских показатеља сагледава се у процесу картирања и

интерпретирања тематске садржине карте.

6 Сретеновић Љ.: Семиоразмерно картографисање типова нумеричких вредно-

сти, Гласник Српског географског друштва, бр. 2, Београд, 1989, стр. 58–59. 7 Исто, стр. 57.


____________

33

Табела 1. – Кретање укупног броја становника 1953–2002.8

Укупан број становника Општина

1953. 1961. 1971. 1991. 2002.

Алибунар

Вршац

Ковачица

Ковин

Панчево

Пландиште

31.770

55.594

32.808

38.061

76.283

19.530

32.932

61.284

34.654

39.994

93.744

19.455

31.833

60.528

33.486

39.808

110.780

17.882

26.535

58.288

30.469

38.263

125.261

14.581

25.510

58.559

28.967

39.094

131.938

14.443

Табела 2. – Кретање укупног броја домаћинстава 1953, 1971. и 2002.9

Укупан број домаћинстава Општина

1953. 1971. 2002.

Алибунар Вршац Ковачица Ковин Панчево Пландиште

7.953

15.661

8.929 9.910

21.280

4.707

8.647

18.031

9.966 11.234

33.211

5.019

8.049

19.395

10.091 12.224

44.287

4.852

8 Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002.

године, књ. 9, РЗС, Београд, 2004. 9 Исто.


____________

34

Табела 3. – Кретање укупног броја пољопривредног становништва 1971. и 2002,

укупна површина и густина насељености становништва 2002.10

Број пољопривредног

становништва Густина насељености

ст./km2 Општина

1971. 2002.

Површина

у km2 2002.

Алибунар

Вршац

Ковачица Ковин

Панчево

Пландиште

9.233

13.043

10.148 11.885

12.571

4.873

5.555

6.136

6.735 6.745

6.324

2.054

602

800

419 730

755

383

42

73

69 53

174

38

10 Попис становништва и станова 1971, Становништво, Делатност, књ. 10, СЗС,

Београд, 1974; Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Пољопри-

вредно становништво, књ. 7, РЗС, Београд, 2004; Општине у Р Србији, РЗС, Бео-

град, 2004.


____________

35


____________

36

Закључак

Карта, у најопштијем смислу, као одраз реалности представља

сличности и разлике елемената геопростора. Могућност упоређивања није

ограничена просторно и временски, и не само на видљиве процесе већ и на невидљиве (миграције становништва, густине насељености, структуре ста-

новништва итд.). Карта омогућава упоређивање квалитативних, квантита-

тивних, структурних картираних демографских појава и процеса.

Карта је активна и пасивна у процесу упоређивања. То је изражено

у избору тема и садржаја карте које обезбеђују тренутно упоређивање по-

редбених страна предмета истраживања са упоредном основом. У оваквим

случајевима која намећу корисницима резултате, карта је активни чинилац

(карта упоређења промене броја становника у односу на 1953. годину).

Карта је пасивна у чину упоређивања картографски моделоване садржине

када она није унапред осмишљена за компарацију, већ зависи од знања ко-рисника (промене броја домаћинстава по пописним годинама).

Dragica Živković Jasmina Jovanović

METHODS OF COMPARISON IN CARTOGRAPHIC MODELLING OF DEMOGRAPHIC INDICATORS

Summary

Every comparison is made as a logical connection between the properties compared.

The meaning of comparison can be the general rule, but also a hypothesis of the

existence of a rule. The comparison establishes a specific form of the general rule, but

also it confirms the hypothesis proposed.

The map is minimized drawing of the earth’s surface or some of its part. Since all the

elements of geosurface are represented on it, it enables comparison of elements at any

time. The possibilities of comparisons are endless, both in space and time. The map

makes comparison of all represented elements of geospace (visible and invisible)

possible.


____________

29

УДК 528.94:314


Драгица Живковић Јасмина Јовановић

МЕТОД КОМПАРАЦИЈЕ У КАРТОГРАФСКОМ МОДЕЛОВАЊУ ДЕМОГРАФСКИХ ПОКАЗАТЕЉА

Извод: Метод компарације као општенаучни метод неизоставан је у географији и

картографији. Карта у сваком тренутку омогућава компарацију елемената геопро-

стора. Демографске карактеристике одређеног геопростора представљају његов

најдинамичнији део. Предност представљања демографских показатеља у карто-

графском моделовању омогућено је постојањем системског праћења развоја поја-

ва, сређених у серијама нумеричких показатеља, односно статистичких података.

Кључне речи: поређење, демографија, нумерички, серије, карта

Abstract: Comparison as a general scientific method is unavoidable in geography and

cartography. The map makes the comparison possible at any given moment in time.

Demographic characteristics of certain geospace represent its most dynamic part. The

advantage of presenting demographic facts in cartographic modelling is made possible

by following the development of certain phenomena arranged in series of numerical

indicators, i.e. statistical data.

Key words: comparison, demography, numerical, series, map

Увод

Упоређивање, у најопштијем смислу, је логички начин успоста-вљања разлика међу сличним предметима и сличности међу различитим

предметима. Примена компаративног метода омогућава сазнање о слично-

сти или истоветности, разликама и супротностима својстава појава и про-

цеса које су предмет истраживања током посматраног периода. Као опште-

научни метод, компарација има примену у другим наукама a неопходан је

елемент и у другим, сложенијим методама научног сазнања (анализи и

синтези, апстраховању и уопштавању, итд.).1 У географској науци метод

компарације је неизоставан. Он омогућава упоређивања својстава терито-

рија које се погледом не могу обухватити или упоређивања појава које су у природи невидљиве. Јединствено средство просторно-временске и времен- 1 Шешић Б.: Основи методологије друштвених наука, Научна књига, Београд,

1988, стр. 141.


____________

30

ско-просторне (географске) компарације је карта, која омогућава карто-

графску форму логичког начина сазнања. Примена компаративног метода захтева претходну диференцијацију садржаја који се упоређује, поделу

простора на карактеристичне целине које се упоређују и поделу времена

на карактеристичне пресеке или периоде. Научно упоређивање има смисла само ако се спроводи између узајамно повезаних појава према њиховим

суштинским обележјима. За упоређивање важна је основа упоређивања,

сврсисходност, тј. постојање сличности и разлика.

Географска и картографска компарација

Географија има велику традицију у научном коришћењу метода

компарације, а у картографији је неопходан. По С. В. Калеснику ”Карто-графија је моћна метода упоредног истраживања и прегледа географских

појава у простору и времену, у статици и динамици”.2

Географска и картографска форма компарације јединствене су пре-ма предмету упоређивања, али се разликује по језику остваривања процеса

упоређивања и по начину функционисања. Картографска компарација је

специфична - она је просторна у времену и временска у простору. Гео-

графска компарација, заснована на емпиријској основи, иако је виша фор-

ма од картографске, базира се на картографској компарацији, која често

временски претходи географској. Тек после картографског моделовања са-

држаја карте компарација омогућава сагледавање закономерности у слич-

ностима и разликама. Карта својим језиком одражава сличности и разлике

картираног садржаја, а географска компарација издваја закономерности у сличностима и разликама, ради даљег уопштавања и објашњења.3

Карта је умањена слика Земљине површине или неког њеног дела.

Пошто су на њој представљени сви елементи геопростора она у сваком тре-нутку омогућава међусобну компарацију елемената. Могућности компара-

ције просторно и временски су неограничене. Карта омогућава упоређива-

ње свих представљених елемената геопростора (видљивих и невидљивих). Демографске показатеље могуће је превести на језик математике.

Сређене серије нумеричких показатеља омогућавају превођење на језик

карте, статистичке графиконе и графичке комуникације. Тако се развија

грана географске математике, чија је претеча геостатистика.

Демографски показатељи као елементи картографске компарације

Елементи геопростора и геопросторни системи, међусобно повеза-ни и узајамно условљени, динамични су. Делујући једни на друге образују

2

Асланикашвили А. Ф.: Метакартографија, МЕЦНИЕРЕБА, Тбилиси, 1974, стр. 55. 3 Исто, стр. 56.


____________

31

повратне спреге (директне и индиректне), условљавајући настајање, раз-

вој, стагнације, деградације па и нестајање (цивилизација, народа, култу-ра). Демографске карактеристике одређеног геопростора представљају ње-

гов најдинамичнији део. Предност картографског моделовања демограф-

ских показатеља је у томе што постоји системско праћење развоја појава (пописи становништва, витална статистика, итд.), што су промене дина-

мичне а показатељи нумерички сређени по серијама. Њихово праћење је

важно за организовање људске делатности.

Компарација демографских показатеља може се сагледати кроз

следеће видове:

1. компарација просторних целина према дистрибуцији становништва:

а) у хоризонталном правцу (по дефинисаним просторним целинама

– административним, политичким, регионалним),

б) у вертикалном правцу (по хипсометријским појасевима);

2. компарација демографских показатеља према временским одредницама: a) фиксирана – пописна година или временски пресек,

б) у временском систему – омогућава компаративност еволутивних

чинилаца у временским пресецима (пописне године) или временским пе-

риодима (петогодишта, десетогодишта).4

Примена метода компарације за представљање демографских пока-

затеља остварује се кроз следеће начина:

– компарација истородних демографских показатеља у различитим

временским пресецима (нпр. промена броја домаћинстава по годинама по-

писа – табела 2, карта 2); – компарација истородних демографских показатеља у односу на

један изабрани, базни показатељ (нпр. промена броја становника по годи-

нама пописа у односу на изабрану, базну годину, табела 1, карта 1); – компарација истородних показатеља у односу на укупни показа-

тељ (нпр. број пољопривредног становништва у односу на укупно станов-

ништво, табела 1 и 3, карта 3); – компарација различитих показатеља геопростора у истом времен-

ском пресеку (нпр. упоређивање броја становника, густина насељености и

површина за одређену пописну годину, табеле 1 и 3, карта 4).5

Компарација демографских показатеља условљава издвајање, име-

новање и дефинисање типова нумеричких вредности и то:

– апсолутне или природне – непосредне, конкретне, необрађене (нпр. број становника по насељима, по одређеној години пописа);

4 Љешевић М.: Картографски метод у систему научних метода и његово место у географији, Глобус, бр. 13, Српско географско друштво, Београд, 1981, стр. 55. 5 Сретеновић Љ.: Видови семиоразмерног картографисања, Зборник ГИ ПМФ,

XXIX/XXX, Београд, 1982/83, св. 143.


____________

32

– унифициране или изједначене – условне, именоване нумеричке

вредности, сведене и изједначене апсолутне нумеричке вредности показа-теља разноврсне тематике у разним мерним јединицама на јединствену

норму са адекватном и истоветном мерном јединицом (нпр. у односу на

просечан број становника, на просечну површину или на просечну густину становништва);

– компаративне или поредбене – упоређене апсолутне појединачне

нумеричке вредности са минимумом, максимумом, просеком (нпр. упоре-

ђење броја неписменог становништва по општинама према просеку у Ре-

публици);

– структурне или саставне – структурни односи из упоређења апсо-

лутних нумеричких вредности као делова према целини (нпр. структура

радне снаге);

– корелативне или суодносне – односи између апсолутних нуме-

ричких вредности две величине, два показатеља као израз њихове узајамне зависности (нпр. густина насељености);

– медијантне или средишне – просеци, средине, скупови, серије,

интервали;

– интерсекцијске или просечне – просек низа или серије нумерич-

ких вредности као стање у временском пресеку развоја, мењања;

– интервалне или размакне – низ, серије или скупови нумеричких

вредности издељени на равномерне подскупове (нпр. периоди, равномерна

или неравномерна стања развоја).6

Типови нумеричких вредности демографских показатеља су у раз-личитим видовима издвојени и сређени по серијама условно наменски, за-

висно од графичког начина изражавања, у циљу пружања квантитативних

и квалитативних информација специфичних својстава картиране тематике. Односно, графички представљене наменски, сврсисходно сређене серије

нумеричких вредности показатеља омогућују истицање разлика нумерич-

ког израза специфичности картиране тематике. Серије нумеричких вредно-сти (демографских) показатеља представљају се одређеним серијама зна-

кова. Сврсисходна и метричка примена картографских метода условљава

неопходно метричко усклађивање нумеричких (демографских) показатеља

у разним видовима семиоразмерног тематског картографисања, у циљу бр-

же и свеобухватније информисаности о картираној појави.7

Комплексност примене компаративног метода у картографском моделовању демографских показатеља сагледава се у процесу картирања и

интерпретирања тематске садржине карте.

6 Сретеновић Љ.: Семиоразмерно картографисање типова нумеричких вредно-

сти, Гласник Српског географског друштва, бр. 2, Београд, 1989, стр. 58–59. 7 Исто, стр. 57.


____________

33

Табела 1. – Кретање укупног броја становника 1953–2002.8

Укупан број становника Општина

1953. 1961. 1971. 1991. 2002.

Алибунар

Вршац

Ковачица

Ковин

Панчево

Пландиште

31.770

55.594

32.808

38.061

76.283

19.530

32.932

61.284

34.654

39.994

93.744

19.455

31.833

60.528

33.486

39.808

110.780

17.882

26.535

58.288

30.469

38.263

125.261

14.581

25.510

58.559

28.967

39.094

131.938

14.443

Табела 2. – Кретање укупног броја домаћинстава 1953, 1971. и 2002.9

Укупан број домаћинстава Општина

1953. 1971. 2002.

Алибунар Вршац Ковачица Ковин Панчево Пландиште

7.953

15.661

8.929 9.910

21.280

4.707

8.647

18.031

9.966 11.234

33.211

5.019

8.049

19.395

10.091 12.224

44.287

4.852

8 Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002.

године, књ. 9, РЗС, Београд, 2004. 9 Исто.


____________

34

Табела 3. – Кретање укупног броја пољопривредног становништва 1971. и 2002,

укупна површина и густина насељености становништва 2002.10

Број пољопривредног

становништва Густина насељености

ст./km2 Општина

1971. 2002.

Површина

у km2 2002.

Алибунар

Вршац

Ковачица Ковин

Панчево

Пландиште

9.233

13.043

10.148 11.885

12.571

4.873

5.555

6.136

6.735 6.745

6.324

2.054

602

800

419 730

755

383

42

73

69 53

174

38

10 Попис становништва и станова 1971, Становништво, Делатност, књ. 10, СЗС,

Београд, 1974; Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Пољопри-

вредно становништво, књ. 7, РЗС, Београд, 2004; Општине у Р Србији, РЗС, Бео-

град, 2004.


____________

35


____________

36

Закључак

Карта, у најопштијем смислу, као одраз реалности представља

сличности и разлике елемената геопростора. Могућност упоређивања није

ограничена просторно и временски, и не само на видљиве процесе већ и на невидљиве (миграције становништва, густине насељености, структуре ста-

новништва итд.). Карта омогућава упоређивање квалитативних, квантита-

тивних, структурних картираних демографских појава и процеса.

Карта је активна и пасивна у процесу упоређивања. То је изражено

у избору тема и садржаја карте које обезбеђују тренутно упоређивање по-

редбених страна предмета истраживања са упоредном основом. У оваквим

случајевима која намећу корисницима резултате, карта је активни чинилац

(карта упоређења промене броја становника у односу на 1953. годину).

Карта је пасивна у чину упоређивања картографски моделоване садржине

када она није унапред осмишљена за компарацију, већ зависи од знања ко-рисника (промене броја домаћинстава по пописним годинама).

Dragica Živković Jasmina Jovanović

METHODS OF COMPARISON IN CARTOGRAPHIC MODELLING OF DEMOGRAPHIC INDICATORS

Summary

Every comparison is made as a logical connection between the properties compared.

The meaning of comparison can be the general rule, but also a hypothesis of the

existence of a rule. The comparison establishes a specific form of the general rule, but

also it confirms the hypothesis proposed.

The map is minimized drawing of the earth’s surface or some of its part. Since all the

elements of geosurface are represented on it, it enables comparison of elements at any

time. The possibilities of comparisons are endless, both in space and time. The map

makes comparison of all represented elements of geospace (visible and invisible)

possible.


____________

37

УДК 314.12:347.632(497.11)”199” Оригиналaн научни рад Original scientific work

Петар Васић

ВАНБРАЧНИ ФЕРТИЛИТЕТ У ЦЕНТРАЛНОЈ СРБИЈИ И

ВОЈВОДИНИ ОД ПОЧЕТКА 90-ИХ ГОДИНА XX ВЕКА

Извод: Ванбрачни фертилитет (као и брачни) није могуће сагледати изван дру-штвеног окружења, као ни ван контекста промена које се одвијају у сфери брачно-сти становништва, тако да је на самом почетку рада дат увод у социо-економске

прилике у којима су се одвијале промене у брачном фертилитету. У овом чланку дата је квантитативна анализа емпиријских података везаних за ванбрачна рађања и то пре свега, демографских (али и других) обележја мајки. Посматрани период (1990–2002) је узет из два разлога: временске блискости и специфичних друштве-

но-економских околности у земљи. Основна премиса аутора је, показати да ли ванбрачна рођења у Србији и даље имају битну црту социјалне патологије, или све више постају ствар слободног избора појединаца.

Кључне речи: ванбрачна рођења, брачност, транзиција, репродуктивно понаша-ње, демографска обележја мајки

Abstract: Non-marital fertility (as marital one too) could not be overviewed out of social environment, and also out of context of changes taking part in marital behavior, and because of that we have given an introduction in social and economic characteristics of environment in which changes of non-marital fertility took part. I this paper we have given quantitative analysis of empirical data considering non marital fertility, but above all consider demographic (and the others too) characteristics of mothers. This period (1990–2002) is taken for two reasons: its time closeness, and its specific social and economic circumstances. Author’s basic presumption is to show if non-marital fertility in Serbia still have significant socio-pathological characteristic, or is it more and more

becoming matter of individual’s free choice.

Key words: non-marital fertility, marital behavior, transition, reproductive behavior, mothers demographic characteristics

Увод

Aнализа фертилитета према брачном статусу има посебан значај у демографији, али и у социологији из више разлога. Као прво, у друштвима хришћанског културног круга брак је одувек представљао друштвени оквир хумане репродукције, али са почетком модерног доба, имајући у ви-ду период после Другог светског рата долази до одређених промена у функционисању модерног друштва, а самим тим и брака и породице као


____________

38

нуклеуса сваког друштва. Ради се о социолошком, односно културолошком помаку на пољу брака као институције где доминантну улогу добијају: слобода, једнакост, индивидуалност... Брак губи своју основну функцију, а то је прокреација. Трансформација брака као оквира породице тече у прав-цу од ”краља детета са родитељима” ка ”владарском пару са дететом”.1

У даљем тексту настојаћемо да укажемо на неке тенденције у ван-брачном фертилитету које су се испољиле током последње деценије XX и у првим годинама XXI века на територији централне Србије и Војводине. Два су основна разлога због којих ће се анализа односити на територију централне Србије и Војводине: први разлог, односно ограничавајући фак-тор је тај да не располажемо потребним подацима за Косово и Метохију у поменутом периоду. Други разлог је нешто комплексније природе, наиме, ради се о томе да су две поменуте целине наше Републике управо нискона-талитетно подручје на коме су промене на које желимо да укажемо, запра-во најинтензивније. Како овај рад говори о ванбрачним рођењима, то ће у даљем тексту бити укратко речи и о алтернативним хетеросексуалним за-једницама, које полако постају карактеристика и нашег друштва. Такође ће од великог значаја бити кратак увод у социо-економски феномен – ”Срби-ју деведесетих”!

Србија 90-их година XX века – друштвено-економски оквир

Деведесете године прошлог века су године које се могу означити

као прекретница у политичком и социо-економском животу земље. Уоп-ште крај 80-их и почетак 90-их година прошлог века представљају почетак краја дотада познатог биполарног Света, почевши са рушењем Берлинског зида и распадом Совјетског Савеза. Све то је покренуло транзицију са план-ске на тржишну привреду у целом бившем источном блоку и Југославији.

Наш народ је имао и ту несрећу да је са овим преокретом доживео и распад СФРЈ на пет нових држава. Распад државе и драстично смањење тржишта, већ постојећи економски проблеми наслеђени из претходног пе-риода, прекид започете економске реформе, рат у бившим југословенским републикама и ембарго међународне заједнице имали су за последицу убр-зано погоршање већ ионако лоших економских услова. У оваквом развоју догађаја велику, а највероватније и пресудну улогу имала је међународна заједница, односно пар највећих војно-политичких сила. Овде се може го-ворити о својеврсном геополитичком феномену ”БАЛКАНИЗАЦИЈЕ”, од-носно о томе да су три пресудна фактора довела до дезинтеграције СФР

1 From the era of the ”KING CHILD WITH PARENTS” to that of the ”KING PAIR WITH A CHILD” – Van De Kaa DJ (1988) ”The second demographic transition

revisited: Theories and expectations” Universiteit van Amsterdam, Werkstukken.

Petar Vasić

____________

39

Југославије: мултиконфесионалност народа бивше СФРЈ, територијална уситњеност (мисли се на републике у АВНОЈ-ским границама) и умеша-ност великих светских сила, односно њихова заинтересованост за судбину овог региона.

Две бивше социјалистичке републике Србија и Црна Гора, одлучу-ју у априлу 1992. године да наставе државно-правни континуитет тада већ непостојеће СФРЈ, формирајући СР Југославију, из разлога њихове духов-но-историјске и религијске повезаности. Тада настала СР Југославија суо-чава се са економским санкцијама међународне заједнице и општом изола-цијом земље из разлога подршке коју је пружила српском народу који се нашао ван граница СР Југославије. У исто време у Србију навире талас из-беглица са ратом захваћених подручја, што додатно оптерећује привреду земље, повећавајући социјална давања и притисак на тржиште рада.

У таквим условима повећане несигурности долази до рапидног смањења економске активности становништва, повећања броја незапосле-них, великог броја радника на принудним одморима, процвата сиве еконо-мије и невероватног осиромашења становништва. Као основна одлика ду-боке економске кризе у периоду 1991–1993. јавља се хиперинфлација у до-тада незабележеним размерама у модерној историји. Монетарни и фискал-ни систем земље нашао се у колапсу, а становништво, поготову његов ур-бани део на ивици егзистенције.2

Почетком 1994. године држава спроводи Програм монетарне ре-конструкције и економског опоравка земље. Овим потезом постигнуто је смањење незапослености, пораст зарада, стабилизација цена и курса дина-ра, као и смањење курсних разлика и наравно обарање инфлације. Земља у наредном периоду улази у фазу економског опоравка, а Дејтонским спора-зумом престаје и рат у непосредном окружењу (БиХ). Већ 1998. године зе-мља се сусреће са ескалацијом тероризма на Косову и Метохији. После не-прихватања споразума од стране тадашњих челника земље, Србија се су-среће са новим проблемом. Двадесетчетвртог марта 1999. године почиње агресија на Србију од стране Северно-атлантског пакта. После отприлике два и по месеца агресије на нашу земљу потписан је Кумановски споразум, чиме de facto Космет излази из јурисдикције Републике Србије. Србија се опет среће са новим проблемом, а то су реке расељених лица (више од 200.000 људи) које се сливају у већ осиромашену, разорену и разрушену

2 Бруто друштвени производ је у периоду 1991–1993. преполовљен, док је стопа раста друштвеног производа била константно негативна. Друштвени производ по глави становника је драстично опао, са 3000 $, на 2500 $ у 1991-ој години, а у вре-

ме највеће економске кризе, тј. 1993. на око 1300 $ по становнику – Бобић Мирја-на, Радушки Нада (1999) ”Услови у којима се развијало становништво” et all, ”Развитак становништва Србије 1991–1997.” ЦДИ, ИДН, Београд.


____________

40

земљу. Ово укратко представља друштвено-економски баласт са којим Ср-бија улази у ХХI век.

Почетак XXI века у Србији обележиле су друштвено-политичке промене, оличене у 5. октобру 2000. године. Долази до свргавања дотада-шњег режима и успостављања демократске власти, што је резултирало на-ставком економских реформи започетих још у време Анте Марковића и отварањем према Европи и Свету. Стопа инфлације је смањена, курс дина-ра релативно стабилизован, зараде почињу да расту и долази до прилива иностраног капитала. Укратко, земља се поново нашла на почетку не тако кратког и лаког пута транзиције са планске на тржишну економију.

Сви ови социјални, економски и политички проблеми обележили су живот земље, али и појединца узрокујући пад индивидуалног и дру-штвеног стандарда. Нарочито погођене биле су породице са децом у урба-ним срединама. На самом крају ХХ века долази до ретрадиционализације у начину живота појединца, који је притиснут свим недаћама које су ове го-дине донеле. Грађански рат у окружењу, економске санкције према Срби-ји, општи распад друштвеног система, колапс социјалистичке планске при-вреде су само неки од узрока који су генерацију у старости 20–29 година (доба у коме се најчешће склапао брак) на почетку деведесетих натерали да изналазе различите стратегије преживљавања и остваривања својих же-ља у правцу брака и родитељства. Деведесете су управо период јасног пада наталитета у централној Србији и Војводини (нешто раније у Војводини), када природни прираштај по први пут пада испод нуле. У таквим условима појединац се бори да оствари своје жеље у погледу брака и родитељства, суочавајући се са безизлазном ситуацијом и постављајући себи избор из-међу задовољења ”жељеног” материјалног статуса и ризика званог засни-вање породице. Брак и породица губе на оба поља, долази до константног смањења опште стопе нупцијалитета и у исто време до смањења опште стопе наталитета.

У условима осиромашења појединца и друштва, повећане економ-ске и физичке несигурности, природно је да индивидуа може потражити сигурност и заштиту у оквиру породице, било родитељске, било сопстве-не. Пад нупцијалитета код нас не значи нужно и опадање универзалности и популарности брака, већ одлагање склапања брака у старија годишта баш због постојећих социо-економских услова у земљи. Такође се као об-јашњење јавља и прихватање алтернативних облика живота у двоје, док се не стекну услови за заснивање брака и породице. Баш се код оваквих зајед-ница (бракова на пробу) и јавља највећи број ванбрачних рођења. Деведе-сете су приморале појединца на живот у заједници и формирање нефор-малних социјалних мрежа као стратегије преживљавања. Долази до ретра-диционализације у готово свим сферама живота становништва, у начину привређивања, размене добара, становања...

Petar Vasić

____________

41

Фактори транзиције модела брачности

Имајући у виду да је вековима основна функција брака била да обезбеди друштвено прихваћен оквир хумане репродукције, долази се до закључка да у времену када процес друге демографске транзиције све ви-ше добија на снази, брак полако губи своју основну функцију. Основна ка-рактеристика, односно претпоставка друге демографске транзиције јесте пад стопе укупног фертилитета испод 2,1-ог детета по жени, односно пад испод нивоа потребног за просту репродукцију становништва. Овакав пад фертилитета прати и промена модела брачности у већини развијених европских земаља. Ни једна од ове две чињенице не може бити поставље-на једна другој као узрок, односно последица. Њихово испољавање је истовремено, а њихов однос међузависан, односно двосмеран јер се и јед-но и друго могу јавити и као узрок и као последица. Све мање људи се од-лучује да има децу, а чак и они појединци који се одлучују на брак без де-це, често у њему веома кратко и остају јер без своје основне функције он све мање бива алтруистички, а све више индивидуалистички. У условима нарастајућег индивидуализма млади се одлучују за неформалне заједнице, задржавајући при том економску независност коју у браку не би имали.3

Дакле дешава се лагани трансфер од брака ка кохабитацији - (shift from the GOLDEN AGE OF MARRIAGE to the DAWN OF THE COHAB-ITATION).4 Због свих ових разлога број склопљених бракова опада, а про-сечна старост у којој се ступа у брак, расте. Све касније се ступа у брак пре свега због продуженог образовања младих. Млади се одлучују да живе у кохабитацији и да се евентуално венчају тек када пожеле да имају децу, или су деца већ на путу. Ипак све већи број деце се рађа ван брака, а нај-драстичнији примери су Шведска и Данска где је још у периоду 1956–1960. ван брака рађано око 10% деце, док је средином 1980-их година ра-ђано преко 40% деце ван брака.5

Очигледно да долази до промене од брака као институције ка парт-нерству као емотивном односу. Имајући у виду и нарастајући индивидуа-

3 Од средине 60-их година прошлог века, прво у западној Европи, а касније и на остатку континента, јављају се алтернативе традиционалном браку као што су LAT (living apart together) који подразумевају живот у двоје, али у засебним дома-ћинствима и DINK (double income, no kids) тј. брачне везе обично младих, образо-ваних парова којима је каријера важнија од породице па се одричу рађања деце – Бобић Мирјана (1999) ”Брак и породица” et all, ”Развитак становништва Срби-

је 1991–1997.” ЦДИ, ИДН, Београд. 4 Van De Kaa DJ (1988) ”The second demographic transition revisited: Theories and

expectations” Universiteit van Amsterdam, Werkstukken 5 Према Van De Kaa DJ (1988) ”The second demographic transition revisited: The-

ories and expectations” Universiteit van Amsterdam, Werkstukken.


____________

42

лизам код младих, може се приметити да су усвојени такви ставови да би брак као заједницу требало да одржавају једино љубав, срећа, задовољство и разумевање. Овакве премисе модерног брака брак држе на стакленим но-гама, повећавајући инциденцију развода брака, али и смањујући инциден-цију склапања бракова. Већина младих људи, поготову женски део попу-лације, пред себе поставља добро познато питање добитака и губитака при ступању у брак. У модерном друштву опортуни трошкови битисања у бра-ку се повећавају, тако да се број оних који су спремни да жртвују своју економску независност и каријеру у корист брака и деце, све више смању-је. Друго питање које се поставља пред младе јесте, да ли брак и родитељ-ство нужно иду заједно? Многи се одлучују на родитељство изван брачне заједнице, јер не желе да се одрекну родитељства, а истовремено не желе да изгубе економску независност и приватност, или једноставно сматрају да нису за живот у двоје.

Све чешће се јављају и они који се одлучују на трајно одустајање од партнерства, а они који су у неком виду партнерске уније или у браку, врло често се одлучују да немају деце, тј. на вољни, односно социолошки стерилитет. Битна карактеристика транзиције брачности и прекомпонова-ња партнерства уопште, је да долази до раскорака између почетка тог партнерства и почетка прокреације, мислећи на промену ставова и пона-шања код женског фертилног становништва. Раније виђење да се почетак прокреације мора везати за почетак брачне заједнице се све више напушта – постоје два примера оваквог одступања. Случај кад млада жена жели да постане мајка, али не жели да постане супруга и случај када жена која је у браку не жели да рађа. У условима постиндустријског друштва имодерни-зације појединац постаје самодовољан и на неки начин себичан. Он не же-ли да изгуби своју приватност, не жели да мења своје навике, да дели стамбени простор, да изгуби економску независност. Све ово јесте цена брачне заједнице, а једина добит јесте емотивна сатисфакција. Тако да младе жене уколико јако желе да роде, то све чешће раде ван окриља бра-ка, не желећи да изгубе ништа од пређашњег живота. Даље, многи брак доживљавају као ”омчу око врата”, иако је једина разлика између брака и кохабитације та што је брак формално-правно признат. Међутим Србија, односно централна Србија и Војводина, не одликују се значајним учешћем поменутих алтернативних форми живота у пару.

Деведесете године прошлог века утицале су на ојачавање брачне заједнице кроз смањење стопа диворцијалитета, јер је појединац мога наћи уточиште од свеопштег хаоса једино у окриљу породице. Стопа нупција-литета значајно је опала у периоду 1986–2001. На почетку овог периода свакодневица у Србији је углавном подсећала на свакодневицу већине дру-гих европских земаља, а стопа нупцијалитета је и у централној Србији и у Војводини износила 6,7 промила, да би на крају овог периода, после свих

Petar Vasić

____________

43

разарања и деструкције друштва износила у централној Србији 5,3, а у Вој-водини 5,6 промила. Стопа диворцијалитета је опала са 1,2 на 1,0 промила у централној Србији и са 1,7 на 1,1 у Војводини.

Транзиција брачности у коју је Србија ушла крајем 80-их и почет-ком 90-их XX века је по свему судећи била специфична и различита од оне кроз коју пролазе развијене земље северне и западне Европе. Та разлика се управо огледа у ниској инциденциј развода брака и ниском учешћу нефор-малних хетеросексуалних заједница. Без обзира на велики број ванбрачних живорођења у Србији, ипак се не може рећи да је транзиција модела брач-ности узела маха у Србији, пре се може говорити о померању склапања пр-вог брака у старија годишта (у 2001-ој години 28,6 за мушкарце и 25,1 за жене у централној Србији, а 28,3 и 25,0 година у Војводини). Такође треба узети у обзир да многи и поред тога што су хтели, нису могли ући у брак током кризних 90-их, тако да су године ступања у први брак нешто пове-ћане захваљујући томе. Ванбрачне заједнице на нашим просторима махом представљају брак на пробу, а оне озбиљније и дуготрајније најчешће и прерасту брак када пар пожели да има децу или су деца већ на путу. Основни фактор успорења транзиције модела брачности на нашим просто-рима је друштво у кризи, када је појединац принуђен да потражи уточиште у оквиру породице.

Феномен ванбрачног рађања

Током 1990-их година у Србији, а посебно њеним нисконаталитет-ним подручјима и великим градовима (Војводина, централна Србија и Бео-град) примећују се значајне промене у брачном и фертилном понашању, што је одлика и осталих држава у постсоцијалистичкој транзицији.6

У централној Србији и Војводини ванбрачна рођења показују гото-во константан пораст од 1981. године до данас. Оно што треба рећи да ван-брачна рођења у средини каква је Србија, представљају неку врсту социо-лошког феномена из следећих разлога. Прво, иако су нисконаталитетна подручја Србије кренула путем друге демографске транзиције и у смислу модела брачности и у смислу нивоа фертилитета, она ипак касне за разви-јеним европским земљама, у којим је удео ванбрачних заједница и ван-брачних рођења много виши него у нашој земљи. Друго, према Хајналовој подели Европе у односу на просечне године у којима се ступало у брак и у односу на распрострањеност (универзалност) брака, Србија је спадала у источно-европски модел брачности, источно од линије Трст–Санкт Пе-терсбург, са ниским годинама ступања у брак и готово сто процентном за-ступљеношћу брака међу становништвом.

6 Бобић М.: Транзиција партнерства – студија случаја у Београду, Филозофски факултет, Београд, 2002.


____________

44

Са оваквим традицијско-демографски наслеђеним обрасцем пона-шања није ни чудо што процес друге демографске транзиције теже узима маха у Србији. Србија се и даље одликује једном од највећих стопа склапа-ња брака у Европи, тако да се на ванбрачна рођења у условима оваквог распрострањења брака међу становништвом, гледа са извесном дозом осу-де и презира. Околина најчешће оваква живорођења карактерише као вид социјално девијантног понашања (утицај колективне свести), у мањој или већој мери зависно од тога јесте ли или није признато очинство над дете-том. За европске услове може се рећи да је у Србији владавина патријарха-та још увек јака, готово апсолутна, а један од најчвршћих предуслова одр-жања патријархата су управо патријархално одгојене жене. Чак је и у урба-ним срединама код нас још увек ”срамота” имати ванбрачно дете, погото-ву за мајку и поготову ако живи сама (самохрана мајка), а очинство над де-тетом није признато.

Анализа демографских обележја мајки

У земљама које су увелико ушле у процес друге демографске тран-зиције, ванбрачна рођења и ванбрачне заједнице се везују углавном за мла-ђу, образовану популацију која је носилац преображаја и модернизације друштва. Из ових разлога биће интересантно анализирати нека демограф-ска обележја мајки у случају ванбрачних живорођења у централној Србији и Војводини, на основу чега можемо говорити о евентуалним узроцима оваквог репродуктивног понашања код нас.

Кретање ванбрачних живорођења према старости мајке приказаће-мо на основу процентуалног учешћа појединих старосних група мајки у

Tабела 1. – Удео ванбрачних живорођења према старости мајке у централној Ср-

бији

Извор: Демографска статистика (одговарајућих година), СЗС, Београд.

Старост мајке

Година

до 19 год.

20–34

35 и више

1990. 1991. 1992. 1993. 1994.

1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

33,0 32,3 30,0 29,4 28,8

27,2 26,0 25,0 22,9 22,6 21,1 20,7 18,7

58,6 59,3 61,4 61,8 62,0

63,8 64,5 65,7 68,1 68,1 69,6 70,4 71,9

7,8 7,7 8,1 7,9 7,9

7,6 8,1 8,2 8,1 8,6 7,9 7,5 8,0

Petar Vasić

____________

45

укупном броју ванбрачних живорођења. Изабране су три старосне групе: жене млађе од 19 година (чија ванбрачна рођења у највећем броју предста-вљају нежељене трудноће), жене у старости 20–34 године (које су носилац највећег броја рођења, тј. жене најчешће рађају управо у овом старосном добу) и жене старије од 35 година (као показатељ померања рађања у ста-рија годишта и ванбрачних рођења вишег реда).

У централној Србији удео мајки у старости до 19 година се смању-је и то са 33% у 1990-ој, на 18,7% у 2002-ој години. Удео мајки у старости од 20 до 34 године расте са 58,6% у 1990-ој, на 71,9% у 2002-ој години, док удео мајки у старости преко 35 година релативно стагнира на нивоу око 8%.

У Војводини удео мајки у старости до 19 година се смањује и то са око 30% у 1990-ој, на 20,5% у 2002-ој години. Удео мајки у старости од 20 до 34 године расте са 61,8% у 1990-ој, на 68,4% у 2002-ој години, као и удео мајки у старости преко 35 година који расте са 7,8% на 10%.

Taбела 2. – Удео ванбрачних живорођења према старости мајке у Војводини

Старост мајке

Година

до 19 год.

20–34

35 и више

1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

29,9 29,4 26,9 27,3 28,8 25,8 24,2 23,9 23,6 23,7 23,0 23,3 20,5

61,8 62,0 64,7 63,1 62,2 63,3 65,5 66,4 66,0 67,0 67,6 67,9 68,4

7,8 8,2 7,3 8,4 8,8 8,9 8,6 8,6 9,5 8,0 8,8 8,2 10,0


Ово јасно говори да се ванбрачна рођења премештају у старија го-дишта, односно да просечна старост мајки расте, што може бити резултат општег тренда повећања просечне старости мајки код нас, као и резултат повећања броја ванбрачних рођења вишег реда, односно све ширег прихва-тања модела остваривања родитељства ван брачне заједнице. Даље ћемо анализирати структуру мајки према степену школске спреме, као једном од индикатора социјалног статуса појединца. У сврху ове анализе, упростићемо детаљну класификацију степена школске спреме на две категорије. Прва категорија нижеобразованих мајки обухватаће: мај-ке без школске спреме, са непотпуном основном школом и мајке са основ-ним образовањем. Друга категорија, вишеобразованих мајки обухватаће:


____________

46

мајке са средњом, вишом школом и са високошколским образовањем. Ова анализа може показати у ком смеру се креће транзиција фертилитета код нас. Taбела 3. – Учешће мајки са основним и нижим образовањем у укупном броју ван-

брачних живорођења

Година Централна Србија Војводина

1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

59,2 58,9 54,7 54,0 53,3 52,9 52,2 53,9 52,0 51,5 51,1 52,3 49,8

59,8 60,3 53,0 46,2 58,2 54,9 55,8 54,5 53,7 54,3 53,5 53,6 51,4


Учешће нижеобразованих мајки у укупном броју живорођења ван

брака у централној Србији током посматраног периода се смањило са не-што испод 60% у 1990-ој години, на нешто испод 50% у 2002-ој години. Слично кретање забележено је и у Војводини где са почетних нешто испод 60%, учешће ових мајки опада на 51,4% на крају посматраног периода.

Учешће вишеобразованих мајки у укупном броју живорођења ван брака у централној Србији током посматраног периода расте са око 35% у

Taбела 4. – Учешће мајки са средњим, вишим и високим образовањем у укупном

броју ванбрачних живорођења


1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

35,1 35,9 39,9 38,1 42,7 42,4 40,7 40,2 42,7 45,1 43,5 45,8 48,2

37,5 37,4 41,7 42,3 41,0 43,7 42,7 43,6 44,5 43,1 45,5 45,2 47,3


Petar Vasić

____________

47

1990-ој, на око 48% у 2002-ој години. У Војводини такође учешће вишео-бразованих мајки у укупном броју ванбрачних живорођења бележи пораст са 37,5% у 1990-ој, на 47,3% у 2002-ој години.

Из кретања приказаног показатеља може се закључити да транзи-ција фертилитета полако почиње да поприма карактеристике транзиције фертилитета у развијеним европским земљама из разлога што у обе макро целине расте број ванбрачних рођења од стране мајки које спадају у обра-зованију категорију становништва, која постаје носилац транзиције ферти-литета (у смислу брачности). Пад учешћа нижеобразованих мајки у случају ванбрачних живоро-ђења износи у централној Србији 9,4, а у Војводини 8,4% процентна поена. Пораст учешћа вишеобразованих мајки у укупном броју ванбрачних живо-рођења је у току посматраног периода у централној Србији износио 13,1, а у Војводини 9,8 процентних поена. Ово није тако велика разлика имајући у виду да је на почетку посматраног периода Војводина имала 37,5%, а цен-трална Србија 35,1% ванбрачних живорођења од стране ове категорије мајки. Пораст учешћа ове категорије мајки у укупном броју ванбрачних живорођења говори да се све више ради о вољном поступку појединца, од-носно о спремности жена да потребу за родитељством задовоље изван брачне заједнице, а све мање о социјалној патологији појединца који је дезоријентисан општим социјалним хаосом деведесетих. Што се анализе ванбрачних живорођења према националној при-падности мајке тиче, ради поједностављења анализе која би била приклад-на овој врсти чланка, предлажемо поделу овде набројаних националности у Србији у две категорије. У прву више-наталитетну категорију би спада-ли: Албанци, Роми и Муслимани (Бошњаци), док би у другу, ниже-натали- Taбела 5. – Учешће мајки више-наталитетних националности (Албанци, Роми, Муслимани) у укупном броју ванбрачних живорођења


1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

18,8 20,1 17,7 17,4 18,1 17,8 17,9 17,1 17,1 16,7 14,9 17,3 18,7

20,0 19,3 16,7 14,0 14,4 14,4 15,6 16,0 15,5 15,1 15,5 16,6 16,4



____________

48

тетну спадали: Срби, Црногорци, Мађари и Хрвати. Наравно даћемо и ана-лизу сваке националности понаособ, али ће неке тенденције по питању

ванбрачног фертилитета бити уочљивије ако се узме у обзир већи број једини-ца посматрања, те су из тог разлога ове националности подељене у две групе.

Прво ћемо анализирати групу више-наталитетних националности. Ове три националности смо ставили у исту групу јер знамо да су по карак-теристикама кретања фертилитета најсличније међу набројаним национал-ностима. Учешће мајки из ове категорије у обе макро целине показује слично кретање током посматраног периода, у централној Србији током целог периода варира између око 15 и 20%, док је у Војводини нешто дру-гачије, између 14 и 20%. У централној Србији вредности са почетка и краја посматраног периода се готово не разликују (1990: 18.8%, 2002: 18.7%). У Војводини је нешто другачија ситуација и може се говорити о смањењу учешћа са 20% у 1990-ој, на 16,4% у 2002-ој години. У категорији ниже-наталитетних националности налазе се Срби, Црногорци, Мађари и Хрвати. У централној Србији вредности учешћа се крећу између 74 и 81% (1990: 76.9%, 2002: 77.6%), док се у Војводини мо-же говорити о порасту са 63% на 72,1% (највећа вредност је достигнута 2000. године: 72,8%). Taбела 6. – Учешће мајки ниже-наталитетних националности (Срби, Црногорци, Мађари, Хрвати) у укупном броју ванбрачних живорођења


1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

76,9 76,2 79,0 79,2 77,7 76,2 74,1 76,0 77,8 79,7 81,2 79,3 77,6

63,5 65,6 68,8 71,1 70,7 72,0 71,2 71,2 71,6 72,0 72,8 72,4 72,1


Иако је у кретању учешћа обе категорије националности између

централне Србије и Војводине приметна разлика, закључујемо да то и није суштинска разлика, јер учешће ванбрачних рођења од стране ниже-натали-тетних националности у централној Србији не бележи пораст из разлога што је сам удео више-наталитетних националности у централној Србији много већи него у Војводини, а имајући у виду њихов висок фертилитет

Petar Vasić

____________

49

самим тим долази и до већег броја ванбрачних рађања, иако се можда њи-хов удео у укупним рођењима тих националности смањује и обрнуто код ниже-наталитетних националности. Број ванбрачних рођења код Српкиња у централној Србији бележи пораст од 39,4%. У случају Црногорки, Хрватица и Мађарица не може се говорити ни о порасту ни о паду јер је број ванбрачних живорођења суви-ше мали да бисмо могли да изведемо валидан закључак. Кретање броја ванбрачних живорођења код Албанки показује изразито неправилно крета- ње, али осцилира на релативно ниском нивоу. Код Муслиманки број ван-брачних живорођења осцилира на нивоу између 506 и 652 живорођења, а у

Taбела 7. – Број ванбрачних живорођења према националној припадности мајке у

централној Србији

Национална припадност

Год. Срби Црногорци Албанци Мађари Муслимани Роми Хрвати Остали

1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

6.745 6.871 7.115 7.954 7.842 7.690 7.657 8.376 8.725 8.343 9.070 9.267 9.401

42 55 45 49 40 38 40 18 23 31 28 23 28

176 193 208 268 281 224 191 219 222 209 150 186 236

5 5 9 7 8 9 4 2

11 5 6 7 3

566 592 512 506 569 524 511 569 605 518 502 599 652

924 1.054 896 986 989

1.059 1.161 1.105 1.110 1.029 1.023 1.245 1.388

27 26 26 18 18 16 28 17 32 28 26 20 22

387 337 295 352 432 612 833 770 574 379 436 408 456


Taбела 8. – Број ванбрачних живорођења према националној припадности мајке у

Војводини.

Национална припадност

Год. Срби Црногорци Албанци Мађари Муслимани Роми Хрвати Остали

1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

1.351 1.561 1.699 1.909 1.912 2.140 2.194 2.166 2.265 2.347 2.315 2.476 2.450

89 74 73 81 28 40 36 53 45 46 43 51 35

29 19 13 10 15 17 20 21 25 22 18 22 23

343 379 348 434 419 478 453 480 452 451 480 495 519

61 65 61 41 60 54 49 30 37 38 36 44 53

503 530 454 441 418 473 536 569 552 547 567 643 620

96 78 59 81 62 62 75 64 65 49 81 78 64

489 483 458 526 512 514 513 496 510 519 471 471 489



____________

50

периоду 1990–2002. бележи пораст од 15,2%. Број ванбрачних живорођења код Ромкиња у току посматраног периода расте за 50,1%.

Број ванбрачних живорођења код Српкиња у Војводини је током посматраног периода порастао за 81,3%. Код Албанки, Хрватица и Мусли-манки кретање овог показатеља је веома неправилно и ради се о малом броју живорођења тако да се не може са сигурношћу говорити о тенденци-јама кретања овог показатеља. Поред Српкиња и Мађарице бележе знатан пораст ванбрачних живорођења од 51,3%. Код Ромкиња тај пораст износи 23,3%. Једино се код Црногорки бележи очигледан пад ванбрачних живо-рођења од 60,7%.

Кретање ванбрачних рођења и показатеља правног статуса

ванбрачне деце

Број рођених у оквиру брака се из године у годину готово кон-стантно смањује, са изузетком последње три године (2000, 2001, 2002), као последица смањења опште стопе фертилитета на једној страни и као по-следица пораста броја ванбрачних рађања. У централној Србији се број ро-ђених у браку у периоду 1990–1999. смањио за 26,8%, а у истом периоду у Војводини смањује се за 26,4%. Изузетак чини период 1999–2002. када број рођених у браку бележи пораст у централној Србији за 6,7% и у Вој-водини за 7,6%. Промене дотадашњих трендова нису резултат значајније промене демографског понашања становништва, већ постепене стабилиза-ције прилика у Србији, за разлику од ратне 1999. године у којој се бележе најниже вредности броја брачних рођења и рођења уопште. Број ванбрачних живорођења у посматраном периоду бележи зна-чајан пораст од 37,4% у централној Србији и 43,6% у Војводини. Растући тренд ванбрачних рођења се најбоље може уочити на основу броја ван-брачних живорођења на 1000 укупно живорођених.

Taбела 9. – Живорођени рођени ван брака


1990. 1991. 1992. 1993.

1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

8.872 9.133 9.106 10.140

10.179 10.172 10.425 11.076 11.302 10.542 11.241 11.755 12.186

2.961 3.189 3.165 3.523

3.426 3.778 3.876 3.879 3.951 4.019 4.011 4.280 4.253


Petar Vasić

____________

51

Број ванбрачних живорођења се током посматраног периода у обе терито-ријалне целине налази у порасту. На почетку периода у централној Србији износио је нешто изнад 130 ванбрачних живорођења на 1000 укупно живо-рођених и нешто изнад 129 ванбрачних живорођења у Војводини. На крају посматраног периода у 2002-ој години износио је нешто испод 210 у цен-тралној Србији и нешто изнад 212 ванбрачних живорођења у Војводини.

Taбела 10. – Удео ванбрачних живорођења на 1000 живорођења у укупном броју

живорођених


1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

131,3 135,4 140,5 153,8 159,8 159,6 171,1 187,5 200,3 196,9 204,5 201,7 209,8

129,3 139,0 143,5 160,0 158,7 168,0 179,2 187,9 198,6 215,1 213,4 212,5 212,3


Проценат признања очинства у посматраном периоду генерално не показује неку јасну тенденцију, мада бележи мали пораст од 3,9 процентних поена у централној Србији и 4,3 процентна поена у Војводини.

Taбела 11. – Проценат признања очинства од укупно рођених ван брака


1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

26,5 25,8 23,7 24,0 29,0 31,1 29,6 27,2 29,0 26,7 29,8 31,8 30,4

41,5 45,2 46,1 40,0 38,6 40,7 38,8 37,2 40,5 38,2 38,5 40,2 45,8


Проценат позакоњења детета у посматраном периоду у централној Србији бележи јасан пад са 5,7 на 1,9%, док у Војводини овај показатељ


____________

52

има веома неправилно кретање и на крају посматраног периода бележи незнатан пораст од 1,4 процентна поена.

Taбела 12. – Проценат позакоњења детета од укупно признатих очинстава


1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. 1997. 1998. 1999. 2000. 2001. 2002.

5,7 8,5 5,9 5,0 2,9 2,3 1,0 1,4 2,8 3,2 0,8 1,9 1,9

7,4 11,2 15,5 17,5 15,0 9,4 8,5

13,5 14,6 14,5 11,5 5,1 8,8


Закључак

Друга демографска транзиција која се огледа у транзицији ферти-литета (пад стопе укупног фертилитета испод нивоа од 2,1-ог детета по жени), транзицији модела брачности и самим тим и транзицији у сфери брачног, односно ванбрачног фертилитета, узима маха у Србији као делу европског и хришћанског културног круга. Тренутне економске одлике друштва и ниво економског стандарда очигледно играју важну, али не и пресудну улогу у одређивању праваца демографског развитка. Србија је по већини карактеристика економског развитка далеко иза земаља Европске уније, али се у великом броју карактеристика демографског развитка при-ближава и изједначава са овим земљама. Пресудну улогу у одређивању правца, интензитета и трајања демографских процеса играју историјско, социјално и културно наслеђе, односно друштвено-историјски развитак. Неки узроци оваквог демографског тренда, мислећи на низак ниво ферти-литета, висок али опадајући ниво склапања брака међу становништвом, а самим тим и све виши ниво ванбрачног рађања имају традицијско и исто-ријско упориште у нашем народу.

Баш је из разлога некадашње готово универзалне брачности, опада-ње стопе нупцијалитета јако уочљиво, а као последица тога повећава се удео ванбрачних рођења у укупном броју живорођених. Број живорођених ван брака према старости мајке управо показује тенденцију која нам говори да се модел ванбрачног фертилитета код нас, постепено изједначава са моделом који влада у развијеним европским зе-

Petar Vasić

____________

53

мљама. Удео мајки, у старости до 19 година, које ванбрачно рађају се током целог периода смањује, удео мајки у старости од 20 до 34 године готово током целог периода расте, док удео мајки старих 35 и више година рела-тивно стагнира на веома ниском нивоу. Што нам говори да се највећи део ванбрачних рађања управо концентрише у истој старосној доби жена као и рађања уопште, на основу чега можемо закључити да ванбрачна рађања у Србији све више постају свестан избор, а све мање социјална патологија.

Анализа мајки на основу школске спреме, исто тако, говори у при-лог закључку да модел ванбрачног рађања у Србији поприма карактери-стике модела ванбрачног рађања у високоразвијеним и развијеним европ-ским државама, где су управо вишеобразоване жене носиоци оваквог мо-дела репродукције. Удео мајки са нижим образовањем на оба посматрана подручја бележи јасан пад и обрнуто, удео мајки са вишим образовањем бележи веома изражен пораст.

Демографска анализа ванбрачних рођења према националности мајке није показала значајније резултате. Анализа према подели национал-ности на више и ниже-наталитетне показала је да се релативни однос изме-ђу ове две групације у централној Србији битније не мења, док се у Војво-дини овај однос мења у корист групације ниже-наталитетних национално-сти. У анализи појединачних националности примећујемо да се број ван-брачних рођења повећава код Српкиња, Ромкиња и Мађарица, док код осталих набројаних националности није могуће извести прецизан и поу-здан закључак због јако малог броја ванбрачних рађања – једино попула-ција војвођанских Црногорки бележи јасан пад укупног броја ванбрачних рађања. Број ванбрачних рођења, као и удео ванбрачних рођења у укупном броју живорођених током целог посматраног периода у обе територијалне целине, бележи пораст. Проценат признања очинства ванбрачној деци у обе макро целине бележи мали пораст, што говори да не само жене већ и мушкарци све вољније бирају овакав начин остваривања репродукције. На другој страни, проценат позакоњења детета од укупно признатих очинста-ва у централној Србији показује јасан пад, на основу чега можемо закљу-чити да се ванбрачна рођења све мање појављују као фактор склапања ”ис-форсираних бракова” (SHOTGUN MARRIAGES). У Војводини је ситуаци-ја нешто другачија - овај показатељ има веома неправилно кретање, чак на крају бележи незнатан пораст од 1,4 процентна поена, што не говори о су-штинској разлици између ове две територијалне целине, већ једноставно да се у Војводини не може говорити о јасној тенденцији у кретању овог показатеља – евентуално о стагнацији. И на крају, закључак се сам намеће: Србија у овој сфери демограф-ског понашања становништва већ корача у правцу модернизације модела хумане репродукције, али и модела брачности.


____________

54

Petar Vasić

NON-MARITAL FERTILITY IN CENTRAL SERBIA AND VOJVODINA

SINCE THE BEGGINING OF 1990s

Summary Analyzing fertility regarding marital status has special significance in demography and

sociology for many reasons. First, in Christian societies marriage was always the scope of human reproduction, but with beginning of modern age, considering period after Second World War, some changes occurred in functioning of marriage and family as a nucleus of every society. In terms of growing individualism, young people are deciding

to live in informal unions, and keep economic independence which they wouldn’t have in marriage. Considering traditional marital function to provide socially excepted scope for human reproduction, we can tell that marriage is loosing its basic function. Numerous social, economic, and political problems marked a life of individuals in Serbia, and caused decrease of individual and social standard. Non-marital fertility in central Serbia and Vojvodina is constantly increasing since 1981. Number of born out of marriage considering mothers age is showing the tendency which is telling us that model of non-marital fertility in Serbia is equalizing with model in western European

countries. Highest percentage of non-marital fertility is concentrated in same age as overall fertility, by what we can conclude that non-marital fertility in Serbia is mostly chosen and less pathological phenomena. Mothers’ educational structure analysis tells us that highly educated women are careers of non-marital fertility. Basic factor of

slowing marital behavior transition is social crisis, when individual is forced to get a shelter and stay in family. In the end, conclusion is that Serbia in this sphere of demographic behavior is stepping forward modernization of human reproduction model, and not to forget, marital behavior model.


____________

55

УДК 314.116–026.243(4)(091)

355.1 – 058.65(497.11)”19” Прегледни чланак Review article

Мирко Грчић

ДЕМОГРАФСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ РАТНИХ ГУБИТАКА

Извод: Ратови су јако утицали на динамику броја становника и састав становни-

штва зараћених држава. У неким земљама, као што је Србија, ратови су изазивали

велике демографске катастрофе. Они су утицали на повећавање смртности, сма-

њивање наталитета и природног прираштаја, промене нивоа брачности. Ипак у

овом раду објект истраживања нису индиректни демографски ефекти ратова, него

само директни људски губици у војним операцијама у време ратова.

Кључне речи: Демографија, становништво, ратови, Европа, Србија

Abstract: Wars had great influence on population number and stucture of states in arm

conflicts. In some states, such as Serbia, wars caused significant demographic

catastrophes. They affected increasing mortality, decreasing birth rate and natural

increase, changing in marriage structure. Never the less, in this paper the object of

research is not the indirect demographic war effects. The object is direct human losses

in military actions in war times.

Key words: demography, population, war, Europe, Serbia

Увод

Говорећи о демографским променама становништва у свету не мо-

жемо заобићи велике поремећаје узроковане ратовима. Ти поремећаји су толико сложени и специфични, да треба конституисати посебну научну

дисциплину - војну демографију – која ће се бавити закономерностима ре-

продукције становништва у условима рата. Детерминанте репродукције становништва у демографском смислу су природно кретање (наталитет и

морталитет) и миграције (досељавање и одсељавање). Оне у ратним усло-

вима имају специфичне трајекторије и закономерности кретања, супротне

мирнодопским. Тим заметним проблемима треба да се бави војна демогра-

фија. Ретко у којој другој области демографске статистике се запажа таква

разноврсност података, метода и резултата као у статистици људских гу-битака у време ратова. Не само у ратно време, него и касније, у мирнодоп-

ским публикацијама, наводе се сасвим противуречне цифре о војним губи-

цима појединих земаља. Сам ток рата представља ”статистички мрак” тако

да се не могу рачуноводствено прецизно утврдити цифре људских губита-

ка. Зато се прибегава статистичким проценама, које се ослањају углавном


____________

56

на војну евиденцију, пописе становништва пре и после рата и разноврсне

писане изворе, као што су: мемоари, извештаји и слично. Задатак демогра-фа састоји се у томе, да примете одређене закономерности и изведу одре-

ђене закључке.

Како се могу најпрецизније одредити војни губици? При утврђива-њу војних демографских губитака треба утврдити обухват популације у

време рата. Целокупно становништво у време рата треба поделити на две

категорије: војнике и цивиле. У војнике се убрајају сви војници и официри

свих родова војске, који се налазе на фронту, у резерви, у болницама и на

одмору. Све остало становништво је цивилно (укључујући и мобилисано

становништво за рад, изградњу фортификација и слично). Разграничење

између војног и цивилног становништва је само први корак у утврђивању

класификације губитака међу војницима и цивилима по врстама губитака.

Неопходно је строго разграничити губитке у демографском смислу од гу-

битака у војно-оперативном смислу. У војно-оперативном смислу у губит-ке се осим убијених и умрлих војника, укључују сви они који су избачени

из строја – заробљени, нестали без трага, тешко рањени, контузовани и бо-

лесни војници који су доспели у болнице, који се сматрају ”неповратним

губицима” са аспекта бројног стања војске, без обзира да ли су то ”бојеви

губици” или ”санитарни губици”.

Са демографске тачке гледишта у губитке међу војницима и циви-

лима се сврставају сви смртни случајеви независно од њихових узрока (ра-

њавање, болест и сл.). Демографски говорећи о људским војним губицима,

треба разликовати два појма: укупне губитке, тј. укупни фактички број умрлих војника за време рата, и чисте губитке, који се добију одузимањем

обичне смртности у датим условима. При одређивању размера неповрат-

них демографских губитака могу бити од користи промене између пописа пре и после рата, посебно у погледу броја мушког становништва. Треба

имати у виду да смањивање броја мушког становништва у периоду између

два пописа не представља само резултат људских губитака него и демо-графских кретања. Да би израчунали губитке мушког становништва треба

упоредо с фактичким бројем у послератном попису израчунати и хипоте-

тички број, тј. колико би било становника мушког пола у датој држави да

није било рата. Разлика између хипотетичког и фактичког броја је основа

за израчунавање губитака мушког становништва у периоду рата. При томе,

од укупног губитка у који улазе погинули војници и официри, треба одузе-ти смртност цивилног мушког становништва (услед бомбардовања, терора,

глади, епидемија и сл.), смањивања броја мушке деце услед смањеног на-

талитета у току рата, пасивног миграционог салда мушкараца у држави у време рата. Према томе, неповратни нето војни губици могу се израчунати

ако се из разлике хипотетичког и фактичког броја становника у послерат-

ном попису, одузму резултати повећане смртности цивилног мушког ста-

Mirko Grčić

____________

57

новништва, резултати смањеног наталитета, пасивни салдо спољњих ми-

грација. Остатак су неповратни нето војни губици. Прецизније, фактички број мушког становништва је мањи од хипо-

тетичког броја после рата, због губитака војно способног мушког станов-

ништва (18–50 година), повећане смртности мушког цивилног становни-штва, пасивног миграционог салда мушког становништва. При томе хипо-

тетички број треба умањити за износ ”природног” губитка у условима

предратног нивоа смртности.

Други начин коришћења материјала пописа је израчунавање ”мањ-

ка” мушког становништва у односу на женско. Женско становништво се

узима као контролна група, на основу које се израчунава мањак мушког

становништва. И ту је потребно урачунати низ корекција, као што је удео

жена у попису пре рата, миграциони салдо мушког и женског становни-

штва, смртност женског становништва у рату, тренд повећавања мортали-

тета мушког становништва у мирнодопским условима, демографска крета-ња од краја рата до године пописа. За процену ратних губитака у земљама

где није било пописа, или у историјској прошлости, користе се мање поу-

здане методе пропорција, екстраполација.1

Према томе, у сваком конкретном случају потребно је вршити од-

говарајуће прорачуне н основу масе статистичких података. У различитим

публикацијама дају се често паушални подаци о војним губицима, који се

међусобно доста разликују. На пример, цифре о броју погинулих у Србији

у Првом светском рату у страној штампи и публикацијама могу се групи-

сати у три групе – од 48.000–140.000, од 297–410.000 и од 690.000–707.000.

Табела 1. – Преглед података о погинулим у Србији у време Првог светског рата

у страним изворима

Ред Број Извор

1.

707.000 Bogart E. L., Direct and indirect cost of the Great World War, N. Y.,

1920, p. 274.

2. 700.000 Павлович М., Итоги мировой войны, М., 1924, с. 7.

3.

690.000

”La Serbie”, № 14, 1919.; Döring C., die Bewölkerungsbewegung in

Weltkrieg, T. III, 1920, p. 56; Woytinsky S. W., Die Welt in Zahlen, Bd.

VII, Berlin, 1928, p. 116; Statistisches Jahrbuch für das Deutsche Reich,

1921–22, p. 28.

4. 410.000 Тардье А., Мир, М., 1944, с. 41–42.

5. 400.000 Бољшая Советская энциклопедия, 1. изд., т. 44, 1939, с. 672.

6.

378.000 Међународни Биро рада Лиге нација: ”Enquête sur la production”, t. I,

p. 29.

7.

370.000 Bulletin de l’Union des grandes associations françaises controle la

propagande ennemie, 27. V. 1919, p. 1279–1284.

1 Урланис Ц. Б.: История военных потер, ”Полигон”, Санкт-Петербург, 1994, с. 27.


____________

58

8.

325.000

Hersch L., La mortalite causee par la guerre mondiale, ”Metron”, v. 5, №

1, 1925, p. 131; Hayes J. C., A Brief History of the Great War, N. Y.,

1924, p. 389; Notestein W. F. and others, The future population of

Europe and the soviet Union, Population projections, 1944, p. 75;

Garrison F. H., Notes on the History of Military medicine, Washington,

1922, p. 199.

9.

322.000 Larcher, Données statistiques concernant la guerre 1914–1918, ”Revue

militaire française”, № 142, avril 1933, p. 47.

10. 297.000 Француски журнал ”Temps”, 5. XI 1919.

11. 140.000 Урланис Б., История военных потер, С. Петербург, 1994, с. 158.

12.

125.000 Kriegsverluste – ”Meyer’s Lexicons”, 1927, p. 181; Ayers L. P., The war

with germany. A Statistical summary, Washington, 1919, p. 119.

13. 100.000 Француски журнал ”Drapeau bleu”, 13. XII 1919.

14.

48.000

Encyclopedia Britanica, v. 23, 1945, p. 775; Wilcox F. W., Population

and the World War: a preliminary survey, ”Journal of the American

Statistical Association”, v. 18, № 142, 1923, p. 702; ”World Almanac”,

1939, p. 949; Prentiss A. M., Chemicals in War. A treatise on chemical

warfare, N. Y. and London, 1937, p. 651.

16.

45.000

”Statistics of the military Effort of the British Empireduring the Great

War 1914–1920”, London, 1922, p. 352–357; Wright Q., A Study of

War, v. I, Chicago, 1942, p. 664.

17.

40.000

”Мировая война в цифрах”, Институ мирового хозяйства и мировой политики, М. – Л., 1934, с. 21; Фрунзе М. В., Мировая война в итогах

и цифрах, Собр. Соч. Т. II, М. – Л. 1926, с. 75–76.

Ратни демографски губици

Борбени демографски губици су мањи од санитарних. Ту се убраја-

ју погинули у биткама и умрли од рана у року од 24 или 48 сати. Апокриф-не цифре о губицима противничке стране у биткама античке епохе и сред-

њег века су често преувеличане. Професор Чикашког универзитета Рајт је

у свом двотомном делу ”Проучавање рата” навео податке о војним губици-ма за период од 500 г. пре н. е. до 1 500 г., по којима су у неким биткама

они достизали невероватних 170 хиљ. људи2. На пример, хунски вођа Ати-

ла је у бици против Римљана на Каталаунским пољима (код Труа источно од Париза) 451 г. наводно изгубио 162 хиљ. људи.3

Наполеонове битке биле су посебно погубне. Он сам је признао да

су то биле победе великих батаљона, уз много жртава на обе стране. У тро-

царској бици код Аустерлица (близу Брна) 1805. године Руси и Аустријан-

ци су изгубили 27.000 људи, а Наполеон око 7.000. У дводневној бици код

Пројсиш Ајлауа (Висла, Калињинград) 1807. године, погинуло је 40.000

Руса и Француза. У бици код Ваграма 1809. погинуло је на обе стране укупно 59.000 војника, код Лајпцига 1813. године 125.000; код Бородина

2 Wright Q.: A Study of War, v. I, Chicago, 1942, p. 104–105.

3 Süssmilch J. P.: Die Göttliche Ordnung, Bd. 1, Berlin, 1788, p. 340.

Mirko Grčić

____________

59

(близу Москве) 1812. године 99.000 (слика 1), код Ватерлоа (близу Брисе-

ла) 1815. године 53.000. У 34 највеће битке број убијених и рањених у вој-сци Наполеона износио је 438.000, а у војскама његових противника

453.000 људи или само 3,4% више.4

Слика 1. – Губици Наполеонове армије у походу на Москву (према Б. Урланису).

Дебљина линије показује величину армије у покрету ка Москви (шрафирано) и из

Москве (црно)

У бици код Солферина (Ломбардија) између Аустрије на једној и

Француза и Италијана на другој страни, која је трајала осам часова 24. јуна

1859, било је 39.000 мртвих и рањених. У великој бици код Вердена, најве-ћој у XX веку, погинуло је 337.000 немачких и 362.000 француских војни-

ка. У бици на Соми савезници су изгубили 650.000 а Немци 500.000 војника.

Осим губитака у појединим биткама, постоје покушаји да се проце-

не укупне жртве рата – борбене и санитарне. Липсиус саопштава да је то-

ком 17 година, Други Пунски рат у Италији, Шпанији и Сицилији коштао

живота 1,5 мил. људи. Нобеловац Т. Момзен сматра да је то превелика ци-

фра и процењује да је у рату с Ханибалом било убијено 300.000 становни-ка Италије.5 По неким наводима у ратовима које је водио Цезар, погинуло

1.192 хиљ. људи само на побеђеној страни, а у ратовима Помпеја – 2.183

хиљ. људи.6 У осам крсташких ратова, који су вођени од XI–XIII века, би-

ло је око 2 мил. жртава.7

У прошлим вековима, када није било елементарних средстава про-

тив куге, колере, тифуса, епидемије су често десетковале армије. Процене коефицијента који представља однос између санитарних и борбених губи-

4 Урланис Ц. Б.: наведени рад, с. 81.

5 Mommsen T.: Die romische Geschichte, Bd. I, p. 558, 663. 6 Süssmilch J. P.: Die Göttliche Ordnung, Bd. 1, Berlin, 1788, p. 338–339.

7 Марковић Ђ. Ј.: Видови и примери масовног уништавања људи, I део, Глобус,

бр. 13, СГД, Београд, 1981, с. 42.


____________

60

така крећу се од 2:1 до 6:1 и више. Готово да није било већих војних похо-

да које нису пратиле епидемије. Још су Хомер и Тукидид писали о помо-рима у време тројанског и пелопонеских ратова. Диодир Сицилијански је

забележио да је армију Картагине уништила епидемија 395. г. п. н. е. при-

ликом опсаде Сиракузе. Према Адријану, Александар Македонски је у Ин-дији имао велике губитке од епидемије. Армија римског императора Севе-

ра у III веку, која се налазила у Каледонским мочварама, десеткована је

епидемијом. Армија Хуна која је опседала Константинопољ 425. године,

била је толико ослабљена епидемијом да је морала одступити. Епидемије

куге су пратиле војске немачких освајача Рима од X–XII века. Крсташи су

доста страдали од епидемија тифуса. Наполеонову армију у походу на Мо-

скву мориле су епидемија тифуса, грозница и хладноћа.

У европским ратовима у периоду 1800–1815. године, укупан број

убијених и умрлих процењује се на преко 3.600 000 људи. Од тога је најве-

ћи део погинулих у Наполеоновим ратовима (3.457 000).8 Само су два

светска рата по размерама далеко превазишла Наполеонове ратове.

У Првом светском рату 1914–1918. године мобилисано је 70 мил.

војника, од којих је, по Ј. Марковићу, убијено 8,5 мил., рањено 21,2 мил.,

помрло од глади и болести 10 мил. – укупно 39,7 мил. жртава. Највећи

број жртава (војних и цивилних) у њему имале су Русија (9,15 мил.), Не-

мачка (7,14), Аустроугарска (7,02) и Француска (6,16 мил.).9 По Б. Урлани-

су, број војника и официра погинулих, умрлих од рана и бојних отрова, у

Првом светском рату износиo je 7.369 000. Дистрибуција погинулих по др-

жавама била је следећа (у 000): Немачка 1 769, Русија 1 451, Француска 1 126, Аустроугарска 900, Велика Британија 624, Италија 433, Турска 318,

Румунија 177, Србија и Црна Гора 165, Бугарска 62, итд.10 Само у бици код

Вердена, највећој бици XX века, погинуло је 337.000 немачких и 362.000 француских војника. На Солунском фронту било је супротстављено

626.000 немачких и бугарских војника и 628.000 савезничких војника (у 29

савезничких дивизија). У локалним ратовима и револуцијама између два светска рата (Ру-

сији, Шпанији, Кини, Етиопији) погинуло је око 3 мил. људи. У Европ-

ским земљама укупан број неповратних борбених губитака износио је око

800.000 војника и официра. Само у шпанском грађанском рату погинуло је

око 300.000 војника и официра, плус 600.000 помрлих од глади, болести и

терора. За време италијанско-етиопског рата 1935/36. у концентрационим логорима је умрло око 3.500 а од глади 300.000 људи. У тродневном поко-

љу фебруара 1937. године Италијани су масакрирали 30.000 Етиопљана.


9 Марковић Ђ. Ј.: наведени рад, с. 42.


Mirko Grčić

____________

61

У Другом светском рату 1939–1945. године, мобилисано је преко

100 мил. војника. Према Малој енциклопедији Просвете из 1959. године, губици савезничких земаља износили су око 10.650 000 лица а фашистич-

ких око 4.650 000 лица. Укључујући све погинуле у борби и од бомбардо-

вања насељених места, умрле од од епидемија, уништене у фашистичким концентрационим логорима и др., укупни демографски губици су износи-

ли око 50 мил. лица. Погинулих и несталих у борби било је у СССР око

7.500 000, Немачкој 2.850 000, Кини 2.200 000, Јапану 1.500 000, В. Брита-

нији 305.000, Италији 300.000, Француској 200.000 лица. 11

Поједине процене војних губитака се доста разликују. Немачка ар-

мија је у Другом светском рату бројала 8–9 мил. људи.12

Од тога је по по-

дацима врховне команде Bермахта 3.903 000 погинуло и нестало без тра-

га.13 А. Зауерман14 процењује да број убијених прелази 4 мил. Немачки Ин-

ститут коњуктурних истраживања је проценио губитке на 4–4,5 мил. поги-

нулих војника и официра, не рачунајући још око 3 мил. заробљених.15

Према проценама Б. Урланиса, војни губици сателита Немачке у

Другом светском рату били су следећи: Аустрија је изгубила око 280.000

људи, Италија 400.000 (не рачунајући цивилне жртве), Финска 84.000 вој-

ника и официра, Румунија 300.000, Мађарска око 140.000, а такође су гу-

битке имале Хрватска, Белгија, Холандија, Словачка.

Губици В. Британије били су следећи: убијени и умрли од рана

306.984, рањени, нестали и заробљени 819.818, укупно – 1.126 802 човека16

Губици САД у Другом светском рату били су: 264.599 убијених,

29.465 несталих, 651.515 рањених и 124.053 заробљених – укупно 1.069 632 човека.17

Војни губици Француске износили су око 250.000 људи, Бугарске

око 7.000, Белгије око 10.000, Холандије 6.200, Пољске 123.000, Грчке 20.000, Норвешке 2.000, Кине 2.802 220, Јапана око 2 мил. (укупно у бор-

бама против САД, Кине, СССР).18

Интересантно је да је маршал Тито у

11 Мала енциклопедија просвете I, Други светски рат, Београд, 1959, с. 400. 12

Кучинский Ј.: История условий труда в Германии, М. 1949, с. 511. 13

Frumkin G.: Population Changes in Europe, since 1939. A study of population

changes in Europe during and since World War II as shown by the balance sheets of twenty four European countries, London, 1951, p. 72–73. 14

Sauermann H.: Demographic changes in post-war Germany, ”Annals of the Ameri-

can Academy of Political and Social Sciences”, vol. 260., Novembar, 1948, p. 103. 15

Vagts A.: Battle and other combattant casualties in the Second World War, ”Јo-

urnal of Politics”, vol. 7, 1945, p. 418. 16

Урланис Ц. Б.: наведени рад, с. 193–250. 17

Vagts A.: наведени рад, p. 413. 18

Урланис Ц. Б.: наведени рад, с. 193–250.


____________

62

свом говору у Загребу 21. маја 1945. године изјавио да је у борби за осло-

бођење Југославије жртвовано ”300.000 младих живота”.19

До сада је изнето неколико процена палих жртава у бившем СССР.

Најпре је Стаљин, свесно умањио губитке Црвене армије на око 7 мил.,

што је према његовој представи, била одговарајућа цена за победу СССР-а. Његов наследник Хрушчов, да би умањио Стаљинов углед великог војско-

вође, проценио је број погинулих војника и цивила на 20 мил. Коначно је

Генералштаб руске армије 1998. године обелоданио званичне војне губитке:

9.168 400 мртвих. Из заробљеништва се вратило, или је ослобођено, 2.775

000 војника. Првих месеци рата са Немачком, од јуна до новембра 1941.

године, просечно дневно је гинуло по 17.000 припадника Црвене армије.20

Укупан број убијених и умрлих од рана у Другом светском рату

процењен је у ”Статистичком билтену” америчког осигуравајућег друштва

”Метрополитен” из 1946, на 9,5 мил. људи,21

у швајцарском недељнику

”Der Weg” у јануарском броју из 1946. године на 14.450 000 људи,22

а у статистичком журналу бивше ДДР из 1951. на 13 мил. људи.23 Фостер на-

води цифру од 15.687 876 погинулих војника и официра.24

Генерал Мар-

шал наводи тачно 15 мил. погинулих и несталих без трага.25

По ватикан-

ском ”Светском алманаху” из 1947. године у Другом светском рату је по-

гинуло 22.060 000 војника и официра.26

Исту цифру (22 мил.) наводи и

”Енциклопедија Британика” из 1951. године.27

Професор из бона Г. Арнтц

је израчунао да је број погинулих војника и официра у Другом светском

рату износио 26 мил., а са несталима без трага 31 мил. људи.28

У ”Манифе-

сту мира” издатом у Москви 1957. године, наведено је ”30 мил. људских живота, не рачунајући рањене и осакаћене, прогутао је Други светски

рат”.29 Б. Урланис прихвата ту цифру, уз напомену да су у њу укључене и

цивилне жртве.30

Ј. Ђ. Марковић наводи да је погинуло 60 мил., рањено 35 мил. људи, што је ипак преувеличана цифра.31

19

”Правда”, 26. V 1945. 20

”Глас јавности”, 13. VII 1998. 21 ”Statistical Bulletin Metropolitan Life Ins. Co”, № 1, 1946, p. 5–8. 22

Grotewohl O.: Im Kampf um Deutschland. Reden und Aufsätze, Bd. I, Berlin, 1948, p. 100. 23

”Statistisches Praxis”, Heft 5, 1951. 24

Фостер У. З.: Очерк политической истории Америки, М., 1955, с. 623. 25 Bouthul G.: Les guerres, Paris, 1951, p. 258. 26

”World Almanac”, 1947, p. 521. 27

”Encyclopaedia Britanica”, 1951, t. 23, p. 334. 28

Arntz N.: Menschenverluste zweiter Weltkrieg, ”Bulletin des Presse und Informati-

onsamtes der Bundesreierung”, № 64, 1953, p. 545–546. 29

”Правда”, 23. XI 1957. 30

Урланис Ц. Б.: наведени рад, с. 403. 31

Марковић Ђ. Ј.: наведени рад, с. 42.

Mirko Grčić

____________

63

Од ваздушних бомбардовања у Првом светском рату погинуло је

око 5.000 цивила а у Другом светском рату та цифра је достигла милион.32

Јапан је такође био мета ваздушних напада. Токио је 10. марта 1945. пре-

творен у рушевине са око 100.000 убијених. Само од атомске бомбе 1945.

у Хирошими је страдало 180.000 људи (погинуло 80.000 и касније умрло од рана и радиоактивног зрачења 100.000), а у Нагасакију је погинуло

36.000 и рањено 40.000 цивила. Осим тога, у II светском рату је у 22 кон-

центрациона логора уморено 12 до 15 мил. од укупно 26 мил. логораша

(само у Аушвицу 4 мил.; Треблинки 990.000). У Корејском рату 1950–53.

године погинуло је око милион људи (415.000 Јужнокорејанаца, 55.000

Американаца, остали су били Севернокорејанци и Кинези).33

Интензитет ратова

Неки истраживачи су покушали да израчунају цифре војних демо-графских губитака за цео историјски период човечанства. Француз Ваше

де Лапуж је крајем XIX века проценио број директних жртава ратова у по-

следњих 5 хиљ. година на 2,5 млрд., а током целе историје човечанства на 5 милијарди људи.34 Он је до тих цифара дошао простом екстраполацијом

губитака у XIX веку (40 мил.), на све векове уназад уз одређене корекције,

пренебрегавајући различит број становника. Лапуж је искористио своје ци-

фре за алегоријска поређења. Он је израчунао да је у ратовима проливано

600 мил. литара крви по једном веку, 16 хиљ. литара на дан, 680 литара на

час, – ”крви, узете из вена човечанства”.

По Ј. Ђ. Марковићу, за последњих 5000 година вођено је 14 500 ра-

това, у којима је, по процени, погинуло око 3,6 милијарди људи. По истом

аутору, у Европи је у XVIII веку уништено 5,23 мил. људи, у XIX веку 5,49 мил. и у XX веку преко 80 мил., од чега само у Другом светском рату око

60 мил.35

Табела 2. – Број жртава ратова у Европи кроз векове

*У Другом све. рату, укључујући војне и цивилне губитке неевропских земаља.

32 Урланис Ц. Б.: наведени рад, с. 14. 33

Марковић Ђ. Ј.: наведени рад, с. 42. 34

G. Vacher de Lapouge: Les selections sociales, Paris, 1896, p. 219–220. 35

Марковић Ђ. Ј.: наведени рад, с. 42.

Векови Број убијених и умрлих у

ратовима (мил.)

Период

(година)

Просечан годишњи број

убијених и умрлих (хиљ.)

XVII 3,3 100 33

XVIII 5,2 100 52

XIX 5,5 100 55

XX преко 40* 60 око 700


____________

64

Табела 3. – Број војних жртава у највећим ратовима

Извор: Б. Урланис, История военныпотер, С. Петербург, 1994, с. 408.

У протекла четири века у ратовима европских земаља погинуло је

више од 50 мил. људи. Треба приметити да године трајања Другог свет-ског рата чине само 1,25% разматраног историјског периода, али на њега

отпада значајан део убијених и умрлих у ратовима целог периода. Ако раз-

врстамо број жртава по вековима, видећемо да XX век далеко превазилази претходна три века заједно. Просечан годишњи број погинулих у ратовима

је порастао преко 12 пута у поређењу с XIX веком. Број жртава рата је ра-

стао бржим темпом него број становника Европе.

Малтус је почетком XIX века писао: ”Рат као главни узрок обезљу-

ђивања међу дивљим народима – у данашње време је постао мање пусто-

шан”. Његови следбеници су касније формулисали ту иначе нетачну тврд-

њу у закон о смањивању војних губитака. Ипак, и приближне цифре људ-

ских губитака у ратовима могу дати представе о размерама демографских

катастрофа, које ратови наносе човечанству. Питирим Сорокин је конструисао индекс ратне интензивности ко-

ји показује да малтузијански закон о смањивању војних губитака није та-

чан. Овај индекс показује да је ратна активност од XII до XX века генерал-

но повећана, с тим што има и смањивања активности у XIX веку. У свој

прорачун он је укључио следеће показатеље: број ратова, њихово трајање,

бројност армија, број убијених и рањених, број зараћених страна, удео

броја војника у укупном становништву. Сама конструкција индекса је не-

Ратови Број убијених и умрлих војника и

официра (хиљ.)

Тридесетогодишњи 600

Рат за шпанско наслеђе 700

Северни 300

Рат за аустријско наслеђе 450

Седмогодишњи 550

Револуционарни 1.100

Руско – турски рат 1806–1812. г. 225

Наполеонови ратови 3.105

Руско – турски рат рат и 828–1829. г. 205

Кримски 309

Грађански рат у САД 538

Француско-пруски 188

Руско – турски рат 1877–1878. г. 190

Руско – јапански рат 139

Балкански ратови 1912–1913. г. 224

Први светски рат 9.442

Грађански рат у СССР 800

Шпански рат 1936–1939. г. 450

Други светски рат Преко 30 000 (укључујући и цивиле)

Mirko Grčić

____________

65

правилна, јер у прорачун улазе показатељи који зависе један од другог –

ако је број зараћених страна велик и рат дуготрајан, онда ће резултат бити велики број погинулих и рањених. Ипак овај индекс даје правилну карак-

теристику XX века, што се не би могло рећи за XIX век, који је по њему имао

мању војну активност него XVII век, упркос Наполеоновим ратовима. Табела 4. – Индекс ратне интензивности за Француску, Енглеску, Аустроугарску

и Русију Векови Индекс (XV в. = 100)

XII

XIII

XIV XV

XVI

XVII

XVIII

XIX

XX

18

24

60 100

180

500

370

120

3 080

Извор: Sorokin P., Social and cultural dynamic, v. III, p. 345. Табела 5. – Број убијених и рањених у ратовима Европе за период 1000–1925.

године по појединим државама (хиљ.), по Сорокину

В е к о в и

Земље XI XII XIII XIV XV XVI XVII XVIII XIX XX

Француска Аустрија

В. Британија

Русија

Немачка

Шпанија

Холандија Италија

Пољска

Литва

1 -

1

5

-

-

- -

-

4 8

7

12

-

-

- -

-

11 11

17

29

-

-

- -

-

59 7

64

37

-

-

- -

-

61 100

86

38

-

-

- -

66

107 257

91

118

-

160

64 -

91

658 1.560

160

119

-

559

290 17

348

1.055 1.505

310

752

360

94

170 41

219

1.769 226

141

777

459

166

34 54

-

3.682 3.000

3.095

6.371

6.060

44

- 1.783

-

У к у п н о 7 31 68 167 351 888 3.711 4.506 3.626 24.035

Извор: Sorokin, ibid., p. 307–333.

Једини прави показатељ ратне интензивности су размере војних гу-битака. Питирим Сорокин у делу ”Социјална и културна динамика”36 ско-

ро цео трећи том посвећује проучавању ратова и ратних губитака у Евро-

пи. Он је израчунао губитке тако што је помножио бројност армије са го-динама трајања рата и просечним годишњим процентом губитака армије.

Осим апсолутних величина, Сорокин даје такође и релативне - број убије-

них и рањених на 1000 становника Европе за XII–XX век.

36

Sorokin P.: Social and cultural dynamic, vol. III.


____________

66

Табела 6. – Динамика релативног размера војних губитака у Европи, по Сорокину

Векови Становништво средином века

(мил. људи)

Број убијених и рањених на

1000 становника

XII 10–13 2,3–3,0

XIII 13–18 3,8–5,3

XIV 18–25 6,7–9,3

XV 25–35 8,1–11,4

XVI 35–45 12,7–16,4

XVII 55 45,4

XVIII 90 40,2

XIX 171,5 17,0

XX 305 (1910. г.) 52,9

Извор: Sorokin, ibid., p. 307–333.

По Сорокиновим резултатима, динамика војних губитака је нагло

повећана у XVII веку. Највеће војне губитке у последња четири века (по Б.

Урланису) су имале европске земље. Најкрвавији су били Наполеонови ра-

Табела 7. – Број жртава ратова у Европи за период 1600–1945. г.

Периоди

Године

Укупан број

убијених и умрлих

војника за цео период (хиљ.)

Дужина периода

(год.)

Просечан

годишњи број

убијених и умрлих (хиљ.)

XVII век 1600–1699. 3.300 100 33

XVIIIвек 1700–1800. 5.372 101 53

Наполеонови ратови 1801–1815. 3.457 15 230

Од 1815. г. до Првог св.

рата

1815–1914.

2.217

99

22,4

Први светски рат* 1914–1918. 9.059 4,25 2 .32

Између два св. рата 1918–1939. 1.336 21 64

Други светски рат** 1939–1945. преко 30.000 6 преко 5.000

* Без ваневропских земаља, али укључујући Турску.

** Укључујући губитке ваневропских земаља и цивилног становништва. Извор: Урланис Б. Ц., ибид., с. 404.

тови су однели око 3.105 000 жртава, Први светски рат 9.442 000 и Други

светски рат преко 30.000 000. Велики број жртава су однели грађански ра-тови и револуције – у САД 538.000, Француској 1.100 000, СССР 800.000,

Шпанији 1936–39. године 450.000.

Осврт на демографске губитке Србије у ратовима у XX веку

По средњој варијанти укупни демографски губици Србије у по-

следња два века износе око 3,5 мил. а у XX веку око 2.056 208.37

Историј- 37

Врућинић Д.: Анализа процена демографских губитака Србије у ратовима у

XX веку, Mагистарски рад, Географски факултет, Београд, 2004.

Mirko Grčić

____________

67

ски догађаји су се често везали за Србију због њеног доминантног цен-

тралног положаја у Југоисточној Европи и на Балкану. Губици у балканским ратовима по неким веома компетентним

ауторима који су се својевремено бавили овим питањима су следећи38: број

умрлих и рањених у црногорској армији износио је 11.200, у грчкој 68.000, у српској 71.000, у бугарској 156.000 и у турској 156.000 – укупно 462.000.

Међутим, ако се одбију рањени и умрли од болести, Б. Урланис39 проце-

њује да је у балканским ратовима било убијено мање од половине те цифре

- око 122.000 људи. Од болести је умрло 82.000 војника. Од рана само у

српској армији је умрло 2,5 хиљаде, при 48.000 рањених, тј. 5% укупног

броја рањених. Углавном је прихваћено да су у Првом балканском рату

1912/13. Турци имали 153.000 погинулих, рањених и заробљених, Бугари

73.000, Срби 30.000, Грци 28.670 и Црногорци 10.000. У Другом балкан-

ском рату 1913. године, Бугари су изгубили 83.000, Срби 41.000 а Грци

21.864 војника. У Првом балканском рату, умрло је од колере десетине хиљада вој-

ника, највише турских. Само код Једрена у српској армији од болести је

умрло 16.000 људи.40

Пошто је српска армија по бројности била три пута

мања од турске, може се проценити да је број умрлих у турској армији био

око 50.000. Урланис процењује да је укупни обим леталних санитарних гу-

битака у Првом балканском рату, на свим зараћеним странама, износио

82.000 људи. Према француском часопису ”Драпо Бло” у Првом светском

рату у српској и црногорској армији је од болести умрло 50.000 људи.41

У Првом светском рату по броју жртава у односу на број станов-ника на првом месту биле су Србија и Црна Гора. Њихови војни губици у

том рату износили су 5,7% укупног становништва, а рачунајући и цивилне

жртве 27%. Према часопису ”Србија” (№ 14, 1919) и неким ауторима из тог доба, у Првом светском рату војни губици Србије износили су преко

690.000 људи, не рачунајући цивилне жртве. У ту цифру урачунати су сви

погинули војни обвезници, убијени у борбама, умрли од рана и болести на острву Крфу и у заробљеништву. Ова цифра изгледа реална ако се зна да је

Србија мобилисала 750.000 људи и да је после пробоја Солунског фронта

Кајзер Вилхелм изјавио: ”62.000 српских војника одлучило је исход рата.

Срамота!”. По неким изворима, после пробоја Солунског фронта у Србију

38

Schurman J. C.: Balcan Wars, London, 1916, p. 125; Döring C.: Menschenverluste

im Kriege, Bulletin der Studiengesellschaft fursoziale Folgen des Krieges, 1916; Bogart

E. L.: Direct and indirect cost of the Great World War, New York, 1920, p. 270. 39 Урланис Б. Ц.: наведени рад, с. 366. 40

”Enquête dans les Balkans”, Rapport présénte aux directeurs de la dotation Carnegie

pour la paix internationale, Paris, 1924, p. 444. 41

Урланис Ц. Б.: наведени рад, с. 302.


____________

68

се вратило 130.000 српских војника. Број рањених у српској и црногорској

армији био је значајан. Број умрлих од рана по неким проценама износи око 50.000.42 Пo саопштењу југословенске владе Међународном бироу ра-

да, у заробљеништву је умрло 72.553 српских и црногорских војника и

официра, а у Србији је било 164.000 инвалида рата.43

Србија је на првом месту по ратним жртвама од 20 земаља учесница у Првом светском рату.

По службеној процени коју је влада СХС презентовала конферен-

цији мира у Паризу 1919. године, демографски губици Србије у Првом

светском рату, у границама из 1914. године, износили су 1.247 435 људи.

Од тога, по истој процени, на војне губитке отпада 402.435 а на цивилне

губитке 845.000. Осим демографских губитака, у Србији је тада било

264.000 инвалида од чега војних 114.000 и цивилних 150.000.44

По Драгиши Ђурићу (1924), демографски губици Србије и Црне

горе у Балканским и Првом светском рату износили су 1.266 554, од тога у

Северној Србији 811.260, у Црној Гори 62.885 и у Јужној Србији 392.409.45

При томе је узео у обзир негативну разлику у броју становника по попису

1921. и 1910. и том броју додао изостали прираштај у истом периоду.

Према војном листу ”Ратник” из 1932, губици српске војске за вре-

ме Првог светског рата (убијени, умрли од рана и болести, нестали), од 1.

VIII 1914. до краја 1918. године износили су 369.620. Од тога, 1914. године

69.022, 1915. до повлачења – 56.842, у повлачењу 1915 – 227.278, на Со-

лунском фронту 16.478 (1916. – 7.208, 1917. – 2.270, 1918. – 7.000).46

По процени Ф. Нотштајна и сарадника са Принстонског универзи-

тета, демографски губици тзв. Северне Србије и Црне Горе, у периоду 1914 – 1919. године, износили су 1.064 000 људи (984.000 у Србији и

80.000 у Црној Гори). Од тога, војни губици су износили 325.000, што

представља око 10% предратног становништва из 1914. године. Аутори са Принстонског универзитета су констатовали да су у демографске губитке

урачунали ”вишак смрти” (војне губитке и вишак цивилних смрти лица

старијих од једне године) и смањен наталитет, те да је ”Србија највероват-није претрпела највеће пропорционално војне губитке него било која друга

европска држава”.47

42

”Medical Department of the United States Army in World War”, v. XV, P. II, p. 1026. 43

”Enquête sur la production”, 1924, t. IV, p. 36–67. 44 Стојанчевић В.: Губици у становништву Србије и Београда под окупацијом за

време светског рата 1914–1918, Годишњак града Београда, књ. XXI, 1974, с. 63–66. 45

Ђурић Д.: ”Увод” у Претходне резултате пописа становништва у Краљеви-

ни СХС, 31. јануар 1921, Државна штампарија, Сарајево, 1924, с. XV. 46 Ђенерал С.: Губици у ратовима (Свршетак), Месечни војни лист ”Ратник”, де-

цембар 1932. 47

Notestein F. et al.: The future population of Europe and the Soviet Union, League

of Nations, Geneva, 1944, s. 77–78.

Mirko Grčić

____________

69

Табела 8. – Рангирање земаља по људским губицима у Првом светском рату

Извор: Урланис Б., История военных потер, С. Петербург, 1994, с. 393.

Табела 9. – Упоредни резултати процена демографских губитака Србије услед

Другог светског рата (у хиљадама)48

Демографски губици представљени

Разликом хипотетичког и пописаног броја становника 1948.

Без унутрашњих миграција

Подручје

Жерјавић* Кочовић** Ђорђевић*** Жерјавић Кочовић Ђорђевић

Србија

укупно Ужа

Србија

Војводина

Косово и Метохија

612

419

142

51

402

260

119

23

926

544

205

177

848

392

405

51

621

256

345

20

-

-

-

-

*Жерјавић В., Губици становништва Југославије у Другом свјетском рату, Југо-

словенско виктимолошко друштво, Загреб, 1989.

**Кочовић Б., Жртве Другог светског рата у Југославији, Библиотека Наше дело,

Лондон, 1985.

***Ђорђевић Ж., Губици становништва Југославије у Другом светском рату, АБЦ

– Графика, Београд, 1997.

48

Врућинић Д.: наведени рад, с. 145.

Редни број земље

По апсолутном броју По броју убијених и умрлих на 1000

Земље Убијених

и умрлих

Мобили-

саних

Станов-

ника

Мушкараца ста-

рости 15–49 год.

Мобили-

саних

Немачка

Русија

Француска

Аустроугарска

Турска

Велика Британија

Италија

Србија и Црна Гора Румунија

САД

Бугарска

Француске колоније

Канада Аустралија

Индија

Белгија

Грчка

Нови Зеланд

Јужна Африка

Португалија

1

2

3

4

5

6

7

8 9

10

11

12

13 14

15

16

17

18

19

20

2

1

4

3

8

5

6

11 9

7

15

13

12 14

10

16

17

19

18

20

5

12

3

6

2

9

8

1 4

18

7

16

13 11

20

15

14

10

19

17

5

11

3

6

2

9

8

1 4

19

7

16

13 12

20

15

14

10

18

17

7

12

5

11

2

9

14

1 3

20

4

6

15 8

18

13

16

10

19

17


____________

70

Слика 2. – Старосно-полна структура становништва Немачке 1956. (лево) и Ср-

бије 1981. (десно), показује демографске последице ратова

У Другом светском рату Србија је такође имала катастрофалне де-

мографске губитке. До сада је било више покушаја процена демографских

губитака Србије услед Другог светског рата, које се међусобно знатно раз-

ликују како по територијалном обухвату, тако и по временском хоризонту,

примењеној методологији, дубини истраживања и постављеним циљевима.

Тим питањима су се бавили Савезни статистички уред, Иво Лах, Драгољуб Тасић, Богољуб Кочовић, Владимир Жерјавић, Животије Ђорђевић, Мила-

дин Ковачевић и многи други. Постоји репрезентативан узорак пописа жр-

тава рата 1941–1945. Па ипак, још увек нема једнозначно утврђеног броја.

Такође нема прецизних података о жртвама албанског тероризма на Косо-

ву и Метохији и агресије НАТО пакта у Србији.

Старосно-полна структура Немачке и Србије (сл. 2) после Другог

светског рата сликовито показује последице ратова. Два усека на пирами-

ди Србије последица су изгубљеног (мањег) наталитета у Првом светском

рату односно у балканским ратовима (рођени 1913–1918) и у Другом свет-

ском рату (рођени 1942–1945). Бројније су генерације рођених у тзв. ком-пензационим периодима, у раздобљу 1948–1955, када је наталитет порас-

тао услед већег нупцијалитета и сређивања услова живота породице. Ка-

сније се опет испољила ранија тенденција кретања наталитета. Ратни губи-ци се уочавају у упоређивању мушког и женског становништва у старим

генерацијама, рођеним пре 1900, што се добро види на пирамиди Немачке

из 1956. (у данашњим границама). Наведене кохорте рођених на пирамиди

Mirko Grčić

____________

71

Србије већ су ишчезле. Генерације рођене 1910–1925. имале су у Другом

светском рату велике губитке, посебно на мушкој страни пирамиде.49

Закључак

Закономерностима репродукције становништва у условима рата

треба да се бави војна демографија. Са демографске тачке гледишта у гу-

битке међу војницима и цивилима морају бити сврстани сви случајеви

смрти независно од њихових узрока (”бојеви” и ”санитарни”). Демограф-

ски говорећи, треба разликовати два појма: укупне губитке, тј. укупни

фактички број умрлих војника за време рата, и чисте губитке, који се доби-

ју одузимањем обичне смртности у датим условима. При одређивању раз-

мера неповратних демографских губитака могу бити од користи промене између пописа пре и после рата, посебно у погледу броја мушког станов-

ништва. Могу се применити два начина процене: Први, упоређивање хипо-

тетичког броја становника који би био да није било рата, и фактичког бро-ја добијеног пописом; други – упоређивањем демографског мањка мушког

у односу на женско становништво. При томе треба узети у обзир неке ко-

рекције приликом тих прорачуна. За процене укупних жртава појединих

ратова, или више ратова у појединим историјским периодима, треба разра-

дити посебне моделе, који ће узети у обзир специфичне факторе. Не могу

исти модели дати добре резултате за све случајеве.

Mirko Grčić

DEMOGRAPHIC CONSEQUENCES OF WAR VICTIMS

Summary

Introduction of this paper is related to theoretical questions of demographic causes and

consequences of war. Than is consider problem of war demography and statistics. From

the demographic point of view losses among soldiers and civilians is necessary to take

into account all causes of death no matter of their reasons ”in battle or sanitary”.

Demographically speaking it is necessary to make difference between two concepts:

total losses (total real number of death soldiers during the war) and net losses deprived

from normal mortality rate in such circumstances. In defining the size of demographic

losses it can be used changes between two censuses before and after war, especially in

analyzing number of male population. Two kinds of estimation can be applied: first of

all compare of hypothetical number of population if it wasn't war and real number of

population in censuses. Second –comparing demographic loss of males according to

females. The author is pointing out some corrections that must be considered during

these calculations. Than is represented example of victims in big battles. Specially are

considered estimates of total number of victims in selected war conflicts and estimates

49

Становништво и домаћинства Србије према попису 1981. РЗС и ЦДИ, Београд, 1984.


____________

72

of total war victims during the centuries in Europe. Index of war intensiveness by

Pitirim Sorokin is critically considered. This index is pointing out that the war activity

from XII to XX century is generally increasing, although is noticed decreasing activity

in XIX century. In his account Sorokin includes number of wars, duration, number of

soldiers, number of death and bounded, number of sides in conflict, share of number of

soldiers in total population. Estimation of demographic losses in Serbia in wars during

XX century is of particular interest.


____________

73

УДК 314.151.3–054.73(100)”200”


Јелена Срећковић

ИНТЕРНО РАСЕЉЕНА ЛИЦА У СВЕТУ

Извод: Интерно расељавање као компонента принудних миграција широко је рас-

прострањено у свету. У раду је приказан регионални размештај интерно расеље-

них лица, обим и карактеристике миграција. Анализа се односи на савремене то-

кове интерног расељавања.

Кључне речи: принудне миграције, интерно расељена лица, свет, размештај

Abstract: Internal dislocation as a component of forced migration is widely distributed

in the world. In this paper we have investigated regional dislocation of the internally

disposed persons and the size and characteristics of the migrations. The analysis deals

with actual tendencies in internal dislocations.

Key words: forced migrations, internally disposed persons, world, distribution

Увод

Под интерно расељеним лицима подразумева се становништво које

је присиљено на миграцију услед оружаног сукоба, ситуације општег наси-

ља, повреде људских права, природних катастрофа или катастрофа изазваних људским фактором. За разлику од избеглица интерно расељена

лица не прелазе међународно признату границу, већ мигрирају унутар те-

риторије своје државе. При томе, они немају међународну заштиту коју из-

беглицама омогућава Конвенција из 1951. и Протокол из 1967. године. Ин-

терно расељена лица су у надлежности државе у којој се налазе и која би

требало да их подржи у складу са водећим принципима интерног расеља-

вања објављеним 1998. године.

У свету је према евиденцији1 из 2006. године било 23 мил. интерно

расељених лица у 49 земаља. Највише интерно расељених лица је у Суда-ну, Колумбији, Уганди, ДР Конго и Ираку. Податке о интерно расељеним

лицима требало би прихватити са резервом услед чињенице да велики број

никада није регистрован.

1 IDMC, Internal Displacement, ed. Jens-Hagen Eschenbächer Norwegian Refugee

Council, March, 2006.


____________

74

Регионални размештај интерно расељених лица

У региону Африке сконцентрисан је највећи број интерно расеље-

них лица (12,6 мил. у 20 земаља) што је више од половине свих интерно

расељених лица у свету. Судан, Уганда и Kонго су заједно имале више од две трећине интерно расељених лица у овом региону.

На афричком континенту 2004. била је обележена драматичном

ескалацијом конфликта у суданском региону Дарафур, који је узроковао

смрт више од 300.000 људи и изазвао принудну миграцију односно расе-

љавање 1,6 мил. људи. Сукоб се наставио и у 2005. години, при чему је

број интерно расељених лица достигао близу 2 мил. У Зимбабвеу је 2005.

године наступио нови талас интерног расељавања који је захватио 570.000

лица, настао услед процеса ”чишћења” градова и протеривања становни-

штва у сиромашне руралне области.2

Најчешћи узроци интерног расељавања на територији Африке су борба за политичку и економску моћ и контрола природних ресурса. Ин-

терно расељавање у Нигерији, Судану и ДР Конго превасходно је усло-

вљено тежњом за контролом извора нафте и дијаманта. Конфликти у зе-

мљама западне Африке (Либерија, Сијера Леоне, Гвинеја, Обале Слонова-

че) и њима условљено расељавање имају екстерну подршку и регионалне

димензије, јер у њима учествује више земаља. Код сукоба у Судану, ДР

Конго, Нигерији, Кенији, Зимбабвеу, Либерији најизраженија је етничка и

религијска димензија.

Табела 1. – Интерно расељениa лица у Африци

3

Држава Број %

Алжир 1.000 000 7,97

Ангола 61.700 0,49

Бурунди 117.000 0,93

Гвинеја 82.000 0,65

ДР Конго 1.664 000 13,26

Еритреја 50.509 0,40

Етиопија 207.5004 1,65

Зимбабве 569.685 4,54

Кенија 381.924 3,04

Либерија 48.000 0,38

Нигерија 200.000 1,59

Обала Слоноваче 500.000 3,98

2 Claudia McGoldrick, Africa, Internal Displacement, IDMC, Norwegian Refugee Co-

uncil, March, 2006, p. 51. 3 IDMC, Internal Displacement, ed. Jens-Hagen Eschenbächer Norwegian Refugee

Council, March, 2006. 4 Процењена вредност.

Jelena Srećković

____________

75

Република Конго 123.500 0,98

Руанда непознато -

Сенегал 64.000 0,51

Сомалија 385.000 3,07

Судан 5.355 000 42,66

Того 3.000 0,02

Уганда 1.740 498 13,86

Центр. Aф. Република непознато -

Укупно 12.553 316 100,0

На другој страни процес повратака интерно расељених лица у ре-

гиону Африке је интензиван. У ДР Конго више од мил. интерно расељених

лица било је у могућности да се врати кућама, после потписивања миров-ног споразума 2003. који је узроковао значајно смањивање нивоа насиља у

земљи. Процес повратка у Анголи активиран је са завршетком грађанског

рата 2002. године и даље настављен те је 900.000 људи имало услова да се врати својим кућама. Значајнији процес повратка такође је започео или на-

стављен и у другим афричким земљама код којих је мировни процес заме-

нио рат, укључујући Судан (официјални крај конфликта у јужном Судану довео је до повратка око 500.000 интерно расељених лица од близу 4 мил.)

и Либерију.5

У Латинској Америци је евидентирано је око 3 мил. интерно расе-

љених лица (13,0% интерно расељених лица у свету) у четири државе.

Колумбија, друга земља у свету по броју интерно расељених лица,

је земља у којој је сконцентрисано девет десетина интерно расељених лица Табела 2. – Интерно расељена лица у Латинској Америци

6


Гватемала Колумбија Мексико Перу

242.000 2.684 651

7

11.000 60.000

8,07 89,56 0,37 2,00

Укупно 2.997 651 100,0

Латинске Америке и скоро сва најновија интерна расељавања у ре-

гиону забележена током 2004. године. Иако је већина војних конфликата завршена и генерално омогућен процес повратка, расељени у Мексику,

Гватемали и Перуу још увек чекају трајна решења у вези са имовином и

5 Global IDP project, Internal Displacement, ed. Jens-Hagen Eschenbächer Norwegian

Refugee Council, March, 2005. 6 Извор података: IDMC, Internal Displacement, ed. Jens-Hagen Eschenbächer

Norwegian Refugee Council, March, 2006. 7 Процењена вредност.


____________

76

домородачким правима, те је 2005. године било расељено још 250.000.8

Интерно расељавање у овом региону изазвано је војним конфликтима који се углавном воде између левог крила (сачињавају га аутохтоне беземља-

шке заједнице) против националне армије десног крила ауторитарног ре-

жима (присутног код земљопоседничке елите европских потомака). У региону Азије број интерно расељених лица континуирано опада

и до 2006. године достигао је око 2,8 мил. (12,2% интерно расељених лица

у свету) у 11 земаља.

Међутим, висок број повратника забележен у 2002. и 2003. у Авга-

нистану, Индонезији и Шри Ланки значајно је опао у 2004. години. Такође,

паралелно са повратним кретањима, поновно интензивирање конфликата

води новом расељавању, превасходно у Непалу, Индонезији (Ацех, Малу-

ку), Пакистану, Бурми (Мианмару), Авганистану и Филипинима.9 Проце-

њено је да је више од 300.000 лица расељено у току 2005. године,10

већина

на Филипинима и Бурми. Мировни споразум у Ацеху (Индонезија) могао би омогућити повратак већег броја интерно расељених лица.

Табела 3. – Интерно расељена лица у Азији

11


Авганистан Бангладеш Индија Индонезија Мианмар (Бурма) Непал Пакистан Туркменистан Узбекистан Филипини Шри Ланка

176.59612

500.000 600.000

471.00013

540.000 100.000

14

20.000 -

3.400 60.000 341.175

6,28 17,78 21,34 16,75 19,20 3,56 0,71

-

0,12 2,13 12,13

Укупно 2.812 171 100,0

8 Cathy Benetti, Americas, Internal Displacement, Global IDP project, Norwegian Re-

fugee Council, March, 2005, p. 46–59. и Arild Birkenes, Americas, Internal Displace-

ment, IDMC, Norwegian Refugee Council, March, 2006, p. 56. 9 Jens-Hagen Eschenbächer, Global Trends and Developments, Internal Displacement,

Norwegian Refugee Council, March, 2005, p. 11. 10

Tone Faret, Аsia, Internal Displacement IDMC, Norwegian Refugee Council, March,

2006, p. 62. 11

Извор података: IDMC, Internal Displacement, ed. Jens-Hagen Eschenbächer

Norwegian Refugee Council, March, 2006. 12

Процењена вредност. 13

Исто. 14

Исто.

Jelena Srećković

____________

77

Водећи узрок расељавања у Азији (Бурма, Шри Ланка, Ацех, Ка-

шмир, Минданао) је конфликт између владе и побуњеника који траже аутономију или сецесију.

У разматран број интерно расељених лица нису ушла она која су се

раселила услед природних катастрофа, од којих је најизразитија била она изазвана цунамијем у Индијском океану (децембар 2004). Тада је усмрћено

више од 280.000 људи, а расељено 1,2 мил.15 Земљотрес у октобру 2005.

године угрозио је милионе људи у Пакистану, Индији и Авганистану, али

је број расељених лица остао непознат.

Регион Европе имао је 2,4 мил. интерно расељених лица (10,0% ин-

терно расељених лица у свету) у 10 држава. Током 2005. није било принуд-

ног кретања у виду расељавања већег обима, док се оно слабијег интензи-

тета одвија у Азербејџану, Чеченији и Косову и Метохији. Главни субреги-

они расељавања су Кавказ и Балкан, а резултат је конфликата ескалираних

1990-их који прате распад СССР-а и СФРЈ. Смањење броја интерно расе-љених лица у региону Европе 2005. године најизразитије је у Босни и Хер-

цеговини (са 310.000 на 183.400) и Русији за око 100.000 лица, што је иза-

звано и процесом пререгистрације.16

Континуирани неуспех решавања ”замрзнутих” конфликата у реги-

ону и препреке, попут новог таласа насиља и расељавања са Косова и Ме-

тохије у марту 2004. године, спадају у главне потешкоће за значајнији по-

вратак становништва.

Табела 4. – Интерно расељена лица у Европи17


Азербејџан Босна и Херцеговина Грузија Јерменија Кипар Македонија Србија Турска Русија Хрватска

558.387 183.400 240.000 8.000 210.000

770 207.878 677.904

18

265.000 4.900

23,70 7,78 10,19 0,34 8,91 0,03 8,82 28,77 11,25 0,21

Укупно 2.356 239 100,0

15

Frederik Kok, Asia-Pacific, Internal Displacement, Norwegian Refugee Council,

March, 2005, p. 50. 16

Barbara McCallin, Еurope, Internal Displacement, Norwegian Refugee Council,

March, 2006, p. 69. 17

IDMC, Internal Displacement, ed. Jens-Hagen Eschenbächer Norwegian Refugee

Council, March, 2006; Интерна евиденцијаУНХЦР Београд, јул 2005. 18

Процењена вредност.


____________

78

Мада, чак и тамо где је повратак био могућ, услови у местима за повратак

нису обећавали интерно расељеним лицима реалне услове за живот. По-мањкање безбедности, дискриминација, урушена инфраструктура и ограни-

чене економске могућности су фактори који још увек спречавају повратак.

Више дебата је одржано о модалитетима повратка расељених Курда у Тур-ску. Невладине организације нису биле у могућности да верификују зва-

ничну статистику повратка. Присуство провладиних ”чувара” у областима

повратка и крај прекида ватре Курдских побуњеника у јуну 2004. смањило

је безбедност и узроковало расељавање на југоистоку.

У Босни и Херцеговини још увек је званично регистровано 7,78%

интерно расељених лица из региона Европа. Њима је потребно да се подр-

шком кроз долазеће развојне пројекте омогући успешан процес интеграци-

је актуелних повратника и тај процес учини одрживим. Показало се да по-

вратници теже да се врате у урбане области са бољим могућностима за за-

послење. У БиХ, Хрватској и Македонији преостала интерно расељена ли-ца се могу сврстати у две категорије: најмаргинализованије и најосетљиви-

је групе, као што су етничке мањине (укључујући Роме), старе, самохране

мајке и породице које би желеле да се врате, али им недостаје могућност

запослења у смислу егзистенције. Њихов повратак захтева више напора од

власти и међународне заједнице у асистенцији реконструкције и социјалне

помоћи, укључујући покретачке активности у месту повратка. Друге ин-

терно расељене популације настављају да се одричу права на повратак ку-

ћи. На Кипру, одбијање плана покровитељства Уједињених нација за реу-

нификацију острва, поново руши наде интерно расељених лица кипарских Грка за повратак и остваривање права у северним деловима острва под

Турском контролом и повратак кипарских Турака на југ. У Грузији и Азер-

бејџану одсуство насиља у конфликтним просторима Абхазије, Јужне Осе-тије и Нагорно Карабаха непрекидно су главне потешкоће повратка интер-

но расељених лица.19

План безбедног повратка Срба на Косово и Метохију

озбиљно је нарушен етничким насиљем у марту 2004. када је више хиљада лица било угрожено и после кога је према документационим проценама

УНХЦР-а, расељено још 277 лица (93 породице).

Са 2,2 мил. интерно расељених лица, Средњи Исток је регион са

најмалобројнијом популацијом расељених (9,6% интерно расељених лица

у свету). Више од половине интерно расељених лица региона је у Ираку.

То је простор у коме је интерно расељавање узроковано борбом за земљу и природне ресурсе, религијским и етничким конфликтима, који трају неко-

лико деценија. Много пута расељавање је водило прерасподели становни-

штва дуж етничких и религијских граница.

19

Barbara McCallin: Еurope, Internal Displacement, Norwegian Refugee Council,

March, 2005, p. 56–59.

Jelena Srećković

____________

79

У Ираку деценијама траје сукоб сунитских Арапа и етничке мањи-

не Курда. Врхунац насиља догодио се у Анфал кампањи 1988. године у ко-јој је више од 100.000 Курда изгубило своје животе. До периода инвазије

САД у Ираку 2003. године вршена ја ”арабизација” премештањем Курда,

Асираца и Туркмена из нафтно богатог региона Киркука и насељавањем Арапа са југа у покушају да се повећа контрола природних ресурса проме-

ном етничког карактера области. Расељавање је и даље настављено првен-

ствено услед бројних побуњеничких операција, као што је у Фалујаху но-

вембра 2004. године, када је расељено преко 200.000 људи. Повратак ин-

терно расељених Курда својим родним местима у околини Киркука, често

узрокује ново расељавање (првенствено у 2003), када они траже повраћај

своје имовине од етничких Арапа.20

Стотине хиљада људи је било интерно расељено у грађанском рату

у Либану од 1975. до 1990. године. Више од 320.000 људи није у могућно-

сти да се врати услед бројних фактора укључујући тешке социо-економске услове и недостатак подршке. Поред тога, присутна је стална нестабилност

у јужним деловима земље, укључујући и званичне прекиде ватре између

либанске милиције и израелских јединица упркос повлачењу израелске ар-

мије 2000. године ван међународно признатих граница. Ратови између

Израела и њихових суседа после 1948. године узрок су бројних интерних

расељавања Арапа унутар Израела и становника Голанске висоравни уну-

тар Сирије. Ова интерна расељавања популација од којих свака броји више

Табела 5. – Интерно расељена лица на Блиском Истоку

21


Израел Ирак Либан Палестина територија Сирија

225.00022

1.300 000 325.000

23

35.57124

305.000

10,27 59.,35 14,84 1,62 13,92

Укупно 2.190 571 100,0

од неколико стотина хиљада трају деценијама и мале су шансе за скори по-

вратак. Успостављање ”безбедносног зида” од старне израелске владе која

је укључила нешто више од 10% Западне обале, такође води расељавању

20

Dina Abou Samara: Middle East, Internal Displacement, Norwegian Refugee Coun-

cil, March, 2005, p. 61. 21

IDMC, Internal Displacement, ed. Jens-Hagen Eschenbächer Norwegian Refugee

Council, March, 2006. 22

Процењена вредност. 23

Исто. 24

Исто.


____________

80

људи. У јулу 2004. године Међународни суд правде прогласио је изграђе-

ни зид-границу нелегалном, мада извештај Уједињених нација указује на наставак конструкционих радова.25

Закључак

Као последица интерног расељавања угрожено је много људи. Про-

цес је најраспрострањенији у Африци у којој је захватио чак 20 земаља.

Потребно је посветити већу пажњу процесу повратка, релокацији и реин-

теграцији интерно расељених лица. У том смислу овом становништву би

требало обезбедити услове за живот и радну делатност сличне онима који

су имали пре напуштања свога пребивалишта. То се пре свега односи на

повраћај сопствене имовине, која им је често одузета при расељавању као

и укључење у јавне токове живота у којима се често сусрећу са дискрими-

нацијом.

Jelena Srećković

INTERNALLY DISPOSED PERSONS IN THE WORLD

Summary

The following regions were observed in dealing with internally disposed persons in the

world: Africa, South America, Asia, Europe and Middle East. Sudan is a country which

has the greatest number of internally disposed persons in the world and more than two

thirds of internally disposed persons in Africa. Columbia is the second country in the

world in the number of internally disposed persons with 90% of internally disposed

persons in Latin America. The causes of dislocation vary regionally. When conflicts are

over, it is necessary to offer internally disposed people safe return or relocation and

reintegration in new life conditions.

25

Dina Abou Samara: Middle East, Internal Displacement, Norwegian Refugee Coun-

cil, March, 2005, p. 61.


____________

81

УДК 314.15–026.48(497.11)”199/...”

711.45(497.11)”199/...” Оригиналaн научни рад Original scientific work

Зора Живановић

МАКРОРЕГИОНАЛНИ ЦЕНТРИ СРБИЈЕ КАО ОДРЕДИШТА МИГРАЦИЈА СТАНОВНИШТВА

Извод: У контексту Просторног плана Републике Србије из 1996. године ово ис-

траживање ограничиће се на дефинисане макрорегионалне центре, односно град-

ска насеља, са акцентом на њиховим миграционим обележјима. Различит историј-

ски пут, географски положај, као и политички третман посматраних центара ре-

зултирао је њиховим различитим функционалним капацитетом, о коме се може

говорити и на основу пресељавања становништва. У раду су, у циљу указивања на

значај и улогу макрорегионалних центара у просторно функционалној организа-

цији државне територије, анализирана њихова миграциона обележја односно њи-

хова апсорпциона моћ, како у односу на непосредно, тако и на шире окружење.

Кључне речи: макрорегионални центри, становништво, миграције, атрактивност,

функционални капацитет

Abstract: Within the frame of the Spatial Plan of the Republic of Serbia from 1996 this

investigation is limited to defining macroregional centres, i.e. towns, with special

attention to migrations. Different history, geographic position as well as treatment of

these centres by authorithies resulted in their different functional capacities which can

be discussed taking migrations into account. In order to point out the importance and

role of macroregional centres in spacially functional organization of the state territory,

their migration properties, i.e. their absorbent capacities, in relation to both the close and

wider surrounding have been analized in this paper.

Key words: macroregional centres, population, migrations, attractiveness, functional

capacity

Увод

Просторним планом Републике Србије из 1996. године дата су

кључна развојна решења као и основни циљеви развоја и инструменти и

мере за њихову реализацију. Једно од стратешких опредељења потенцира-

них у плану је прихватање полицентричног система развоја као предусло-ва ублажавања неравномерности регионалног развоја Србије. Наиме, упр-

кос чињеници да су паралелно са растом београдске агломерације, на под-

ручју Србије формирани контрабалансни развојни центри, који су смањи-

ли популациони притисак ка Београду и развијањем функција допринели


____________

82

ублажавању акутних проблема неравномерности, поларизација у Србији је

достигла велике размере. Стога се полицентрични развој и пре свега деметрополизација Ср-

бије, кроз систематско заустављање концентрације становништва и капи-

тала у подручју Београдског метрополитена, уз синхронизовано јачање ур-баних центара у унутрашњости државне територије, у функцији оствари-

вања равномерног регионалног развоја, може дефинисати као приоритет.

Као управљачки механизам и инструмент помоћу кога би се могли

остварити наведени циљеви, односно допринети смањењу регионалних

диспаритета, регионализација представља озбиљан задатак.

Овом проблему је била посвећивана извесна пажња, али се до са-

гласности о најпогоднијем концепту регионализације није дошло.

Напори у том смеру, у оквиру ППРС опредмећени су кроз дефини-

сање макрорегионалних центара Србије, са могућим подручјима утицаја.

Као центар државног и међународног значаја, дефинисан је главни град, Београд, а као примарни центри развоја градови: Нови Сад и Ниш.

Епитет секундарних развојних центара носе градска насеља:

Крагујевац и Ужице.

У том контексту ово истраживање ограничиће се на наведене гра-

дове,1 односно градска насеља, са акцентом на њиховим миграционим обе-

лежјима.

Историјски развој

Гледано уназад, кроз историју, након ослобођења од Турака, значај

и улога наведених урбаних центара се мењала.

Егзистирајући у оквиру државе која је релативно често мењала гра-нице и територијални обухват, и ови центри су снажили своју позицију

различитим интензитетом.

Условно се могу издвојити три етапе у развоју наведених центара: – период до оснивања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,

– период егзистирања Краљевине СХС, затим Краљевине Југосла-

вије, ФНРЈ, односно СФРЈ и

– период након распада СФРЈ

Почетком XIX века, пред Први српски устанак, у оквиру Београд-

ског пашалука, од наведених макрорегионалних центара, поред Београда

који је као погранично место имао ограничене могућности развоја, био је

само Крагујевац. До 1878. године Србија је обухватила и: Ниш и Ужице, а

након 1912. и Приштина је била у њеним оквирима. Нови Сад, односно Војводина је саставни део Србије тек након 1918. године. 1 Приштина је изузета из разматрања с обзиром да на територији Косова и Мето-

хије након 1981. године није адекватно спроведен попис становништва

Zora Živanović

____________

83

Формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Србија заједно

са наведеним градовима улази у састав једне нове државе, која ће истаћи неке нове урбане центре. Љубљана, Загреб, Сарајево, Подгорица и Скопље

као престонице Република које улазе у састав Југославије, били су најра-

звијенији државни центри после Београда, и значајни носиоци развоја окружења у коме су егзистирали. Њихова демографска и економска снага

се увећавала различитим интензитетом. Београд је у том периоду, до Дру-

гог светског рата, такође значајно напредовао, док остали већи градови Ср-

бије нису бележили интензивнији развој. Управо из овог периода потиче

тако велика вредност индекса урбане примарности који је данас карактери-

стика Београда.

Након Другог светског рата, у периоду интензивирања процеса ин-

дустријализације и урбанизације, евидентан је најснажнији развој градских

центара како у демографском тако и у економском смислу, са извесним

разликама на републичком нивоу. Наиме политика развоја Словеније која је фаворизовала децентрализовани систем, резултирала је равномернијим

развојем градских центара, што Љубљану као главни град није значајно из-

двојило из постојеће урбане мреже, док су у Србије последице наведених

развојних процеса биле знатно различите. Изузетно брз развој Београда

довео је до стварања дебаланса у односу на остале урбане центре који су

се развијали знатно спорије. Такође, укупан развој урбане средине довео је

до значајног пражњења руралног залеђа што ће имати дугорочне негатив-

не последице на развој државе у целини.

Након распада СФРЈ, следи период у коме ће на примату почети да добијају остали републички центри, пре свега Загреб, а упоредо са њима

нешто интензивније почињу да се развијају и најзначајнији урбани центри

Србије, посебно покрајински центри: Нови Сад и Приштина, а затим: Ниш и Крагујевац. Међутим, деценијска криза која је обележила крај прошлог

века, одразила се и на развој највећих урбаних насеља Србије.

Макрорегионални центри Србије као одредишта миграционих кретања становништва

Чињеница да удео макрорегионалних центара дефинисаних ППРС,

у укупној површини Републике износи 6,1%, у укупном становништву 25%,

док у економској снази макрорегионални центри учествују са 42%, указује

на њихову улогу и значај у мрежи насеља Србије, односно утицај на тран-

сформацију просторно функцијских односа и веза на републичкој територији.

Како је богатство ресурсима услов опстанка сваког насеља, а људ-

ски ресурси базна снага и подстрек његовог развоја, демографски капаци-

тет се може посматрати као један од значајних индикатора степена разви-јености насеља.


____________

84

Табела 1. – Општи подаци

Територија Број становника

2002.

Површина

у km2

Број

насеља

Густина

насељености 2002.

Београд

Нови Сад

Ниш

Крагујевац

Ужице Србија (без Космета)

1.574 050

298.139

250.518

175.182

83.022 7.498 001

3.224

699

597

835

667 77.474

157

16

71

57

41 4.706

489

428

420

211

123 96

Извор: Општине у Србији 2003. године

Број насеља који је, с обзиром на број становника у Новом Саду

далеко најмањи говори о конфигурацији терена и погодности настајања ве-

ликих насеља на овом подручју, што није предност терена јужно од Дуна-

ва и Саве. Стога је у овом делу Србије честа појава малих насеља која по-

некад имају и статус градског, а у демографском смислу су мања од неких

војвођанских села. Густина насељености градских насеља Крагујевца и Ужица је дале-

ко мања у односу на Београд, Нови Сад и Ниш. Слабија концентрација ста-

новништва на територијама ова два градска насеља не значи и слабије пра-жњење њихових руралних залеђа, већ упућује на миграционе токове чије

је одредиште Београд, односно градови Западноморавске развојне осови-

не, као и трограђа: Параћин, Ћуприја, Јагодина.

Процеси индустријализације и урбанизације који су након Другог

светског рата на подручју Србије односно Југославије, покренули крупне

демографско-економске промене битно су утицали на правце и интензитет

кретања становништва.

Убрзаним трансфером становништва из руралних у урбана подруч-

ја мрежа насеља се убрзано мењала а у оквиру ње све доминантније место

је заузимао Београд, односно остали макрорегионални центри. Као основни разлог сваког кретања становништва углавном се сма-

тра немогућност задовољавања потреба у садашњем месту боравка, одно-

сно побољшање квалитета живота емиграцијом. Евидентно је да моћ при-влачења становништва сваког насеља расте са повећањем његовог функци-

оналног капацитета, односно да присутност већег обима насељских функ-

ција подстиче како социоекономску тако и просторну покретљивост ста-

новништва. То значи да насеља имиграционог карактера као предиспози-

цију морају имати развијене функције, односно да су простори слабог

функционалног капацитета ретко одредишта миграционих кретања. Без обзира на чињеницу да се временом, уз слабљење интензитета

процеса урбанизације, смањује и темпо досељавања становништва у градо-

ве, та пресељавања су присутна и врло значајна као индикатор функциј-ских односа и веза. Атрактивност одређеног подручја за насељавање један

Zora Živanović

____________

85

од најјасних показатеља његовог значаја у окружењу, и из тог разлога ће

бити детаљније анализирана. О атрактивности макрорегионалних центара за досељавање становништва Србије говоре подаци приказани у следећој

табели, који се односе на процентуално учешће досељеног и аутохтоног

становништва у укупном броју становника.

Табела 2. – Аутохтоно и досељено становништво по попису 2002. године

Укупно Аутохтоно Досељено

Насеље брoj % број % број %

Београд г

Нови Сад г

Ниш г Крагујевац г

Ужице г

1.119 642

191.405

173.724 146.373

54.717

100

100

100 100

100

529.371

80.137

88.594 74.777

29.225

47,28

41,87

51,00 51,09

53,41

590.271

111.268

85.130 71.596

25.492

52,72

58,13

49,00 48,91

46,59

Извор: Попис становништва 2002. године, књ. 8.

Изражено у процентима, по попису из 2002. године досељено ста-новништво чини више од 50% укупног становништва Београда и Новог

Сада, док је у случају Ниша, Крагујевца и Ужица, незнатно веће проценту-

ално учешће аутохтоног у укупном броју становника. У следећој табели дат је упоредни преглед броја досељених и одсе-

љених лица са општинских територија макрорегионалних центара.

Табела 3. – Однос између досељеног и одсељеног становништва макрорегионал-

них центара, стање 1991. године2

Центар Досељено у

макрорегионалне центре

Одсељено из макроре-

гионалних центара Разлика

Београд

Нови Сад

Ниш


Ужице

686.545

156.348

128.964

93.132

39.103

96.698

52.695

55.367

38.614

30.007

589.847

103.653

73.597

54.518

9.096

Извор: Попис становништва 1991, табела 029, СЗС, Београд.

Сумарно посматрано у односу на број досељених, број одсељених лица је далеко мањи. Посебно је велика разлика за Град Београд, који као

државни центар првог реда, велике атрактивности за насељавање, предста-

вља најслабији извор емиграната. Град Београд, чији је домет утицаја далеко ширег радијуса, прима

становништво из скоро свих делова Републике. Чест је случај да је Београд

атрактивнији за насељавање и оног становништва коме је у просторном

смислу неки од осталих макрорегионалних центара ближи. Наведену кон-

статацију поткрепљују подаци добијени.

2 Због недоступности података о броју одсељених лица обрађени су подаци из по-

писа 1991. године


____________

86

Табела 6. – Пресељавање становништва

Београд

Нови Сад

Ниш Крагујевац Ужице

Број досељених лица у макрорегионални

центар са територије општине 21.935 27.571 18.469 14.581

Досељени у макрорегионални центар са територије општине у укупном броју

одсељених са територије општине у %

41,63 49,80 47,83 48,59

Укупан број одсељених са територије

функционалног подручја 186.2063 170.714 145.700 100.654 102.652

број 61.6344 55.140 55.756 34.375 27.573 Број досељених лица у макрорегионални центар из

његовог функционалног

подручја

% у укупном

одсељеном ст.

са функ. подр.

33,10

32,30

38,26

34,15

26,86

број 33.205 28.185 15.906 12.992 Број досељених лица у макрорегионални центар из

његовог функционалног

подручја умањеног за досељене са његове

општинске територије

% у укупном

одсељеном ст.

са функ. подр.

19,45 19,34 15,80 12,66

број 25.165 17.892 20.280 19.309 Број досељених лица у

Град Београд са територије

функционалних подручја

макрорегионалних центара

% у укупном одсељеном ст.

са функ. подр

14,74 12,28 20,15 18,81

Испитивање миграторних кретања спроведено је на нивоу функци-

оналних подручја дефинисаних ППРС, у чијим средиштима се налазе управо посматрани макрорегионални центри.

Неоспорно је да су на територији Србије, најинтензивнији мигра-

торни токови остваривани на релацији село-град, у оквиру општинских

граница. То заправо значи да су општински центри, најчешће као једина

градска насеља на општинској територији, апсорбовали највећи број ми-

граната које је дало рурално залеђе. У случају посматраних макрорегио-

налних центара од укупног броја одсељених са територије општине, преко

40% миграната је досељено у општински центар.

Ако посматрамо емигранте ширих окружења макрорегионалних центара, односно њихових функционалних подручја, можемо извести сле-

дећи закључак: поред макрорегионалних центара као значајно одредиште

миграторних токова јавља се државни центар, односно Град Београд. Поређење величине ова два миграторна контингента указаће на

значај Београда као државног центра у пресељавању становништва Србије,

односно на огромну привлачну моћ коју је исказао чак и према становни-

штву са територије функционалних подручја најзначајнијих урбаних насеља.

3 Функционално подручје Београда чини 16 општина (административно дефиниса-

но подручје). 4 Макрорегионални центар Београд посматран је као скуп 10 градских општина с

обзиром на то да подаци на насељском нивоу нису доступни.

Zora Živanović

____________

87

Генерално посматрано спроведена анализа дала је следеће резултате:

– Процентуално учешће емиграната са посматраних функционал-них подручја којима су одредишта били макрорегионални центри, у укуп-

ном броју одсељених износи 26–38%. Међутим ако искључимо имигранте

који су пореклом са општинске територије, реч је о свега 12–19% и – Процентуално учешће емиграната чије је одредиште био Београд

у укупном броју одсељених са територија коју обухватају дефинисана

функционална подручја износи у просеку 14–20%, с тим што међу анали-

зираним просторним целинама постоје значајне разлике.

Београд је најмању привлачну моћ показао у односу на становни-

штво са функционалних подручја Ниша и Новог Сада, што управо нагла-

шава значај и улогу ових градова у просторно функционалној организаци-

ји државе, а такође и потврђује поделу дату у ППРС, по којој ова два града

носе епитет примарних развојних центара, док су Крагујевац и Ужице де-

финисани као секундарни центри. Учешће досељених у ова два градска на-сеља са територије њихових функционалних подручја у укупном броју

емиграната са ове територије, мањи је од учешћа оних који су емигрирали

ка Београду. Наведени подаци недвосмислено указују на снагу утицаја Бе-

ограда као пола развоја и главног фактора поларизације у Србији.

Анализа миграторних кретања која су имала исходишта у неком од

макрорегионалних центара, показује најинтензивнију везу, (ако изузмемо

Београд) са просторно блиским општинама. За Београд је карактеристично

да је од укупног броја одсељених лица више од 30% мигрирало ка неком

од војвођанских градова, односно градских насеља, а пре свега: Новом Са-ду, Нишу, Панчеву, Зрењанину, Пећинцима, и општини Стара Пазова,5 ко-

5 Војвођанске општине: Стара Пазова и Инђија, карактерише велики број запосле-

них у приватном сектору, односно надпросечна заступљеност малих и средњих

предузећа. Наиме, концепт развоја у радикално измењеним условима и захтевима

које представљају процес транзиције, који тече паралелно са процесом деинду-

стријализације, приватизације и либерализације, а у којима предност стичу мала и

средња предузећа, а не индустријски комплекси какви су били познати у бившем

социјалистичком систему, подразумева овакве промене у структури привреде, ко-

је директно утичу и на територијални размештај становништва, односно привлач-

ност појединих општина за насељавање. Пореска политика као врло користан ин-

струмент за усмеравање развоја привреде, у нашој држави је слабо примењиван.

На територијама ових општина, а посебно Старе Пазове, исправно примењивана

пореска политика изазвала је процес концентрације мале привреде. Ниже пореске

стопе у односу на остала градска насеља повећале су атрактивност ових локација

и учиниле их повољнијим за развој приватног сектора. По принципу кружне куму-

лативне каузалности то ће подстаћи прилив радне снаге и капитала, убрзати развој

услужних делатности и инфраструктуре, омогућити повећање локалних фондова и

акумулацију капитала, што ће утицати на експанзију привредних капацитета.


____________

88

ја је међу свим општинама у Србији, привукла највећи број београдског

становништва, преко 5.000. Смиривањем процеса индустријализације последњих година XX

века и пражњењем руралног залеђа, пресељавање становништва из села у

градове је све мањег интензитета, док на значају добијају миграције на ре-лацији град-град. О томе сведочи одређени миграторни контингент који

постоји на релацијама између великих градова, односно градских насеља.

Табела 7. – Пресељавање становништва између макрорегионалних центара

Опш. у коју се

лице доселило

Опш. из које се лице доселило

Београд Нови Сад Ниш Крагујевац Ужице

Београд

Нови Сад

Ниш


Ужице

32.474

8.108

10.832

8.288

5.673

2.206

21.935

669

383

269

1.362

474

27.571

466

201

835

248

437

18.469

261

610

93

141

106

14.581

Извор: Попис становништва 1991. године, табела 029, СЗС, Београд.

На основу биланса броја лица која су мигрирала између две општи-

не, односно два макрорегионална центра може се утврдити функцијска ме-

ђузависност, доминантност и субдоминантност, односно њихов простор-

но-функцијски однос. Београд са свим општинама6 макрорегионалних цен-

тара, остварује позитиван салдо миграција. Након Београда, по снази ути-

цаја истиче се Нови Сад који остварује позитиван салдо миграција како са

Нишом, тако и са Крагујевцом и Ужицом.

Табела 8. – Дистрибуција салда досељеног и одсељеног становништва

Опш. у коју се


Опш. из које се


Београд Нови Сад Ниш Крагујевац Ужице

Београд

Нови Сад

Ниш


Ужице

-

- 5902

- 9470

- 7453

- 5063

5.902

-

- 195

- 135

- 176

9.470

195

-

- 29

- 60

7.453

135

29

-

- 155

5.063

176

60

155

-

Извор: Попис становништва 1991. године, табела 029, СЗС, Београд.

На основу приказаних података такође је могуће констатовати до-

минантност Ниша у односу на Крагујевац и Ужице, а затим доминантност

Крагујевца у односу на Ужице.

6 Због недоступности података на нивоу насеља анализа је спроведена на општин-

ском нивоу.

Zora Živanović

____________

89

Чињеница да Ужице остварује негативан миграциони салдо са

свим посматраним општинама, иде у прилог тврдњи да је то у развојном смислу слабији макрорегионални центар, односно да би по демографском

и функционалном капацитету и нека друга градска насеља Србије могла

понети епитет макрорегионалних центара, као на пример: Суботица, Ча-чак, Краљево, итд.

Закључак

Анализа миграционих обележја макрорегионалних центара Србије

јасно илуструје демографску и последично сваку другу доминацију Бео-

града. Евидентна разлика у демографској снази Београда у односу на оста-

ле макрорегионалне центре, упућује на неопходност организовања држав-

не територије на начин који ће омогућити спровођење децентрализације, односно деметрополизације.

Наиме, без обзира на присутност процеса индустријализације и ур-

банизације, који су подстицали концентрацију становништва у градским центрима, они нису резултирали израженијом полицентричношћу у мрежи

насеља Србије. Напротив, мрежа насеља Србије се може недвосмислено

окарактерисати као константно изразито поларизована, са Београдом као изузетно јаким центром коме ни у демографском ни у функционалном

смислу нема адекватне конкуренције. Зато је неопходно подстицати развој

оних центара, пре свега макрорегионалних, који ће обезбедити равномер-

нији и усклађенији развој мреже насеља. У том смислу треба афирмисати

градове, односно градска насеља која појединачно или у групи могу да де-

лују као противтежа поларизационим утицајима Београда, да утичу на раз-

вој неразвијених подручја, да подстакну развој сеоских насеља, односно да омогуће рационалну просторну организацију државне територије у целини. Zora Živanović

MACROREGIONAL CENTRES IN SERBIA AS DESTINATIONS OF POPULATION MIGRATIONS

Summary

Migration characteristics of macroregional centres, defined by the Spatial Plan of the

Republic of Serbia in 1996, have been analyzed. These centres are: Belgrade, Novi Sad,

Niš, Kragujevac and Užice, while Priština was ommitted due to lack of relevant data.

Different history, geographic position, as well as treatment of the centres by athorithies

resulted in their different functional capacities, which was confirmed by the results of

the analysis of population migrations. They clearly confirm the remarkable polarization

of the Serbia space, Belgrade being the strong centre which cannot be competed in both

demographic and functional sense. That is why it is necessary to foster the growth of


____________

90

other centres, first of all the macroregional ones which will ensure even and more

harmonized development of settlement net, i.e. act as a counterbalance to polarization

influences of Belgrade, and as encouragement to development of undeveloped areas and

rural settlements, as well as a contribution to establishing a better spatial organization of

the whole territory of Serbia.


____________

91

УДК 314.151.3–054.73(497.11)”1999/2006”


Даница Шантић

РАСЕЉЕНА ЛИЦА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА

Извод: Град Београд је деценијама представљао центар досељавања и најважнији

пол концентрације становништва са територије некадашње СФРЈ, а пре свега са

територије Републике Србије. Географски положај, историјски догађаји, саобра-

ћајне, трговачке, културне, административне и друге функције представљају глав-

не чиниоце релативно брзог популационог развоја Београдa. Политички догађаји

у последњој деценији XX века, покренули су велики број људи ка Србији и Бео-

граду, пре свега из Хрватске и Босне и Херцеговине, а касније и са Косова и Ме-

тохије, што је у великој мери утицало на популациони развој града крајем XX и на

почетку XXI века. У овом раду ће бити анализиране квантитативне и квалитатив-

не карактеристике расељених лица са Косова и Метохије, који већ осам година

имају привремено пребивалиште на територији града Београда.

Кључне речи: Расељена лица, становништво, Косово и Метохија, Београд, мигра-

ције

Abstract: The city of Belgrade was the most importaint pole of concentration of

Serbian population, and population of former Yugoslavia. Imigration into the city was

very rapid in XX century. Geographic position, history and economic, social and other

functions are the main reasons for very rapid population increasing. Political events in

the last decade of XX century caused very intensive migration flows toward Belgrade

from Croatia and Bosnia and Herzegovina, and some years later from Kosovo i

Metohija. That was the main factor of population development in capital of Serbia. In

this paper are analized qualitative and quantitative characteristics of displaced persons

from Kosovo i Metohija.

Key words: displaced persons, population, Kosovo and Metohija, Belgrade, migration

Увод

Расељена лица представљају један вид присилних миграција и не спадају у категорију избеглица, с обзиром да не прелазе границе своје др-

жаве и ”препуштени су хуманитарним организацијама тих држава”.1 Нај-

чешће коришћена дефиниција за интерно расељена лица је она коју је дао Francis Deng, главни представник Одељења за интерно расељена лица при

1 Грчић М.: Политичка географија, Географски факултет, Београд, 1998.


____________

92

Уједињеним нацијама: ”интерно расељена лица чини лице или група лица

који су били присиљени да оду, или су морали да беже и да напуштају сво-је домове, односно места пребивалишта, пре свега са циљем избегавања

оружаног сукоба, организованог насиља, нарушавања људских права, или

услед катастрофа, било природних или изазваних људским деловањем, а да при том нису прешлa међународно признату границу државе”.2 У скла-

ду са напред наведеним, лица са Косова и Метохије, која су, након NATO

интервенције и доласка међународних снага 1999, напустила ову терито-

рију и населила се на територију централне Србије и Војводине немају

статус избеглица, што је у складу са међународним критеријумима, јер су

расељени у оквиру територије исте државе.

Просторна дистрибуција расељених лица на територији

Србије и Града Београда

Доласком међународних снага у лето 1999. године, са Косова и

Метохије се иселило преко 280 хиљада лица.3 Пет година касније, у марту

2004, још око четири хиљаде лица је расељено и прогнано са територије

Косова и Метохије, а с обзиром на ситуацију у јужној српској покрајини

процес расељавања се наставио до данас. Једину званичну и комплетну ре-

гистрацију интерно расељених лица са Косова и Метохије извршили су

2000. године UNHCR и Комесаријат за избеглице Републике Србије,4 када

је евидентирано 187.129 интерно расељених лица на територији централне

Србије и Војводине. Циљ ове регистрације је био прикупљање података о

броју интерно расељених лица, полној и старосној структури, брачном ста-

њу, школској спреми, националној припадности, активности. Регистрација је била веома значајна и због информација одакле и ког датума су лица на-

пустила територију Косова и Метохије, као и где су се привремено насели-

ла у централној Србији и Војводини. Од укупног броја расељених лица

према регистрацији 2000. године, чак 94% или 176.219 лица је регистрова-

но у централној Србији, а свега 5,8% или 10.910 лица у Војводини.

Територија на коју су се највише досељавала лица са Косова и Ме-

тохије је била територија Града Београда, са 53.013 лица или 28% укупно

расељених на територији централне Србије и Војводине. Свако треће лице

из Косовског и Пећког и свако друго лице из Призренског округа је, према

регистрацији расељених 2000. године, нашло привремени смештај у глав-

2 ”Guiding Principles on Internal Displacement”, UN, 1998.

3 Овом броју треба додати око 20.000 интерно расељених лица унутар Косова и Мето-

хије који су из етнички мешовитих прешли у већинске скоро једноетничке енклаве. 4 Трећи учесник у овом пројекту је била влада Швајцарске у својству посматрача

регуларности процеса регистрације.

Danica Šantić

____________

93

Слика 1. – Расељена лица са Косова и Метохије на територији централне Србије

и Војводине и у Граду Београду, Регистрација расељених лица 2000. године

ном граду. Највише расељених лице је било из Косовског округа 20.936

или 39,5% укупно расељених из овог округа. Пећки и Призренски округ су имали готово подједнаку заступљеност у броју расељених лица на админи-

стративној територији града, 22,3% односно 23,3%. Посматрано према

уделу расељених из Пећког округа на територији централне Србије и Вој-водине, њихов удео је 31,1%, а из Призренског чак 49,6%, што значи да се

чак половина расељених из последњег округа привремено населила у Бео-

граду. Становништво Косовско-митровачког и Косовско-поморавског

округа се претежно селило на територију централне Србије, која се грани-

чи са окрузима полазишта, због наде у брзи повратак кући. Међутим, и код

становника ова два округа је била уочљива тенденција насељавања у глав-

ни град. Београд се налазио на другом месту по обиму досељавања из Ко-

совско-митровачког округа са 3.289 лица или 22,8% од укупно расељених

и Косовско-поморавског округа са 4.607 или 16,7% од укупног броја расе-љених лица на територији Града Београда. 5

Највише расељених лица са Косова и Метохије је, према регистраци-

ји 2000. године, привремено боравило на територији општина Вождовац и Земун. У општини Вождовац је регистровано 6.640 расељених лица или

5 Регистрација лица расељених са Косова и Метохије, Високи комесаријат Ује-

дињених нација за избеглице и Комесаријат за избеглице Републике Србије, Бео-

град, 2000.


____________

94

12,5%, а у општини Земун 6.190 расељених лица или 11,6% од укупног

броја расељених у Граду Београду. Такође, интензивније досељавање расе-љених лица је забележено и у општинама Чукарица, Младеновац и Гроцка.

Разлог за значајније насељавање становништва у овим општинама је тен-

денција насељавање у претходним деценијама XX века, нарочито од 80-их година. Можемо закључити да су и код расељених лица важне мигрантске

мреже, односно присуство рођака и пријатеља у одредишним општинама.

Значајан разлог је и постојање колективних центара у овим општинама,

где је део расељених лица смештен. Најмање расељених лица регистрова-

но је на територији општина Стари Град (1.200 лица или 2,6%), Барајево

(1.103 или 2,1%), Сопот (751 лице или 1,4%) и Врачар (567 или 1,1%).

Подаци о расељеним лицима из 2006. године указују на њихов по-

већани апсолутни број у свим београдским општинама. На територији Гра-

да њихов број се повећао за више од 5.500 лица, највише у општинама Чу-

карица, Палилула и Земун. Удео расељених лица у односу на њихов уку-пан број је такође измењен. Наиме, запажа се смањење удела расељених

лица у, пре свега, централним градским општинама, али и у најудаљени-

јим општинама Сопот, Обреновац, Младеновац. Иако је смањење удела

незнатно, ипак је значајно због чињенице да се број расељених лица у Бео-

граду непрестано повећавао, али да су највећи притисак у последњих 6 го-

дина претрпеле оне општине које су ближе градском језгру, у којима по-

стоји могућност станоградње и запошљавања. Значајно је напоменути да

су се расељена лица на територији Града Београда у последње две године

прво населила у општинама централне Србије непосредно уз границу са Косовом и Метохијом. Како услови за повратак нису испуњени, многи ра-

сељени су се у међувремену преселили на север, пре свега у Београд.

Један од проблема око утврђивања броја расељених лица на тери-торији централне Србије и Војводине, као и на самом Косову и Метохији

јесу различите регистрације расељених лица.6 Организације које се баве

питањима расељених лица указују на различите податке о овој категорији лица на територији Србије. Неке од њих су Координациони центар за Ко-

сово и Метохију, Комесаријат за избеглице Републике Србије, Црвени крст

UNHCR, UNDP, UNOCHA, OHCHR, OEBS, NRC, DRC, IFRC i Grupa 484.7

6 На изборима 2002. године само се 101 особа са Косова и Метохије на општини

Вождовац регистровала као гласач, што је било испод сваких очекивања, јер је та-

да било више од 6.000 расељених лица на овој општини. 7 UNHCR, UNDP, UNOCHA и OHCHR су организације при Уједињеним нацијама

за избеглице, развој, хуманитарну помоћ и људска права; OEBS је организација за

економску безбедност и сарадњу; NRC је норвешка организација за избегла и ра-

сељена лица; DRC је данска организација за избеглице и расељена лица, а IFRC је

међународна федерација Црвеног крста.

Danica Šantić

____________

95

Табела 1. – Расељена лица према општини привременог боравка на територији

Града Београда 2000. и 2006. године

Расељена лица 2000. година 2006. година

Територија

Укупно % у односу на укупан

број расељених у Беог.

Укупно % у односу на укупан

број расељених у Беог.

Град Београд

Барајево

Вождовац

Врачар Гроцка

Звездара

Земун

Лазаревац

Младеновац

Нови Београд

Обреновац

Палилула

Раковица

Савски Венац

Сопот Стари Град

Чукарица

53.013

1.103

6.640

567 4.381

4.352

6.190

2.021

4.780

4.239

4.014

3.751

2.429

1.646

751 1.200

4.949

100

2,1

12,5

1,1 8,2

8,2

11,6

3,8

9

7,9

7,6

7,1

4,6

3,1

1,4 2,6

9,3

58.651

1.264

6.765

687 4.707

4.408

7.039

2.381

5.030

4.690

4.199

4.834

2.858

1.701

795 1.279

6.014

100

2,2

11,5

1,2 8,0

7,5

12,0

4,0

8,6

8,0

7,2

8,2

4,9

2,9

1,3 2,2

10,2

Извор: Регистрација лица расељених са Косова и Метохије, UNHCR, 2000, Ин-

терно расељена лица у Србији по регионима/општинама 31.1.2006. године

Поједине организације истичу да је стваран број расељених лица мањи,

док друге наводе да је број много већи, пре свега број Рома, који нису има-

ли одговарајућу документацију о пребивалишту на Косову и Метохији пре

1999. године и који се нису одазвали регистрацији. Тако се број расељених

Табела 2. – Број интерно расељених лица у општинама Београда 2003. године

Општина Број пријављених код

UNHCR-a у марту 2003.

Број пријављених код огранака

Црвеног крста у мају 2003.

Чукарица


Палилула

Раковица

Савски Венац Стари Град

Вождовац

Врачар

Земун

Звездара

5.738

4.624

4.602

2.786

1.703 1.256

6.717

626

6.937

4.274

9.559

7.000

6.345

4.713

1.600 1.530

7.000

799

10.392

8.386

Извор: Подаци UNHCR-a су из статистичког резимеа корисника помоћи UNHCR-

a по општинама у Србији, 1. априла 2003. Подаци Црвеног крста су из базе пода-

така Црвеног крста прикупљених са терена у мају 2003. године


____________

96

Рома са Косова и Метохије на територији Србије креће од 26.600 (стране

хуманитарне организације) па све до 50.000–100.000 (подаци САНУ). Пре-ма подацима Комесаријата за избеглице Републике Србије 60.000 расеље-

них лица нису били Срби. У највећем броју су били Роми око 50.000, али

је било и око 5.000 Албанаца, као и припадника различитих етничких гру-па. Већина свих регистрованих Рома живи у Београду, јер се они по својој

традицији насељавају у и око великих градских насеља. 8 Регистрацијом расељених лица са Косова и Метохије 2000. године

извршено је и мерење оптерећења општина привременог смештаја у одно-

су на постојећи број становника тих општина. Међу шест најоптерећени-

јих општина у Србији (Куршумлија 2.608, Краљево 1.452, Врњачка Бања

1.236, Бујановац 874, Прокупље 863) налазила се и једна београдска оп-

штина Младеновац са 849 расељених лица на 10.000 становника. Такође,

и у распону од 500–800 расељених лица на 10.000 домицилног становни-

штва су се издвојиле београдске општине: Гроцка и Обреновац.9

Табела 3. – Удео расељених у укупном становништву Београда 2006. године

Територија Број становника

по попису 2002.

Број расељених

лица 2006.

% расељених у

укупном станов.


Барајево Вождовац

Врачар

Гроцка

Звездара

Земун

Лазаревац

Младеновац


Обреновац

Палилула

Раковица Савски Венац

Сопот

Стари Град

Чукарица

1.576 124

24.641 151.768

58.586

75.466

132.621

191.645

58.511

52.490

211.777

70.975

155.902

99.000 42.505

20.390

55.543

168.508

58.651

1.264 6.765

687

4.707

4.408

7.039

2.381

5.030

4.690

4.199

4.834

2.858 1.701

795

1.279

6.014

3,7

5,1 4,5

1,2 6,2

3,3

3,7

4,1

9,6 2,2

5,9

3,1

2,9 4,0

3,9

2,3

3,6

Извор: Интерно расељена лица у Србији по регионима/општинама 31. јануара

2006. године, Попис становништва, домаћинстава и станова, књ. 8, 2003.

Удео расељених лица 2006. године, у укупном броју становника Бео-

града износио је 3,7%. Општина са највећим уделом расељених лица у

8 www.kc.gov.yu 9 Регистрација лица расељених са Косова и Метохије, Високи комесаријат Уједи-

њених нација за избеглице и Комесаријат за избеглице Републике Србије, Бео-

град, 2000.

Danica Šantić

____________

97

укупном становништву 2006. године је и даље општина Младеновац са

9,6%, а за њом следе општина Гроцка са 6,2% и општина Обреновац са 5,9%. Са друге стране, најмањи удео расељених лица у укупном становни-

штву је у општини Врачар само 1,2%, Нови Београд 2,2% и Стари Град 2,3%.

Због непостојања прецизнијих података о броју расељених лица,10

али и укупног броја становника на Косову и Метохији, UNMIK је плани-

рао креирање базе података о расељенима унутар и изван Косова и Мето-

хије, као и у земљама Западне Европе. У јуну 2005. године UNMIK је до-

ставио захтев UNHCR-у да подржи активности на евидентирању броја ин-

терно расељених лица и других расељених мањинских заједница у оквиру

пописа становништва који се планира за 2007. годину.

Структурнe карактеристике расељених лица

Полна структура расељених лица на територији Републике Србије и Града Београда је према регистрацији 2000. године била готово идентич-

на: жене су чиниле 50,6%, а мушкарци 49,4% укупне популације, што по-

тврђује чињеницу да су се са Косова и Метохије исељавале целе породице.

Овај однос је остао готово непромењен и шест година касније, жене су

представљале 50,4%, док су мушкарци чинили 49,6%. Старосна структура

расељених лица се знатно разликовала од старосне структуре становни-

штва централне Србије и Војводине, јер је преовлађивало млађе становни-

штво Структура према функционалним групама старости је била релатив-

но уравнотежена. На територији Града Београда највише је било расеље-них лица старости од 20–59 година или 49,5%, а то је незнатно мање од

удела ове старосне категорије расељених лица у централној Србији и Вој-

водини од 50,7%. Према подацима из 2006. године удео лица ове старосне категорије се значајно повећао и износи 58.2%. Узраст од 7–19 година је

био други по учешћу са уделом од 24,4%, и био је већи у односу на удео у

централној Србији и Војводини од 21,3%. Деца до 7 година старости чини-ла су 2006. године 25,9% становништва, од чега деца до 4 године свега

1,5%. Удео деце узраста 0–7 година је био 14,1% на територији Града Бео-

града, што је мање од њиховог удела на територији централне Србије и

Војводине од 16,2%. Удео старе популације је био 12%, што је готово исто

и код расељених на целој територији Србије, а данас се тај удео значајније

повећао и износи 15,9%. Из овога произилази да су се 2000. године на те-риторији Града Београда привремено населила лица у најбољем старосном

добу погодном за рад и репродукцију. Просечна старост свих расељених

10

У попису становништва 2002. године пописана су расељена лица са Косова и

Метохије, али њихов број није ушао у коначан број становника централне Србије

и Војводине.


____________

98

лица у Републици Србији је била 30 година (мушкарци 28,2, жене 30,8 го-

дина), што је за 9 година ниже од просечне старости становништва Београ-да и Србије, а то је још један показатељ да су расељена лица била и поред

негативних тенденција демографског развитка, релативно млада у односу

на домицилно становништво. Међутим, приметно је повећање удела, пре свега, старијих од 60 година, као и средовечног становништва, а смањење

младог становништва, што говори да су интерно расељена лица захваћена

процесом старења.11

Посматрано по општинама, највећи удео младог становништва од

0–19 година је био на територији општине Земун и Вождовац, а најмањи

удео у општини Врачар. Највише расељених лица старости од 20–59 годи-

не регистровано је у општини Врачар и Савски Венац, а најмање у општи-

нама Младеновац, Лазаревац и Сопот. Највећи удео старих лица међу ра-

сељенима регистрован је на територијама општина Барајево, Врачар и Со-

пот, а најмањи у општинама Земун и Вождовац. Из напред наведених података произилази да су се на територијама општина Земун и Вождовац

највише населиле целе породице, док су се у централним градским општи-

нама насељавала неудата и неожењена лица пре свега због већих

могућности запошљавања.

Етнички састав расељеног становништва у току целокупног посма-

траног периода је релативно хомоген. Према регистрацији 2000. године,

141.396 лица или 76% свих расељених били су припадници српског на-

ционалности. За њима следе Роми са значајним уделом од 19.551

становника или 11%. Црногорци и лица која се нису изјаснила учествују са 5,1%, а удео Муслимана, Египћана и Албанаца је веома мали и износи не-

што више од 2%. Подаци за 2006. годину указују да није било значајнијих

промена овог показатеља. Готово половина свих расељених лица старијих од 15 година је има-

ло средње образовање. Основну школу завршило је свако пето расељено

лице, а без школе је било свако десето. У поређењу са становништвом цен-тралне Србије и Војводине, расељена лица на територији Града Београда, а

нарочито на територији насеља Београд су имала нешто виши ниво обра-

зовања, а тиме и повољније образовне карактеристике. То се објашњава

чињеницом што су многи завршили студије у Београду, а исто тако у град

су се досељавали становници са вишом и високом стручном спремом у на-

ди да ће у граду брже наћи посао и да ће зараде бити веће.12

11

Регистрација лица расељених са Косова и Метохије, Високи комесаријат Уједи-

њених нација за избеглице и Комесаријат за избеглице Републике Србије, Бео-

град, 2000, Документационе табеле UNHCR-а, 2006. 12

Шантић Д.: Миграције становништва Београда – демографска анализа, Ма-

гистарски рад, Географски факултет, Београд, 2006.

Danica Šantić

____________

99

Тип смештаја расељених лица

Највише расељених лица, према регистрацији 2000. године, било је

смештено код рођака или пријатеља, 45%, а такође је био висок удео расе-

љених лица која су живела у изнајмљеним становнима 38%. Сабирањем

ове две категорије лица добијамо податак да је на административној тери-

торији града укупно 44.299 лица или 83% живело у смештају који спада у

категорију повољнијег. Удео расељених лица који су имала свој стан или

су била у колективном центру је био готово подједнак. Сопствени смештај

је обезбедило око 5% лица. У колективним центрима, као најнеповољнијој

категорији смештаја, привремено је боравило 5,4% од укупног броја расе-љених лица на територији града Београда.

Подаци из 2006. године указују да на територији Београда постоји 8

колективних центара у којима су смештена расељена лица: два на Авали, у Лештанима, Миријеву, Гроцкој, Калуђерици, Реснику и на Видиковцу. Од

ових осам колективних центара чак шест је непризнато, што додатно оте-

жава пријављивање пребивалишта расељених лица у одређеној општини. Проблем незваничних колективних центара јавио се зато што су у постоје-

ћим колективним центрима 1999. године већ биле избеглице из Босне и

Херцеговине и Хрватске. Расељена лица која нису успела да добију сме-

штај, уселила су се у напуштене бараке, складишта, хангаре, који су поста-

ли такозвани ”незванични колективни центри”. У многима од њих нема

основних санитарних услова за живот, а проблем су и неплаћене дажбине.

С обзиром да се налазе под сталним притиском власника земљишта да се

иселе, расељени живе у сталном страху да ће остати без икаквог смештаја.

У оваквим објектима живи око 2.857 расељених људи и избеглица, од чега највише на територији Београда чак 2.042, од чега 1.700 расељених лица.13

Посебан проблем представљају и ромска насеља којих на територији

Београда има 102, и у која су се сместиле бројне ромске породице са Косо-ва и Метохије. На територији града Београда су више пута рушена ова на-

сеља, а да при том није нађен адекватан смештај за становнике, јер нису

имали пријављено пребивалиште, а самим тим ни легалан основ за стано-

вање. Такво насеље је Тошин бунар или Стари аеродром, где је од 205 по-

родица, 138 било расељено са Косова и Метохије. Насеље је исељено 2002.

године, а за становнике су обезбеђени шатори, или су отишли у друга ром-

ска насеља. И насеље Бетоњерка на територији општине Стари град у ко-

јем је живело око 130 породица од којих највећи број са Косова и Метохи-

је, је расељено 2003. године. Такође, ромско насеље на Чукаричкој падини је срушено 2003. године. У њему су целокупну популацију од 300 лица чи-

нили Роми расељени са Косова и Метохије, који су сами изградили бараке,

13

http://balkanarchive.org.yu/kosovo crisis/Exodus/action/; www.grupa484.org.yu


____________

100

Табела 4. – Расељена лица са Косова и Метохије према општини привременог бо-

равка и типу привременог смештаја на територији Града Београда 2000.

Тип привременог смештаја Територија

Укупно Колективни

центар

Изнајмљени

стан

Код рођака

/пријатеља

Сопствени

смештај

Остало


Барајево

Вождовац Врачар

Гроцка

Звездара

Земун

Лазаревац

Младеновац Нови Београд

Обреновац

Палилула

Раковица

Савски Венац

Сопот

Стари Град

Чукарица

53.013

1.103

6.640 567

4.381

4.352

6.190

2.021

4.780 4.239

4.014

3.751

2.429

1.646

751

1.200

4.949

2.876

22

407 21

370

408

356

35

331 82

137

106

194

136

42

34

195

20.181

420

3.888 183

1.321

1.079

2.184

788

2.706 1.218

1.823

786

767

466

141

234

2.177

24.118

507

1.986 305

2.201

1.840

3.290

884

1.085 2.397

1.732

2.528

1.238

836

532

766

1.991

2.650

135

194 25

275

148

104

238

410 200

150

158

149

68

20

54

322

3.188

19

165 33

214

877

256

76

248 342

172

173

81

140

16

112

264

Извор: Регистрација лица расељених са Косова и Метохије 2000. године.

али како нису имали пријављен боравак услед недостатка докумената, ни-

ти новца да плате станарину, они су поново расељени. За 2004. годину је

било најављено и рушење ромских насеља у Блоку 28 и у Тошином буна-

ру, где целокупну популацију чине расељени са Косова и Метохије, али се

услед бројних притисака одустало од рушења ових насеља.14

На територи-

ји Београда 2005. године извршена је анкета у 74 ромска насеља међу расе-

љенима, где је утврђено да чак 83,5% анкетираних нема ни један лични до-

кумент, што додатно отежава статус ових лица на територији главног града, али и целе Србије.15

Закључак

Национална стратегија за решавање проблема избеглица и интерно

расељених лица је ратификована маја 2002. године. Стратегија се односи

пре свега на повратак интерно расељених на Косово и Метохију, али не и

на интеграцију у оквиру Србије. Према извештајима Међународног коми-

14 Група аутора: Декада Рома 2005–2015, Информатор центра за права мањина,

Београд, 2005. 15

Роми – поседовање личних докумената, Аргумент, Центар за права мањина,

Београд, 2005.

Danica Šantić

____________

101

тета Црвеног крста из 2006, положај расељених лица у Београду и Србији

се додатно погоршао, пре свега због исцрпљивања фондова и имовине коју су расељени понели са собом, проблема у коришћењу имовине на Косову

и Метохији, тешкоћа у запошљавању, немогућности коришћења социјалне

помоћи, затварања колективних центара и престанка примања хуманитар-не помоћи. Влада Србије је издала саопштење 2003. у коме се наводи да је

процес повратка избеглица16 и расељених лица потпуно неуспешан, јер се

само 2% избеглица и расељених лица српске етничке заједнице вратило на

Косово и Метохију за четири године. Број повратника се смањио за 40%

од 2003/04. године, да би се до данас утврдио значајнији пад. Резултати у

процесу повратка у последњих седам година више су него слаби, а својим

домовима се вратило само 11 хиљада лица, од чега око пет хиљада Срба. Интеграција интерно расељених лица се не узима у обзир као рав-

ноправна опција и, за разлику од избеглица, за њих не постоје програми

стамбеног збрињавања што ограничава право расељених да се интегришу. Међутим, интеграција и повратак се међусобно не искључују, већ је по-

требно сматрати их комплементарним, јер постоји хитна потреба да се на-

ђу трајна решења за најугроженије међу расељенима. Тако је у општини

Раковица 2003. године започела изградња насеља на месту некадашњег ко-

лективног центра ”Планум” у којем су биле смештене 53 избегле, расеље-

не и социјално угрожене породице са циљем трајног збрињавања ових ли-

ца. Решавање статуса Косова и Метохије, које се планира у ближој будућ-

ности, одредиће и даљу стратегију државе према расељеним лицима, како

на територији Града Београда, тако и у централној Србији и Војводини.

Danica Šantić

INTERNALLY DISPLACED PERSONS FROM KOSOVO AND METOHIJA IN BELGRADE

Summary

Internally displaced persons (IRL) from Kosovo and Metohija settled in Belgrade since

June 1999. First and complete registration of IRL was take part in the year of 2000 by

UNHCR and Serbian goverment. Belgrade was the center of immigration for more then

50.000 people from Kosovo and Metohija which is almost 30% of total ILR in Republic

of Serbia. Most populated municipalities in capital city were Vozdovac, Zemun and also

Cukarica, Mladenovac and Grocka. It is very difficult to say how many people from

Kosovo and Metohija live in Belgrade today, because a number of organizations that

deal with these problem gave their own predictions and numbers (Serbian government,

16

Око 20.000 избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине који су пронашли уто-

чиште на Косову и Метохији су због познатих догађаја 1999. морали да се иселе.


____________

102

Red Cross, UNHCR, UNDP, UNOCHA, OHCHR, OEBS, NRC, DRC, IFRC i Group 484).

Especialy is complicated to find out the number of gipsy people who came from Kosovo

and Metohija, because they didn’t have any IDs. About half of the populations live with

their relatives, 38% live in rental houses, and 5% live in their own apartments and

around 5% in collective centers. There are 8 collective centers in Belgrade, and the

problem occurs because they are illegal with no documentations. National strategy for

solving the problems of IRL does not include their integration, but only their return

home to Kosovo and Metohija. The future plan for Kosovo and Metohija will prescribe

the strategy of Serbian government toward internally displaced persons.


____________

103

УДК 314.15”746”(497.113)”1948/2002”


Милка Бубало – Живковић Анђелија Ивков Тамара Ковачевић

МИГРАЦИЈЕ У БАЧКОЈ ОД ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО 2002. ГОДИНЕ

Извод: Простор Бачке, као и остали делови Војводине, захваћени су сталним кре-

тањима становништва. Ове миграције су имале различите узроке током историје.

Главни узроци су економске, социјалне, верске, етничке или политичке природе.

Дешавају се принудно или добровољно, масовно или појединачно, стихијно или

плански. Сви поменути узроци миграција су се дешавали у Бачкој кроз историју.

У току и након Другог светског рата одселио се одређени број Немаца, а на њихо-

во место дошли су послератни мигранти, углавном из Хрватске, Босне и Херцего-

вине, Црне Горе, Македоније и јужне Србије. Од 1961. до 1991. уследилe су ми-

грације претежно ка градовима из економских разлога, с тим да села остају са све

мањим бројем становника. Међутим, ни сви градови нису једнако популационо

оптерећени, већ је интензивније кретање ка већим регионалним центрима. На кра-

ју XX века уследило је масовно мигрирање са простора република бивше Југосла-

вије. У тим миграцијама досељено је нешто више од 125.000 становника.

Кључне речи: Бачка, мигранти, колонисти, избеглице, демографска транзиција

Abstract: Bačka, as well as the other parts of Vojvodina, is the place of constant

migrations. These migrations had different causes in the past. The main causes were of

economic, social, religious, ethnic and political nature. They are forced movements or

volontary ones, massive or individual, random or planned. All above mentioned causes

of migrations were present in Bačka in the past. During and after the Second World War

a certain number of Germens moved out, and afterwar migrants came instead of them,

mainly from Croatia, Bosnia and Herzegovina, Macedonia, and south Serbia. In 1961–

1991 period migrations were usually caused by economic reasons, mostly being those

towards towns causing depopulation of villages. However, bigger regional centres are

more attractive than other towns.At the end of 20th century massive migrations occurred

in ex-Yugoslavia. In those migrations somewhat more than 125,000 inhabitants moved

to Bačka.

Key words: Bačka, migrants, afterwar migrants-colonists, refugies, demographic

transition

Увод

Између два светска рата миграције у Југославији нису биле тако

интензивне као после Другог светског рата. Други светски рат проузроко-

Милка Бубало – Живковић, Анђелија Ивков, Тамара Ковачевић

____________

104

вао је нова миграциона кретања у правцу Србије, посебно из Босне и Хер-

цеговине и Хрватске, али и кретање у оквиру саме Србије и Црне Горе. На жалост, обим ових миграција данас је тешко процењив. После Другог свет-

ског рата миграциона кретања у тадашњој Југославији су добила на свом

интензитету. Разлози за таква интензивна миграциона кретања углавном се могу наћи у променама друштвених односа и политичког система, као и у

привредном развоју, нарочито у њеној снажној индустријализацији. Ин-

тензитет послератних миграција најбоље се може сагледати из података

пораста удела мигрантског у укупном становништву по пописима. Док је

по попису 1948. године сваки пети (21,4%) становник СР Југославије (Ср-

бије и Црне Горе) живео ван свог места рођења, по попису 1991. године то

је сваки други (44,5%). Иако се не располаже тачним подацима о пресеља-

вањима између два светска рата, неке анализе, изведене на основу резулта-

та пописа 1931. године, показују да је тада сваки пети становник Југосла-

вије живео ван свог родног места (Обрадовић, 1955). За Југославију, као и остале земље Јужне Европе, за период после

Другог светског рата (за Србију и Црну Гору после 1965) биле су каракте-

ристичне миграције њених грађана на рад у развијене европске земље (што

је у вези са бржим економским растом поменутих земаља), али и у прекоо-

кеанске земље (посебно из Црне Горе).

Изучавање миграција у периоду после Другог светског рата код

нас, али и у свету, показало је, да је биланс пресељавања готово увек у по-

зитивној повезаности са динамиком и постигнутим нивоом економског

развоја. Економски мотиви су били најзначајнији чиниоци пресељавања (нарочито у повезаности са размештајем индустрије, али и развијеношћу

других непољопривредних делатности) у нашој земљи. Многи други фак-

тори такође су утицали на интензитет миграција, на правце пресељавања као и на типове сеоба. То су углавном демографски чиниоци (ниво при-

родног прираштаја, густина насељености, и други), затим утицаји који до-

лазе из промена образовног састава становништва (све већи удео омладине са вишим школским квалификацијама), а често су пресељавања била пове-

зана и са етничком структуром становништва (национална припадност,

различити језици).

Унутрашње миграције у послератном периоду довеле су до сасвим

нове дистрибуције становништва. У том периоду убрзаног друштвено-еко-

номског развоја најчешћа су пресељавања село-град, затим миграције из-међу градских насеља (често из мањих и средњих градова ка већим градо-

вима). Колико су карактеристични поменути процеси за подручје и унутар

општина одвијају се миграције према њиховим центрима или насељима која се брже развијају. На тај начин миграције су довеле до веће концен-

трације становништва Југославије на малом простору (општинска среди-

шта и осталим градским центрима), а са друге стране сеоска насеља су гу-

Milka Bubalo – Živković, Anñelija Ivkov, Tamara Kovačević

____________

105

била становништво и одумирала. Ову чињеницу јасно потврђује и следећи

податак. Године 1948. троје од четворо становника Србије и Црне Горе би-ли су пољопривредници (удео пољопривредног у укупном становништву

је износио 71,1%), а по попису 1991. само једна петина (17,0%). Поред тога

величина овог пресељавања огледа се и у томе што је 1948. године 16,7% било градског становништва, а до 1991. тај удео се повећао на 52,2% (Гру-

па аутора, 1995).

Насељавање након Другог светског рата

Након Другог светског рата у Војводини је Савезном колонизаци-

јом досељено 216.306 лица који су до времена пописа прихватили колони-

зацију и још 21.293 који су се врло брзо вратили у стари крај. Овај број ко-

лониста је довео до пораста броја становника Војводине за 13,2%, тако да

је по попису 1948. године она имала 1.640.757 становника, а без овог тала-са број становника би био знатно мањи (1.424.451 становник). Колониза-

ција даје основу стално високом учешћу досељеног становништва у Војво-

дини. Од укупног броја колониста 4,3% чинили су унутрашњи колонисти,

0,3% колонисти из иностранства, а 95,4% колонисти из других подручја

Југославије. Најјаче миграционе струје биле су из Босне и Херцеговине и

Хрватске, које заједно чине 62,9% свих савезних колониста или 8,3% тада-

шњег становништва Покрајине (Ђурђев, 1995).

Од укупно 216.306 колониста досељених у Војводину након Другог

светског рата, у Бачку је досељено 125.679 лица, а то је 58,1% од свих колони-ста у Војводини. У Западној Бачкој, која обухвата пет општина (Апатин, Бач,

Оџаци, Сомбор и Кула), је било 75.865 лица што је овде износило 60,4% од

укупног броја колониста у Бачкој. Као што смо видели напред, општине Апа-тин, Оџаци, Сомбор и Кула, које се налазе у западном делу Бачке су имале ве-

лики удео немачког становништва у укупном становништву. Након Другог

светског рата готово сво немачко становништво је одсељено, а на њихова ме-ста су досељаване породице из Лике, Босне и Србије. Тако је у општину Оџаци

досељено 26.111 лица. Они су чинили чак 66,3% од популације на попису

1948. године у тој општини. У Кули су колонисти довели до пораста броја ста-

новника за 34,7%. Слично повећање броја становника је било и у општини

Апатин (за 34,2%). Сомборска популација се увећала за 23,9% у односу на по-

пис 1948. године. Најмање колониста (3.770) и најмање повећање броја станов-ника (за 19,6%) је било у општини Бач. На простор Јужне Бачке (обухвата оп-

штине Бачка Паланка, Бачки Петровац, Нови Сад, Темерин, Тител, Жабаљ, Бе-

чеј, Србобран и Врбас) је досељено 40.782 лица током послератне колонизаци-је. По броју колониста на првом месту су биле општине Бачка Паланка и Вр-

бас. У општини Врбас је досељено 17.420 лица што је било 46,9% од укупног

броја становника те општине са пописа 1948. године. Бачкопаланачка општина


____________

106

је примила 16.280 лица што је овде износило 34,8% од укупне аутохтоне

популације. Трећа општина која је имала висок удео колониста у укупној по-пулацији је темеринска, у којој је било 3.191 колониста или 20,9% од укупног

броја становника. Најмање колонизованих је у општине Бечеј (16 лица) и Ср-

бобран (23 лица). Најмање колониста је досељено у Северну Бачку која обу-хвата шест општина (Ада, Бачка Топола, Кањижа, Мали Иђош, Сента и Субо-

тица). У ових шест општина је пописано 9.032 колонизована лица. Највећи

удео колониста, у односу на број становника са пописа 1948. године, је био у

општини Мали Иђош (38,6%). У свим осталим општинама проценат колони-

ста је био нижи од два процента.

Као што видимо сви делови Бачке, као и остали крајеви Војводине,

примили су значајан број колониста који су допринели повећању укупног по-

пулационог салда. Од укупно 125.679 колониста њих 46.110 је досељено из

Хрватске, 32.230 из Босне и Херцеговине и 29.907 из Црне Горе. Са Космета је

досељено свега 160 лица, из унутрашње Србије 15 и из Македоније само 2 ли-ца. Као што видимо доминирају колонисти из Хрватске на које отпада 46,7%.

Ови колонисти доминирају на простору Западне Бачке. Колонисти из Босне и

Херцеговине учествују са 25,6%. Њих је највише у Западној и Јужној Бачкој.

На црногорске колонисте отпада 23,8% и њих је највише у Јужној Бачкој. На

колонисте из Македоније, централне Србије и Космета отпада 3,9%.

Миграције од 1961. до 2002. године

Како је долазило до повећања обима миграција после Другог свет-

ског рата најбоље можемо видети из промена удела аутохтоног и мигрант-

ског становништва у укупном становништву. У Југославији удео мигрант-ског становништва у укупном је износио 34,9%, а од тога највећи број је у

Војводини (44,5%), а најнижи на Косову и Метохији (28,8%). У наредним

пописима процентуални удео се повећавао, тако да је, према резултатима пописа 1981. за Југославију износио 42,2%, при чему је највиши био у цен-

тралној Србији (45,3%), а најнижи поново на Косову и Метохији (29,9%).

И у наредном попису дошло је до пораста удела мигрантског становни-

штва и то посебно у Војводини и централној Србији (привредно развијени-

је подручје). А то потврђује да је просторна покретљивост становништва

повезана са степеном привредне развијености. Међутим, степен економске развијености није једини чинилац који утиче на просторну покретљивост

становништва Југославије, а тиме и на удео завичајног у укупном станов-

ништву. Ако је процес урбанизације брз и у привредно мање развијеним подручјима, односно ако се пољопривредно становништво брзо смањује,

онда постепено долази до изједначавања удела мигрантског у укупном ста-

новништву у развијеним (централна Србија и Војводине) и мање развије-ним (Црна Гора) подручјима.


____________

107

Табела 1. – Аутохтоно и мигрантско становништво Војводине

Аутохтоно Мигрантско Година

пописа

Укупно

становништво Укупно % Укупно %

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

1.712 619

1.854 965

1.952 533

2.034 772

2.013 889

2.031 992

950.827

1.007 149

1.041 911

1.163 901

1.098 960

1.078 799

55,5

54,3

53,4

57,2

54,6

53,1

761.792

847.816

910.622

870.871

914.929

953.193

44,5

45,7

46,6

42,8

45,4

46,9

И у Бачкој се може приметити осцилирање броја миграната. Одно-

сно, у периоду кад је дошло до интензивнијег одсељавања становништва у

иностранство и кад су биле масовније миграције село – град (период 1961–

1971), тада је и повећан процентуални удео мигрантског становништва у

укупном броју популације. Године 1971. нешто мање од половине станов-

ништва је било мигрантско. У периоду 1971–1991. забележен је пад броја

миграната за око 8.000, што је свакако последица мањег одлива становни-

штва у иностранство. У наредном периоду дошло је до повећања удела ми-

граната у броју укупног становништва, као последица свих дешавања на

простору бивше Југославије.

Табела 2. – Аутохтоно и мигрантско становништво у Бачкој

Аутохтоно Мигрантско Година

пописа

Укупно

становништво Укупно % Укупно %

1961.

1971.

1991. 2002.

926.990

987.284

1.032 915 1.054 964

499.615

530.884

562.516 554.282

53,9

53,8

54,5 52,5

423.405

445.283

452.916 500.682

45,7

45,1

43,8 47,5

Обим укупне просторне покретљивости становништва у СР Југо-

славији (унутрашња пресељавања, досељено из осталих република бивше

СФРЈ и из иностранства), према стању од 31. марта 1991. године са поде-

лом унутрашњих миграција на локалне (између насеља исте општине), ме-

ђуопштинске (између општина исте покрајине и републике) и на међуре-

публичке, односно међупокрајинске (досељене из друге републике одно-сно покрајине СР Југославије), показује да је од 8,7 милиона пописаног

становништва (претпоставља се да око 1,6 милиона становништва албан-

ске националности са југа Србије и из Косова и Метохије није пописано), скоро 3,9 милиона (44,5% укупног пописаног становништва) мењало место

сталног боравка. Од тог броја око 1,1 милион (28,8%) миграната учество-

вало је у локалним пресељавањима. Просторна покретљивост између оп-

штина истог подручја (Црна Гора, централна Србија, Војводина и Косово

и Метохија) још је већег обима од локалног пресељавања и у њима је уче-

ствовало скоро 1,6 милиона (40,6%) људи, док је нешто преко 500.000


____________

108

(13,1%) људи учествовало у међурепубличко-покрајинским миграцијама.

Унутрашње миграције у држави обухватају 82,5% досељеног становни-штва (Група аутора, 1995).

Табела 3. – Досељено становништво према типу миграција између 1961. и 2002.

године у Војводини

1961. 1971. 1991. 2002. Досељено из

насеља Број % Број % Број % Број %

укупно 847.816 100,0 910.622 100,0 914.929 100,0 953.247 100,0

исте општине 119.340 14,1 163.019 18,0 179.589 19,6 177.935 18,7

друге општине

исте републике

328.937

38,8

463.921

50,9

300.584

32,9

258.297

27,1

друге републике 374.009 44,1 263.412 28,9 400.037 43,7 139.085 14,6

бивших

република СФРЈ

-

-

-

-

-

-

364.271

38,2

друге државе 18.668 2,2 - - - - 9.069 1,0

непознато - - - - - - 4.590 0,5

Мигранти на простору Војводине 1961. године у највећем броју су

су били они који су се селили између република бивше савезне државе

(44,1%). Овај велики број миграната је последица послератних планских

колонизација које су интензивно захватиле простор Војводине, па и саму

Бачку. И у Бачкој је процентуални удео међурепубличких миграната сли-

чан као и у Војводини (42,6%). Нешто је мање миграната који су досељени

из других општина исте републике, односно покрајине. На простору Вој-

водине на њих отпада скоро две петине миграната (38,8%), док је у Бачкој

нешто више од тог удела (42,0%). Висок ниво миграција унутар самих ре-публика је последица пресељавања становништва ка већим републичким,

односно покрајинским центрима. Педесетих година ове миграције су има-

ле свој почетак. Овај облик миграција добија на интензитету шездесетих и

седамдесетих година, што можемо да видимо и у табелама. На локалне ми-

гранте 1961. отпада 14,1% у Војводини, односно 12,0% у Бачкој. Ове деце-

није је почетак интензивнијег пресељавања становништва из села у градо-

ве исте општине. Најмањи број становника је досељен из иностранства јер

је то и период одсељавања југословенског становништва у западне земље

и то првенствено Немачку, Француску, Швајцарску. На попису 1971. је осетно повећање удела миграната из других општина, али истих републи-

ка, односно покрајина. Порастао је и број локалних миграната, док је сма-

њен интензитет миграција између република, што је последица мирнијег послератног периода, као и мањег обима међурепубличког пресељавања

након колонистичких, послератних, покрета. По попису 1991. међурепу-

бличке/међупокрајинске миграције поново добијају интензитет, што је по-следица националних трвења која су се јављала већ осамдесетих година на


____________

109

простору СФРЈ. Тако да у Војводини на ове мигранте отпада 43,7%, а у

Бачкој 40,1%. Смањен је удео међуопштинских миграната унутар једне ре-публике, односно покрајине, на око 33% и у Војводини, а у Бачкој на

37,0%. Интензитет пресељавања село – град се и даље појачава, тако да

удео ових миграната у Војводини и Банату око једне петине. Миграције из правца бивших република некадашње Југославије добијају на интензитету

на последњем попису. Више од једне трећине миграната, по тим попису, је

досељено из тих република, како у Војводини, тако и у Бачку. Нешто мање

миграната је који су учествовали у унутаррепубличким миграцијама, а

знатно мање је оних који су дошли са простора Црне Горе.

Табела 4. – Досељено становништво према типу миграција између 1961. и 2002.

године у Бачкој

1961. 1971. 1991. 2002. Досељено из

насеља Број % Број % Број % Број %

укупно 423.405 100,0 456.400 100,0 470.399 100,0 501.025 100,0

исте општине 51.768 12,1 73.009 16,0 90.332 19,2 96.661 19,3

друге општине

исте републике 179.498 42,0 229.668 50,3 173.964 37,0 152.720 30,5

друге републике 182.217 42,6 142.606 31,2 188.620 40,1 53.564 10,7

бивших

република СФРЈ 9.922 2,3 - - - - 192.854 38,5

друге државе 3.970 0,9 - - 17.483 3,7 2.730 0,5

непознато 423.405 100,0 456.400 100,0 470.399 100,0 2.496 0,5

За анализу миграција по врсти насеља одакле су мигранти досеље-

ни отежавајућу околност представља категорисање самих насеља, а по-

следњи попис и не евидентира мигранте по типу насеља. Видимо из табела

8 и 9 да је 1961. по пописним подацима највећи број миграната из сеоских

Табела 5. – Досељено становништво према типу насеља одакле су досељени изме-

ђу 1961. и 1991. године у Војводини

1961. 1971. 1991. Досељено из насеља

Број % Број % Број %

укупно 847.816 100,0 910.622 100,0 914.929 100,0

сеоског насеља 610.131 72,0 595.121 65,3 286.599 31,3

мешовитог насеља 35.192 4,2 77.804 8,5 208.251 22,8

градског насеља 175.868 20,7 217.419 23,9 385.360 42,1

непознато 26.625 3,1 20.278 2,2 34.719 3,8

насеља (у Војводини 72,0%, а у Бачкој 67,3%). Знатно мањи број миграна-

та води порекло из градских насеља (у Војводини 20,7%, а у Бачкој свега 24,9%). Остали мигранти су досељени из насеља мешовитог типа.

На попису 1971. године повећава се број миграната који воде поре-

кло из градских насеља, док је нешто мање становника који су мигрирали


____________

110

из сеоских насеља. На последњем попису, 1991. године, у Војводини је

највећи удео миграната који воде порекло из градских насеља (42,1%), због миграција ка већим градским центрима (републичким и покрајин-

ским). Мигранти из села учествују са 31,3%, а из мешовитих насеља са

22,8% у укупном броју миграната у Војводини. У Бачкој је највећи број миграната који су досељени из градских насеља и они учествују са око

50% у укупном броју миграната по подацима пописа 1991. године. Знатно

је мање миграната који су досељени из сеоских насеља. Њих је једна че-

твртина (25,6%), а нешто више од једне петине је миграната који су досе-

љени из мешовитих насеља.

Табела 6. – Досељено становништво према типу насеља одакле су досељени изме-

ђу 1961. и 1991. године у Бачкој

1961. 1971. 1991. Досељено из насеља

Број % Број % Број %

укупно 427.375 100,0 456.400 100,0 470.399 100,0

сеоског насеља 289.734 67,3 263.928 57,8 120.296 25,6

мешовитог насеља 17.736 4,1 51.362 11,3 99.243 21,1

градског насеља 106.261 24,9 129.823 28,4 233.377 49,6

непознато 13.644 3,2 11.284 2,5 17.483 3,7

У наредне три табеле је приказан интензитет миграција према пе-

риодима досељавања и према пописима. Анализирајући периоде досељава-

ња по попису 1961. године видимо да су миграције имале највећи интензи-

тет после Другог светског рата, што је и за очекивати услед организованих

и планских колонизација, које су интензивно захватиле северни део Срби-

Табела 7. – Досељено становништво према периоду миграција по подацима попи-

са 1961. године

Досељено Војводина % Бачка %

укупно 847.816 100,0 427.375 100,0

пре 1940. године 165.803 19,6 78.829 18,4

од 1941. до 1945. године 99.034 11,7 56.439 13,2

од 1946. до 1952. године 216.519 25,5 114.292 26,7

од 1953. до 1957. године 164.400 19,4 77.352 18,1

од 1958. до 1961. године 190.218 22,4 93.433 21,9

непознато 11.816 1,4 7.030 1,6

је. Најмањи број миграната је забележен за време Другог светског рата.

Мањи број миграната је уследио и у периоду након колонизације. На ми-гранте из предратног периода отпада једна петина што је знатан број који

је последица међуратне колонизације којом су били захваћени простори

Војводине, а самим тим и данашње Бачке.


____________

111

У наредном попису (1971) смањен је процентуални удео миграната

из колонистичког периода. Приликом колонизације знатан број миграната је био средовечних и старијих, који су у десетогодишњем периоду, од

1961. до 1971. године, умрли, што је један од основних разлога смањења

броја миграната из овог посматраног периода. По овом попису и у Војво-дини и у Бачкој се истиче период између 1953. и 1960. године из ког поти-

че више од једне петине миграната. То је време пресељавања становни-

штва из пасивних у развијеније крајеве у потрази за бољим послом у бив-

шој Југославији. До 1965. године су биле актуелне и интензивне миграције

таквог типа и мотива. Касније, до 1971, мањи број мигранта се селио, јер је

то период просперитета бивше Југославије, када се радило на развоју већи-

не крајева. Најмање миграната, по овом попису, је било из ратног периода.

Мали је број и са почетка седамдесетих година, али с обзиром да се ови

подаци односе само на непуне две године можемо закључити да је и то

знатан број миграната (готово идентичан са бројем миграната у послерат-ном периоду).




укупно 910.622 100,0 456.400 100,0

пре 1940. године 117.697 12,9 55.895 12,2

од 1941. до 1945. године 71.670 7,9 41.063 9,0

од 1946. до 1952. године 166.318 18,3 86.856 19,0

од 1953. до 1960. године 205.675 22,6 99.138 21,7

од 1961. до 1965. године 172.893 19,0 83.531 18,3

од 1966. до 1969. године 112.954 12,4 57.271 12,5

од 1970. до 1971. године 54.925 6,0 28.044 6,1

непознато 8.490 0,9 4.602 1,0

Анализирајући податке пописа становништва 1991. године видимо

да је у предратном и у ратном периоду најмање мигранта досељено. Ми-

гранти и међуратни колонисти који су били у већем броју након пописа

1961. године су умрли тако да се број тих миграната знатно смањио. На

послератне колонисте, као и на мигранте из економских разлога (1961–

1970), отпада највећи удео миграната у оба посматрана подручја (Војводи-

на и Бачка). Након тог периода је уследио период миграција (од 1971. до

1991. године) које су углавном имале економски карактер, односно, сеобе правца село - град, и мањи градски центри - регионални и покрајински

градски центри. У табели можемо да приметимо да је највећи удео мигра-

ната у периоду 1946–60. године, међутим овај период захвата петнаест го-дина, тако да на годишњем нивоу просечно више је досељавано у периоду

1961–1970. година.


____________

112




укупно 914.929 100,0 470.399 100,0

пре 1940. године 38.671 4,2 19.133 4,1

од 1941. до 1945. године 40.944 4,5 23.427 5,0

од 1946. до 1960. године 242.629 26,5 122.134 26,0

од 1961. до 1970. године 192.303 21,0 96.171 20,4

од 1971. до 1981. године 180.092 19,7 93.892 20,0

од 1981. до 1991. године 176.785 19,3 91.668 19,5

непознато 43.505 4,8 23.974 5,1

Пре анализе структуре миграната по периодима досељавања по по-дацима пописа 2002. године, неминовно је да се задржимо на избегличком

процесу који се догодио током деведесетих година и који је довео до про-

мена у популационој структури Војводине, а тиме и Бачке. Избеглице су у

великој мери довеле до промене структуре становништва у моменту када

су се досељавале. Међутим, великом броју избеглица је Бачка била само

успутна станица, тако да су одлазили или у друге општине Војводине, од-

носно Србије или су се одсељавали у иностранство. По попису избеглица

1996. године на простор Бачке је досељено 127.214 избеглица, што је гото-

во половина свих избеглица на простору Војводине (49,4%).

Табела 10. – Избеглице у бачким општинама по годинама досељавања

Општина 1990. 1991. 1992. 1993. 1994. 1995. 1996. Укупно

Ада 0 3 37 9 17 273 4 349

Апатин 6 607 396 122 141 6.956 177 8.500

Бач 5 219 161 76 69 1.121 55 1.736

Бачка Паланка 18 698 2.064 408 335 5.321 1.118 10.108

Бачка Топола 0 34 93 26 23 524 44 2.573

Бачки Петровац 13 155 297 85 49 1.796 105 759

Бечеј 9 112 385 42 86 1.777 64 2.536

Врбас 4 174 662 127 132 2.215 202 3.578

Жабаљ 25 107 619 154 102 2.298 307 3.695

Кањижа 1 26 56 21 17 326 26 486

Кула 4 257 592 145 131 2.755 239 4.189

Мали Иђош 2 17 73 20 6 169 53 345

Нови Сад 317 4.859 13.302 3.502 2.105 17.168 2.914 46.095

Оџаци 15 260 302 87 69 3.270 146 4.211

Сента 4 31 82 11 8 154 9 301

Сомбор 29 1.400 2.818 717 571 10.030 491 16.301

Србобран 12 70 206 43 59 768 115 1.303

Суботица 87 1.413 2.987 693 560 5.194 412 11.888

Темерин 21 300 588 168 261 4.250 537 6.240

Тител 19 97 255 115 161 1.097 218 2.022

Бачка 590 10.813 25.919 6.550 4.885 67.136 7.210 127.214


____________

113

Општина Нови Сад је била најпривлачнија за избеглице, те је у њој

нашло смештај 46.095 лица или 36,2% од укупног броја избеглица у Бач-кој. Знатно мање него у новосадској је у другим општинама Бачке. Међу-

тим, по броју досељених избеглица издвајају се и општине за које је везана

предратна и послератне колонизација, а то су: Сомбор (16.300 лица или 12,8%), Бачка Паланка (10.108 лица или 7,9%), Апатин (8.500 лица или

6,7%) и Темерин (6.240 лица или 4,9%). Већи број је досељен и у општину

Суботица (11.888 лица или 9,3%), иако за њу није везана колонизација ни

пре Другог светског рата ни после рата. Ова општина је избеглицама при-

влачна због пограничног положаја са Мађарском и веома прометног гра-

ничног прелаза.

За све општине, како Војводине, тако и Бачке је карактеристично

да је највише избеглица досељено 1995. када је дошло до масовног исеља-

вања српског становништва из Хрватске. Те године је дошло 52,8% од укуп-

ног броја избеглица у Бачкој. Почетак ратних дешавања у Босни и Херце-говини је проузроковао такође, масовније исељавање из ове републике, та-

ко да је 1992. избегло у Бачку 25.919 лица или 20,4% од укупног броја из-

беглица овог дела Војводине. Осталих година, у периоду (1990–1996) који

је обухватао попис избеглица 1996, досељено је знатно мање избеглица.

Табела 11. – Порекло избеглог становништва у бачким општинама по подацима

пописа избеглица 1996. године

Општина БиХ Хрватска Македонија Словенија Космет Непознато Укупно

Ада 62 269 0 0 0 18 349

Апатин 908 6.751 10 28 3 800 8.500

Бач 514 1.153 2 4 0 63 1.736

Бачка Паланка 6.721 2.761 8 20 0 598 10.108

Бачка Топола 675 1.790 3 16 0 89 2.573

Бачки Петровац 303 389 0 5 0 62 759

Бечеј 793 1.650 6 0 0 87 2.536

Врбас 1.671 1.691 30 15 0 171 3.578

Жабаљ 2.318 1.129 2 17 0 229 3.695

Кањижа 149 258 0 0 0 79 486

Кула 1.383 2.585 4 21 0 196 4.189

Мали Иђош 169 149 1 2 0 24 345

Нови Сад 24.493 17.297 73 312 7 3.913 46.095

Оџаци 605 3.404 2 5 0 195 4.211

Сента 123 161 5 1 0 11 301

Сомбор 3.342 11.825 29 81 0 1.023 16.300

Србобран 490 647 2 17 0 147 1.303

Суботица 5.211 6.058 15 37 0 567 11.888

Темерин 3.864 1.893 15 69 0 399 6.240

Тител 1.115 816 0 10 0 81 2.022

Бачка 54.909 62.676 207 660 10 8.752 127.214

Војводина 97.474 139.232 642 1.455 108 18.828 257.739


____________

114

Од свих република бивше Југославије најмасовније избеглиштво је

била из Хрватске и БиХ, република у којима је било и јачих ратних деша-вања. Из БиХ у Бачку је до 1996. године досељено 54.909 лица или 43,2%

од укупног броја избеглица или 56,3% од свих избеглих из ове републике у

Војводини. Из Хрватске је било масовније исељавање, тако да је одавде досељено 62.676 лица или 49,3% од укупног броја свих избеглих у Бачкој

или 45,0% од броја избеглих из Хрватске у Војводини. Из Македоније,

Словеније и са Космета је дошло знатно мање избеглица. Међутим, након

1996. интензивиран је процес избеглиштва са Космета. Међутим, и поред

тога, смањен је број избеглица у Војводини и Бачкој. Наиме, по попису

становништва 2002. у Војводини је мање избеглица за 27,7%, а у Бачкој за

23,8%. Велик број овог становништва је отишао у треће земље, неки су

узели држављанство републике Србије, те су то главни разлози смањења

броја избеглица у Србији на попису 2002. године. Иако је у Бачкој по по-

пису 2002. забележено нешто мање од 100.000 избеглица оне су довеле до апсолутног пораста становништва ове популације за око 40.000, што значи

да би број становника овог дела Војводине опао за око 60.000 да нису до-

сељене избеглица. На простору целе Војводине пад би био још и већи, за

више од 124.000 лица. Избеглице су сигурно утицале на промену попула-

ционе структуре у Бачкој, али за кратко, јер они који су остали овде сигур-

но ће се брзо стопити са аутохтоним становништвом.

Табела 12. – Број становника и избеглица у Војводини и Бачкој

Обележје Војводина Бачка

Број становника 1991 1.970 195 1.014 675

Број становника 2002. 2.031 992 1.054 964

Апсолутни пораст/пад између пописа 61.979 40.289

Број избеглица 186.463 96.891

Удео избеглица у становништву 2002. 9,18 9,18

Становништво 2002. без избеглица 1.845 529 958.073

Апсолутни пораст/пад броја становника без избеглица -124666 -56602

Табела 13. – Досељено становништво према периоду миграција по подацима по-

писа 2002. године


укупно 953.193 100,0 500.582 100,0

пре 1940. године 12.102 1,3 6.493 1,3

од 1941. до 1945. године 23.821 2,5 13.964 2,8

од 1946. до 1960. године 161.987 17,0 82.664 16,5

од 1961. до 1970. године 146.494 15,4 74.257 14,8

од 1971. до 1981. године 135.803 14,2 72.586 14,5

од 1981. до 1991. године 119.235 12,5 64.311 12,8

од 1991. до 2002. године 312.342 32,8 165.442 33,0

непознато 41.409 4,3 20.865 4,2


____________

115

Масовне миграције остављају највеће трагове у популацији, како

Војводине, тако и њеног дела Бачке, што потврђује и попис 2002. године. Једна трећина становника, миграната, су избегли, прогнани, расељени то-

ком деведесетих година. Тако да ће и ови принудно досељени становници

на простор Бачке оставити трагове који ће деценијама утицати на овакве демографске анализе. У другим међупописним периодима мигранти су ма-

лобројнији, а то су и миграције које су имале другачији карактер.

Закључак

У периоду после Другог светског рата миграциони процес у Бачкој

се одликује сменом миграната. Након одласка немачког становништва

уследила су планирана досељавања. Процесом колонизације досељен је

знатан број мигранта из Босне и Херцеговине у југозападну Бачку, док су у

северозападном делу углавном колонизовани становници из Хрватске, а у централном делу становници из Црне Горе.

У миграцијама у периоду од 1971. године уследила су пресељава-

ња из економских разлога. Досељеници су се углавном кретали у веће

градске центре - регионалне и покрајинске, ради лакшег запослења и већег

избора радних места. Затим, тај период карактеришу миграције село-град,

опет из економских разлога, што доводи до напуштања аграрних подручја

Баната и слабљења пољопривредне моћи ових простора.

У последњој деценији двадесетог века уследили су миграциони

процеси који су имали политички, верски и етнички карактер. Званичан број досељеника по попису избеглица 1996. године је био 127.214 лица. На

њихов размештај у Банату велики утицај су имали послератни мигранти,

како они који су стигли пре Другог светског рата, тако и они после Другог светског рата. Поред размештаја послератних мигранта, на досељавање из-

беглица и прогнаних лица у поједина насеља, велики утицај имала је еко-

номска развијеност и могућност привређивања. Избеглице су механички повећале обим банатске популације и довеле су до побољшања старосне

структуре. Међутим, као и сви досељеници, тако ће и избеглице врло брзо

примити навике старијег војвођанског становништва и читава банатска по-

пулација ће имати уједначене некадашње карактеристике.

У XX веку српско становништво је знатно више учествовало у ми-

грационим процесима него припадници других народности што се запажа при анализи миграција у насељима где је српско становништво у мањини.

Миграције су од давнина до данас задржале важно место у демографском

развоју Бачке. Предмодерним типовима миграција, које су временом сла-биле, придодавани су модерни миграциони процеси. Последњих тридесе-

так година је интензивно пресељавање политичког типа, које има принуд-

ни а не добровољни карактер. Данас се суочавамо са разноврсним мигра-


____________

116

ционим кретањима, како по типовима тако и по узроцима и последицама.

Било добровољне или принудне миграције су у већој или мањој мери ути-цале на развитак становништва Бачке. Ови су утицали на величину попу-

лације, њен територијални размештај, као и на структуре становништва -

старосне, образовне, етничке и друге.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Попис избеглица 1996, Градски завода за статистику, Београд.

Група аутора (1995): Становништво и домаћинства СР Југославије према по-пису 1991, ЦДИ, ИДН, Београд.

Попис становништва 1961, Савезни завод за статистику, Београд.



Milka Bubalo – Živković Anñelija Ivkov Tamara Kovačević

MIGRATIONS IN BAČKA FROM THE SECOND WORLD WAR TO 2002

Summary

After the Second World War migration in Bačka is characterized by replacements of

migrants. When Germans had left, planned migrations started. By the process of

colonization, a significant number of people from Bosnia and Herzegovina came to

southeastern Bačka, Croat inhabitants came to northwest area, while the central part was

inhabited by migrants from Montenegro.

Migrations for economic reasons started around 1971. Newcomers moved mainly to

bigger town centres, regional and provincal ones, in order to find better working

opportunities. That period is characterized by movements from village to town.

In the last decade of 20th century there started political, ethnic, and religious migrations.

Official number of the newcomers, according to the census of refugies in 1996, was 127

214. Old migrants who came before and after the Second World War had great infuence

on the distribution of new migrants in Bačka. Apart from their influence, a great

infuence on distribution of refugies and dislocated persons had economic development

of settlements and prospects of employment.

In 20th century Serbian population moved much more frequently than population of

other nationalities, which can be seen in migration analysis of settlements where Serbian

population is minority.


____________

117

УДК 314.151.3–054.73(497.6)”1991/2001”

314.117(497.6)”1991/2001” Оригиналaн научни рад Original scientific work

Драшко Маринковић Бранка Маринковић

ПРОСТОРНО-ДЕМОГРАФСКЕ ПОСЉЕДИЦЕ ПРОЦЕСА

ИЗБЈЕГЛИШТВА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

Извод: Републику Српску је у периоду 1991–1996. године захватио процес избје-

глиштва, након којег је услиједио повратак становништва. Избјеглиштво на гео-

простору Републике Српске манифестовало се у потпуно новој форми, законито-

стима и тенденцијама које су посљедица екстремно дестабилне ситуације и ратних

дешавања. Овај процес означио је сасвим нову и битно другачију етапу демограф-

ског развоја геопростора Републике Српске, Босне и Херцеговине, али и земаља

из окружења. Неравномјеран регионални распоред избјеглог и расељеног станов-

ништва утицао је да поједине регионалне цјелине у веома значајном обиму пове-

ћају број свог становништва. Са повећањем броја становника, као посљедица про-

цеса избјеглиштва, дошло је до измјена демографских структура појединих оп-

штинских простора. Процес избјеглиштва је по свом обиму захватио трећину ста-

новништва Републике Српске.

Кључне ријечи: избјеглиштво, Република Српска, просторне и демографске по-

сљедице

Abstract: In the period 1991–1996 many people sought refuge in Republika Srpska and

after that started return process. Refugee movement at the teritory of Republic of Srpska

apears to be very specific, due to extremely unstable cicumstances and war created

specific rules and tendencies. This process marked completully new and substantially

different step in the demographic development of Republic of Srpska, as well as of

Bosnia and Herzegovina and of sourounding countries. Regional distribution of refugees

and displaced persons caused remarkable population increase in all regions. Increased

number of inhabitants had an impact on population compositions in some

municipalities. One third of the inhabitants found refuge in Republika Srpska.

Key words: Refugee movement, Republic of Srpska, space and demographic

consequences

Увод

На геопростору Републике Српске избјеглиштво се манифестује

као доста сложен миграциони процес који је директно изазван посљедица-

ма друштвено-политичких промјена и међуетничког и међурелигијског

конфликта и грађанског рата. Наиме, рат који је вођен на овим просторима

у периоду 1992–1995. година покренуо је велики талас избјеглиштва поје-

Драшко Маринковић, Бранка Маринковић

____________

118

диних етничких група и истовремено изазвао и велики прилив избјеглог и

расељеног становништва са других простора, што је у великој мјери поре-метило постојеће демографске процесе и појаве. Резултати ”Пописа избје-

глих и расељених лица и домаћинстава Републике Српске” из 1996. и

спроведене ререгистрације из 2001. указују на значајну улогу избјегли-штва као миграционог процеса у демографском развоју Републике Српске.

Избјеглиштво као облик принудне миграције становништва има

своје историјско утемељење на овим просторима. Наиме, овдје су се смје-

њивали разни освајачи, цивилизације и народи који су се сукобљавали и

међусобно протјеривали, али у датим историјским приликама поново вра-

ћали и временом асимилирали, спајали и прожимали. Као факторе принуд-

них миграција овог поднебља треба истаћи геостратешки положај и тран-

зитност простора који спаја исток и запад и сјевер и југ европског конти-

нента. Миграције су утицале као значајни фактори на измјене демограф-

ских структура, а посебно на формирање и измјене етничког мозаика наро-да који су на овим просторима одувијек живјели. Обзиром да миграције

представљају сталан процес који вијековима траје долазило је до наизмје-

ничних процеса међусобне стабилизације и сарадње, а затим до расељава-

ња, избјеглиштва и протјеривања појединих етничких група. Са временске

дистанце ови процеси су се периодично обнављали па је то случај и са по-

следњом деценијом двадесетог вијека када је дошло до ескалације принуд-

них миграција у облику избјеглиштва.

Избјеглиштво је специфичан облик миграција становништва који је

утицао на широк спектар друштвено-економских посљедица развоја Репу-блике Српске, али и окружења. Као веома дуготрајан процес избјеглиштво

се снажно рефлектовало на демографске, али и на социо-економске и кул-

турне карактеристике овог геопростора. Посљедице избјеглиштва углав-ном се могу сагледати кроз вриједносне оцјене добитака и губитака. Међу-

тим, најчешће се подвлачи да губитке углавном биљеже мјеста полазишта,

а добитке само одредишта избјеглиштва, наравно што по правилу и не мо-ра да буде тако. За Републику Српску избјеглиштва је добитак у смислу по-

већања броја становника који је изазван механичким путем, а не сопстве-

ним природним прираштајем. Насупрот томе, основни губитак везан је за

страдање и одсељавање избјеглог и насилно расељеног становништва са

овог простора. Међутим, овај процес без сваке сумње изазвао је велике по-

ремећаје у етничкој и другим структурама становништва. Тако се као по-сљедица избјеглиштва, на једној страни стварао демографски губитак, а на

другој добитак, што се даље рефлектовало на укупан демографски развој

овог геопростора.1

1 Маринковић Д.: Демографски проблеми процеса избјеглиштва у Републици

Српској, Географско друштво Републике Српске, Бања Лука, 2005.

Draško Marinković, Branka Marinković

____________

119

Посљедице избјеглиштва се испољавају кроз разне ефекте, у разли-

читим временским интервалима, краткорочно или дугорочно, на директан или индиректан начин. Могуће је издвојити неколико врста посљедица из-

бјеглиштва које имају посебан значај (просторне, демографске, социо-еко-

номске, психолошке, културно-историјске и политичке). У овом раду нај-више пажње биће посвећено просторно-демографским посљедицама про-

цеса избјеглиштва.

Просторне посљедице избјеглиштва

Територијално кретање и размјештај становништва посљедице су

сваког обимнијег миграционог процеса, па тако и избјеглиштва. Код избје-

глиштва просторне посљедице су изразито наглашене са аспекта простор-

них дистанци пресељења гдје су веома често изражене потпуне измјене

природних и друштвених услова живота. Просторне посљедице се најче-

шће манифестују преко ефеката прилагођавања (адаптације) и стапања (асимилације) у новој географској средини. Ове посљедице код избјеглих

и расељених лица се веома снажно испољавају, уз неизбјежну носталгију

за старим начином живота.

Посљедице пресељења у нову географску средину, посебно на ду-

же дистанце, веома често су врло компликован процес, поготово ако се ра-

ди о присилном пресељењу у облику какав је избјеглиштво. Наиме, у овом

процесу веома чест је случај да се рурално становништво, које је навикло

на сеоски начин живота, чист ваздух, слободу кретања и патријархалну за-

једницу са доста поноса и достојанства, мора навићи на изразито градски начин живота. Са овог аспекта посљедице пресељења могу бити и велики

проблем, који има комплексног утицаја на даљи живот пресељеног станов-

ништва али и на локалну средину. Веома често одредишта избјеглиштва немају никакве подударности са старим начином живота и природним

условима, економским одликама, друштвено-културним факторима и сл.

Неки од најважнијих природних фактора који лимитирају простор-

не посљедице су: рељеф, надморска висина, географска ширина, клима, са-

став тла, вода, ваздух и биогеографске одлике. Друштвено-економске ка-

рактеристике су такође веома битне, а одређене су начином обраде земљи-

шта, природним богатствима, кориштењем ресурса, привредним каракте-

ристикама, занимањем становништва, квалификационом и образовном

структуром, типовима насеља и развојем саобраћајне и остале инфраструк-туре. Културно-етничке и антропогене вриједности се у просторном раз-

мјештају становништва огледају преко посве новог начина живота, исхра-

не, одијевања, обичаја, навика и односа према породици и друштву. Приликом просторног размјештаја избјеглог и расељеног станов-

ништва на простору Републике Српске требало је знатно више пажње


____________

120

усмјерити на размјештај пољопривредног становништва у руралним сре-

динама. Наиме, из многих примјера се може констатовати да су били вео-ма изражени проблеми у прилагођавању планинаца на специфичности жи-

вота у равничарским просторима, а посебно са аспекта климатских, при-

вредних, етнокултурних и других карактеристика. Због тога је просторни размјештај избјеглог и расељеног становништва у одговарајућу животну

средину требао да буде један од приоритетних задатака друштвене зајед-

нице са антропогеографског, економског, етничког и културно-психоло-

шког аспекта.

Приликом анализе просторних посљедица процеса избјеглиштва на

простору Републике Српске посебно треба истаћи неприродан притисак на

урбане средине, јер су многи настојали да сеоски начин живота замијене

градским. То је било и економски и социолошки неправедно, па је дошло

до веће концентрације пољопривредне и неквалификоване радне снаге у

градовима, док су у руралним срединама остајали празни и полупразни простори. Исто тако, треба истаћи да је и прије процеса избјеглиштва у ве-

ћим градовима био вишак радне снаге, па се доласком избјеглог и расеље-

ног становништва ситуација још више погоршала.

Водећи урбани центри Републике Српске у процесу избјеглиштва

су остварили значајно повећање броја становника. Овоме је највише до-

принио тренутни вишак слободног стамбеног простора у градским среди-

нама, који је у том периоду детерминисан одсељавањем и избјеглиштвом

значајнијег броја домицилног становништва. Анализом регионалног раз-

мјештаја избјеглог и расељеног становништва на овом простору може се закључити да су Бањалучка и Добојско-бијељинска регија и средње Под-

риње, за разлику од других пограничних међуентитетских простора, имали

знатно већи демографски раст. Дакле, општине ових регионалних цјелина су у просјеку примиле знатно више избјеглих и расељених лица у односу

на републички просјек. Знатно мањи удио избјеглих и расељених лица у

пограничним међуентитетским зонама је условљен страхом од новог про-тјеривања, неповјерењем и великим бројем уништених и девастираних

стамбених објеката.2

Анализа просторних посљедица процеса избјеглиштва на нивоу

општина Републике Српске указује на чињенице да се избјегло и расељено

становништво најчешће досељавало на етнички хомогеније просторе и у

општине у којима је због избјеглиштва домицилног становништва других националности остао слободан стамбени простор. Дакле, најобимније до-

сељавање избеглог и расељеног становништва регистровано је у општин-

2 Маринковић Д.: Регионални распоред избјеглог и расељеног становништва

геопростора Републике Српске, Гласник Географског друштва Републике Срп-

ске, бр. 9, Бања Лука, 2004, стр. 5–18.


____________

121

ским центрима у унутрашњости Републике Српске, па је то било и један од

фактора демографског пражњење руралних средина у пограничним под-ручјима. Због тога би просторне посљедице размјештаја избјеглог и расе-

љеног становништва требале имати неизоставно мјесто и улогу приликом

доношења мјера популационе политике, просторног планирања и дру-штвено-економског развоја геопростора Републике Српске.

Демографске посљедице процеса избјеглиштва

Демографске посљедице процеса избјеглиштва у Републици Срп-

ској су многобројне и разноврсне и углавном се испољавају у мјестима по-

лазишта и одредишта избјеглиштва. С једне стране, страдање и расељава-

ње становништва имају негативан одраз на укупан демографски развој,

док са друге, доста велики прилив избјеглог и расељеног становништва у

значајној мјери побољшава демографску слику овог простора. Процес избјеглиштва директно се испољио преко поремећаја

основних демографских оквира виталних функционалних контингената

становништва, смањења обима репродукције, пада стопе природног прира-

штаја, као и поремећаја скоро свих структура становништва. Демографске

посљедице се првенствено огледају преко прилива становништва, тј. у

квантитативном, а знатно мање у квалитативном погледу. У основи ове по-

сљедице су имале измјену националне структуре и стварање етнички хо-

могених простора чиме су се значајно рефлектовале на укупан демограф-

ски развој овог простора. Наиме, досељавање избјеглог и расељеног ста-новништва српске националности, које има мању стопу репродукције, ути-

цало је на слабије природно обнављање становништва овог геопростора.

Такође, поремећаји у репродукцији становништва који су настали у току транзиције имали су вишеструке и дугорочне негативне посљедице као по-

ремећаји у недовољном рађању становништва. Ове чињенице могу се до-

вести у везу са ниском, а у посљедње три године и негативном, стопом природног прираштаја становништва Републике Српске. Наталитет је у

сталном паду, морталитет је приближно константан, па без обзира на ин-

тензивирање повратка избјеглог и расељеног становништва укупан број

становника се не повећава. Све досадашње анализе указују на чињеницу

да са повратком избјеглог и расељеног становништва нема основа очекива-

ти побољшање наталитета на овом простору. У вези са овом појавом, као и са интензивирањем социо-економских проблема, јавља се смањење броја

чланова домаћинстава. Родитељи у оваквим условима немају услова, па и

не желе дјецу, односно овакви процеси додатно убрзавају депопулацију већег дијела геопростора Републике Српске.3

3 Маринковић Д.: Демографски проблеми процеса избјеглиштва...


____________

122

Демографске посљедице веома се јасно одражавају на све сфере

живота избјеглог и расељеног становништва. Наиме, као посљедица про-цеса пресељења ове категорије становништва јавили су се бројни и разно-

врсни демографски проблеми. Очигледне су велике промјене у кретању

броја становништва ове категорије, као и виталних компоненти природне динамике (наталитет, морталитет, природни прираштај итд.) и готово свих

демографских структура (полна, старосна, етничка, образовна, квалифика-

циона итд.). Директне демографске посљедице, које се манифестују код

избјегличко-расељеничке популације, очитују се преко смањења фертил-

них стопа код жена које су се преселиле из руралних у урбане средине, по-

горшања старосне и осталих виталних структура, жељом за емиграцијом и

сл. Смањење репродуктивне стопе код ове популације углавном се јавља

као посљедица тежих социо-економских услова и другачијег начина живо-

та, кориштења контрацептивних средстава и утицаја градског начина жи-

вота и нове животне средине. На основу ових параметара може се констатовати да је репродук-

тивна моћ избјеглог и расељеног становништва усљед разних социо-еко-

номских фактора значајно умањена, па је евидентно смањење удјела броја

дјеце у избјегличким домаћинствима. Комплексни друштвено-економски

фактори (застој привредне производње, незапосленост, неријешено стам-

бено питање итд.) такође веома негативно утичу на раст природног прира-

штаја избјеглог и расељеног становништва. Старосна структура ове кате-

горије становништва указују да је то популација коју карактерише завр-

шна фаза демографске транзиције, што јој даје обиљежје регресионог типа старосне структуре становништва. Међутим, један број избјеглих и расе-

љених лица је у периоду избјеглиштва засновао породицу, па је на неки

начин побољшао демографску слику простора гдје живи и тако бар при-времено успорио негативне тенденције на нисконаталитетним подручјима.

Посебно треба истаћи да су можда најзначајније демографске по-

сљедице процеса избјеглиштва у вези са поремећајем старосне, полне, образовне, етничке и економске структуре становништва. Наиме, са интен-

зивирањем избјеглиштва на овом простору значајно се измијенила и со-

цио-економска структура становништва, јер дошло је до значајног смање-

ња удјела фертилног и радног контингента у укупном становништву. Еви-

дентно је и повећање одлива младог становништва у правцу сусједних др-

жава и иностранства што касније изазива нагло погоршање старосне, али и образовне и квалификационе структуре становништва. Из ових примјера

може се само наслутити какве ће негативне посљедице у будућности у

структурама становништва имати простори полазишта. Према полно-старосној структури избјеглих и расељених лица у

Републици Српској 1996. и расељених лица 2001. године примјетна је не-

што већа заступљеност женске популације. То је логично обзиром да је


____________

123

сличан однос и код укупног становништва Републике Српске, односно ма-

њи је број мушкараца. Коефицијент маскулинитета избјеглог и расељеног становништва износио је 977,2, док је коефицијент феминитета имао ври-

једност 1023,3. Старосна група од 18 до 59 година доминира са 58,9% удје-

ла у укупној старосној структури избјеглих и расељених лица и мушке и женске популације. На другом мјесту су малољетна лица са 23,3%, док су

на трећем мјесту лица старија од 60 година са 17,3% удјела. Ова структура

остала је скоро иста и након ререгистрације 2001. године по којој се од

укупно 248.289 евидентираних избјеглих и расељених лица, највише или

59,5% односило на средњовјечно радно-способно становништво, 21,3% на

малољетна лица, а 19,1% на најстарију категорију становништва.4

Интересантан је податак који указује да је у периоду 1992–2001.

године у расељеним домаћинствима на простору Републике Српске рођено

укупно 21.309 дјеце која су по свом мјесту рођења одмах стекла статус ра-

сељених лица. Треба истаћи да статистичке анализе указују на чињеницу да најосјетљивију категорију избјеглог и расељеног становништва на чини

баш дјечији узраст, затим најстарија категорија становништва, као и кате-

горија болесних лица. Према првим анализама најчешће регистроване бо-

лести код категорије избјеглих и расељених лица су хронична обољења,

дијабетес, болести циркулаторног и респираторног система, итд.

Из анализе образовне структуре може се закључити да је највише

(око 33%) избјеглих и расељених лица са средњом школом, са основном

школом је око 27%, док је најмање лица са високом школом око 2% удјела.

Треба истаћи и веома скроман удио избјеглих и расељених лица са вишом и високом школом са око 6%.4 Међутим, највише забрињава знатно висок

удио од 15% који се односи на лица без завршене школе, што је знатно ви-

ше од просјека за Републику Српску који је у периоду 1996–2001. године износио око 8,9% у односу на укупно становништво старо 15 и више година.

Према квалификационој структури избјеглих и расељених лица,

доминирају лица са средњом стручном спремом са 28,8% удјела, затим ни-скоквалификована и квалификована лица са по 18% удјела. Најмањи удио

имају лица са завршеним факултетом, магистратуром или докторатом или

око 5,3% удјела.5

Етничка структура избјеглог и расељеног становништва простора

Републике Српске указује на чињеницу да је ова категорија становништва

скоро апсолутно српске националности. Измјена етничке структуре народа различитог националног и религијског опредјељења кулминирало је одсе-

љавањем муслиманског, хрватског и другог несрпског становништва које

је замијенио избјеглим и расељеним становништво српске народности. Ет-

4 Попис избјеглих и расељених лица у Републици Српској 1996. године.

5 Избјеглице из БиХ и расељене особе, Билтен, 2001.


____________

124

ничка композиција овог простора, која је била прије процеса избјеглиштва,

вјероватно више никада неће бити успостављена јер повратак избјеглог и расељеног становништва никада неће бити стопостотан. Досељавање из-

бјеглих и расељених лица претежно српске националности утицало је на

измјене етничке структуре, тако да апсолутну већину становништва Репу-блике Српске сада чини српски народ.

Промјене етничког састава становништва Републике Српске једна

је од најзначајнијих демографских посљедица процеса избјеглиштва на

овом простору. Тако је у највећем броју некада хетерогених регионалних

цјелина и општинских простора дошло до етничке хомогенизације станов-

ништва. Усљед рата и процеса избјеглиштва Срби су се хомогенизирали у

источној Херцеговини, гласиначко-романијској висоравни, Подрињу, Сем-

берији, Посавини и Бањалучкој регији. Супротно хомогенизацији српског

народа у Републици Српској десила се и етничка хомогенизација Бошњака

на простору Федерације БиХ и то у средњој Босни (зеничка регија), сјеве-роисточном дијелу Федерације БиХ (тузланска регија), Сарајевској котли-

ни и Цазинској крајини (бихаћка регија). Хрвати су своју националну до-

минацију остварили на простору западне Херцеговине, западних дијелова

бањалучке регије и жепачко-усорске области у средњој Босни.6

Статистичке анализе које прате националну структуру избјеглог

становништва из Босне и Херцеговине на простору Републике Србије ука-

зују да од укупног броја избјеглих лица српски народ доминира са преко

90% удјела. Као главни разлог треба истаћи да је рат приморао избјегла

лица да уточиште потраже на територијама гдје је њихова нација предста-вљала већинско становништво, јер се тамо осјећа сигурније. Тако су ет-

нички моменти били веома изражени, како у завичају који избјегли и расе-

љени напуштају, тако и у срединама у које се досељавају. Промјеном мје-ста боравка и измјеном етничке структуре трајно је измијењена и нацио-

нална мапа становништва, што може да има демографске, али и геополи-

тичке посљедице. Економска структура избјеглог и расељеног становништва је важна

за рјешавање основних животних проблема у вези са запослењем и социо-

економским положајем у друштву. Структура избјеглих и расељених лица

према активности указује на изразито тешко материјално стање ове катего-

рије становништва. Наиме, од укупног броја избјеглих и расељених лица у

Републици Српској 1996. године било је око 43% издржаваних, око 9% пензионера, а још око 39% лица није обављало никакво или је обављало

6 Маринковић Д. и Маријанац З.: Демографски аспекти процеса избјеглиштва у

Републици Српској, Зборник радова, Научни скуп ”Република Српска – десет го-

дина Дејтонског мировног споразума”, Академија наука и умјетности Републике

Српске, Бања Лука, 2005, стр. 487–495.


____________

125

неко повремено занимање. Од укупног броја радно способних запослено је

било само 9% лица. Треба истаћи да су могућности запошљавања ове кате-горије становништва биле веома ограничене због чињеница које указују на

велику стопу незапослености становништва Републике Српске. Од укуп-

ног броја избјеглих и расељених домаћинстава највише је било непољо-привредних и мјешовитих (заједно 87,3%), а најмање пољопривредних или

12,7% удјела. Према ререгистрацији 2001. године од укупног броја расеље-

них лица према занимању највише је било у статусу пензионера са 32,7%

удјела. Истовремено без запослења је било 24,5%, стални посао је имало

23,7%, посао је тражило 12,4%, док је привремени посао обављало 3,8% од

укупног броја расељених лица. Ова структура указује да је само 29,6% ра-

сељених домаћинстава имало сталне или повремене, а чак 37,7% није има-

ло никакве изворе прихода.7

Избјегло и расељено становништво у великим градским срединама

није било прихваћено на одговарајући начин, што је био велики проблем са којим се морало суочавати. Радно способна избјегла и расељена лица

била су веома ријетко у прилици да се запосле, јер постојећи закони нала-

жу да приоритет при запошљавању остварују друге категорије становни-

штва. Један од темељних фактора опстанка избјеглог и расељеног станов-

ништва на неком простору је и питање могућности запошљавања које код

нас нажалост тренутно зависи од социо-економског статуса лица које тра-

жи запослење. Међутим, треба истаћи да доста повољна образовна и ква-

лификациона структура избјеглог и расељеног становништва омогућава да

се будућа интеграција у овој области оствари у складу са тржишном орјен-тацијом и започетим процесом приватизације државних предузећа.8

Структура избјеглих домаћинстава према броју чланова један је од

значајних фактора који утиче на укупан друштвени, а посебно на социо-економски положај избјеглог и расељеног становништва. Према стати-

стичким изворима на простору Републике Српске, је према процјенама за

1996. годину, било 1.391 593 становника и 410.173 домаћинстава, односно 3,38 лица по једном домаћинству.9 Од укупног броја домаћинстава, према

попису из 1996. године, 132.298 или око 32% је било избјеглих и расеље-

них домаћинства. Свако избјегло и расељено домаћинство 1996. године је

у просјеку имало око 3,2 члана. Тај просјек је нешто нижи код расељених

7 Попис избјеглих и расељених лица 1996. и ререгистрација избјеглих и расељених

лица 2001. године у Републици Српској. 8 Marinković D.: Demographic consequences of the distribution of the refugees and

displaced persons of Republic of Srpska, International scientific conference “Migrati-

ons, Crises and Recent Conflicts in the Balkans, DemoBalk, Belgrade, 2005. 9 Демографска статистика, бр. 4 и 5, Статистички билтен, Републички завод за ста-

тистику, Бања Лука, 2001. и 2002.


____________

126

домаћинстава 2001. године јер износи око 3 члана. Према попису из 1996.

са једним чланом је било 13% избјеглих и расељених домаћинстава, са два члана 16%, са три и пет чланова 22%, док је највише домаћинстава са че-

тири члана са 28% удјела. Према ререгистрацији 2001. године, највише ра-

сељених домаћинстава је било са четири члана са 25%, док је најмање би-ло са пет и више чланова са 14% удјела. Смањење просјечног броја на три

члана код избјеглих и расељених домаћинстава је углавном посљедица

страдања становништва у ратним операцијама (погинули, нестали и сл.),

као и већим исељавањем пунољетних чланова домаћинстава у иностран-

ство, односно раздвајањем породица.10

Закључак Избјеглиштво на геопростору Републике Српске се испољило као

комплексан друштвени процес. Кроз ратни и послијератни период избје-

глиштво је на овом простору имало врло промјенљив интензитет који је изазвао бројне импликације. Главни правци избјеглиштва са овог простора

су били усмјерени према етнички хомогенијим срединама и иностранству,

при чему су неки традиционални миграциони правци имали веома важну

улогу. Скоро сваком избјегличком правцу је одговарао сличан контраток

из правца окружења, односно процес избјеглиштва на овом простору треба

схватити као двосмјерни процес у коме скоро равно партиципирају и одсе-

љавање и досељавање избјеглог и расељеног становништва. Обим избје-

глиштва на овом простору је био изузетно велик и обухватао је више од

30% од укупног броја становништва и домаћинстава у Републици Српској

1996. године. На овом простору манифестовале су се различите краткороч-не и дугорочне посљедице процеса избјеглиштва у демографској, али и у

просторној, социо-економској и политичкој сфери друштвеног развоја.

Процес избјеглиштва директно се испољио преко квантитативних поремећаја у порасту укупног броја становника и неких демографских

оквира основних функционалних контингената и структура становништва.

Полно-старосна структура избјеглог и расељеног становништва је скоро

идентична са овом структуром локалног становништва, па као таква не мо-

же у квалитативном погледу утицати на бржи демографски развој овог

простора. Образовна структура се такође веома подудара са структуром локалног становништва, односно она је чак мало и нарушена због повећа-

ња удјела лица без завршене основне школе. Етничка структура избјеглог

и расељеног становништва је најочигледнији примјер квантитативног, али и квалитативног, поремећаја који је изазван процесом избјеглиштва. Наи-

10

Попис избјеглих и расељених лица 1996. и ререгистрација избјеглих и расеље-

них лица 2001. године у Републици Српској.


____________

127

ме, са промјенама ове структуре дошло је до измјене етничке мапе станов-

ништва, па је у Републици Српској дошло до веће доминације српског на-рода. Економска структура упућује на чињеницу да она у квалитативном

погледу доласком избјеглог и расељеног становништва још више погорша-

на укупна социо-економска ситуација и велика незапосленост. У погледу стратегије, планова за будућност и трајних рјешења избјеглом и расеље-

ном становништву је омогућено да оствари своје право на слободан избор.

Дакле, Република Српска је специфичан геопростор чије се демо-

графске структуре, осим етничке, у квалитативном погледу нису значајни-

је измијениле под утицајем избјеглиштва. Међутим, треба истаћи да ће се

неке промјене испољити тек у наредном периоду, што би могло бити од

посебног значаја приликом анализе будућег пописа становништва на овом

простору. Наиме, геопростор Републике Српске још дуго ће бити под ути-

цајем избјеглиштва јер процес повратка становништва још није завршен.

Будући социо-економски развој овог геопростора ће свакако бити и један од кључних фактора повратка избјеглих и расељених лица. Стога, процес

избјеглиштва на овом геопростору треба посматрати у оквиру ширег кон-

цепта демографског и друштвено-економског развоја и са тог аспекта из-

бјегло и расељено становништво треба третирати у контексту демограф-

ског развоја и дефинисања програма популационе политике и просторног

планирања геопростора Републике Српске.

Draško Marinković

Branka Marinković

SPACE-DEMOGRAPHIC CONSEQUENCES REFUGEES PROCESS

OF REPUBLIC OF SRPSKA

Summary

Demographic consequences can, first of all, be seen through the influx of the

population, that is, in the quantitative and far less in the qualitative aspect. In the base,

these consequences had the change of the national structure and forming ethnically

homogeneous areas by which they were significantly reflected on the total demographic

development of this area. Namely, immigration of refugees and displaced persons of the

Serbian nationality, who have smaller rate of reproduction, influenced the weaker

natural revival of population of this area. Moreover, disarrangements in the reproduction

of the population which were formed during the transition, had manifold and long-

lasting negative consequences as the disarrangements in insufficient parturition of

population. These facts can be connected with the low, and in the last two years,

negative rate of natural growth of population in Republic of Srpska. Birth-rate is

persistenlty falling, mortality is approximately constant, and without regard to the

intensity of the return of the exiled and displaced persons, the total number of the

inhabitants does not increase. All former analyses point out at the fact that with the


____________

128

return of the refugees and displaced persons, the improving of birth-rate cannot be

expected in this area. In connection with this phenomenon, as well as with the intensing

of the socio-economic problems, there are fewer members in the households. In these

circumstances, parents do not have the conditions to bring up their children so they do

not want them, and these processes accelerate depopulation of the greater part of

Republic of Srpska.


____________

129

УДК 314.112(497.1)”1918/1941”

323.1(497.1)”1918/1941” Прегледни чланак Review article

Светлана Радовановић

ЕТНИЧКА СТРУКТУРА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ У

КОНТЕКСТУ НАЦИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА Извод: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (1918–1929), односно Краљевина Ју-

гославија (1929–1941) конституисана је на принципу унитарне националне државе

у духу југословенске идеје о ”три племена једног народа” (Срби, Хрвати, Словен-

ци). У тој првој југословенској држави изведена су два пописа, 1921. и 1931. (по-

пис 1941. је онемогућен због рата и окупације). У складу са југословенском инте-

грационистичком националном политиком етнонационална структура становни-

штва је обрађена на основу података о матерњем језику. Српски и хрватски матер-

њи језик је у оба пописа исказан као лингвистичка целина којој је 1931. прикљу-

чен и словеначки матерњи језик. По језичкој основи пописане су и националне ма-

њине од којих су албанска, немачка и мађарска мањина 1931. обухватале 10,6% од

укупног становништва Југославије. Структура становништва по вероисповести је

детаљно обрађена за хришћанске цркве и израелите (Јевреје, по типу верског об-

реда). Обележја о конфесији су од посебног значаја за проучавање корелације и

идентификације националности са конфесијом. Из објављених података из држав-

не статистике сачињене су четири табеле које приказују структуру становништва

Краљевине Југославије по матерњем језику и вероисповести.

Кључне речи: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевина Југославија, по-

пис становништва, матерњи језик, вероисповест

Abstract: The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians (1918–1929), really The

Kingdom of Yugoslavia (1929–1941) has been constituted on the principles of unitary

national state in the spirit of yugoslavian idea of ”three tribes of one nation” (Serbs,

Croats, Slovenians). In this first yugoslavian state two censuses were conducted, 1921

and 1931. (census 1941. was disabled because of war and occupation). In keeping with

yugoslavian integrationally national policy ethnonational structure of population was

adapted on the basics of native language. By language basics the national minorities

were censused, from which albanian, german and hungarian minority in 1931. had

10,6% from total population of Yugoslavia. Structure of the population by religious

affiliation was adapted by details for Christian churches and israelians (Jews, by the

type of religious rite). The confessional characteristics have a special importance for

studying correlations and identification nationallity with confession. According to

public data from national statistics four tables were composed showing structure of

population of the Kingdom of Yugoslavia by native language and religious affilities.

Key words: The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians, The Kingdom of

Yugoslavia, census of population, native language, religious affiliation


____________

130

Увод

У мултиетничкој и мултиконфесионалној државној заједници Кра-

љевине Југославије пописи становништва су одражавали циљеве нацио-

налне политике у духу југословенства прожетог идејом о ”три племена јед-ног народа” (Срби, Хрвати, Словенци) и њиховог сливања у један народ и

нацију. Као етнички хетерогена државна заједница, оптерећена противреч-

ностима из претходних периода политичке, националне и културне исто-

рије и нерешеним питањима етничког идентитета флотантних етничких

група, у првом реду муслимана јужнословенског порекла, као и православ-

них македонских Словена, Краљевина Југославија се нашла на размеђи

двеју концепција националне политике: источноевропске, средњоевропске

и југоисточноевропске, на једној страни, и западноевропске, на другој

страни. Прва концепција је почивала на принципу етничке хомогенизације

и националне државе, а друга концепција на принципу државне нације гра-ђана (државне нације). Званична национална политика Краљевине Југосла-

вије као унитарне државе је спровођена по принципу националне државе

који је подразумевао изграђивање југословенске нације на основама етнич-

ке сродности и припадности јединственој државној заједници. У том циљу

је покрајински модел управно-територијалне организације, који је имао не-

ке елементе аустријског типа покрајинске (земаљске) аутономије и објек-

тивно инклинирао ка федерализацији државе, већ 1922. године замењен

управном поделом на области, а 1929. поделом на бановине која је на нај-

већем делу југословенског простора (са изузетком Словеније и донекле Приморја) битно пореметила подударност административних јединица

највишег ранга с историјско-географским областима.

За националну политику прве Југославије и њено прилагођавање одређеним међународним нормама било је од значаја и установљавање ка-

тегорије националних мањина после Првог светског рата, на Париској ми-

ровној конференцији, када овај појам први пут улази ”у канон међународ-ног права којим се означавају етничке групе које су остале унутар туђих

националних држава... Постојање нација и националних мањина је, према

томе, последица историјског организовања територија по националном

принципу” (Промицер К., 2004).

Критеријуми и обележја етничке припадности у југословенским

пописима становништва 1921. и 1931. године

У смислу остварења циљева националне и државне политике југо-

словенства, критеријуми и обележја етничке припадности и за југословен-ско становништво и за припаднике признатих националних мањина у Кра-

љевини Срба, Хрвата и Словенаца и касније Краљевини Југославији сведе-

Svetlana Radovanović

____________

131

ни су на матерњи језик и вероисповест, ”као и код већине ранијих пописа у

нас и на страни”, при чему је основно обележје ”матерњи језик, односно народност” (Претходни резултати пописа 1921). До које је мере у смислу

етничке једнозначности тај критеријум био подређен концепцији југосло-

венске народности показује и коментар у уводном поглављу претходних резултата пописа 1921. године, где се констатује да ”претежну већину, и то

82,9% становништва, обухвата српско-хрватско-словенски (словеначки)

матерњи језик, тако да се може тврдити да је Краљевина Срба, Хрвата и

Словенаца народно хомогена држава.” (Претходни резултати пописа

1921:XXI). А с обзиром да су ”уједињењем територије на којој наш народ

живи ушли у државну заједницу са нама у извесном броју припадници

других народа, обраћена је највећа пажња на то, да се у потпуности прове-

де у дело законом зајемчено право сваком појединцу, по коме се може сло-

бодно и по својој вољи определити којој народности припада.” (Ibid. V).

Тако је у објављене претходне резултате о структури становништва по ма-терњем језику 1921. године ушло осам етнојезичких модалитета, и то: срп-

ски или хрватски (заједно исказани), словеначки (посебно исказан), други

словенски језици (заједно исказани), румунски и цинцарски (заједно), ита-

лијански, немачки, мађарски и арнаутски. У девету групу су сврстани сви

”други језици”. У уводним напоменама за претходне резултате пописа

1921. године није објашњено зашто је из табеларног прегледа изостављен

турски матерњи језик, за који се само констатује да је тај језик изјавило

150.139 становника, односно 74,6% од укупног броја припадника ”других

језика”. Турски матерњи језик је био на првом месту међу страним језици-ма у највећој југословенској покрајини Србији, пре свега у њеном јужном

делу (Рашка област, јужноморавски регион, Косово, Метохија, Македони-

ја). Како су етнички Турци били не само ”лојални грађани ове државе (ми-сли се на Краљевину Југославију), већ су били и привилеговани, посебно

занатлије од којих су највећи број били Турци, а који су указом краља

Александра I Карађорђевића ослобођени плаћања свих пореза и неких дру-гих дажбина према држави” (Курејш З., 2000), привремено изостављање

Турака у првој фази исказивања пописних резултата нема никакве везе са

етничком дискриминацијом, али можда има неких основа у настојању вла-

сти да избегне могуће манипулације око прикључења неког хипотетичног

броја босанско-херцеговачких, санџачких, македонских и арбанашких му-

слимана турском етничком идентитету посредством исказа о турском ма-терњем језику.

Године 1932. Општа државна статистика је објавила дефинитивне

резултате пописа 1921. по матерњем језику и вероисповести у којима се подаци о матерњем језику односе на следеће етнојезичке групе становни-

штва: Срби или Хрвати, Словенци, Чехословаци, Русини (Рутени, Малору-

си), Пољаци, Руси, Мађари, Немци, Арнаути, Турци, Румуни и Цинцари


____________

132

(заједно), Италијани, Французи, Енглези, остали и непознато. У уводном

поглављу књиге IX пописа становништва 1948. године, која се бави и методoлогијом југословенских пописа између два светска рата, ова класи-

фикација се непосредно везује за народност, што је по њиховим називима

само донекле тачно. Наиме, с изузетком Словенаца, за највећи део станов-ништва југословенског порекла, као и за неке етничке групе захваћене ет-

ничком мимикријом, социјалним и културним прилагођавањем и међусоб-

ним мешањем које је Цвијић генерално означио као ”етнобиолошке проце-

се”, модалитет ”Србин или Хрват” је директно у функцији југословенства

и стварања државне нације. Из овог модалитета, који се у попису 1931. го-

дине проширује и на Словенце, увођењем категорије ”српско-хрватско-

словеначки матерњи језик”, не може се утврдити бројчани однос ова три

народа, а још мање карактер етничког процеса међу југословенским му-

слиманима и степен њихове идентификације са Србима и Хрватима, а у

неким областима и са Албанцима и Турцима. Значајну улогу у сагледавању броја и распрострањења Срба, Хрва-

та и муслимана југословенског порекла има обележје вероисповести у ре-

лацији са матерњим језиком, под условом да се православци српско-хрват-

ског језика идентификују са Србима, а католици српско-хрватског језика

са Хрватима, док се муслимани истог матерњег језика, у складу са датом

методологијом, могу сврстати једино у Југословене. Међутим, оваква кон-

фесионално-језичко-национална структура је само условно прихватљива,

поготову када се има на уму чињеница да, иако су се налазили у другачијој

позицији, Црногорцима и македонским Словенима тадашња југословенска национална политика није признавала националну самосвест. Наиме, срп-

ски етнонационални идентитет Црногораца, без обзира на државну само-

сталност Црне Горе до 1918. године никада није доведен у питање ни од стране црногорских државних власти, нити од народних главара и црно-

горских племеника, док су пак македонски Словени столећима били на по-

пришту националних и политичких аспирација Србије, Бугарске и Грчке, да би се после ратова 1912–1913. и 1914–1918. политичком поделом исто-

ријске Македоније на Вардарску (Србија, Југославија), Пиринску (Бугар-

ска) и Егејску (Грчка) нашли у саставу трију државних ентитета од којих је

сваки спроводио асимилаторску националну политику. Када се узме у об-

зир вероисповест као онај етнокултурни чинилац који је у историји југо-

словенских и осталих балканских народа одувек имао нарочити значај за процесе етничке хомогенизације и диференцијације, онда је југословенска

национална опција имала највеће изгледе код православних и исламизира-

них Црногораца и македонских Словена, као што је на релацијама Срби- Хрвати, и православни – католици – муслимани српског језика, била опте-

рећена многим противречностима и тек започетим процесом етнокултурне

конвергенције око 800.000 тадашњих југословенских муслимана српско-


____________

133

хрватског матерњег језика. Међуратни пописи становништва су такође об-

једињавали одређене сродне, али ипак различите нејугословенске језичке и етничке групе, као што су Украјинци – Русини, Румуни – Власи и др.

Код пописа становништва 1931. је поред питања о вероисповести и

матерњем језику постављено и питање о народности. Међутим, оно није допринело бољем познавању етничке структуре будући да су Југословени

пописивани као једна народност, а ако она није југословенска требало је

”тачно назначити ону народност којој то лице припада. Због тога ни попис

1931. ”није могао да пружи праву слику о народносној структури. ” Није

нам познато са каквим се све изјавама житеља тада суочавала пописна ста-

тистика, али је ван сваке сумње да се обрада релевантних података није

могла усагласити са критеријумом о југословенској народности, те подаци

о структури становништва по народности ”нису били нигде објављени, ни-

ти су ти подаци обрађивани” (Увод, књ. IX, Попис становништва 1948).

Становништво Краљевине Југославије по

матерњем језику и вероисповести

Први југословенски попис становништва 31. јануара 1921. забеле-

жио је на територији Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (званични на-

зив југословенске државе према Видовданском уставу од 28. јуна 1921),

преименоване у Краљевину Југославију краљевим указом из 1929, а затим

Уставом из 1931, 12.017 323 становника. Пописано је присутно (de facto)

становништво. Због накнадних корекција државних граница које су усле-

диле након Мировне конференције у Паризу и билатералних међународ-

них споразума и мировних уговора површина државне територије је сма-њена са 248.987 km2 на 247 542 km2, што је условило и смањење укупног

броја становника на 11.984 911 (- 32.412) у односу на претходне резултате

пописа 1921. чији су дефинитивни резултати објављени тек 1932. године. Други попис становништва изведен је 31. марта 1931, када је Кра-

љевина Југославија имала 13.934 038 становника. (књ. I, Присутно станов-

ништво, број кућа и домаћинстава, 1937). Укупан пораст броја становника

1921–1931. износио је 1.949 127 становника.

С обзиром на примењени принцип пописа присутног становништва

1921. и 1931. пописани су и страни држављани, и то: 1921. укупно 103.898,

од којих чехословачких 32.683, руских 18.409, мађарских 15.835, аустриј-

ских 10.137, пољских 8.863, италијанских 7.554 и осталих 10.417. Број

страних држављана се 1931. повећао на 140.766, делом због прилива ита-лијанских 20.811 (из Трста, Горице и Истре), руских (растући прилив тзв.

”беле емиграције”), мађарских 21.316, чехословачких 38.423 емиграната итд.

У периоду од 1921. до 1931. године извршене су значајне промене

у управно-територијалној организацији Краљевине које нису утицале на


____________

134

модалитете о вероисповести и матерњем језику, али су биле усмерене ка

централизацији управе по бановинама као највећим административним је-диницама. До априла 1922. Краљевина је била подељена на седам покраји-

на,1 а затим на 33 области. Законом о називу и подели Краљевине од 3. ок-

тобра 1929. године укинуте су области и успостављена је подела на девет бановина и управу града Београда (Београд, Земун, Панчево). И док је

управно-територијална подела на покрајине и области била у високом сте-

пену сагласна са историјскогеографским и политичкогеографским целина-

ма створеним у претходним историјским раздобљима, бановинска подела

је, са изузетком Дравске бановине (Словенија), административно повезала

територије које се антропогеографски, етнички и привредно битно разли-

кују.2 Политички циљ био је да бановинском територијалном организаци-

јом унитарне југословенске државе национална политика југословенства

задобије што већу административну подршку у сфери централне власти

(краљ – Државни савет – Бановинско веће) и њој подређеној бановинској управи на челу са баном кога је именовао краљ, односно краљевски наме-

сници (после погибије краља Александра I Карађорђевића у Марсеју 9. ок-

тобра 1934. године). Овакав бановински модел тадашње југословенске др-

жаве и националне политике је нарушен оснивањем Бановине Хрватске

1939. године.3

1 A) Србија са две провинције: Северна Србија, са северним границама до Саве и

Дунава, и Јужна Србија са црногорским делом Санџака, Косовом, Метохијом и

Македонијом; Б) Црна Гора без Которског среза у саставу покрајине Далмације;

В) Босна и Херцеговина; Г) Далмација са срезовима Дубровник, Книн и Котор; Д)

Хрватска, Славонија, Међумурје, острво Крк са општином Кастав; Ђ) Словенија

са Прекомурјем; Е) Банат, Бачка и Барања, без Срема који је био у саставу покра-

јине Хрватске и Славоније. Ниже управно-територијалне јединице чинили су

окрузи (жупаније), срезови (котари) и општине. 2 Од укупно 378 срезова у саставу девет бановина може се издвојити најмање сто-

тинак срезова који просторно-физички, саобраћајно, привредно, социолошки и ет-

нографски немају никакве међусобне везе унутар скоро свих бановина, с изузет-

ком поменуте Дравске и донекле Врбаске и Вардарске бановине. Драстичан при-

мер одступања од елементарне географске логике су срезови Цриквеница, Делни-

це, Доњи Лапац, Кастав, Крк, Раб, Сењ и Сушак у саставу Савске бановине, или

срезови Бугојно, Дувно, Ливно и Прозор у саставу Приморске бановине итд. 3 На основу споразума Цветковић – Мачек који се може ценити и као неки облик

српско-хрватске нагодбе донета је 1939. уредба о установљењу Бановине Хрват-

ске чиме је пред сам почетак Другог светског рата учињен први потез ка федера-

лизацији југословенске државе. У састав Бановине Хрватске укључене су Савска и

Приморска бановина и срезови Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервен-

та, Травник и Фојница. У односу на остале бановине, Бановина Хрватска је имала

знатно веће управне ингеренције које су до тада биле у надлежности централне

власти, као и одређен степен законодавне власти релевантне својој надлежности.


____________

135

Како је изгледала структура становништва Краљевине Југославије

по матерњем језику и вероисповести 1921. и 1931. показују наредне табеле.

Табела 1. – Становништво Краљевине СХС (Југославије) по матерњем језику

1921. према управној подели на покрајине

Покрајина

Укупно

српски или

хрватски

или слове-

начки4

остали

словенски

језици

немачки

мађар-

ски

румунски и

цинцарски

арнаут-

ски

остали

језици5

Краљевина

СХС

12.017 323

9.971 645

174.466

513.472

472.409

229.398

441.740

214.193

% 100,0 83,0 1,4 4,3 3,9 1,9 3,7 1,8

Србија

укупно

4.129 638

3.359 174

6.353

5.286

2.165

151.829

422.489

182.360

% 100,0 81,3 0,2 0,1 0,1 3,7 10,2 4,4

С. Србија 2.655 078 2.478 880 5.589 5.110 2.056 142.773 3.552 17.118

% 100,0 93,4 0,2 0,2 0,1 5,4 0,1 0,6

Ј. Србија

%

1.474 560

100,0

880.294

59,7

746

0,1

176

0,0

109

0,0

9.056

0,6

418.937

28,4

165.242

11,2

Црна Гора 199.857 182.743 87 29 13 6 16.826 153

% 100,0 91,4 0,0 0,0 0,0 0,0 8,4 0,1

БиХ

1.889 929

1.830 855

27.857

16.461

2.638

1.333

623

10.144

% 100,0 96,9 1,5 0,9 0,1 0,1 0,0 0,5

Далмација 621.429 613.648 1.036 1.056 71 100 185 5.333

% 100,0 98,7 0,2 0,2 0,0 0,0 0,0 0,9

Хрватска,

Славонија,

Крк, Кастав

2.739 593

2.467 276

67.051

122.836

70.555

1.992

660

9.223

% 100,0 90,1 2,4 4,5 2,6 0,1 0,0 0,3

Словенија са

Прекомурјем

1.056 464

995.876

4.196

39.631

14.897

39

126

1.699

% 100,0 94,3 0,4 3,8 1,4 0,0 0,0 0,2

Банат, Бачка

и Барања

1.380 413

522.073

67.886

328.173

382.070

74.099

831

5.281

% 100,0 37,8 4,9 23,8 27,7 5,4 0,1 0,4

Извор: Претходни резултати пописа становништва у Краљевини СХС 31. јануа-

ра 1921, Дирекција државне статистике у Београду, Сарајево, 1924.

Конфесионалном обележју југословенска међуратна пописна ста-

тистика поклонила је нарочиту пажњу, с тим што је у већ помињаном ме-

тодолошком приступу, критеријум народност (националност) директно по-

везан са обележјем о матерњем језику са којим је вероисповест у различи-

тим корелацијама у свакој обласној (покрајинској) или некој другој управ-

ној, регионалногеографској и историјскогеографској целини. У том смислу

4 Српски или хрватски матерњи језик декларише 8.946 884, а словеначки 1.024 761

лица. 5 Од укупно 214.193 ”осталих” у Краљевини 12.825 се односи на италијански ма-

терњи језик, док од преосталих 201.368 највећи број чине лица турског матерњег

језика у Јужној Србији. Од 12.825 лица италијанског матерњег језика 5.046 је по-

писано у Хрватској, 4.586 у Далмацији, 1.770 у Босни и Херцеговини, 680 у Сла-

вонији, осталих 1.343 у Србији, Црној Гори, Банату, Бачкој и Барањи.


____________

136

обележје о вероисповести представља индикатор и корелат неког степена

идентификације етничке припадности са конфесијом, као што на другој страни отвара бројна питања око етничке флотантности муслимана југо-

словенског порекла, а српско-хрватског матерњег језика, као и око етничке

конвергенције потомака из мешовитих бракова.

Табела 2. – Становништво Краљевине СХС (Југославије) по вероисповести 1921.

Покрајина

Укупно

Правосл.

Римокатол.

Протестан.

Мусл. Израе-

лићани

Остали

Краљевина СХС 12.017 323 5.602 227 4.735 154 216.847 1.337 687 64.159 61.249

% 100,0 46,6 39,4 1,8 11,1 0,6 0,5

Србија укупно 4.129 638 3.356 761 36.365 2.276 721.087 11.731 1.418

% 100,0 81,3 0,9 0,1 17,5 0,3 0,0

С. Србија 2.655 078 2.612 889 18.666 1.392 15.533 5.994 604

% 100,0 98,4 0,7 0,1 0,6 0,2 0,0

Ј. Србија 1.474 560 743.872 17.699 884 705.554 5.737 814

% 100,0 50,4 1,2 0,1 47,8 0,4 0,1

Црна Гора 199.857 168.398 8.507 42 22.856 17 37

% 100,0 84,3 4,3 0,0 11,4 0,0 0,0

БиХ 1.889 929 829.162 443.914 6.649 588.247 12.028 9.929

% 100,0 43,9 23,5 0,4 31,1 0,6 0,5

Далмација 621.429 105.560 514.607 64 652 322 224

% 100,0 17,0 82,8 0,0 0,1 0,1 0,0

Хрватска,

Славонија,

Крк, Кастав

2.739 593

660.234

1.991 168

46.677

2.495

20.338

18.681

% 100,0 24,1 72,7 1,7 0,1 0,7 0,7

Словенија са

Прекомурјем

1.056 464

6.627

1.020 287

27.253

650

946

701

% 100,0 0,6 96,6 2,6 0,1 0,1 0,1

Банат, Бачка,

Барања

1.380 413

475.485

720.306

133.886

1.700

18.777

30.259

% 100,0 34,4 52,2 9,7 0,1 1,4 2,2

Извор: Као у табели 1.

Структуру становништва Краљевине Југославије по матерњем је-

зику и вероисповести 1931. приказаћемо према федералним јединицама и покрајинама.6

Табела 3. – Структура становништва Југославије по матерњем језику 1931. пре-

ма федералним јединицама и покрајинама ДФЈ

Република/

Покрајина

Укупно ст.

српски или

хрватски или

словеначки или макед.

остали словенски

језици

немачки

мађарски

арнаутски

остали

језици

Краљевина

Југославија

13.934 038

11.866 237

217.746

499.969

468.185

505.259

376.642

% 100,0 85,2 1,6 3,6 3,3 3,6 2,7

6 Демократска федеративна Југославија (ДФЈ) преименована је у Федеративну На-

родну Републику Југославију (ФНРЈ) на III заседању АВНОЈ-а 1945. године


____________

137

Србија укупно

%

5.795 724

100,0

4.337 534

74,9

121.977

2,1

372.835

6,4

400.723

6,9

355.517

6,1

207.138

3,6

Србија без покрајина

3.503 925

3.344 090

21.979

13.990

8.577

23.326

91.963

% 100,0 95,4 0,6 0,4 0,3 0,7 2,6

Војводина 1.739 735 813.274 99.227 358.604 391.720 642 76.268

% 100,0 46,8 5,7 20,6 22,5 0,0 4,4

Косово и Метохија

552.064

180.170

771

241

426

331.549

38.907

% 100,0 32,6 0,1 0,0 0,1 60,1 7,1

Хрватска 3.360 459 3.143 015 57.720 81.472 54.979 829 22.444

% 100,0 93,5 1,7 2,4 1,7 0,0 0,7

Словенија 1.144 298 1.101 815 4.048 28.998 7.961 271 1.205

% 100,0 96,3 0,4 2,5 0,7 0,0 0,1

БиХ 2.323 555 2.263 475 30.635 15.500 2.956 899 10.090

% 100,0 97,4 1,3 0,7 0,1 0,0 0,5

Македонија 949.958 680.443 2.250 892 1.448 129.645 135.280

% 100,0 71,6 0,2 0,1 0,2 13,7 14,20

Црна Гора 360.044 339.955 1.116 272 118 18.098 485

% 100,0 94,4 0,3 0,1 0,0 5,0 0,2

Табела 4. – Структура становништва по вероисповести 1931. према федералним

јединицама и покрајинама ДФЈ

Република/

Покрајина

Укупно ст.

православни

римокатолици

евангелисти муслимани

остали

Краљевина

Југославија

13.934 038

6.785 501

5.217 847

231.169

1.561 166

138.355

% 100,0 48,7 37,4 1,7 11,2 1,0

Србија укупно 5.795 724 4.195 670 867.762 175.818 493.832 62.642

% 100,0 72,4 15,0 3,0 8,5 1,1

Србија без

покрајина

3.503 925

3.317 876

58.011

3.873

111.967

12.198

% 100,0 94,7 1,7 0,1 3,2 0,3

Војводина 1.739 735 727.049 789.183 171.831 1.884 49.788

% 100,0 41,8 45,4 9,9 0,1 2,8

Косово и

Метохија

552.064

150.745

20.568

114

379.981

656

% 100,0 27,3 3,7 0,0 68,9 0,1

Хрватска 3.360 459 633.256 2.660 425 22.157 4.470 40.151

% 100,0 18,8 79,2 0,7 0,1 1,2

Словенија 1.144 298 6.745 1.107 155 25.717 927 3.754

% 100,0 0,6 96,8 2,2 0,1 0,3

БиХ 2.323 555 1.028 139 547.949 7.094 718.079 22.294

% 100,0 44,2 23,6 0,3 30,9 1,0

Македонија 949.958 648.989 8.486 320 282.820 9.343

% 100,0 68,3 0,9 0,0 29,8 1,0

Црна Гора 360.044 272.702 26.070 63 61.038 171

% 100,0 75,7 7,2 0,0 17,0 0,1

Извор за табеле 3. и 4: Демографска статистика, Државни статистички уред

ДФЈ, св. 3, Београд, 1945.

Прегруписање и прерачунавање података из пописа 1931. на феде-

ралне јединице и покрајине ДФЈ (односно ФНРЈ) изведено је у изворном


____________

138

материјалу и за срезове и општине. У вези конфесионалне структуре Др-

жавни статистички уред ДФЈ је податке сажео у четири, односно пет група (православни, римокатолици, евангелисти, муслимани и остали); овој кла-

сификацији недостаје из објављених табеларних података по бановинама,

срезовима и општинама Краљевине Југославије само група ”остале хри-шћанске” (вероисповести). Међутим, у уводном поглављу књ. II пописа

1931. (објављена 1938) је на нивоу бановина приказана конфесионална

структура за 17 верских заједница, односно цркава, и то:

1. православни 6.785 501 или 48,7%,

2. римокатолици 5.217 847 или 37,4%,

3. муслимани 1.561 166 или 11,2%,

4. гркокатолици 44.605 или 0,3%,

5. старокатолици 7.273 или 0,1%,

6. евангеличко-аугсбуршка црква немачка 113.218 или 0,8%,

7. евангеличко-аугсбуршка црква словачка 62.061 или 0,5%, 8. реформисана (хелветско-калвинска) црква 55.890 или 0,4%,

9. друге евангеличке вероисповести 5.812 становника,

10. назаренска вероисповест 6.990 или 0,1%,

11. баптистичка вероисповест 1.231 лица,

12. методистичка вероисповест 993 становника,

13. адвентистичка вероисповест 983 житеља,

14. израелитска вероисповест 68.405 или 0,5%, од тога по верском

обреду: јеврејско-сефардски 26.168, јеврејско-ашкенаски 39.010 и јевреј-

ско-ортодоксни 3 .227, 15. остале вероисповести 524 лица,

16. без конфесије 1.107 житеља,

17. непознато 427 становника и Укупно 13.934 038 (100,0%).

Закључак

Методологија обраде података о матерњем језику и вероисповести

у пописима становништва Краљевине Југославије изведених по критерију-

му присутног (de facto) становништва је изграђена по концепту југословен-

ске идеје усмерене ка интеграцији свих популација југословенског порекла

и свих релевантних језичких група у југословенски народ и нацију. Изван

ове категорије остају националне мањине и страни држављани. Детаљна систематизација конфесионалних заједница и група отвара одређене мо-

гућности истраживања корелације између језичких и верских категорија на

обласном и локалном нивоу, у првом реду, између срезова и управних оп-штина, што није било могуће урадити у овом сажетом чланку. Југословен-

ска етнонационална опција, која је у међуратном периоду имала за циљ


____________

139

стварање државе по западноевропском моделу нације грађана је у соција-

листичкој федеративној Југославији темељно поништена националном и државном политиком етничког федерализма. И поред тога, рефлекс југо-

словенства прати све послератне пописе становништва СФР Југославије

закључно са 1991. годином, да би у некој мери дошао до изражаја и у по-писима изведеним у осамостаљеним бившим југословенским републикама

(осим БиХ).

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

Андрејка Р.: Предговор и претходне напомене, књ. II, Дефинитивни резултати

пописа становништва од 31. марта 1931. године – Присутно становништво по ве-

роисповести, Београд, 1938, стр. I–XII.

Брезник Д. и сарадници: Демографске, социјалне и економске карактеристике

становништва националности у Југославији, ИДН – ЦДИ, Београд, 1973.

Ђурић Д. М.: Увод у Претходне резултате пописа 1921, Дефинитивни резултати

пописа становништва од 31. јануара 1921. године, Београд, 1932, стр. I–XXXIII.

Југ А.: Општи део, књ. I, Дефинитивни резултати пописа становништва од 31.

марта 1931. године, Присутно становништво, број кућа и домаћинстава Краљеви-

не Југославије – Општа државна статистика, Београд, 1937, стр. V–XV.

Курејш З.: О положају турске националне заједнице на Косову и Метохији, Го-

ранци, Муслимани и Турци у шарпланинским жупама Србије, САНУ, Београд, 2000.

Сентић М. и Пецељ Г.: Увод у књ. IX Коначних резултата пописа становни-

штва од 15. марта 1948. године, Становништво по народности, Београд, 1954,

стр. IX–XXXIV.

Становништво предратне Југославије по вероисповести и матерњем језику по попису од 31. III. 1931, Државни статистички уред Демократске федеративне

Југославије, Серија II, св. 3, Београд, 1945.

Претходни резултати пописа становништва у Краљевини Срба, Хрвата и

Словенаца 31. јануара 1921. године, Дирекција Државне статистике у Београду,

Сарајево, 1924.


ETHNIC STRUCTURE IN THE KINGDOM OF YUGOSLAVIA REGARDING

NATIONAL POLICY OF YUGOSLAV NATIONALITY

Summary

The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians (december 1918 – october 1929), that

changed its name by King's decree to Kingdom of Yugoslavia (1929–1941), was

unitary, centralistic national state built on idea of yugoslavism and concieving of ”three-

named” homogeneous nation, of ”three tribes of the same nation” (Serbs, Croats and

Slovenians) which are on the same path of ethnic consolidation into the yugoslavian

people and nation. In keeping with that kind of integrationally national policy, big

changes were carried out in administration and territorial organization. Until 1922. the


____________

140

Austrian-Hungarian type of province model was in charge, the model of province's

autonomy (7 provinces), which is replaced by classification on 33 administrational

areas, and then (1929) by classification on 9 banovina's (regional unit rules by a ban)

and Administration of the city Belgrade. In context of yugoslavian idea and relevant

territorial organization of authority, the data of dynamics, ethnic and religious structure

of population are stated in 1921. and 1931. censuses. Basic criteria of national belonging

was native language. During the data processing persons who stated serbian or croatian

(also serbo-croatian or croatian-serbian) native language were gathered into one

language (ethnoliguistics) category, in which were attached persons of slovenian native

language, and also all dialects of Macedonian Slavs and muslims of yugoslavian

heritage. Data of native language are officially evaluated in sense of nationality and

systematized in 8 modalities:

serbian or croatian or slovenian, other slovenian languages, romanian and cincarian

(collective), italian, german, hungarian, arnautian (albanian) and others. It is interesting

that in public table's results of censuses, turkish native language is not singled out,

although ethnic Turkes and turkize members of other ethnic groups were making one of

the largest national minorities (150 139 Turks according to 1921. census). This ratio of

state statisics toward turkish ethnolanguaged group had nothing to do with

discrimination of Turkes, but striving of authorities not to get into different occurrences

and shapes of ethnic flotations within muslim's entities.

On the basis of application of those methodology of cenuses, in which native language

is cornerstone of nationality, the official conclusion was that already census from 1921.

shows that ”majority of population (82,9%) enveloping serbo-croatian-slovenian native

language, so it can be certified that the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians is

nationaly homogenous state.” Censuses of 1921 and 1931, realised by criteria of present

(de facto) population, has devoted special attention to foreign citizens and official

national minorities. So in that way, only german (513 472), hungarian (472 409),

arnautian (albanian, 441 740) and romanian (actualy romanian-vlach, 229 398) national

minority were counting 1 657 019, or 13,8% from 12 017 323 inhabitants of the

Kingdom of Serbs, Croats and Slovenians in the year 1921 in its state boundaries of that

time. Parallely with language structure, the religious structure of population represented

the area of the most detailed statistic analysis which include 17 religious modalities;

from that 13 Christianic and 3 israelit (Jews, by the type of religious rite); all muslims

were classified in one religious group; the portion of other confessions and persons

without confession is minor. Tables 1, 2 and 3 (A, B) representing excerpt of results of

census about ethnolinguistic and ethnoconfessional structure of population of the

Kingdom of Yugoslavia in year of 1921. and 1931.


____________

141

УДК 314.112(478)(091)

323.1(478)(091) Оригиналaн научни рад Original scientific work

Dorin Lozovanu

ETHNOHISTORIC AND ETHNOGEOGRAPHIC CHARACTERIZATION OF

THE POPULATION OF MOLDOVA

Извод: Циљ рада је да анализира еволуцију етничке структуре популације Молда-вије. Главна пажња је посвећена садашњој етничкој ситуацији и ово је једна од пр-

вих студија из ове области од задњег пописа 2004. године. Етничка разноврсност

одсликава различите историјске периоде, регионе и описе етничких група на тери-

торији Молдавије. Утицај етничког фактора на политичке процесе је такодје поме-

нут. Надамо се да ће ова студија допринети знању о прошлој и садашњој етничкој

ситуацији у Републици Молдавији.

Кључне речи: Етничка структура, етничке групе, етноисторијски процеси, тери-

торијални размештај, Молдавија

Abstract: The paper attempts to analyze the evolution of ethnic structure of population from Republic of Moldova. Main attention is paid to the actual ethnic situation and it is

among first studies in this domain after the last census from 2004. Ethnic diversity is

characterized by the historical periods, regions and description of the main ethnic

groups presented on the territory of Moldova. Importance of the ethnic factor on the

political processes is also mentioned. Hoping this study will contribute to the knowledge

about past and present ethnic situation in the Republic of Moldova.

Key words: Ethnic structure, ethnic groups, ethnohistoric processes, territorial

distribution, Moldova

Historical reasons for the current ethnic structure

The territory of the actual state of Republic of Moldova is a consequence of several changes inside the area of historical Moldova. Until the 19

th century the

most part of today’s territory of the Republic of Moldova belonged to Moldavian Principality. The distinct evolution of Moldavian state eastern of

Prut River started after this territory was included in Russian Empire in 1812. The province of Basarabia was established between the rivers Prut and Nistru, but the territories eastern part of the Nistru which became a part of the Russian

Empire earlier, at the end of 18 century, belonged to the provinces Podolia and Herson. The existence of an independent Moldavian state lasted until 1859,

between Carpathians and Prut, after that a common Romanian state was established.

Dorin Lozovanu

____________

142

As a consequence of the revolution from 1917, which ended with a breakdown

of the Russian empire and founding of the USSR, the first independent Moldavian state in the borders of Basarabia province was proclaimed. But in 1918 this Moldavian republic was included to Romania. On the Moldavian

territories eastern Nistru in 1924 the Moldavian Autonomous Soviet Socialist Republic was created.

The borders of the actual administrative territory of Republic Moldova were established in 1940, after uniting the territories of Basarabia and Moldavian Autonomous Soviet Socialist Republic. Almost half of the both territories were included in Soviet Ukraine (northern, southern and eastern regions of historical Moldova). During the Second World War the whole territories of Basarabia and Transnistria were under administrative control of Romania. The reestablishment of MSSR after Second World War was in the same borders as in 1940. The

soviet period in Moldova continued until 1991 when the declaration of independence followed. During the process of establishing an independent state, Moldova had to confront several ethnic and political problems. After the short

war period in 1992 which ended with declaration of Independence of Transnistria region, Moldova was actually divided into 2 parts. This conflict situation continues till nowadays and ethnical factor is one of the reasons of separatist movements. Several border changes during the last 2 centuries at the level of Moldavian country together with instability of internal administrative-territorial divisions, makes the exact evaluation of ethno-demographical structure much harder.

The actual territory of the Republic of Moldova was first inhabited during prehistorically periods but the ethnic character of the first population is difficult to establish. Beginning with the 3rd millennium before Christ, the Indo-

European population spreads throughout Southern Europe. From the 5th century

B.C. the Thracian population is distinguished in South-Eastern Europe. Very

important impact for the creation of today’s ethno-linguistically structure was the extension of Roman Empire in South-Eastern Europe with the following process of Romanization. Although a small part of Moldova was influenced by

Roman administration, the ethnical processes of early centuries A.D. resulted in general Romanization of population in the Carpathian – Danubian region. The ethnic evolution of the following period in Moldavian region was influenced by numerous migrations of different ethnical groups (Germanic, Turkic, Ugric,

Celtic, Iranian and Slavic). Although the autochthonous population managed to preserve the Romanic ethno-linguistic character, important influence in ethnical evolution was exercised by Slavic and Turkic elements. The establishment of

Moldavian entity was influenced from the beginning by Hungary (1352–1359) and afterwards by the Ottoman Empire (1538–1812). During this period the

capacity of assimilation of different ethnical elements by local Romanized population was quite high, but we can mention that only the hilly-forested

Dorin Lozovanu

____________

143

regions of central Moldova kept continuity of stabile population during all this

periods. Connected with creation of a distinct political entity Moldova has developed the ethnical identity of local Romanized population as Moldavians. The ethnical structure of Moldavian region for the 18th century shows the

evident predominance of Moldavian (Romanian) ethnic majority. South east and east regions of Moldova were the areas where Tartars/Nohai tribes migrated up

to 19th century. The ethnical mosaic until 19th century was completed by existence of Armenian, Jewish, Turkish, Greek, Polish, Russian and Gypsy communities. The recent ethnical structure of Moldova was influenced by the including these territories into the Russian Empire (beginning with 1792 for Transnistria region and 1812 for the territory between Prut and Nistru). We can identify following major transformation in ethnic structure of Moldova, for the period between 18–19th centuries, which affected mainly south and east regions:

– the continuous reduction of Tartar / Nohai population ending with the total deportation until beginning of 19

th century from south-east Moldova to

Caucasus, Crimea and Dobrogea.

– The Russian Empire policy of agrarian colonization on the territories, especially of eastern and southern Moldova by diverse ethnic groups from the Balkans and Central European regions. First Balkan colonists who came at the end of 18

th century (Bulgarians, Serbs

and Greeks) assimilated with local population. The second wave of Balkan colonists settled in an organized way in the regions of Southern and (less) Eastern Moldova, during the first half of 19

th century kept their ethnic specific

until present, absolute majority of them are ethnical Bulgarians and Gagauzians. The first organized groups of German colonists settled at the end of 18th century of the region of South-Eastern Transnistria, but the main part of them came in

the periods of the begging of 19th century in south Basarabia. The majority of

German-speaking colonists came from the territories of today Poland,

Mecklenburg and Württemberg. During the 19th century there was a

considerable migration of Russians and Ukrainians to the territories of Moldova. The number of Jews raised as well, those came mainly from Austro-Hungarian

Empire. Although at the beginning of 19th century the total population of Moldova estimated around 300 000, then close to 1860 it raised over 1 000 000, 350 000 out of which migrated into Moldova. As a consequence the ethnical structure of population has diversified. At the end of 19th century Moldavians

represent about half of total population followed by Ukrainians (arr. 18%), Jews (arr. 10%), Russians (arr. 8%), Bulgarians (arr. 5% ), Germans (arr. 3%), Gagauzians (arr. 3%), Gypsies and Poles (less then 1%). Fast urbanization

during 19th–20

th centuries substantially contributed to diversification of the

ethnical structure.

During the Romanian time of administration in Moldova 1918–1940 there were changes in ethnical structure as well, i.e. the percentage of ethnical Romanians

Dorin Lozovanu

____________

144

(Moldavians) in 1930 grew arr. 65%. Due to the high birth-rate the total

population in 1940 grew over 3 000 000 inhabitants. The events which happened during the Second World War had some consequences to the ethnical structure like:

– Migration and deportation of ethnical Germans from the Southern Basarabia and Transnistria

– Mass extermination of Jews by the Nazi regime – Losses in the population due to the war actions which affected all

ethnic groups The process of mass deportation initiated by Stalinist regime which started before 1940 for Transnistria region and continued 1945–1953 for the rest of the territory, affected all the local population, mainly Moldavians. The soviet period after 1953 was characterized by the relative stability including

evolution of ethnical structure. The migration of the population beyond Moldova especially to the urban areas leads to the bigger variety of ethnical structure. Both mixed marriages and social-economical migration inside the

USSR increased number of ethnical groups already present in Republic of Moldova (Russians, Ukrainians and Armenians) and to the appearance of some small ethnical minorities originally from other Soviet Republics (Byelorussians, Azeri, Uzbeks, Kazakhs, Georgians, Lithuanians, Chuvashs, Mordvins etc.) Even though the migration from other regions of USSR increased the number of non-indigenous population, the percentage of Moldavians managed to maintain around the same level (arr. 64%) due to the high birth-rate. The last period in

the ethno-political evolution of Moldova is connected with the disappearing of USSR and the declaration of independence in 1991. The movement of national emancipation of Moldavians, including the form of Romanian nationalism,

brought to the inter-ethnical tension in relationships with ethnical minorities. One of the main problems of misunderstanding between the Moldavians and

ethnical minorities (who are mainly Russian-speakers) was the language barrier and different visions for linguistic policy. Although the ethno-linguistically factor is neither the only nor the main factor in starting the conflicts on the

territory of republic of Moldova, it had a quite important formal role. The discussions over the ethnical identity of main population transformed into a conflict concerning the use of ethnonym and glottonym Moldavian versus Romanian. The official language which was established was Romanian but the

ethnical identity for the majority of the population remains Moldavian The conflicts from Transnistria and Gagauzia started in 1990, reached the points of military fights (1992). In Gagauzia came to the compromise with according a

statute of autonomy (1994) based on the ethnical criteria. In Transnistria case the situation is much more complicated, in fact it leads to the split of the

territory of Moldova, into Moldova itself and so called Dnester Moldavian Republic, which includes tiny strip along the eastern border of Moldova.

Dorin Lozovanu

____________

145

Current ethnic structure

The ethnic structure of the population of Moldova after 1990 maintains the territorial distribution of ethnic groups which was characteristic from the second

half of 20th century.

According to the ethnical variety we can distinguish four major regions, which

have their own geographical, historical and economical significances: Northern, Central, Southern and Eastern (Transnistria).

1. Northern Moldova is characterized by Moldavian ethnical majority which is over 80% in North-Eastern part (rayons of Soroca, Floresti, Şoldăneşti, Rezina) and less than 80% in North-western part (rayons of Briceni, OcniŃa, EdineŃ, Rîşcani, Glodeni). Here we can find the compact areas of Ukrainian population, more numerous in the rayons of OcniŃa (30,8%), Briceni, EdineŃ,

Glodeni, Rîşcani (between 20 and 25%). BălŃi, the main city of Northern Moldova has a relative majority of Moldavians (52,3%), but high percentage of Ukrainians (23,9%) and Russians (19,2%) as well. Other representative ethic

minorities in this part of Moldova are the Gypsy communities from towns Otaci and Soroca and small Polish community in the village of Stîrcea, Glodeni rayon.

2. Central Moldova was always the core of ethnic Moldavians. Here from the beginning of medieval Moldavian State and until now the percentage of Moldavians remains very high, generally over 90%. In this region we can observe also the higher percentage of population that has declared themselves as Romanians according to the results of 2004 census (7,1% for Orhei rayon).

Other ethnic groups, such as Ukrainians, Russians and Gypsies, make small communities surrounded by Moldavians. The main city in the region is Chişinău, the capital of Moldova, where the ethnic structure is more complex

and the predominance of Moldavians is not as evident as in rural areas. There was a growth of more than 15% of the Moldavian population from 1989 to 2004

census, (Today they are constituting 68,4% of Chişinău population, we can add also the 4,4% of whom declared as Romanians). Anyway, the persistence of Russian-speaking comunity is still quite evident as well in Chişinău and some

other smaller towns. 3. Southern Moldova has the most complicated ethnic structure from

long time ago. This region was traditionally on the way of migrations, also the natural conditions of stepe make the population not very stabile during the

history. This region was much affected by political-administrative changes of teritory, beginning from the time of Turkish Empire, to the anexation of bigger part of South Moldova after 1940/1945 by Ukraine, which made big disturbance

for the political, economic and ethno-cultural development of the region. The remaining part of the territory under Republic of Moldova in this region has

suffered also the biggest teritorial-administrative changes after 1990, compared to the other parts of the country. The organization of curent administrative

Dorin Lozovanu

____________

146

structure depends on the ethnic criteria as well, due to the fact of establishment

of an authonomous teritorial unit for Gagausians – Gagauz Yeri, and also we can consider somehow as ethnical unit the rayon of Taraclia, with majority of Bulgarian population. For the South Moldova we can identify 3 different

regions, according to the ethnical predominance: – Western part, along the Prut River (rayons Leova, Cantemir, Cahul)

with the absolute ethnic majority of Moldavians (arr. 80%). The main town here is Cahul, ethnicaly mixed, but with high predominance of Moldavians;

– Central part of Southern Moldova, named Bugeak, with the interference between the Gagauz Yeri autonomous region, which was constituted after the referendum in each locality and does not have the continuous territory, where the Gagauzians have absolute majority of 82,6% and the rayon of Taraklia, where the Bulgarian population forms majority of 66%.

Somehow ethnically mixed, but with the predominance of Moldavians (69,9%) is the rayon of Basarabeasca. Main urban center is Komrat, the capital of Gagauz Yeri region.

– South-East Moldova, which include today rayons of Căuşeni and Ştefan Vodă, where Moldavians are forming over 90% of population.

4. Eastern region of Moldova, today controlled by the authorities of so-called Dnester Moldavian Republic, have specific situation also in ethnical structure. For the total population of this territory we can mention the relative balance between 3 ethnic groups: Moldavians, Ukrainians and Russians. Moldavians predominate in all the rayons, forming over 60% in Grigoriopol and

Dubasari rayons, and lightly over 45% in the Camenca, RîbniŃa and Slobozia rayons, but they are less than 30% in urban centers of Tiraspol, Bender and RîbniŃa. Ukrainians are present in all of the rayons and towns, but more numerous in Camenca and RîbniŃa (arr. 40%), also in urban localities. Russians represent mainly urban population of Tiraspol, Bender and surrounding area. Many of them was coming after 1945, some are from older communities.

Ethnical processes in this region are totally different from those in the rest of Moldova, the main used language here is Russian, although officially the

Dnester Moldavian Republic has 3 state languages: Moldavian, Russian and Ukrainian. It is important to mention that Moldavian language in this region have not accepted the Latin alphabet, like in the rest of Moldova, but still uses

the Cyrillic one. Small ethnic communities in this region are also Bulgarians (in the Parkani village near Bender), Jewish, Gagauzians, German, Polish and Byelorussians. We can talk about substantial differences in the ethnical structure also between rural and urban population. The percentage of Moldavians, Gagauzians and Bulgarians is much higher in rural areas, opposed to the Russians, Ukrainians, Jews and other minorities which are mostly concentrated in urban areas.

Dorin Lozovanu

____________

147

For the Territory of actual republic of Moldova during the Soviet time the

censuses of 1959, 1970, 1979, and 1989 were organized. For the entire period 1959–1989 we can remark the relative stability concerning the percentage of main ethnic groups according to the table shown below:

Ethnic groups % 1959 1970 1979 1989

Moldavians 65,4 64,5 63,9 64,5

Ukrainians 14,6 14,2 14,2 13,8

Russians 10,2 11,6 12,8 13,0

Gagauzians 3,3 3,5 3,5 3,5

Bulgarians 2,1 2,1 2,0 2,0

Jews 3,3 2,7 2,0 1,5

Other ethnic groups 1,1 1,4 1,6 1,7

The first census organized after the declaration of independence was in October

2004. Total population of the Republic of Moldova, including Transnistria region, is 3 943 571 inhabitants (2004), on the territory of 33 700 square km, from which 4163 square km is under control of self-proclaimed Dnester Moldavian Republic. Density of population in Moldova was the highest among

former Soviet republics and remains around 130 inhabitants per sq. km. Also Moldova can be considered among the most rural countries in Europe, with 53% rural population. For Moldova are also specific quite large rural settlements,

many of them having more then 5 000 inhabitants. The period 1989–2004 is characterized by numerous transformations in the

political, economical and social systems, which affected the ethnic structure of the population. The demographical changes among the main ethnical groups in Republic of Moldova, according to the statistics from 1989 and 2004, in the territory officially controlled by Republic of Moldova, without self – proclaimed Dnester Moldavian Republic, are presented in the following table:

1989 2004

Ethnic groups persons % persons %

Total population 3 595 660 100 3 388 071 100

Moldavians 2 513 447 69,9 2 579 202 76,1

Ukrainians 405 160 11,3 83 367 8,4

Russians 350 899 9,8 198 144 5,8

Gagauzians 148 679 4,1 147 661 4,4

Bulgarians 73 489 2,0 65 072 1,9

Romanians 2 477 0,1 70 275 2,1

Other ethnic groups 101 509 2,8 44 350 1,3

Comparing to the previous period, the statistics of 2004 present following aspects: 1. The official census was realized only on the territory under Moldova

administration, without Transnistria. 2. Total number of population of Moldova (without Transnistria) has decreased from 3 595 660 inhabitants in 1989 to 3

Dorin Lozovanu

____________

148

388 071 in 2004. The natural growth of the population considerable decreased

for all ethnic groups, as a result of socio- economical crises. The decrease of total number of the population is a result of both factors: the natural balance of population, which became negative and the intense migration out from

Moldova. 3. Percent of ethnic Moldavians/Romanians has increased from 70% in 1989 to 78,2% in 2004. 4. According to the ethnic self identity, the same

ethnic group has split up into Moldavians (76,1%) and Romanians (2,1%). 5. The percentage of ethnic minorities has decreased substantially, as result of migration and lower natural increase among the urban population of Slavic origin. Among the ethnic minorities only Gagauzians and Gypsies have increased in the total percentage. A substantial number of ethnical Russians, Ukrainians, Jews and other ethnic minorities migrated to the regions of their historical origin, especially in the first years after the declaration of

independence. 6. Important changes in the territorial-administrative units have resulted in the creation of ethnically based Gagauz Yeri autonomous region (for Gagauzians) and Taraklia rayon (for Bulgarians). Also the borders between

other administrative units inside Moldova have changed, which make comparative studies more difficult. There is a specific situation the eastern part of the Republic of Moldova, which is called Transnistria. In fact, after 1990 this territory it is not under administration of the official authorities of Moldova, but under the self-proclaimed Dnester Moldavian Republic, with the capital in Tiraspol. Besides the international recognition, this ”independent republic” has all the structures

of a separate country, such as political, economic, military, cultural-educational, separate money, state symbols etc. The territory of this republic is 4163 square km. The authorities of this region have not participated in the organization of

the official census in Moldova, but they organized a separate one in November 2004. Although this census was not officially recognized by the Moldova and

international authorities, other veridical date is also difficult to establish. According to the Transnistrian poll of November 2004, entire population of self-proclaimed republic is 555 500 inhabitants, which shows significant

decreasing of the population, from 679 000 in 1989. Some evident changes can be noticed in ethnical structure as well. According to the Transnistria statistics from 2004 Moldavians represents 31,9%, Russians 30,3, Ukrainians 28,8% and others 9% (Bulgarians, Poles, Germans, Jews, Gypsy etc.). Comparative, in

1989 Moldavians were arr. 33%, Russians and Ukrainians arr. 29% each. Although in conflict between Transnistrian separatists and official Moldova ethnical factor is not the main motive, some importance of ethno-linguistic

aspects is evident as well. Brief characteristic of the main ethnic groups in Moldova:

1. Moldavians/Romanians are representing the main and autochthonous population in Moldova. By origin, Moldavians are the Thracian-

Dorin Lozovanu

____________

149

Dacian population linguistically Romanized in the first centuries AD. Several

other ethnic elements, especially Slavic and Turkic origin were assimilated among Moldavians until present. Although the language and origin is very similar with the rest of Romanian population, Moldavians have mainly separate

ethnic identity as distinct ethnic group. Historically Moldavians are the same population as in the eastern Romania - Moldova region, where the integration in

common Romanian ethnic identity was successful. Separate ethnic identity as Moldavians is kept in the regions eastern of Prut River. Total number of declared ethnic Moldavians is over 3 millions, more than 80% living in the Republic of Moldova. Moldavians form over 50% of the population in 33 out of 35 territorial units of the Republic of Moldova (over 80% in 24 units), and also over 50% in 2 from 7 territorial units of Transnistrian region. As the titular nation of the country, Moldavians have an active development of

national culture, in many aspects common with Romanians. Officially state language of Republic of Moldova is called Moldavian, but the writing language is the same standard Romanian language, some differences being just in spoken

language, as dialect. Specific situation have Moldavians in Transnistria region, where the influence of Russian language and culture is higher and the written language still keeps Cyrillic alphabet. Moldavians in this region, same as in the territories under Ukraine’s administration, have some troubles in the ethno-cultural development, lack of educational possibilities in mother tongue and of free expression of national rights.

Some socio-economic and ethno-political conflicts between the Moldavian majority and ethnical minorities in Moldova can be mentioned. The main problem is the one of misunderstanding in the linguistic aspects, due the fact

that majority of ethnically non-Moldavian population in the Republic of Moldova don’t speak or hardly speak the Moldavian (Romanian) language.

Discrepancy in the socio-economic structure of population, with mainly urban Russian-speaking community and mainly rural Moldavians/Romanians has some impact on the ethnic relationship as well.

Inside the Moldavian community the main ethnic dispute is related to the question of ethnic identity and name of language and nation. According to the self-identification of the majority of population the ethnic identity as Moldavians is prevalent. Smaller part of population considers themselves as

Romanians, based on common historical origin and same language. In fact we can consider the ethnic relationship between Moldavians and Romanians very similar with the identification of Austrians versus Germans and many other

examples of linguistically same population in different political units. Outside Republic of Moldova, Moldavian communities are in Ukraine, where

they form compact area in the Odessa and Chernovtsy regions in the territories formerly belonging to Moldova. As result of migrations, Moldavians are present

Dorin Lozovanu

____________

150

in Russia and other former Soviet republics, more recently also in many

European countries, such as Italy, Portugal, Greece etc. Absolute majority of Moldavians belongs to the Christian Orthodox church. The national orientation has influence on the church. Population oriented to

Romania and with strong Romanian identity, has constituted the Mitropoly of Basarabia, under Romanian church authority. The majority of churches are still

under the Mitropoly of Moldova administered by the Russian Patriarchy. 2. Ukrainians are the most numerous ethnic minorities in Moldova.

First Ukrainian population in Moldova is attested from the 18th century. Number of Ukrainians was constantly increasing during the 19th and 20th centuries, because of migration in the form of infiltration from the North and East and also like colonization during the rule of the Russian Empire. According to the census of 1989 there were 600.366 Ukrainians in Moldova. Official census of 2004

shows 283.367 Ukrainians, but without Transnistrian region. In Moldova there are 2 main regions with Ukrainian population: Northern part of Moldova, where in the rayons of Briceni, EdineŃ, OcniŃa, Rîşcani and BălŃi

municipality Ukrainians representing more than 20% of the population, and Transnistria, where in the Kamenka and RîbniŃa rayons Ukrainians form about 40%, over 25% also in Tiraspol, Dubasari and Slobozia. Ethnic identity of Ukrainians from Moldova is closer to the Russian, due the fact that majority of them, especially from the urban area, consider Russian language as their home one. By origin, there can be distinguished Ukrainian communities from Moldova and Ukrainians who have migrated from different

regions of Ukraine during the Soviet time. In some Ukrainian villages one can notice assimilation with the Moldavian part. Other Ukrainians are mainly integrated to the Russian-speaking community. Ukrainian ethnic emancipation

movement has also been attested, by establishing of Ukrainian schools, artistic and cultural organizations. This movement is sustained by Ukraine as well.

After 1990 some Ukrainians have migrated to the Ukraine or other regions, but generally stayed in the communities inside Moldova.

3. Russians numerically is not such a big community, but ethno-

politically play quite important role, as the core of so called Russian-speaking community. The origin of Russian population of Moldova is different. First Russians came at the end of 18th century as religious refugees from Russian Empire, so called old believers (staroobreadtsy), many of them have

linguistically assimilated with Moldavians. Second period of Russian migration is during the time of Russian Empire, when they came as representants of authorities and rural Russian colonists in few regions. The bigger number came

within the Soviet time, as specialists, official representants and as result of mixed marriages. The number of Russians was 562 069 in 1989 census for all

Moldova, but only 198 144 in 2004 for the Moldova without Transnistria (in 1989 for this territory there were 350 899 Russians).

Dorin Lozovanu

____________

151

Russian community is mainly concentrated in the big cities, such as Chişinău

(13,7%), BălŃi (19,2%) and in Transnistria urban localities, where they forming over 30% in Bender and Tiraspol. Some rural localities with Russian majority can be found in the regions near Tiraspol and isolated in other parts of Moldova.

Many Russians have migrated to Russian Federation after 1990, but in Transinstria there can be found migration from Russia in recent years as well.

Russian minority has all the rights in Moldova, what is more, the Russian language and culture is widely spread among other ethnic groups, including Moldavians.

4. Gagauzians have a quite interesting and still disputed origin. This ethnic group belongs linguistically to the Turkish group, similar with the Turkish. Considering their origin there are still many opinions, like the descendents of Uz / Oguz tribes from the 11th century in Balkans, Turkish

population of Christian religion, Turkized Bulgarians or Greeks, some mix group between Turks, Bulgarians, Greeks etc. It is certain that Gagauzians came to the South of Moldova as result of Russian Empire facilities for the colonists

in the beginning of 19th century. Because the Gagauzians were settled mainly in

the territory formerly inhabited also by Turkic tribes, the toponimy and continuity of Turkic population in South Moldova remains the same last centuries. The territories inhabited by Gagauzians are generally ethnically mixed, but villages have ethnical specific in majority of the cases. In 1989 there were 153 458 Gagauzians in Moldova (148 679 in the territory without Transnistria and in 2004 147 661 according to the official census. In

1994 the area inhabited by Gagauzians has obtained a status of autonomous unit inside Moldova- Gagauz Yeri, with the territory of 1831,5 square km, including 30 localities. Before that there were ethnical tensions between the Gagauzians,

sustained by Transnistria and Russia and Moldavians, as the result of processes after disintegration of USSR. Fortunately the conflict was not transformed in the

military one, but the consequences of those events still remain among the population. Gagauzian ethnic emancipation after the 1990 has also different forms. Still today the Russian language is predominant in the schools for

Gagauzians and the ethnic solidarity with other minorities, based on Russian-speaking community is present. Other movement is based on the solidarity with Turkey and considering the Gagauzians as branch of Turks, but the majority of population consider themselves as distinct ethnic group with specific language

and culture. Bulgarian propaganda is based on the fact of the geographical and historical origin of Gagauzians from the today Bulgaria mainly, considering them as linguistically turkized Bulgarians, but relationship between Gagauzians

and Bulgarians in South Moldova is not based on high solidarity. Gagauzian language has accepted the Latin script after 1990 and some schools are teaching

this language as obligatory subject. Gagauzians are Christian Orthodox believers and have no any separate church structures from the rest of Moldova.

Dorin Lozovanu

____________

152

5. Bulgarians, same as Gagauzians are originally from today Bulgaria

territory, coming as agricultural colonists in the beginning of 19th century. The

number of Bulgarians in the historically South Moldova is higher, but the majority of the territories with Bulgarian localities were annexed by Ukraine

after 1945. The border in this region has divided Bulgarian community in two parts, inside today’s Moldova several localities with Bulgarian majority remain,

in the Taraklia rayon and isolated in the Cahul, Cantemir, Leova, and Basarabeasca rayons. Total number of Bulgarians in 1989 was 88 419 in Moldova, 73 489 in South of Moldova. In 2004 were attested 65 072 Bulgarians, 28 434 from that in Taraklia (66% from population of this rayon). Comparing with Gagauzians, Bulgarians are widely spread also in the cities like Chisinau and Tiraspol. Bulgarian community exists also in Transnistria, mainly in the village Parkani, between Tiraspol and Bender.

Bulgarians also are mostly educated in Russian language schools, but their ethnic identity remains generally strong. Movement of the ethnic renascence among Bulgarians has as the result: creation of Bulgarian schools, mass-media

and development of collaboration with Bulgaria. 6. Other ethnic groups form 133 822 in 1989 in all Moldova, from

which 101 509 in Moldova without Transnistria. In 2004 there were attested only 44 350 representants of other ethnic groups in the regions officially subordinate to Moldova administration. Among the main minorities included in this category are:

– Jews, representing 65,8 thousands in 1989 and decreasing

substantially after 1990. This ethnic group was quite mobile and flexible during the recent history, absolute majority of them settled in the urban localities. During WWII the Jewish community lost a lot from the population as result of

the Holocaust and deportation. After 1970 many Jews migrated to the Israel, USA and other countries, some of them have returned in recent years. Almost

all the Jewish communities in Moldova are Ashkenazim. – Gypsies are among the oldest minority in Moldova and one of the

most assimilated by Moldavians. Non assimilated Gypsy population can be

found in two main areas, one in Northern Moldova, where the Gypsy have strong communities in the towns of Soroca and Otaci, another is represented by the rural Gypsy communities in the Central Moldova, mainly in the Nisporeni and Călaraşi rayons. Specific occupations and culture of Gypsy is still somehow

preserved, but not so important emancipation based on the ethnic criteria. – Germans were a strong community in South and East Moldova

before 1940, forming important localities with colonists coming from 19th

century. In 1940 and during the WWII almost all the Germans were deported or migrated from Moldova, as result of Soviet-German treaty. In Former German

localities the mixed population settled, such as Moldavians, Russians, Ukrainians etc.

Dorin Lozovanu

____________

153

– Polish minority is present in the urban localities and also in two

villages from Glodeni rayon and Kamenka rayon in Transnistria. – Other minorities like Byelorussians, Azeri, Armenians, Lithuanians,

Chuvashs etc. are not so numerous and have appeared during the Soviet time, as

work migration or mixed marriages. Some communities have origin like refugees (Armenians, Azeri, and Chechens).

Дорин Лозовану

ЕТНОИСТОРИЈСКЕ И ЕТНОГЕОГРАФСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

СТАНОВНИШТВА МОЛДАВИЈЕ

Резиме

Иако је Молдавија једна од најмањих земаља, она има прилично комплек-

сну етничку еволуцију која се рефлектује у диверзитету данашње етничке струк-

туре. Лоцирана у прошлим вековима на споју три највеће европске империје, ото-манске, аустро-угарске и руске, Молдавија је примила утицаје све три, што се за-

вршило поделом њене територије на различите државе. Данас је Република Мол-

давија независна држава која укључује само део некадашње средњовековне држа-

ве. Садашње границе је одредио Совјетски Савез 1940. године.

Етничка структура је претрпела неколико промена током историје, иако су Молдавци остајали све време највећа етничка група у границама Молдавије.

Колонизација у XIX веку коју су извршиле разне етничке групе са Балкана, из

централне Европе и из Руског царства има утицаја на етничку структуру све до да-

нас. За време Молдавије као совјетске републике етнички Молдавци су остали у

броју од око 64%, после независности, у периоду последњих 15 година, број је по-

растао на више од 70%. Највеће промене су се десиле такође у независној Молда-

вији, нарочито у вези са цепањем земље на два дела, једног званично контролиса-

ног од стране државе и другог са сепаратистичком владом дуж источне границе

Молдавије. Такозвана Дњестарска Молдавијска Република је де факто неконтро-

лисана територија од стране централне власти, што се, исто тако, рефлектује на

етничку еволуцију региона, без етничке већине.

Молдавци, као и Румуни, етно-лингвистички припадају романској групи Индоевропљана, док друге етничке групе припадају словенској групи (Украјинци,

Руси, Бугари, Пољаци, Белорусини), индијској групи (Цигани), не-европској групи

припадају само Гагозини (Турска група из Алтајске породице) и Јевреји (семитска

група).

Територијална распрострањеност етничких група у Молдавији показује

разлику међу регионима са апсолутном већином Молдаваца у централним, југои-

сточним и североисточним деловима земље, док су јужни, северозападни и источ-

ни делови Молдавије етничке мешавине. Као резултат доминације Гагозина у не-

ким деловима јужне Молдавије аутономна територијална јединица – Гагоз Јери је

формирана дајући пример за решење проблема Трансистриа.


____________

155

УДК 314.117.31:316.82(497.113)”1953/2002”


Анђелија Ивков

Бранислав Ђурђев

Александра Драгин

ПРОМЕНЕ У БРОЈУ И СТРУКТУРИ ДОМАЋИНСТАВА И ПОРОДИЦА

ВОЈВОДИНЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА

Извод: После II светског рата започео је на простору Војводине значајан процес

трансформације домаћинстава. Те промене су се огледале у интензивном порасту

броја домаћинстава и смањењу броја чланова у њима, као и у изменама у породич-

ном саставу домаћинстава. Основни узроци за ову појаву су пре свега динамичан

пораст становништва и распад дотадашње патријархалне породичне организације

унутар једног домаћинства, али и променама у социо-професионалном саставу

становништва, порасту броја развода итд.

Кључне речи: Војводина, домаћинстава, породица, демографска транзиција

Abstract: After the WWII, the process of household transformation commenced in

Vojvodina. Those changes were reflected in large increase of the number of households

and decrease in the number of household members, as well as in changes in family

structure of the households. The basic reasons for this phenomenon lay not only in

dynamic increase of the population and in breakdown of the patriarchal family

organization within a household, but also in changes in socio-professional structure of

the population, increase in number of divorces, etc.

Key words: Vojvodina, households, family, demographic transition

Увод

Домаћинство је свака породична или друга заједница лица за коју је пописивачу дата изјава да заједно станује и заједнички троши своје при-

ходе за подмиривање основних животних потреба (становања, исхране и

других), без обзира да ли се сви чланови стално налазе у месту где је на-

стањено домаћинство или неки од њих бораве дуже време у другом насе-

љу због рада или школовања, или су одсутни из других разлога (службено

путовање, лечење и др.) Домаћинством се сматра и свако лице које у месту пописа живи са-

мо, а које није члан домаћинства у неком другом месту, без обзира да ли

станује у посебном или дељивом стану, као самац – подстанар, у самачком хотелу и сличном објекту, или у истој соби са другим самцем или са чла-

новима домаћинства станодавца, али са њима не троши заједно своје при-

ходе. Домаћинством се, исто тако, сматра и колективно домаћинство, тј.

Анђелија Ивков, Бранислав Ђурђев, Александра Драгин

____________

156

домаћинство састављено од лица која живе у установама за трајно збриња-

вање деце и одраслих, у манастирима или самостанима и у болницама за смештај неизлечивих болесника и слично.1

После II светског рата започео је на простору Војводине значајан

процес трансформације домаћинстава. Те промене су се огледале у интен-зивном порасту броја домаћинстава и смањењу броја чланова у њима.

Основни узроци за ову појаву су динамичан пораст становништва и распад

дотадашње патријархалне породице унутар једног домаћинства, али и у

спроведеној аграрној реформи, преласку пољопривредног становништва у

неаграрне делатности, мигрирању сеоског становништва у градове, развоју

процеса индустријализације и секундарне урбанизације, променама у со-

цио-професионалном саставу становништва, слабљењу и нестајању рођач-

ких веза као фактора кохезије, порасту броја развода итд. 2

Промене броја домаћинстава

У току читавог периода (1953–2002) уочава се константан раст

броја домаћинстава на подручју Војводине. Максималан број домаћинста-

ва забележен је по попису из 2002. године и износио 709.957, што је за

31% више него 1953. године када их је забележено 488.499.

Посматрано по међупописним периодима, апсолутни број дома-

ћинстава се у Војводини најдинамичније променио од 1953–1961. године,

када је број повећан за 72.238 домаћинстава. Потом следе међупописне де-

каде 1971–1981, када је пораст износио 64.862, 1961–1971. (52.716), 2002–

1991. (24.791) и 1991–1981, када је број повећан за 6.941 домаћинство.

0

500000

1000000

1500000

2000000

2500000

1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Становништво Домаћинстава

Слика 1. – Упоредни преглед броја становника и домаћинстава у Војводини од

1953. до 2002. године

1 Упоредни преглед броја становника и домаћинстава 1948, 1953, 1961, 1971, 1981,

1991, Становништво, књ. 9, Савезни завод за статистику, Београд, 1995. 2 Кицошев С.: Домаћинства и породице, Становништво Срема, Институт за гео-

графију, ПМФ, Нови Сад, 1999, стр. 99–106.

Anñelija Ivkov, Branislav ðurñev, Aleksandra Dragin

____________

157

80

90

100

110

120

130

140

150

1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002

Базни индекс Ланчани индекс

Слика 2. – Промене базног и ланчаног индекса броја домаћинстава у Војводини

1953–2002. године

3

На основу добијених резултата може се уочити да је раст броја до-

маћинстава у Војводини био највећи одмах после II светског рата и да је

трајао до почетка 80-их година. Ово се јавља као последица уситњавања

великих пољопривредних домаћинстава, проузроковано аграрном рефор-

мом и спонтаним дељењем у оквиру великих домаћинстава. Анализа базног и ланчаног индекса указује на исту динамику кре-

тања броја домаћинстава. Посматрајући промене вредности базног индекса

уочава се изражено повећање броја домаћинстава и то најдинамичније на почетку посматраног периода, а потом постепено.

Просечан број чланова по домаћинству

Просечан број чланова домаћинстава за читав период износи 3,1, с

тим што је та вредност имала знатан пад од 1953. године. Тада је просечна

величина износила 3,5, а 1991, као и 2002, 2,9 чланова. Просечан број чла-

нова домаћинстава је у току овог периода константно опадао и то смањење као што се може видети износи 0,6.

Табела 1. – Просечан број чланова у домаћинствима у Војводини

Попис Број становника Број домаћинстава Просечан број чланова

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

1.699 545

1.854 965

1.952 533

2.034 772

2.013 889

2.031 992

488.499

560.737

613.453

678.315

685.256

709.957

3,5

3,3

3,2

3,0

2,9

2,9

3 Упоредни преглед броја становника и домаћинстава 1948, 1953, 1961, 1971, 1981,

1991, књ. 9, Савезни завод за статистику, Београд, 1995. и Домаћинства према по-

седовању пољопривредног газдинства и броју чланова, књ. 11, Републички завод

за статистику, Београд, 2004.


____________

158

Најинтензивније смањење броја домаћинстава је било у декадама

1953–1961. и 1971–1981. када је износио 0,2. У осталим декадама пад је имао вредност од 0,1. Разлози смањења броја чланова у домаћинствима су

многобројни: смањена стопа нупцијалитета и повећана стопа диворцијали-

тета, смањена стопа наталитета, појава негативног природног прираштаја, израженије миграције село – град итд.

Структура домаћинства према броју чланова

Процесе пораста броја домаћинстава и смањења просечне величи-

не домаћинстава паралелно прате и промене у структури домаћинстава

према броју чланова. Током послератног периода преображај структуре

домаћинстава према броју чланова првенствено се манифестовао кроз по-

раст броја и удела малочланих и непрекидно смањивање броја и удела ви-

шечланих домаћинстава.4

Ако се анализира структура домаћинстава према броју чланова у Војводини према резултатима пописа од 1953–2002. године уочава се, да су

код прва два пописа доминирала домаћинства са два члана, потом су сле-

дила домаћинства три и четири члана, док је број домаћинстава са једним

и са пет чланова приближно исти.

Табела 2. – Структура домаћинства према броју чланова у Војводини по пописи-

ма 1953–2002. године

Попис Укупно са 1 2 3 4 5 6 7 8 и

више

1953.

1961.

1971.

1981.

1991. 2002.

488.499

560.737

613.453

678.315

685.256 709.957

63.451

80.683

86.304

111.390

122.816 149.867

105.555

124.875

138.726

167.501

177.749 180.858

103.136

119.818

144.704

154.226

139.294 139.843

91.753

114.673

139.301

159.542

163.369 153.886

57.815

63.771

60.749

51.191

49.862 52.766

33.655

33.065

27.420

22.875

22.801 22.779

17.323

13.958

9.802

7.200

6.135 6.591

15.811

9.894

6.447

4.390

3.230 3.367

Наредни попис (1971) бележи пораст домаћинства са три и четири

члана, а смањење домаћинстава са већим бројем чланова (пет, шест и ви-ше). Године 1981. долази опет до промене у структури и повећања броја

домаћинстава са два, три и четири члана, али и веома израженог смањења

броја великих домаћинстава. Попис из 1991. указује на доминантност домаћинстава са два члана,

нешто мањи број са четири и уједначеност броја домаћинстава са једним и

три члана, док се број великих домаћинстава очекивано и даље смањује. Према резултатима пописа 2002. у Војводини је највећи удео дома-

ћинстава са два члана (180.858 или 25,5%), потом са четири (153.886 или

4 Кицошев С.: наведени рад, стр. 99–106.


____________

159

21,7%), једним (149.867 или 21,1%) и три члана (139.843 или 19,7%). Знат-

но је мање домаћинстава са пет чланова (52.766 или 7,4%), шест чланова (22.779 или 3,2%), седам чланова (6.591 или 0,9%) и најмање са осам и ви-

ше чланова (3.367 или 0,5%). Знатно велика заступљеност самачких дома-

ћинстава је последица старосне структуре становништва у Војводини.

Породични састав домаћинстава

Породица је породична заједница која се састоји од брачног пара

или родитеља (једног или оба) и њихове деце која нису у браку. Ванбрачна

заједница (са децом или без деце) су, исто тако, укључене у породице. По-

родицом су такође, сматране и оне заједнице у којима има усвојене деце,

односно, усвојена деца се сматрају члановима породице. Припадност дете-

та породици није условљена старошћу, тј. као дете у породици сматра се

сваки члан, без обзира на старост, уколико живи са оба или само са једним родитељем, а у време пописа није био у законском браку и није имао своју

породицу у том домаћинству.

С обзиром на састав, у обради је усвојена подела породица на сле-

деће типове: брачни пар без деце, брачни пар с децом, мајка с децом и отац

с децом.5

Данашња домаћинства карактеришу породице које сачињавају ро-

дитељи са децом, али велики број породица чине и парови без деце као по-

тврда нестајања ранијих вишегенерацијских домаћинстава. Највећи проце-

нат тих домаћинстава чине старачка домаћинства. Најзаступљенији тип породице у Војводини 1991. био је брачни

пар с децом: 343.600 или 57,3%. На другом месту по бројности су били

брачни парови без деце: 191.333 или 31,9%, а потом су следиле мајке с де-цом: 51.530 или 8,6% и на крају отац са децом: 133.339 или 2,2%.6

Последњи попис из 2002. године указује на забрињавајућу чињени-

цу да је дошло до повећања породица у којима су мајке са децом са 8,6% колико је било 1991. године, на 12% 2002. године, пораста породица у ко-

јима је сам отац с децом са 2,2% на 3,1%; а самим тим смањења породица

у којима је брачни пар са децом са 57,3% на 55,6%.7

Оваква ситуација је пре свега последица смањеног наталитета, но-

вог односа ка браку (где се све више мајки одлучује на дете без брака), као

и све веће стопе диворцијалитета.

5 Домаћинства и породице, Становништво, књ. 6, Савезни завод за статистику, Бе-

оград, 1994. 6 Домаћинства и породице, књ. 6, Савезни завод за статистику, Београд, 1994. и

Породице, књ. 17, Републички завод за статистику, Београд, 2004. 7 Исто.


____________

160

Домаћинства са пољопривредним газдинством

Домаћинство са пољопривредним газдинством је свако домаћин-

ство, осим колективних, које користи најмање 10 ара обрадивог земљишта, као и домаћинство са поседом мањим од 10 ара обрадивог земљишта, ако

поседује најмање једну краву и теле, или једну краву и јуне, или једну кра-

ву и два одрасла грла ситне стоке исте врсте, или пет одраслих оваца, или

три одрасле свиње, или четири одрасла грла оваца и свиња заједно, или пе-

десет комада одрасле живине, или двадесет кошница пчела. Наведени кри-

теријуми односе се на сва домаћинства, без обзира да ли су настањена у

градским или сеоским насељима, и без обзира где се налази земља, стока,

живина или кошнице пчела, о којима је домаћинство дало податке .8

0

50000

100000

150000

200000

250000

300000

350000

без

зем

љиш

та

и д

о 1

0 х

а

0,5

1-1

,00

1,0

1-3

,00

3,0

1-5

,00

5,0

1-8

,00

8,0

1-1

0,0

0

>10ха

1991. 2002.

Слика 3. – Број индивидуалних пољопривредника на пољопривредним газдинстви-

ма по величини поседа у Војводини 1991. и 2002. године9

Евидентна је промена у броју индивидуалних пољопривредника по

резултатима последња два пописа. Број пољопривредника се смањио са

685.256, колико их је било 1991, на 620.621 у 2002. години. Уочава се да је највећа промена забележена у броју оних који су

без земље (1991. – 29,5%, а 2002. – 1,9%), што је пре свега резултат и про-

мене у самој величини поседа између ова два пописа.

8 Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. године, Пољопривреда, књ.

2, Пољопривредна газдинства према активности и изворима приходима, Савезни

завод за статистику, Београд, 2003. 9 Породице и домаћинства, књ. 14, Београд, Савезни завод за статистику, 1995. и

Попис становништва, домаћинстава и станова 2002. годинa, Пољопривреда, књ. 2,

Пољопривредна газдинства према активности и изворима приходима, Републички

завод за статистику, Београд, 2003.


____________

161

По првом попису је доминирао број пољопривредника на малим

поседима (0,51–1,00 hа), да би 2002, тај број био смањен, пре свега због по-већања броја оних који су били на газдинствима са поседом од 1,01–3,00 hа.

Интересантно је да је дошло и до промене код великих поседа, јер

је забележен знатан пораст пољопривредника на газдинствима са поседом преко 10 hа. Њихов удео је 1991. чинио 0,9%, да би 2002. износио чак 8,8%.

Оваква ситуација је последица промена током деведесетих година,

када је вршен повраћај национализованог или конфискованог земљишта

ранијим власницима, те је зато смањен удео домаћинстава без поседа или

са малим поседима, али и повећан удео домаћинстава са већим поседима.

Закључак

У току читавог периода (1953–2002) уочава се константан раст

броја домаћинстава на подручју Војводине. Просечан број чланова дома-ћинстава за читав период износи 3,1. Међутим, та вредност је имала знатан

пад од 1953. године.

Процес пораста броја домаћинстава и смањења просечне величине

домаћинстава паралелно прате и промене у структури домаћинстава према

броју чланова, као и у структури породица.

Највећи проблем који се јавља на подручју Војводине је пораст

самачких домаћинстава (претежно старачких), као и домаћинстава једног

родитеља са дететом или децом, што указује на губљење традиционалне

породице на овим просторима. Са друге стране долази до смањења у броју пољопривредника на

домаћинствима са пољопривредним газдинством, што је последица изра-

жених миграција село-град, смањеног наталитета и нупцијалитета у сео-ским срединама, где и доминира пољопривредно становништво.

Anñelija Ivkov

Branislav ðurñev

Aleksandra Dragin

CHANGES IN STRUCTURE AND NUMBER OF HOUSEHOLDS AND

FAMILIES IN VOJVODINA IN THE SECOND HALF OF 20TH

CENTURY

Summary

A household is each family or any other community of individuals who live together

and spend their income together in order to meet their basic needs, no matter whether all

the members permanently reside in the household or temporary reside in another

settlement for work, school or other purposes. Within the observed period (1952–2002),

there is constant increase in number of households in Vojvodina. The average number of


____________

162

household members for the whole period is 3.1, although a significant decrease has been

recorded since 1953.

The process of increase in number of households and decrease in average number of

household members is parallel to changes in household structure according to the

number of members and also to family structure.


____________

163

УДК 314.15”420”(497.11)”1991/2002”

711.4(497.11)”1991/2002” Прегледни чланак Review article

Драгутин Тошић Марија Невенић

ДНЕВНИ УРБАНИ СИСТЕМ – ПРОСТОРНИ ИЗРАЗ ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА

Извод: У раду су, у форми теоријске расправе, дати сажети прикази релевантних

методолошких поступака за детерминисање дневних урбаних система и начина

њиховог просторно-функционалног испољавања. Указано је на могућност кори-

шћења дневних урбаних система за инструменте регионалног планирања и регио-

налног развоја. Предложен је модел издвајањa дневних урбаних система Србије

прилагођен нашим социо-економским условима.

Кључне речи: Дневни урбани систем, дневна миграција становништва, функцио-

нално-урбани регион, функционална диференцијација простора, урбани центри и

поља њихове инфлуенсе

Abstract: In the form of theoretical debate, in this paper are given summarized views of

relevant methodological practice for determinations of daily urban systems and ways of

their spatial and functional manifestation. Emphasized is the possibility of using daily

urban systems as an instrument of regional planning and regional development.

Suggested is the model to classify daily urban systems of Serbia, adapted to domestic

socio economic conditions.

Key words: daily urban systems, daily population migrations, functional urban region,

functional differentiation of space, urban centers and fields of their influence

Увод Истраживања утицаја дневне миграције становништва на простор-

но-функционалну организацију регионалних целина различитих територи-

јалних обухвата и демографских величина, у географији, теоријама о реги-

оналном развоју и регионално-планерској пракси, немају дугу традицију.

Дневна миграција становништва најчешће је истраживана са демографског

аспекта уз примену демографских метода кроз анализу броја и структура миграната, док су фактори и узроци њеног обима, смерова и времена траја-

ња, запостављани. Такво стање је прекинуто четрдесетих година прошлог

века уласком социјалне географије у функционалну фазу развоја, од када се дневна миграција посматра и изучава у склопу комплекса узрочно-по-

Драгутин Тошић, Марија Невенић

____________

164

следичних процеса произашлих из просторних и функционалних организа-

ција датих територијалних целина у одређеном времену. Од тада се дневно кретање становништва користи као индикатор функционалне и регионалне

диференцијације простора. Kвантитативно-квалитативним обележјима о

дневном кретању запослених и корисника комплекса услуга социоеконом-ског и културног карактера, од педесетих година XX века детерминишу се

поља утицаја централних насеља, односно одређују се интензитет и поља

територијалног домета њихових функција. Акценат је најчешће стављан на

радни централитет одређен утицајем функција центара рада на дневну по-

кретљивост становништва.

Петерсен (W. Petersen)1 дневну миграцију становништва објашња-

ва деловањем атрактивно-репулзивних фактора, у демографији и економи-

ји познатим моделом ”pull – push” фактора. Зелински (W. Zelinsky),2 у тео-

рији о ”транзицији миграционих токова” дневну миграцију ставља у кон-

текст модела етапне усклађености, синхронизованости и сукцесије дру-штвено-историјских и социјално-економских структурних промена са про-

менама у природном и просторном кретању становништва. Односно, он

прави један вид аналогије између демографске и миграцијске транзиције.

Болте (K. Bolte),3 дневну миграцију, у моделу о међузависности просторне

– хоризонталне и социјалне – вертикалне покретљивости становништва,

повезује са развојним стадијумима и просторном импликацијом урбаниза-

ције. Клингбајл (D. Klingbeil)4 дневну миграцију становништва третира

као индикатор постојања функционалних прагова на бази којих одређене

територијалне целине и системе дели на миграционо стабилне – функциј-ски развијене и миграционо лабилне – функцијски неразвијене.

У сва четири модела је истакнута чињеница да временско трајање

и регионални и локални размештај исходишта и одредишта дневне мигра-ције становништва представљају фактор функцијског обликовања геопро-

стора, тј. фактор развоја функцијских односа и веза у њему. У географији,

то становиште подржавају и касније, под утицајима Хегерштанда и Ајзар-да, развијени правци ”time geography” и ”time-space geography”.

1 Petersen, W. (1958): A General Tipology of Migration. American sociological Revi-

ew, vol. 23. p. 256–266. Модел pull – push фактора је подвргаван дорадама и крити-

ци, међутим издржао је суд времена и научне критике и одржао се до данас. 2 Zelinsky, W. (1971): The hypothesis of the mobility transition. Geographical Revi-

ew, vol. 61. p. 219–349. 3 Bolte, K. M. (1969): Vertikale Mobilität. Handbuch der empirischen Sozialfor-

schung, von R. Köning, Bd. 2. Stuttgard. 4 Klingbeil, D. (1969): Zur Sozialgeographicsher Theorie und entfassung des Taglic-hen Berrspandelns. Geographische Zeitschtrift, H. 2, s. 108–131, Wiesbaden; Kling-

beil, D. (1980): Zeit als Process und Ressource in der sozialwissenschaftlichen Hu-mangeographie. Geographische Zeitschtrift 68, Wiesbaden, s. 1–32.

Dragutin Tošić, Marija Nevenić

____________

165

Територијално испољавање дневне миграције становништва

Седамдесетих година XX века, у време интензивне квантификације

географије и примене закона социофизике у географским истраживањима,

обим, интензитет и смерови радне миграције становништва објашњавани су модификованим законом гравитације по коме је број дневних миграната

у центар рада пропорционалан броју и квалитету у њему концентрисаних

радних места, а обрнуто пропорционалан удаљеношћу центара становања

миграната. На основу класичних и неокласичних модалитета и варијанти

тог модела одређиване су гравитационе сфере центара рада. У савременој

географији и у просторном планирању та концепција је напуштена, па се и

термин гравитациона сфера градског центра све ређе користи, замењује се

термином поље утицаја. Томе је допринела снажна децентрализација урба-

низације у високо развијеним земљама и њиховим урбанизованим регија-

ма, која је преусмерила дневну миграцију запослених од језгара ка перифе-ријама урбаних агломерација тј. ка у њима развијеним центрима рада.

Значај дневног кретања становништва посебно је истакнут при де-

финисању модалитета и варијанти просторно-временског испољавања

функционално-урбаних региона. У немачкој урбаној географији и регио-

налном планирању, на бази тога, врши се делимитација ”Stadt Umland Re-

gionen-a” и ”Regionalstadta”. Дневна миграција, у комбинацијама са дру-

гим нумеричким и квалитативним процесно-структурним показатељима о

становништву, коришћена је као детерминанта издвајања различитих фор-

ми и степена развијености социогеографских и функционалних региона и њихових варијанти у англосаксонским земљама, као на пример Standard

Metropolitan Labur Area (SMLA) и Metropolitan Economic Labur Area (ME-

LA) у Великој Британији или Standard Metropolitan Area (SMA) и Standard Metropolitan Statistical Area (SMSA) у САД, који су деведесетих година

прошлог века редефинисани у Metropolitan Statistical Area (MSA) и Sensus

Metropolitan Statistical Area (SMSA), или пак Census Metropolitan Areas (CMA) у Канади. Слични модели издвајања урбаних регија и функционал-

но-урбаних подручја различитог функционалног значаја и капацитета и де-

мографских и територијалних величина, примењивани су у скандинавским

и средњеевропским земљама. У суштини поступка просторно-временског

одређења њихових регионалних конфигурација и склопова је принцип но-

далности, односно функционализма.5 У последње четири деценије, са по-

5 Види Тошић Д.: Просторно-функцијске везе и односи у урбаним регијама,

Архитектура и урбанизам, бр. 7, ИАУС, Београд, 2000; Тошић Д., Невенић М.: Ре-гионална географија између парадигме хорологизма и парадигме организа-ције простора, Зборник радова Први конгрес српских географа, СГД, Географски

институт САНУ ”Јован Цвијић”, Географски факултет ..., Београд, 2007, стр. 85–96.


____________

166

степеним уласком у постиндустријско друштво и метрополитанску фазу

урбанизације, за детерминанте кохезије метрополитенских регија користе се индикатори о дневној покретљивости становништва. Познати грчки ур-

баниста Константинoс Доксијадис6 и англосаксонски географ Брајн Бери,7

нови облик просторне организације метрополитенских регија издвојених на бази дневног кретања становништва, називају дневним урбаним систе-

мима (Dayly Urban System). Од тада до данас, у научним истраживањима и

при решавању конкретних проблема насталих из односа градских насеља и

поља њихових утицаја, фокус je стављан на утврђивање законитости раз-

воја, трајања и одвијања дневних интеракција на релацији град – окруже-

ње.8 То је и разумљиво, јер су у развоју урбаних регија (различитих тери-

торијалних обухвата, степена социоекономске развијености, функцијске

кохезије и насељске структуре) све израженији процеси дифузије и децен-

трализације урбаности, при чему околине градова добијају нове димензије,

улоге и значења. Карактеришу их све јача редистрибуција и социоеконом-ско преструктуирање становништва и насељска трансформација, из чега

произилазе мултиплициране форме и видови веза и односа са језгрима

агломерација.9

Шта је дневни урбани систем? Уопштено, може се рећи да дневни

урбани систем чини град и онај део његове околине са којим се одвија ин-

теракција испољена миграцијом радне снаге и становника који свакоднев-

но путују ради задовољавања својих потреба социјалног, економског и

културног карактера. То је простор у коме траје интензивна покретљивост

6 Појам дневни урбани систем у научну литературу је увео Константинос Апосто-

лос Доксиадис 1967. године (Doksiadis, К. А.: Emergence and Growth of an Urban region, Vol. 2, 1967; К. А. Doksiadis: Čоvek i Grad, Nolit, Beograd, 1982.). Од тада

се том термину и феномену све више придаје пажња при анализи сложеног социо-

економског преображаја простора произашлог из функционалних односа и веза

између градова и њихових околина, поготово у земљама са израженим процесима

урбане деконцентрације. 7 B. Berry (1967): Metropolitan Area Definition: A Re-evoluation of Concept and Statistical Pracice. Working paper no. 28, Washington. 8 У литератури се јавља више радова који се баве типологијом кретања становни-

штва у метрополитанским регионима. Види Plane, D. (1988): The geography of ur-ban commuting fields. Professional Geographer, 33. Такође, честе су типологије и

класирања дневних миграција базиране на социогеографским особинама миграна-

та. Види Hornby, F., Jones, M. (1993): An Introduction to Settlement Geography.

Cembridge University Press, Cembridge. 9 Коришћењем индикатора о дневним миграцијама радне снаге у већини европ-

ских земаља извршена је опсежна анализа урбаних система (види Hall, P., Hay, B.

(1980): Growth Centres in the European Urban Sistem. Heinemann Educational Bo-

oks, London.


____________

167

становништва на релацији места становања – места обављања других со-

циогеографских функција.10

Дневни урбани системи имају демографске, просторне, социоекономске, социогеографске и функцијске детерминанте.

Дневном урбаном систему као структурно-просторној и регионал-

но-функционалној категорији, у периоду између 1970. и 1990. године, при-давана је велика пажња из које су произашли радови научног и практичног

значаја. Посебно, инсистирано је на покушајима да се дневни урбани си-

стеми прецизно дефинишу и утврди модел по коме би се они могли, са

просторно-временског аспекта, издвајати. Међутим, у томе није постигну-

та значајна усаглашеност, нити је утилитарни модел дневног урбаног си-

стема одређен, што је и логично. То су специфичне, динамичне, диверзи-

фиковане и уникатне форме испољавања односа и веза између градских

насеља и окружења, произашле из конкретних географских, демографских,

социјалних и економских услова. Дакле дневни урбани системи имају про-

сторне, временске, функцијске, демографске, социјалне и економске ди-мензије које су резултанте просторно-временских односа и функцијских

веза градова и њихових окружења. Они се испољавају у два основна вида

и то као моноцентрични системи, сачињени од једног центра и поља у ко-

ме се одвија дневно кретање становништва под његовим утицајем и као

полицентрични системи сачињени од више, најчешће хијерархијски степе-

нованих, центара и њихових околина, међу којима се одвија дневна интер-

акција манифестована кретањем становништва.

Дневни урбани системи инструменти просторно-функционалне организације Европске уније

Посматрајући просторно-структурне облике концентрације и функ-ционалне умрежености градова у Европи идентификују се гроздови урба-

них центара, златни урбани троуглови, плава и зелена европска развојна

банана, црвени октопод и сл. Поједини аутори, на основу броја становника

и регионалног значаја, класификовали су европске градове у више група.

Детаљно су истраживане утицајне сфера и хијерархија урбаних центара.

Утврђена су европска функционално-интеграциона подручја и мултимоду-

ларни коридори који ће интензивније повезивати велике градске центре и

допринети стварању интегралног полиструктурног урбаног система ујед-

начене хијерархије и јаких хоризонталних (просторних) и вертикалних

(функцијских) веза. Један од предвиђених модела је и модел европских ме-трополитенских региона – EMR којим је утврђен праг функција градских

агломерација са прворазредном улогом у интегративним процесима, на

10

Види одредницу ”daily urban sistem” у Goodall, Brian (1987): Dictionary of Hu-man Geography. Penguin, London, p. 111.


____________

168

једној страни, и територијални домет њиховог деловања издвојен на бази

утицаја на међурегионално и унутаррегионално пресељавање и дневну ми-грацију становништва,11 на другој. То су високо урбанизоване регије чије

улоге у демографском, економском (производњи, потрошњи, саобраћају) и

културно-социјалном смислу имају транснационални карактер, а уједно оне су и фактори просторне кохезије и регионалног развоја континента.

Ширење Европске уније има значајне географске, политичке, ин-

ституционалне, економске, еколошке, функционалне и друге импликације.

Проширењем ЕУ за 12 чланица претходне регионалне разлике, у смислу

степена економског и социјалног развитка увећале су се, што је манифе-

стовано појачаном дихотомијом: развијено и просторно-функцијски инте-

грисано средњeевропско језгро – недовољно развијена и саобраћајно непо-

везана периферија. За најпогоднији инструмент регионално-развојног

уравнотежења прихваћен је модел полицентричног урбаног система засно-

ван на метрополитанским регионима и њиховом инфраструктурном пове-зивању трансевропским транспортним коридорима.

У циљу даљег полицентричног и уравнотеженог урбаног и регио-

налног развоја, односно јачања социо-економске кохезије на макро плану,

у ЕУ научно се ради на стратегијама за одређивање методологија издваја-

ња и политика развоја функционално-урбаних региона који, колико толи-

ко, треба да умање разлику између њеног економског језгра - петоугла

(Pentagon) који спаја Лондон, Хамбург, Минхен, Милан и Париз и осталог

дела континента. По проценама пентагон захвата 14% територије ЕУ, у

њему је око 30% становништва, а ту се остварује више од 40% бруто до-хотка Уније. Проширењем ЕУ са 15 на 27 земаља чланица, променили су

се како просторни, тако и социоекономски односи у њој. За најкохерентни-

ји модел децентрализације и уравнотеженог развоја Уније, изабран је мо-дел европских метрополитанских развојних ареала (Metropolitan European

Growth Areas – MEGAs). При конципирању модела коришћени су индика-

тори о концентрацији и дневној миграцији становништва, саобраћајном положају и доступности, концентрацији капитала, интелектуалним потен-

цијалима, учешћу приватног сектора у инвестицијама, развијености јавног

сектора и сл. у урбаним центрима и њиховим регионалним асоцијацијама.

Као субсистеми у будућој полицентричној урбаној интеграцији

предвиђени су Potential Urban strategic Horizons (PUsH) који припадају

класичним функционо-урбаним регионима дефинисаним по принципу ин-теграционе улоге градских центра у простору свог окружења изохроне

11 О принципима издвајања еврометрополитанских региона види Michel, D. (1998):

Das handlungskonzept der Ministerkonferenz für Raumordung für europaische Metropolregionen und seine Umsetzung. In – Deutschland in der Welt vor morgen,

forschung und Sitzungberichte, Hannover.


____________

169

удаљености од 45 минута аутомобилског превоза и имају трансгранични

положај. Они су центри рада и коришћења сервисних услуга миграната чи-ја су места становања у две или више држава. То су језгра трансграничних

и трансрегионалних дневних урбаних система који у условима ”отворе-

них” граница, све више постају инструменти планирања и остваривања прекограничне сарадње у области економског и друштвеног развоја, кул-

туре, образовања, екологије... На националним нивоима је предвиђен разој

Policentric Integration Areas (PIAs), који су у суштини полицентрични

дневни урбани системи субрегионалних карактера организовани по прин-

ципима ”децентрализоване концентрације”.

На дискурсу наведених модела у будућој организацији ЕУ27+212

планиран је развој 1.595 функционалних подручја тј. функционално-урба-

них регија.13 У свакој од држава Уније територијални обухват функцио-

налних регија подудара се са зонама дневних миграција становништва, из-

двојеним на бази националних критеријума.14

Уочљива је аналогија функ-ционално-урбани региони – дневни урбани системи.

Планери и урбанисти у ЕУ очекују даље интензивирање развоја

дневне миграције како на релацијама градска језгра – приградска насеља

тако и на дужим релацијама (између више градских агломерација и њихо-

вих језгара),15

те сходно томе планирају развој саобраћаја и саобраћајних

система. Наиме, они дневну миграцију стављају у функцију дисперзне ур-

баности и умрежавања насеља. Децентрализација урбанизације и развој

дневне покретљивости становништва имају за циљ пораст броја градова

који функционишу као делови кохерентних мрежа.

Дневни урбани системи у српској географији и просторном планирању

У српској географији и демографији феномену дневне миграције, у

сврху одређивања сфера утицаја насеља, посвећивана је пажња у две врсте

12 Када се говори о урбаном систему ЕУ27+2, мисли се на урбане системе сада-

шње ЕУ и њима придодате урбане системе Швајцарске и Норвешке. 13

О методологији издвајања метрополитанских развојних ареала види Дабовић Т.:

Могућности за достизање полицентричног развоја Европске унији. Србија и

савремени процеси у Европи и свету, Географски факултет Универзитета у Бео-

граду и други, Београд, 2005. 14

Види ”U potrazi za prostornim potencijalima”. Inžinjerska komora Srbije, Matična

sekcija prostornih planera, Beograd, 2006. 15 На основу чињенице да је време које радник проведе на путу од куће до посла и

назад за 40% дуже него што је било пре 20 година и резултата релевантних истра-

живања, у ЕУ се предвиђа даљи развој дневне миграције који ће у наредних 20 го-

дина интензивирати аутомобилски саобраћај за око 35% у односу на садашњи.


____________

170

радова: у монографијама о појединим градским насељима и при детерми-

нацији просторно-функционалних структура и организација одређених ре-гионалних целина.16 На пример, дневну миграцију становништва О. Савић

користи за индикатор при одређивању гравитационих сфера градских цен-

тара Западног поморавља и Западне Србије; М. Спасовски при детермини-сању демографских и урбано-географских појава и процеса у долини Мо-

равице; В. Рудића у истраживању демографских процеса у насељима То-

плице; С. Стаменковић17

при одређивању централитета насеља Врањског

краја и код одређивања локалних урбаних система Александровца и Бруса

односно Свилајнца; Д. Тошић18 у детерминацији просторно-функцијских

односа и веза у нодалној регији Ужица...

Наведени приступи су значајни не само као теоријска становишта,

већ и због иницирања бројних и разноликих, њима инспирисаних, истра-

живања. Тако се, у последњој деценији појавило више радова форми маги-

старских и докторских теза, у којима је дневна миграција становништва истраживана у функцији делимитације дневних урбаних система. Али, ре-

ална је и чињеница, да она до сада није, у мери у којој је то било потребно,

коришћена при одређивању улоге урбаних региона у комплексној регио-

налној организацији (регионалној интеграцији и диференцијацији) геопро-

стора Србије. Истина је, да за тај вид истраживања, све до пописа станов-

16

Преглед теоријских приступа и примењених метода у третирању дневне мигра-

ције становништва у географији насеља дао је С. Стаменковић. Види Stamenković,

S. (1996): Dnevne migracije stanovništva u geografskim proučavanjima naselja Sr-bije. Stanovništvo, br. 3–4, Institut društvenih nauka, Centar za demografska istraživa-

nja, Beograd. 17

Научна монографија С. Стаменковића: ”Дневне миграције (радне снаге и школске омладине) према централним насељима Врањског краја”, једна је од

првих дубинских студија, у којима je дневна миграција становништва коришћена

за одређивање степена централитета и хијерархије насеља у функционално-урба-

ним регионима. Види Стаменковић, С. (1989): Дневне миграције (радне снаге и школске омладине) према централним насељима Врањског краја. СГД, По-

себна издања, књ. 68. Београд. Применљивост те методологије је проверена и код

дефинисања значаја локалних миграционих система у организацији утицајних

сфера мањих градских центара Србије, на примерима Александровца и Бруса. Ви-

ди Стаменковић С., Павловић М., Тошић Д., Милинчић М. (1995.): Дневне мигра-ције становништва (радне снаге и ученика) према Александровцу и Брусу.

Географски факултет Универзитета у Београду, Посебна издања, књ. 4. Београд. 18

Тошић Д. дневну миграцију становништва третира као индикатор и израз про-

сторних и функцијских веза у нодалним регијама - конкретизованим у дневним

урбаним системима и њиховој хијерархији. Види Тошић Д. (1999): Просторно-функцијски односи и везе у нодалној регији Ужица. Докторска дисертација, Ге-

ографски факултет у Београду.


____________

171

ништва 1981. није постајала релевантна статистичка база података,19 па су

она била заснована на анкетама које из објективних разлога нису биле све-обухватне, али су њихови резултати имали прворазредни значај за разуме-

вање просторних и функцијских односа и веза у истраживаним подручји-

ма. Такође, треба рећи да дневни урбани системи нису коришћени као ин-струменти за планирање и остваривање децентрализованог и уравнотеже-

ног регионалног развоја Србије или њених субцелина које имају изражене

демографске, функционалне и просторне специфичности. Иако се велики

број компентентних стручњака у прошлости, кроз научне радове и екс-

пертске студије, залагао, а и данас се залаже за уравнотежен и полицентри-

чан развој Србије, тај концепт у пракси регионалног планирања и регио-

налног развоја није остварен, нити су приликом његовог дефинисања у об-

зир узимана стална пресељавања и дневна миграција становништва. Наи-

ме, по Просторном плану Републике из 1996. године, територија Србије

подељена је на 34 функционална подручја у чијим средиштима су регио-нални центри. Територијалне и функционалне компентенције регионалних

центара нису дефинисане нити им је утврђена хијерархија. Иако је у стра-

тегији Плана закључено да функционална подручја имају улогу функцио-

нално-урбаних региона односно дневних урбаних система, дневна мигра-

ција становништва није коришћена за индикатор њиховог дефинисања!(?).

Исто важи и за регионалне и општинске просторне планове.20

Дакле, у на-

19

И претходни пописи су пратили дневну миграцију радника, али само по месту

становања. Попис становништва из 1981. године је дао могућност анализе дневне

миграције на основу обележја о месту становања и о месту рада запослених, чиме

је омогућено истраживање њене просторне димензије. Попис становништва из

1991. дневну миграцију запослених посматра на нивоу општина, док је попис из

2002. године прати по центрима рада и насељима становања. 20 Просторним планом Србије дефинисана су 34 функционална подручја, чије гра-

нице нису увек идентичне са границама округа, регионални планови најчешће тре-

тирају простор појединих округа. Појам функционално подручје је уведен у Про-

сторни план, користи се у смислу територијалне групације више општина које су

интересно повезане са јачим урбаним центром (регионалним средиштем). У прак-

си просторног планирања земаља Европске уније функционална подручја дефини-

сана су као функционално-урбани региони, а дневна миграција становништва је

третирана као основни индикатор њихове делимитације. При изради просторних

планова дневна миграција се не користи код дефинисања територијалних домета

функција регионалних и општинских центара или субцентара Србије. (Изузеци су

ретки). О просторно-планерским дилемама везаним за концепт децентрализације

Србије пише Д. Ђорђевић: Децентрализована Србија и њен просторни развој: питање инструмента и питање концепта. Одрживи просторни, урбани и рурал-

ни развој Србије (ИАУС, 2004, Београд). У том раду апострофирају се питања ве-

зана за вертикалну и хоризонталну расподелу компетенција, обавеза и одговорно-

сти у планирању између државе, региона и локалних заједница.


____________

172

шем друштвеном и просторном планирању дневна миграција становни-

штва, нити дневни урбани системи, не користе се за инструменте уравно-теженог развоја планираног простора.

Претпоставке развоја дневних урбаних система у Србији

Дневна миграција становништва у Србији иницирана је друштве-

ним опредељењем да се проблем аграрне пренасељености решава инду-

стријализацијом, преразмештајем становништва и његовом концентраци-

јом у градска насеља, која синхроно са лоцирањем индустрије и развојем

делатности терцијарно-квартарног сектора и јавно-социјалних служби, до-

бијају улогу развојно-жаришних центара. С обзиром да се сво становни-

штво, са преласком из аграрних у неаграрне делатности, не пресељава из

сеоских у градска насеља у којима су њихова радна места, створени су

услови за дневну миграцију која је временом добила просторни израз у дневним урбаним системима различитих демографских величина, терито-

ријалних обухвата, и значаја у функцијској организацији Србије као и по-

зиција у њеној урбаној структури. У условима запошљавања становништва

у урбаним насељима а делимично и у субурбијима, са једне стране, и не-

могућности његовог дефинитивног пресељавања у центре рада са друге,

дневна миграција остаје израз економских компромиса из којих је у нашим

условима произашла специфична социоекономска категорија радник – зе-

мљорадник, што је у бити импликација непотпуне алокације рада из пољо-

привреде у секундарне и услужно-управне делатности. Тај процес је ути-цао на одређен вид социо-економског преображаја градских окружења.

На просторни обим, правце и интензитет дневне миграције станов-

ништва у великој мери утицали су развој јавног градског, приградског и међуградског саобраћаја и у њему примењивана тарифна политика, која је

стимулисала кретање радне саге на већим дистанцама. Чињеница је да су

насеља са добром саобраћајном доступности миграционо стабилна са раз-вијеном дневном миграцијом, као и да су саобраћајно изолована и недо-

ступна насеља миграционо лабилна тј. емиграциона.

Модел за издвајање и диференцијацију дневних урбаних система

У условима сталног преразмештаја становништва и мање-веће син-хронизованости процеса деаграризације, индустријализације, урбанизације

са општим социоекономским токовима развијали су се дневни урбани си-

стеми у Србији. Сходно динамици развоју центара рада, образовања и дру-гих услужних функција и јавно-социјалних служби, развили су се дневни

урбани системи, вишеслојне хијерархије, сачињени из комплементарних и

компатибилних, субсистема.


____________

173

Досадашња искустава у истраживању демографских, просторних и

функцијских компоненти дневних урбаних система говоре да су за израду модела њиховог испољавања и трајања најрелевантнији индикатори о раз-

мештају и функцијском усмерењу центара рада и насеља становања као и

броју и структурама дневних миграната. Основна хипотеза при конструи-сању модела полази од чињеница: да интензитет и смерови дневне мигра-

ције, с једне стране, и просторна дистрибуција насеља исходишта и одре-

дишта дневних миграната, с друге, дају могућност за одређивање простор-

ног обухвата дневних урбаних система; окупљањем и интеграцијом тери-

торија насеља сличних миграционих особина утврђује се поље функцио-

налног утицаја градског центра; на бази интензитета дневне миграције вр-

ши се његова унутрашња диференцијација на субцентре, зоне и ареале.

Како би се на бази претходно изнетих премиса одредио модел ис-

пољавања дневних урбаних система заснованих на функцији рада,21

неоп-

ходно је утврдити његове демографске компоненте: Однос броја становника језгара дневног урбаног система и насеља

са којима се одвија дневна интеракција.

Број запослених у центру рада и учешће дневних миграната у њему.

Број радника који станују у насељима која дају дневне мигранте и

учешће дневних миграната у њему.

Проценат дневних миграната у укупном броју радника насеља која

дају дневне мигранте.

Број радника дневних миграната у центар рада.

Процентуално учешће дневних миграната у центар рада од укупног броја дневних миграната у местима становања.

Проценат дневних миграната који свакодневно путују у центар ра-

да од укупног броја радника места становања. Груписањем територија насеља сличних миграцијских особина из-

двајају се поља утицаја центара рада у оквиру којих су се, на основу ин-

тензитета дневних миграција, диференцирају зоне и ареали и то:

21 Модел може бити допуњен индикаторима о дневној миграцији становништва за-

снованој и на централним функцијама. То би дало висок степен прецизности у од-

ређивању територијалних обухвата дневних урбаних система и у детерминисању

просторно-функцијских веза и односа у њима. Аутори овог рада не претендују да

дају универзални модел дневних урбаних система, већ га предлажу да би његова

примена допринела индуковању релевантних теоријских поставки делимитације

урбаних система Србије. Модел је комплементаран и компатибилан са методоло-

гијама ранијих истраживања. Како се у различитим деловима наше државе исто-

времено одвијају процеси концентрације и дисперзије становништва и његове ак-

тивности, у једном од наредних бројева ”Демографије”, модел ће бити примењен

на дневне урбане системе који имају различите територијалне и демографске обу-

хвате и позиције у просторно-функцијској организацији Србије.


____________

174

1. Зона интензивног утицаја из које преко 70% запослених дневно

мигрира у центар рада. 2. Зона јаког утицаја из које у центар рада дневно мигрира од 50–

70% запослених.

3. Зона средњег утицаја из које у центар рада дневно мигрира 30–50% запослених.

4. Ареали слабијег утицаја из којих у центар рада дневно путује

мање од 30% запослених радника. Они не морају бити међусобно повеза-

ни, најчешће се просторно надовезују на претходне зоне, или су енклаве

унутар њих. Они су класификовани у три групе: а) насеља из којих у цен-

тар рада дневно путује 20–30% радника; б) насеља из којих у центар рада

путује од 10–20% запослених; в) насеља из којих у центар рада дневно ми-

грира 5–10% запослених.

5. Периферија дневног урбаног система из чијих насеља у његове

центре рада дневно мигрира мање од 5% запослених радника. На темељу наведених критеријума формирају се табеле са кванти-

тативно-квалитативним индикаторима и карте дневних урбаних система,

Табела 1. – Пример диференцијације дневног урбаног система на зоне и ареале

утицаја центара рада (Дневни урбани систем Ужица и Севојна)

Зоне и

ареали

%

Број дн.

мигран.

% од

укупних

мигран.

Кумулати-

вни низ

Кумулати-

вни низ %

Бр.насе-

ља која

дају миг.

%

Кумула-

тивни

низ

Кумула-

тивни

низ %

70–100 50–70

30–50

20–30 10–20

5–10 до 5

појед. сл.

1.995 376

951

71 240

512 141

242

43.6 8,4

21,2

1,6 5,3

11,4 3,1

5,4

1.995 2.333

3.282

3.353 3.593

4.105 4.246

4.488

43,6 52,0

73,2

74,8 80,1

91,5 94,6

100

14 4

24

4 15

19 39

53

8,3 2,3

13,9

2,3 8,7

11,0 22,7

30,8

14 18

42

45 61

80 119

172

8,1 10,6

24,3

26,6 35,3

46,3 70,2

100

Укупно 4.488 100,0 - - 172 100,0 - -

Извор: Документациони материјал РЗС, Београд.

које имају велику апликативност у локалном, регионалном, националном и транснационалном просторном планирању. Модел садржи демографске,

функцијске и просторне компоненте.

Уместо закључка

Претходно изнети теоретско-методолошки и апликативни присту-

пи у истраживању дневних урбаних система указују на чињеницу да се об-

јашњење дневне миграције становништва не може посматрати једнострано

и парцијално, нити се може тражити изван комплекса свеукупног насељ-

ског, друштвено-економског и просторно-функцијског развоја датог про-


____________

175

стора у датом времену. Дневни урбани системи су комплексне просторно-

функцијске и социјално-економске категорије које представљају простор-ни израз дневне миграције становништва.

Dragutin Tošić Marija Nevenić

DAILY URBAN SYSTEMS – SPATIAL DIMENSION OF DEVELOPMENT AND DURATION OF POPULATION’S DAILY COMMUTING

Summary

Daily commutes of labour population in Serbia is initialized by social orientation that

the problem of rural overpopulation can be solved by industrialization, population

prearrange and its concentration into the urban settlements. Synchronously with

industrial locating, these urban settlements develop services of tertiary-quaternary sector

and public services, getting the role of development centers. Conditions for daily

commutes are formed with regard to the fact that not all the population (moving from

agrarian to non agrarian activities) commute from rural to urban settlements in which

are their working places. By time, daily commutes have got a spatial expression in daily

urban systems of different demographic size, territorial scope and significance in

functional organization of Serbia and positions in their urban structure.

Previous experiences in daily urban system’s research and its demographic spatial and

functional components refers that the most relevant indicators for determination of its

manifestation and duration are those of disposition and functional guidance of working

centers and places of residence, as well as of number and structures of daily commuters.

The basic hypothesis for developing the model of daily urban systems starts from the

following facts: that intensity and daily commute directions on the one side and spatial

distribution of settlements who give and receive daily commuters on the other side,

provide determination of borders, that is, spatial scope of daily urban systems;

functional influences of city center can be determined by grouping settlement’s

territories with similar migratory attributes; internal differentiation can be made on the

basis of daily migration intensity.

Based on the previously given premises and in order to create spatial and functional

model of expressing daily urban systems, it is necessary to determine its demographic

components as follows:

– Relation of the number of inhabitants between the core of daily urban systems and

settlements with whom the daily interaction is going on.

– Number of persons employed (and public service’s everyday beneficiaries) in the

working center and share of daily commuters in it.

– Number of workers living in the settlements with daily commuters and they share in

these settlements.

– Daily commuter’s percentage in the total number of employed workers in the

settlements providing daily commuters.

– Number of daily commuters into the working center.


____________

176

– Percentage share of daily commuters into the working center out of the total number

of daily migrants into the place of residence.

– Percentage of daily commuters traveling everyday into the working center, out of the

total number of workers in the place of residence.

Gravitation areas of working centers are derived by grouping settlement’s territories of

similar migration performances. Within this scope and based on the intensity of daily

commutes it has been differentiated following zones:

– A zone of intensive influence from which over 70% of employed persons is daily

commuting into the place of work.

– A zone of strong influence from which 50–70% of employed persons is daily

commuting into the center of work.

– A zone of medium influence from which 50–70% of employed persons is daily

commuting into the center of work.

– Zones of weaker influence from which less than 30% employed workers is daily

commuting into the center of work. These zones do not have to be mutually connected.

Most often, they spatially prolong to the previous zones or they are enclaves within

them. They are classified into three groups: (a) settlements from which 20–30% of

workers daily commute to center of work; (b) settlements out of which 10–20% of

employed persons daily commute to center of work (v) settlements out of which 5–10%

of employed persons daily commute to center of work.

– Periphery of daily urban systems with its settlements from which less than 5% of

employed persons daily commute to its centers of work.

Based on the mentioned criteria are formed tables with quantitative-qualitative

indicators and daily urban system’s maps with great applicability in local, regional,

national and transnational spatial planning.


____________

177

УДК 314.15–057.62”742”(497.11)

331.556.22–057.62(497.11)”2002” Оригиналaн научни рад Original scientific work

Србољуб Ђ. Стаменковић

Драгица Р. Гатарић

ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ РАДНЕ СНАГЕ, УЧЕНИКА И СТУДЕНАТА

СВИЛАЈНЦА ПО ПОПИСУ СТАНОВНИШТВА 2002. ГОДИНЕ

Извод: Укупна маса дневних миграната (радника, ученика и студената) Свилајн-

ца, по резултатима посебне статистичке обраде података пописа становништва

2002. године, обухвата 1 181 радника, од којих 1 126 миграната свакодневно путу-

је ка граду ради обављања функције рада у њему, а 55 радника из Свилајнца пре-

ма насељима у ужем и ширем окружењу, и 524 ученика и студента (према граду

427 миграната и из града ка околини 97 ученика и студената миграната). Радију-

сом њиховог свакодневног кретања одређен је просторни оквир дневног урбаног

система Свилајнца, који захвата знатно пространство (делове Великог Помора-

вља, Источне Србије, Шумадије и др.), а обимом и просторним распоредом мигра-

ната интензитет функционалне повезаности и степен социјално-економске тран-

сформације града и околине.

Кључне речи: насеље, конвергентне и дивергентне дневне миграције, радници,

ученици и студенти дневни мигранти, Свилајнац

Abstract: The total number of daily migrants (workers, pupils and students) of

Svilajnac, according to results of special statistical data processing of the population

census in 2002, was 1 181 workers,of which 1 126 migrants comute to towns to work

there, while 55 workers from Svilajnac travel towards other settlements in their

surroundings, and 524 pupils and students (427 migrants towards towns and 97 pupils

and students migrants from the town). The radius of their everyday travel define the

space frame of the diurnal urban system of Svilajnac, which covers considerable area

(parts of Veliko Pomoravlje, East Serbia, Sumsdija etc.), while the scale and space

distribution of migrants define the intensity of functional connection and the degree of

socio-economic tranformation of the city and its surroundings.

Key words: settlement, convergent and divergent daily migrations, workers, pupils and

students – daily migrants, Svilajnac

Увод

Раније смо констатовали да Свилајнац представља важно функцио-нално чвориште локалног (општинског) ранга,1 као и апсорпциони и дис- 1 Србољуб Ђ. Стаменковић, Мирољуб А. Милинчић: Свилајнац – Генеза, насео-

бинска еволуција и геопросторне промене, Географске актуелности, књ. 2, Срп-

ско географско друштво, Београд, 1996, стр. 1–184.

Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић

____________

178

перзивни центар континуираних дневних миграција радне снаге, школске

деце и омладине. Извесно је да ученичке миграције ка Свилајнцу имају приближно исти опсег у новије време, јер је у овим миграцијама крајем

1995. године, по нашим ранијим теренским истраживањима, било је 493

мигранта,2 а 2002, по резултатима пописа становништва, 427 миграната.

Овом приликом осврнућемо се само на неке просторно-демограф-

ске одлике дневних миграција радника, ученика и студената према Сви-

лајнцу и из Свилајнца ка насељима у окружењу користећи резултате по-

себне статистичке обраде података пописа становништва 2002. године.

Дневне миграције радне снаге

Евидентно је да Свилајнац спада у мања локална средишта. Уку-

пан обим дневне миграције радне снаге Свилајнца износи 1 181 радник. Ради обављања функције према граду свакодневно путује 1 126 радника

миграната, а из града ка околини 55 радника. Структурни однос конвер-

гентне и дивергентне дневне миграције радне снаге износи 95,3:4,7%. Свилајнац добија раднике дневне мигранте највећим делом из не-

посредног и ужег окружења, али и из насеља која се налазе на већој удаље-

ности. Неоспорно је да многи из друге групе насеља која граду дају ми-

гранте спадају у категорију недељних, двонедељних, месечних и сличних

миграната. Дистрибуција просторно мобилне радне снаге ка граду обавља

се из 76 насеља смештених у склопу 26 општина. Главну масу дневних ми-

граната Свилајнац добија из насеља са територије истоимене општине (843

радника или 74,9%). По обиму дневне миграције најзначајнија су насеља:

Кушиљево, Црквенац, Луковица, Дубље и Грабовац, лоцирана на саобра-ћајној удаљености од 3 до 9 km, из којих свакодневно добија 676 радника

миграната или 60% укупне конвергентне дневне миграције радне снаге.

Табела 1. – Територијални распоред по насељима конвергентне дневне миграције

радне снаге Свилајнца 2002. године

Пол

Насеље или група насеља

Општина М Ж

Укупно

Кушиљево Свилајнац 111 84 195

Црквенац Свилајнац 88 63 151

Луковица Свилајнац 62 56 118

Дубље Свилајнац 60 51 111

Грабовац Свилајнац 64 37 101

2 Србољуб Ђ. Стаменковић, Драгица Р. Гатарић: Дневне миграције ученичке се-

оске омладине према Свилајнцу као индикатор перспективе руралног разво-

ја, Демографија, књ. II, Институт за демографију Географског факултета Универ-

зитета у Београду, Београд, 2005, стр. 85.

Srboljub ð. Stamenković, Dragica R. Gatarić

____________

179

Марковац Велика Плана 56 26 82

Велика Плана Велика Плана 19 14 33

Седларе Свилајнац 15 16 31

Војска Свилајнац 24 5 29

Старо Село Велика Плана 15 9 24

Бобово Свилајнац 17 3 20

Ново Село Велика Плана 13 5 18

Гложане Свилајнац 11 6 17

Тропоње Свилајнац 8 6 14

Деспотовац Деспотовац 4 5 9

Бресје Свилајнац 6 3 9

Суботица Свилајнац 7 2 9

Ракинац Велика Плана 7 1 8

Крагујевац Крагујевац 5 3 8

Јагодина Јагодина 6 2 8

Врлане Свилајнац 6 2 8

Роанда Свилајнац 4 4 8

Велико Орашје Велика Плана 6 1 7

Породин Жабари 6 1 7

Дубница Свилајнац 5 2 7

Смедеревска Паланка Смед. Паланка 2 4 6

Плажане Деспотовац 4 1 5

Радошин Свилајнац 5 - 5

Баточина Баточина 2 2 4

Медвеђа Деспотовац 3 1 4

Брестово Деспотовац 2 1 3

Велики Поповић Деспотовац 2 1 3

Буровац Петровац 2 1 3

Проштинац Свилајнац 3 - 3

Роћевац Свилајнац 2 1 3

Београд 6 општина3 5 4 9

Доња Ливадица Велика Плана 2 - 2

Милошевац Велика Плана 2 - 2

Витежево Жабари 1 1 2

Адровац Рача 2 - 2

Рача Рача 2 - 2

Мачевац Свилајнац 2 - 2

Насеља са 1 мигрантом4 18 24 10 34

3 Чукарица, Раковица, Вождовац, Звездара, Нови Београд и Палилула.

4 Овој групи припада 34 насеља: Брзан и Милатовац код Баточине, Крњево, Купу-

сина, Лозовик и Радовање код Велике Плане, Чешљева Бара код Великог Гради-

шта, Буштрање код Прешева, Балајнац, Витанце, Грабовица, Двориште, Војник и

Милива код Деспотовца, Влашки До, Жабари, Ореовица и Симићево у саставу

општине Жабари, Ресник код Крагујевца, Кованлук код Краљева, Лесковац, Ниш,

Бусур код Петровца, Бабин Поток код Прокупља, Доња Рача код Раче, Багрдан,

Мајур и Милошево код Јагодине, свилајначка села Ђуринац и Купиновац, Свр-

љиг, Смедерево и Башин и Глибовац код Смедеревске Паланке.


____________

180

Укупно 26 692 434 1 126

Извор: Посебна статистичка обрада података пописа становништва 2002. го-

дине, Републички завод за статистику Србије, Београд.

Обим дневне миграције радне снаге из Свилајнца према другим на-сељима у околини мањи је за око 20 пута од броја миграната који свако-

дневно долазе у град ради остваривања економске егзистенције. Као што

је већ поменуто, у дивергентним дневним миграцијама учествује 55 радни-

ка са сталним пребивалиштем у Свилајнцу. Они функцију рада обављају у

20 насеља, од којих су по броју миграната најзначајнија: Београд, Деспото-

вац, Кушиљево и Седларе, с тим што и код ове групе миграната превлађу-

ју свакодневна путовања на краћим дистанцама, јер највећи број чине они

који су запослени у насељима (Кушиљево, Седларе, Грабовац, Дубље, Ро-

ћевац, Бобово, Војска и Тропоње) на територији матичне општине (17 рад-ника дневних миграната или 30,9% укупне дивергентне дневне миграције).

Табела 2. – Просторна дистрибуција по насељима дивергентне дневне миграције

радне снаге Свилајнца 2002. године



У полној структури конвергентне (692 мушкарца или 61,5% и 434

жене или 38,5%) и дивергентне (31 мушкарац или 56,4% и 24 жене или

5 Врачар и Савски Венац.

6 Бобово, Војска и Тропоње (Свилајнац), Баточина, Буровац (Петровац), Пожаре-

вац и Ћуприја.

Пол



Укупно

Београд две општине5 6 1 7



Седларе Свилајнац 4 - 4



Жабари Жабари 3 - 3


Лапово (варошица) Лапово 1 1 2



Дубље Свилајнац - 2 2

Роћевац Свилајнац - 2 2

Насеља са 1 мигрантом6 пет општина 5 2 7

Непознато - 2 3 5

Укупно 14 31 24 55


____________

181

43,6%) дневне миграције радне снаге Свилајнца, као и код већине других

градских насеља и локалних центара у Србији, преовлађује мушко станов-ништво. У старосном саставу (по великим старосним групама)7 дневних

миграната претежно су заступљени млађи (од 20 до 39 година) и старији

средовечни (од 40 до 59 година), док је удео младог (мање од 20 година) и старог становништва (60 и више година) занемарљив.

Табела 3. – Старосна структура радника дневних миграната Свилајнца 2002. го-

дине

Конвергентне миграције Дивергентне миграције

Старосна група Број % Број %

Омладина

Млађи средовечни

Старији средовечни

Старо становништво

Непознато

15

598

504

7

2

1,3

53,1

44,8

0,6

0,2

-

28

26

-

1

-

50,9

47,3

-

1,8

Укупно 1 126 100,0 55 100,0



У дневним миграцијама радне снаге Свилајнца претежно учествују

школообразовано становништво. Највеће учешће у дивергентним (61,5%)

и конвергентним (40%) дневним кретањима имају радници са завршеном средњом школом. Школообразованост радника који учествују у дивер-

гентној миграцији је знатно повољнија, јер 96,4% њих имају средњу, вишу

и високу школску спрему.

Табела 4. – Конвергентне и дивергентне дневне миграције радне снаге Свилајнца

по школској спреми 2002. године


Школска спрема Број % Број %

Без школе

Са 1 до 3 разреда ОШ

Са 4 разреда ОШ

Са 5 до 7 разреда ОШ

Основна школа Средња школа

Виша школа

Висока школа

5

3

36

25

261 692

51

53

0,4

0,3

3,2

2,2

23,2 61,5

4,5

4,7

-

-

-

-

2 22

15

16

-

-

-

-

3,6 40,0

27,3

29,1

Укупно 1 126 100,0 55 100,0



7 Душан Брезник: Демографија, Анализа, методи и моделе, Научна књига, Бео-

град, 1980, стр. 68.


____________

182

Табела 5. – Конвергентне и дивергентне дневне миграције радне снаге Свилајнца

по секторима делатности 2002. године


Сектор Број % Број %

Примарни

Секундарни

Терцијарни

Квартарни

40

466

386

234

3,5

41,4

34,3

20,8

5

11

9

30

9,1

20,0

16,4

54,5

Укупно 1 126 100,0 55 100,0



Са својом околином Свилајнац је најјаче повезан преко секундар-

них, терцијарних и квартарних делатности. У конвергентним дневним ми-

грацијама највећи број радника (41,4%) економску егзистенцију остварује

у секундарним и терцијарним (34,3%) делатностима града. У дивергентној

дневној миграцији доминира запосленост у квартарном (54,5%) и секун-

дарном сектору привреде (20%).

Дневне миграције ученика и студената

У конвергентној и дивергентној дневној миграцији школске деце и омладине учествује 524 ученика и студента, од којих 427 (82,5%) ради сти-

цања образовања свакодневно путује ка Свилајнцу, а 97 (18,5%) из града

ка другим насељима у околини. У овим миграцијама главну заступљеност

имају ученици основне школе (476 миграната или 90,8%).

Табела 6. – Конвергентне и дивергентне дневне миграције ученика и студената

Свилајнца по степену образовања 2002. године


Степен образовања Број % Број %

Основна школа Средња школа

Висока школа и факултет

420 7

-

98,4 1,6

-

56 13

28

57,7 13,4

28,9

Укупно 427 100,0 97 100,0



Дистрибуција ученика и студената дневних миграната према Сви-

лајнцу врши се са територије 21 општине. Највећи број ученика дневних миграната град добија из насеља са територије истоимене општине (212

миграната или 44,5%) и из насеља у саставу суседних (граничних) општи-

на: Жабари (53 ученика или 14,4%), Велика Плана (44 ученика или 10,3%), Деспотовац (36 ученика или 8,4%) и др. Из насеља поменутих општина


____________

183

Свилајнац свакодневно добија 345 ученика (80,8%), а из осталих 17 оп-

штина само 82 дневна мигранта (19,2%). Дистрибуција ученика дневних миграната према Свилајнцу обавља се из 74 насеља. Миграционо активна

ка граду са сва насеља (21 насеље) са територије истоимене општине. Од

насеља у ближем и ширем окружењу бројем ученика дневних миграната истичу се Марковац, Породин, Деспотовац, Жабари, Крагујевац, Велика

Плана, Витежево и др.

Табела 7. – Просторни размештај по насељима конвергентне дневне миграције

ученика и студената Свилајнца 2002. године

Пол



Укупно


Дубље Свилајнац 16 12 28


Породин Жабари 10 15 25

Бобово Свилајнац 13 10 23

Црквенац Свилајнац 12 9 21


Жабари Жабари 9 6 15


Тропоње Свилајнац 8 5 13

Луковица Свилајнац 6 5 11

Дубница Свилајнац 5 5 10

Седларе Свилајнац 2 8 10

Суботица Свилајнац 3 7 10


Витежево Жабари 8 1 9


Радошин Свилајнац 4 4 8

Јасеново Деспотовац 5 2 7

Медвеђа Деспотовац 1 6 7

Буровац Петровац 5 2 7

Табановац Петровац 6 1 7

Војска Свилајнац 5 2 7

Роанда Свилајнац 5 2 7

Баточина Баточина 5 - 5

Бресје Свилајнац 2 3 5

Смедеревска Паланка Смед. Паланка 5 - 5

Роћевац Свилајнац 2 2 4

Лазаревац Крушевац 1 2 3

Четереже Жабари 2 1 3

Глоговац Јагодина 3 - 3


Врлане Свилајнац 2 1 3

Гложане Свилајнац 2 1 3

Проштинац Свилајнац 1 2 3


____________

184

Насеља са 1 и 2 мигранта8 19 38 14 52

Укупно 21 256 171 427



Ради школовања ученици и студенти из Свилајнца свакодневно пу-

тују у 14 насеља, од којих се бројем миграната истичу Крагујевац, Лапово

(варошица), Деспотовац, Београд и Велика Плана, у која свакодневно од-лази 76 миграната или 78,4% укупне дивергентне дневне миграције школ-

ске деце и омладине.

Табела 8. – Географска расподела по насељима дивергентне дневне миграције уче-

ника и студената Свилајнца 2002. године

Пол

Насеље или група насеља М Ж

Укупно


Лапово (варошица)

Деспотовац

Београд

Велика Плана

Крушевац

Јагодина

Баточина

Лапово (село) Насеља са 1 мигрантом9

Непознато

5

4

12

5

3

-

3

-

- 1

-

14

13

4

9

7

4

1

3

3 4

2

19

17

16

14

10

4

4

3

3 5

2

Укупно 33 64 97



У полној структури конвергентне дневне миграције школске деце

и омладине већину чине мушкарци (59,5%), а у дивергентној женско ста-новништво (66%).

8 У ову групу сврстана су 39 насеља, од којих су са два дневна мигранта: Скела

(Обреновац), Доња Ливадица, Крњево и Ново Село (Велика Плана), Балајнац (Де-

спотовац), Добрача (Крагујевац), Параћин, Бусур (Петровац), Вучић (Мерошина),

Ђуринац, Купиновац, Мачевац (Свилајнац), Азања (Смедеревска Паланка), а са

једним мигрантом: Бајина Башта, Жировница и Милатовац (Баточина), Лозовик и

Старо Село (Велика Плана), Велики Поповић, Војник, Плажане и Стрмостен (Де-

спотовац), Влашки До (Жабари), Топоница (Мало Црниће), Краљево, Суви До

(Блаце), Доње Видово, Дреновац, Стрижа и Чепуре (Параћин), Велико Лаоле (Пе-

тровац), Багрдан, Вољавче, Мајур, Милошево, Ново Ланиште, Ракитово и Трнава

(Јагодина) и Добри До (Смедерево). 9 Алексинац, Зајечар, Ниш, Параћин и Пожаревац.


____________

185

Закључак

Из наших ранијих сагледавања феномена дневних миграција ста-

новништва, као и на основу напред изнетих чињеница о квантитативним и неким квалитативним својствима конвергентних и дивергентних дневних

миграција радника, ученика и студената Свилајнца, овом приликом нагла-

шавамо следеће битне опаске:

– да се дневне миграције становништва веома различито испољава-

ју у насељима различите демографске и функционалне величине, али да су

оне код свих насеља релевантан показатељ њиховог функционалног знача-

ја у конкретној мрежи и систему насеља, као и поуздан индикатор функци-

оналне интеракције и просторно-функционалне интеграције насеља дате

територије, али и нивоа њене физиономске и демографске трансформације, – да Свилајнац спада у мања локална средишта са просторно раз-

гранатим конвергентним и дивергентним дневним миграцијама радника,

ученика и студената, – да према Свилајнцу и из града доминирају дневне миграције на

краћим просторним дистанцама,

– да је Свилајнац посредством дневних миграција најјаче повезан

са насељима у склопу матичне општине, као и са неким насељима на тери-

торији суседних општина и

– да са становишта заступљености континуираних дневних мигра-

ција становништва Свилајнац има израженију позицију као радни центар,

са индустријом као водећом делатношћу, јер је укупна маса конвергентне

дневне миграције школске деце и омладине мања за 2,6 пута у односу на

укупан број радника дневних миграната.

Srboljub ð. Stamenković

Dragica R. Gatarić

DAILY MIGRATIONS OF ACTIVE POPULATION, AND PUPILS AND

STUDENTS OF SVILAJNAC ACCORDING TO THE POPULATION CENSUS

IN 2002

Summary

The total of 1 705 daily migrants (1 181 workers, 493 pupils and 31 students) participate

in convergent and divergent daily migrations of Svilajnac. The diurnal convergent area

is spatially and demographically more prominent, as the town has bigger absorbent

capacity and attrectiveness (1 553 daily migrants) in comparison to dispersal (152

migrants). The structure relatio between convergent and divergent gravitations of

Svilajnac amounts to 91,1:8,9%.

The daily migrants comute to the town from 105 settlements,while from the town to its

surroundings they comute from 27 settlements. It is obvious that the strongest functional


____________

186

connection of Svilajnac is with settlements of its commune and with settlements located

along the main roads leading to the town. It is also evident that the degree of diurnal

interactions weakens with the distance from the town.


____________

187

УДК 314.116/.117(497.11) 908(497.11 Чачак)

Оригиналaн научни рад Original scientific work Мила Павловић Дејан Шабић

МОГУЋНОСТИ ДЕМОГРАФСКЕ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ НАСЕЉА НА ТЕРИТОРИЈИ ОПШТИНЕ ЧАЧАК

Извод: Територија општине Чачак је део Западног Поморавља и са геоморфоло-шког аспекта гранични појас између Шумадије и унутрашњих Динарида. Општи-на захвата површину од 636 km2 са 58 насеља и 117.072 становника (2002). Тешко је створити реалну слику о далекој прошлости ове општине јер не постоје добро проучени археолошки локалитети који би дали реалну и потпуну слику о дру-штвеној организацији и активностима становништва. Бројне етничке групе су про-лазиле овим просторима: старобалканска, римско-византијска, старословенска, српска и оријентална. Интензивно насељавање почело је у XVII веку, а наставље-но све до краја XX века. Послератни економски развој Чачка утицао је на мигра-ције становништва. Од свих врста миграција, континуитетом, интензитетом и ути-цајем на насеља и њихову просторно-функционалну структуру издвајају се: ми-грације село-град, место пребивалишта-место рада, итд. У периоду 1948–2002. го-дине становништво Чачка је постепено расло. То је последица индустријализаци-је, миграције сеоског становништва у град и позитивног природног прираштаја. Деаграризација и брза индустријализација условиле су трансфер пољопривредног становништва у непољопривредно. Анализа старосне структуре становништва у селима указује да се она налазе на прагу демографске старости. Само пораст ната-литета и смиривање емиграције могу да утичу на успоравање овог процеса. Кључне речи: становништво, развој, перспективе, процеси, општина Чачак Abstract: The territory of Čačak region is a part of Zapadno Pomoravlje and is situated with geomorphological aspect between Šumadija and Unutrašnji Dinaridi. Čačak commune covers area 636 km2 with 58 settfements and 117.072 inhabitants (2002). It is hard to say rnuch of the Čačak commune in the ancient times because poor archeological data. Insufficient data on the Čačak commune makes it difficult to forrn a clearer picture of its social organization, life and working activities of the population. Varous cultures and ethnic groups were interwoven here such as: old Balkan, Roman-Bvzantine, old Slavic, Serbian and oriental. Intensive imigration started in XVII century and continued to the end of XX century. Postwar economic development of Čačak commune spured great imigration of the population. Out of ali kinds of migrations by their continuity, intensity and influence on settlements and spatial-functional structure making and in comune organization, rural to urban migration sand migrations frorn the living place to the working place were the most important. In the period 1948–1991. the population of the Čačak commune growth. It is the resultat of industrialization, rural to

Мила Павловић, Дејан Шабић

____________

188

urban migration and natural increase. Decline in agriculture and rapid industrialisation caused the change of rural population into urban population. The analysis of population age structure in the Čačak villages shows that the population is at the threshold of being old. Only the growth of birth rate and reduction of migration may slow down this process. Key words: population, development, perspective, processes, Čačak commune

Увод

На додиру Шумадије и унутрашњих Динарида, у Западном Помо-рављу налази се територија општине Чачак. Јужни део општине припада Динарској Србији (Овчар и Јелица), а северозападни чине огранци планин-ског дела Западне Србије (Каблар, подгорина Маљена и Сувобора). Тери-торија општине захвата површину 636 km2 и обухвата 58 насеља, где је по попису 2002. године живело је 117.072 становника. Најстарији трагови на-сељености везани су за праисторију (локалитети у Атеници, Јездини, Риђа-гама, Трбушанима и Градини). Овде је утврђен и већи број археолошких налазишта из античког доба (Атеница, Чачак, Паковраће, Јездина, Лозни-ца). За време Немањића, насеље Градац је био центар жупе.1

Први попис насеља извршен је у XV веку у доба турске владавине. Данашња територија општине Чачак припадала је Смедеревском санџаку. Пописима у XV веку био је обухваћен број становника и њихове пореске обавезе. У катастарским пописима евидентирано је више од 2/3 садашњих насеља.2

На основу досадашњих антропогеографских истраживања на тери-торији ове општине утврђено је да је становништво углавном досељено миграцијама од почетка XVII века до XIX века.3 Цвијић сматра да је најве-ћи део становништва досељен из Црне Горе (брда, површи), Херцеговине, околине Новог Пазара и Сјенице.4 Интензивнији процес насељавања запо-чео је после Првог српског устанка и Карађорђевог похода на Јавор 1809. године, преко је водио најкраћи пут у Чачак и његову околину и даље у Шумадију.5

1 Веселиновић А.: Документи о првом помену имена Чачак у Средњем веку, Зборник радова, број 20, Народни музеј, Чачак, 1991, стр. 61–72. 2 Aličić A.: Dokumenti o prvom pomenu imena Čačak u Srednjem veku, Zbornik radova Narodnog muzeja, Čačak, 1991, str. 61–72. 3 Милојевић Б.: Долина Западне Мораве, Мораче и Треске, Посебна издања, СГД, св. 26, Београд, 1948. 4 Маринковић Р.: Становништво Бељине, Парменца и Придворице, ЗРНМЧ, број 16, Чачак, 1986: Маринковић Р.: Досељавање у трнавска села за време и непосредно после Хаџи проданове буне, ЗРНМЧ, број 19, Чачак, 1989. 5 Поповић И.: Општина Чачак, географска проучавања, Чачак, 1996, стр. 48.

Mila Pavlović, Dejan Šabić

____________

189

Процес насељавања настављен је и после Другог српског устанка. Насељавање је настављено и у XIX и XX веку, али са смањеним интензи-тетом. После Балканских ратова насељавање је интензивирано јер је до-шло до развоја занатства, трговине и зачетака индустрије. Процес инду-стријализације после Другог светског рата условио је нова насељавања ко-ја трају и на почетку XXI века.

Општина Чачак имала је 1921. године – 49.503, 1991. – 116.618, а 2002. – 117.072 становника.6 Развој привреде, пре свега индустрије, у дру-гој половини XX века условио је низ процеса и проблема који су уско веза-ни за демографски развој ове општине. У другој половини XX века неки демографски проблеми су интензивирани и на почетку XXI века за њих нису пронађена права решења. Табела 1. – Кретање укупног броја становника на територији општине Чачак

1948. 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002. индекс 2002/1961 70.032 75.485 85.439 97.924 110.801 116.808 119.378 139,7

Демографски проблеми и могућа решења

У XXI веку територија општине Чачак ушла је са неколико гору-

ћих демографских проблема. Од најзначајнијих издвајамо процесе депопу-лације и деаграризације, миграције на релацији село-град и појаву старач-ких домаћинстава.

Депопулација је последица негативног природног прираштаја, исе-љавања младог становништва, посебно из руралних средина, и високог ин-декса старења такође на селу. Депопулација у периоду 1953–1961. била је забележена у 36 насеља, пораст броја становника остварен у 12 насеља, а 10 насеља стагнира. Сличне тенденције су изражене и у наредном периоду. Кулминација тих процеса забележена је 1981–1991. године. Само у три на-сеља општине забележен је пораст броја становника (Коњевићи, Трнава и Чачак), док је опадање броја становника остварено у 51 насељу, а стагна-цију имају четири насеља.7

У периоду 1991–2002. у Општини Чачак је порастао број становни-ка за 1.671; Наиме, пораст је забележен у 12 насеља (Чачак, Бељина, Вра-нићи, Кулиновци, Мршинци, Паковраће, Парменац, Прељина, Пријевор, Станчићи, Трбушани Трнава), опадање у 36 насеља и стагнација у 10 (Ба- 6 Упоредни преглед броја становника и домаћинстава, Подаци по насељима и оп-штинама, књ. IX, СЗС, Београд, 1996; Попис становништва домаћинстава и стано-ва у 2002. години, Пол и старост, подаци по насељима, књ. 2, РЗС, Београд, 2003. 7 Упоредни преглед броја становника и домаћинстава, Подаци по насељима, књ. 9, РЗС, Београд, 2004.


____________

190

луга Љубићка, Виљуша, Доња Горевница, Жаочани, Јежевица, Катрга, Мр-чајевци, Горња Трепча, Лозница и Мојсиње). Пораст броја становника које је остварен у 12 насеља више је резултат механичког пораста него природ-ног, што је забрињавајућа чињеница.

Биолошка депопулација захватила је већи број насеља, али без од-ређених законитости у испољавању. Пад наталитета утицао је на полно-старосну структуру и демографско старење популације општине Чачак.

После Другог светског рата миграције су интензивне. У периоду 1961–1971. године на територији општине усељено је 6.248 становника, а то је за 428 више у односу на природни прираштај. Усељавање је вршено стално, а зависило је од степена развијености привреде и њене потребе за радном снагом. У периоду 1971–1981. уселило се 4.583 становника, а по-сле 1981. смањује се број усељеника на 2.308.8

У последњој декади XX века, због политичке кризе у СФР Југосла-вији, број досељеника је знатно повећан. У периоду 1991–2002. године у општину је усељено 11.582 становника, од тога највише у Чачак 6.456 ста-новника (55,7%), у остала 5.126 (44,3%): 151 у Бељину, 129 у Атеницу, 121 Виљушу 116 у Бресницу и друга.9

Процес индустријализације који је био интензиван у другој поло-вини XX века територији ове општине условио је интензиван процес ми-грација на релацији село-град и концентрацију становништва у самом Чач-ку. Овај процес условио је процес депопулације у сеоским насељима и по-јаву старачких домаћинстава, али и погоршавање ионако већ нарушене полно-старосне структуре. На дуготрајан и незаустављив раст броја град-ског становништва указују следећи подаци: Чачак је 1921. године имао 6.048, 1991. – 72.392, а 2002. – 73.217 становника.

Индустријализација и деаграризација су изазвале бројне демограф-ске проблеме на селу, од којих су најзначајнији смањење броја склопље-них бракова и поремећај биолошке репродукције становништва. Задржава-ње радноспособног становништва у селима је озбиљан проблем. Тај про-цес је мање изражен у селима ближе Чачку, док је израженији у брдско-планинском делу општине. И поред тога што су села у овом делу општине релативно рано добиле и струју и асфалтиране путеве, становништво је своју егзистенцију тражило у граду. Уколико се у наредном периоду не ак-тивирају ресурси за јачање примарног сектора у сеоским срединама, насту-пиће још веће пад броја активних лица, а пољопривреда ће бити у још непо-вољнијем положају. Не може се очекивати да се у неизмењеним економским условима у Србији спонтано мењају негативни процеси којима је становни-штво општине Чачак захваћено.

8 Исто. 9 Исто.


____________

191

Демографско старење представља озбиљан демографски проблем са којим је суочена општина Чачак. Опадање природног прираштаја, про-мене полно-старосне структуре и миграције село-град условиле су ”старе-ње чачанског села”.

Индекс старења становништва 1961. године за општину Чачак из-носио је 0,28 што је било у границама оптималног старења. У сеоским сре-динама индекс старења од 0,33 био је на прагу демографске зрелости.

Процес старења је настављен у периоду 1981–1991. године и изно-сио је 0,69, што одговара демографској старости. Неопходно је истаћи да се у демографској зрелости 1991. године (до 0,30) није налазило ни једно насеље; на прагу демографске зрелости био је једино Чачак са индексом старости 0,47; демографску старост (0,51–0,85) имало је 11 сеоских насе-ља, а дубоку демографску старост (0,86–1,25) – 18 (углавном равничарско-брежуљкасто-брдска сеоска насеља); најдубљу демографску старост (из-над 1,25) имало 26 насеља у општини.10

По попису 2002. процес старења становништва у општини не стаг-нира (1,03); у демографској зрелости (до 0,30) и на прагу демографске зре-лости (0,31–0,5) није се налазило ни једно насеље; демографску старост (0,51–0,85) имало је два насеље (Овчар бања 0,78; Чачак, 0,83); дубоку де-мографску старост (0,86–1,25) – 10 и најдубљу демографску старост (изнад 1,25) имало чак 46 насеља општине Чачак. Колико је проблем акутан ука-зују подаци о великом броју старачких домаћинстава. Са појавом старач-ких домаћинстава све су веће површине необрађеног земљишта, за шта је непотребан било какав коментар. Овај показатељ, на примеру општине Ча-чак најбоље указује где се налази становништво Србије и какви су даљи правци демографског развоја.

Развој привреде у другој половини XX века утицао је на промене у структури делатности и активности становништва у урбаном и руралном делу општине. Смањено је учешће примарног сектора, а остварен је пораст у области секундарних и терцијарних делатности. Смањење броја пољо-привредног становништва утицао је на њихов прелазак у друга. Тако је 1961. године у примарном сектору било 57,68% активног становништва, 1981. – 28,33%, а 2002. – 18,02%.

Развој привреде у другој половини XX века утицао је на промене у структури делатности и активности становништва у урбаном и руралном делу општине. Смањено је учешће примарног сектора, а остварен је пораст у области секундарних и терцијарних делатности. Смањење броја пољо-привредног становништва утицао је на њихов прелазак у друга. Тако је

10 Попис становништва, домаћинстава и станова, Пол и старост, Подаци по насе-љима, књ. 2, РЗС, Београд, 2003; Документациони материјал РЗС за 1981. годину, Београд.


____________

192

1961. године у примарном сектору било 57,68% активног становништва, 1981. – 28,33%, а 2002. – 18,02%.

У истом периоду у секундарном сектору било је 22,88% запосле-них (1961), 1981. године – 42,64%, а 2002. – 37,23%.11 Ови подаци указују на то да је од 1961. до 2002. извршен трансфер пољопривредног становни-штва у непољопривредна занимања, односно дошло је до преливања радне снаге из руралног у урбани простор, што је изазвало низ проблема са који-ма је град и данас суочен и за које још увек није пронашао решења.

У циљу утврђивања праваца равномерног просторно-функционалног развоја руралног и урбаног дела општине Чачак, потребно је дефинисати однос према географском простору општине.

Пољопривреда као основна привредна грана највећег дела терито-рије општине Чачак (посебно руралног дела) мора се прилагодити савре-меном просторно-функционалном развоју, пре свега мора се обновити за-старела и дотрајала механизација, али и становништву се мора омогућити сигуран пласман пољопривредних производа. У циљу развоја пољопривре-де неопходно је и издвојити просторне целине у општини на којима посто-је повољни услови и традиција пољопривредне производње, активирати земљорадничке задруге које би биле носиоци откупа пољопривредних производа, а тамо где постоје услови организовати и прераду пољопри-вредних производа. Поред пољопривреде, за чији развој постоје добри природни услови, али и још увек и демографски потенцијали, неопходно је развити и остале привредне гране за које на овом простору постоје услови. Ту се пре свега мисли на подизање мањих индустријских објеката на сео-ском простору (већ постоје у Жаочанима, Трнави, Виљуши, итд.) и могућ-ности развоја сеоског туризма.

Други аспект равномерног развоја урбаног и руралног дела општи-не Чачак је децентрализација индустрије, чији је циљ смањење прилива ак-тивног становништва у Чачак и побољшавање услова живота на селу. Поди-зањем мањих индустријских објеката у руралном делу општине могло би се утицати на смањење интензитета миграција село-град.

Наведени правци просторно-функционалног развоја општине Ча-чак могу обезбедити већи степен кохезије територије општине, дефиниса-њем приоритетних активности и решавањем актуелних проблема развоја, који би били прихваћени од стране локалних органа власти кроз израду ак-ционих планова. Реализација предлога развоја општине јесте дугорочан процес, који се не може спровести једнократним појединачним актима, већ је потребно да се кроз сарадњу локалних органа и заједнице препознају најважнији акутни проблеми развоја и да се они етапно решавају.

11 Попис становништва, домаћинстава и станова, Делатност и пол, Подаци по на-сељима, књ. 6, РЗС, Београд, 2004.


____________

193

Закључак

Испољени проблеми демографског развоја општине Чачак после-дица су економских процеса насталих од средине XX века па до данас. Не-довољно обнављање становништва на територији општине Чачак основни је проблем даљег демографског развоја, који утиче на све остале појаве и процесе. Депопулација, као резултат сталног опадања наталитета и сталног исељавања сеоског становништва је проблем који ће у будућности и даље утицати на демографски развој ове општине. Ово је процес који се тешко може зауставити, али се може успорити.

Резултат недовољног биолошког обнављања становништва у оп-штини Чачак условио је демографско старења, који је у већини насеља ушло у фазу најдубље демографске старости. Анализирани подаци указују да су села чачанске општине већ давно остарила, што ће негативно утица-ти на будућу репродукцију становништва, затим на структуру и радноак-тиван контингент, који ће бити оптерећен великим контингентом издржа-ваног становништва.

Исељавање младог, радноспособног становништва из сеоских насе-ља и трансфер у непољопривредне делатности, довело је до неповољне старосне структуре пољопривредног становништва.

Док сеоска насеља имају проблем са депопулацијом, Чачак као оп-штински центар, брину сасвим други проблеми у области демографског развоја. У првом реду, то је прилив становништва за које треба обезбедити оптималне услове за живот као што су школовање, здравствена заштита, запослење, станови, забава, рекреација и остало. Ако се усељавање и даље настави, а сада је највећи број становника општине концентрисан у граду, то ће стварати проблеме Чачку као општинском центру.

У наредном периоду, што се тиче демографског развоја општине, не очекују се знатније промене. И даље ће село остајати без младог и рад-носпособног становништва. Да би се овај процес ублажио младим људима треба омогућити да од рада у пољопривреди могу пристојно живети. То је једини начин да они остану на селу и поред тога ако запослење и нађу у граду јер им пољопривреда може бити одличан извор прихода за повећање свог животног стандарда. Уколико се држава не позабави овим проблем, многа домаћинства на територији ове општине, већ и Србије ће се угасити.

На крају XX и почетком XXI века све је чешћа појава враћања љу-ди из града на своја сеоска домаћинства и све интензивнији рад на њихо-вом оживљавању. Позната економска криза, која је условила затварање не-ких индустријских предузећа у Чачку, чиме су многи радници остали без посла, натерала их је да се врате у село и активирају своја запуштена по-љопривредна домаћинства јер су им она постала основни извор прихода. Овај процес је спор, али је све више уочљив у чачанским селима.


____________

194

Градско подручје ће се и даље ширити, ако се не успори процес до-сељавања становништва. Нова досељавања у градски центар увећаће већ постојеће проблеме везане за демографска кретања у граду. Ширење града на атаре суседних приградских насеља захтеваће промену намене плодног пољопривредног земљишта, јер се до сада лакше и јефтиније градило на новим локацијама, него у већ урбанизованом делу града. Овакав процес не би смео да се дозволи када се зна да је пољопривреда грана која на овом простору има најбоље услове за свој развој.

Mila Pavlović Dejan Šabić

SOME POSSIBILITIES OF DEMOGRAPHIC REVITALIZATION OF THE SETTLEMENTS IN THE MUNICIPALITY OF ČAČAK

Summary The town of Čačak is administrative, economic and cultural centre of the municipality, and administrative centre of Moravički Region. Čačak is located 140 km south from Belgrade. The Municipality is located in the middle of central Serbia, in Moravički Region, between the municipalities of Gornji Milanovac in the north, and Lučani in the southwest. The municipality of Požega, which belongs to Zlatiborski Region, lies west of it, in the east there is Knić, which is part os Šumadijski Region, and the municipality of Kraljevo is situated in the southeast and it is part of the Raška Region. Moravički Region includes the municipality of Gornji Milanovac, Čačak, Lučani, and Ivanjica. The total area of the municipality of Čačak is 636 km2, and according to its relief it can be divided into: valley with its height above sea level from 200 m to 300 m, region of rolling hills with its height from 300 to 500 m, mountainous region ranging from 300 m to 985 m. Mountains Jelica (929 m), Ovčar (985 m), Kablar (885 m) and Vujan (857 m) surround valley through which the river Zapadna Morava runs (318 km). The commune of Čačak has 58 settlements. There are 27 kindergartens for children who are under school age, 45 primary schools with 455 forms, 6 secondary schools, one school for children with special needs and two adult education centers on the territory of the municipality. There are two faculties and one college as well as branches of the faculties from other towns. Secondary school and university students can have accommodation in students' dormitories. 29 842 persons are employed on the territory of Čačak. Economic development of the commune spurred great immigration of the population. Out of all kinds of migrations by their continuity, intensity and influence on settlements and spatial-functional structure making and in commune organization, rural to urban migration sand migrations for the living place to the working place were the most important. In the period 1948–1991 the population of the Čačak commune growth. It is the result of industrialization, rural to urban migration and natural increase. Decline in agriculture and rapid industrialization caused the change of rural population into urban population. The analysis of population age structure in the Čačak villages shows that the population is at the threshold of being old. Only the growth of birth rate and reduction of migration may slow down this process.


____________

195

УДК 314.116/.117(497.11)”19/20”


Снежана Вујадиновић

Мирјана Гајић

ДЕМОГРАФСКА И ФУНКЦИОНАЛНА ОБЕЛЕЖЈА

РУДНИЧКИХ НАСЕЉА

Извод: Радом су сагледане основне одлике демографског и функционалног разво-

ја насеља у југоисточној подгорини Рудника. Савремена обележја насеља резултат

су изражене и дуго присутне економске неразвијености. Низак ниво репродукције

становништва и исељавање у Горњи Милановац и Крагујевац проузроковали су

изразиту депопулацију у већини села. Демографски малим и старим селима пред-

стоји даља стагнација у популационом развоју. По стабилном демографском и

функционалном развоју издваја се Враћевшница (центар заједнице села).

Кључне речи: насеља, демографско старење, функције, природно кретање, актив-

но становништво

Abstract: The paper deals with the main characteristics of demographic and functional

development of the settlements in the southeastern piedmot area of Rudnik. The present

characteristics resulted from pronounced and long-term economic underdevelopment. A

low level of birth rate and moving to Gornji Milanovac and Kragujevac caused great

depopulation in most villages. Demographically small and old villages are faced with

further depopulation.Vraćevšnica (centre of the community of villages) stands out in its

stable demographic and functional development

Key words: settlements, demographic aging, functions, natural movements, active

population

Увод

Око горњег тока реке Груже и њених притока, у југоисточној под-

горини Рудника и северној подгорини Јешевца смештено је осам насеља. У

физиономском, насеобинском и привредном погледу села представљају

хомогену геопросторну целину. Укупна површина издвојене и проучаване

територије износи 73,85 km². По територијално-управној подели села при-падају општини Горњи Милановац.

Насеља су смештена на морфолошкој граници гружанске котлине

и планина Рудник и Јешевац. Села су лоцирана на теменима брда и долин-ским странама река и потока. У предео Рудника најдубље је својим поло-

жајем зашло насеље Горња Црнућа, па се за њега каже да је ”право руд-

Снежана Вујадиновић, Мирјана Гајић

____________

196

ничко”.1 Са надморском висином од 560 до 700 m, ово насеље је и највише

гружанско насеље на Руднику. У подножју Рудника концентрисана су, идући од запада ка истоку,

Горња Врбава, Доња Црнућа, Прњавор, Враћевшница и Липовац. Свој по-

ложај поменута насеља везују за јужне огранке Рудника и долину Груже. На северним и североисточним падинама Јешевца смештена су насеља До-

ња Врбава и Бело Поље. Надморска висина села износи од 330 до 640 m.

Долина Груже, у јужној подгорини Рудника, представља главни ко-

муникативни правац који повезује таковски басен на западу и крагујевачки

на истоку. Поред регионалног пута Крагујевац–Горњи Милановац развила

се Враћевшница, у привредно погледу најзначајније насеље овог дела Рудника.

Развој насеља у прошлости

У време српске средњовековне државе југоисточна подгорина Руд-

ника била је насељена. У летописима из периода средњовековне Србије

помиње се манастир Враћевшница као и села Белућа (данашња Доња Цр-

нућа), Осјаци (данас засеок Горње Црнуће) и Бело Поље. Градови Борач и

Островица представљали су привредне центре истоимених жупа.

Борачкој жупи тј. власти, у XV веку припадала су села Враћевш-

ница, Коњуша и Граховац а Островичкој жупи Враћевшница, Белућа и

Осјаци.2 Имање Радича Поступовића, великог челника деспота Стевана

Лазаревића и ктитора манастира Враћевшница, потврђено 1428/1429. годи-

не од стране деспота Ђурђа, обухватало је гружанска села Белућу, Камени-цу, Горњу и Доњу Враћевшницу и Коњушу.3 Претпоставља се, да су села

Горња и Доња Враћевшница постојала око манастира или данашњег насе-

ља Прњавор. Током турске владавине рудничка села била су слабо насељена. У

турском попису из 1572. године, у саставу нахије Мораве помињу се: До-

ња и Горња Црнућа, Доња и Горња Врбава и Горња Враћевшница.4

Становништво рудничких села масовно је страдало за време

аустро-турских ратова (1683–1699; 1716–1718). За време аустријске окупа-

ције, 1718. године међу насељеним гружанским селима Крагујевачке нахи- 1 Драгић M.: Гружа, Насеља српских земаља, књ. 10, Српски етнографски збор-

ник, књ. 21, СКА, Београд, 1921, стр. 163. 2 Филиповић М.: Таково, Насеља и порекло становништва, књ. 37, Српски етно-

графски зборник, Београд, 1960, стр. 97. 3 Стевановић Ж.: Гружа и гружани кроз историју, ”Будућност”, Велика Плана,

1957, стр. 7. 4 Аличић А.: Турски и катастарски пописи неких подручја Западне Србије XV

и XVI век, књ. III, Историјски архив Краљево, Међуопштински историјски архив

Чачак, Историјски архив Титово Ужице, Чачак, 1985, стр. 236–263.

Snežana Vujadinović, Mirjana Gajić

____________

197

је помињу се: Бело Поље (2 дома), Враћевшница манастир (2) и Липовац

(2), а у Рудничкој и Црногорској нахији (дистрикту) Црнућа (6). У периоду од 1733. до 1735. Црнућа се развијала као нурија манастира Враћевшнице

и имала је 16 домова.5 Током Кочине Крајине (1788–1791) народ у селима

Рудничке нахије тешко је страдао. Становништво је масовно прелазило у Угарску или су одвођени од стране Турака у Малу Азију као робље.6

Села су масовно насељавана крајем XVIII и почетком XIX века до-

сељеницима из сјеничког краја, Старог Влаха, Драгачева и Шумадије.7

Староседелачко становништво, које се затекло пре Велике сеобе 1690. го-

дине, било је малобројно. Досељавање је било великог интензитета 1809.

године у време Карађорђевог устаничког ратовања и ослобађања Сјенице.

У оквиру Рудничке нахије (Брусничка кнежина, Црногорски срез,

Црногорска капетанија) села су током Првог и Другог српског устанка да-

ла велики допринос у борби против Турака. ”Када се цео масив од Венчаца

и Букуље на северу па до Вујна и Јешевца, са Рудником као центром, зами-сли покривен густим шумама, као што је то било у почетку XIX века, онда

је јасно да је тај централни део Шумадије морао бити њена главна природ-

на тврђава... И доцније, у унутрашњем развитку, ова област око Рудника

до Груже и Смедеревске Јасенице, играла је врло важну улогу: одатле су

потицали народни покрети, којима је била тежња да се ограничи самовла-

шће владара. Она је и сада центар Шумадије, и у њој је као кристал јасна

државна и шира народна мисао”.8 Пруски официр Ото Дубислав Пирх

1829. записао је о Руднику: ”Као каква тврђава употребљаване су рудничке

планине за време рата. Само до подножја ивице долазили су Турци, никада даље. Десетинама година турска нога није ступила у унутрашњост плани-

не. У најмучнијим тренуцима Срби су овде налазили сигурност и заштиту”.9

Почетком XIX века манастир Враћевшница у Прњавору предста-

вљао је просветни и духовни центар тадашње Србије. У близини манасти-

ра Мелентије Павловић, први српски митрополит, отворио је 1810. школу,

прву у овом делу Груже и Шумадије.10

Услед честих административно-територијалних промена у Србији, села око горњег тока реке Груже улазила су у састав Гружанске кнежине

(1822), Црногорског (1844. и 1872) и Таковског среза (1895). Гружанска

5 Драгић M.: Гружа, стр. 189. 6 Радојевић М.: Рудник у прошлости, Београд, 1971, стр. 29

7 Драгић M.: Гружа, стр. 175.

8 Цвијић Ј.: Шумадија, Географски лик Србије у доба Првог устанка, Посебна из-

дања СГД-а, свеска 32, Београд, 1954, стр. 11–12. 9 Радојевић М.: Рудник у прошлости, стр. 44

10 Петровић В.: Прњавор и Враћевшничка школа, Музеј рудничко-таковског

краја, Горњи Милановац, 2002, стр. 145.


____________

198

кнежина је 1822. године захватала слив реке Груже и део слива Лепенице

обухватајући 80 села и варош Крагујевац. У састав кнежине била су насе-ља Прњавор Враћевшнички, Манастир Враћевшница, Липовац, Бело По-

ље, Доња Врбава и Горња Врбава, при чему су популационо највећа села

били Липовац (29 кућа), Горња Врбава (24 куће) и Прњавор (23 куће).11

Гружанском срезу 1844. године припадала је општина Прњавор

(Липовац, Врбава Горња, Врбава Доња и Бело Поље), док су Горња Црну-

ћа, Доња Црнућа и Кнежевац припадала Црногорском срезу, Рудничком

округу и чинила једну општину – Доњу Црнућу.12

Црногорски срез обухватао је 1872. поред осталих насеља и девет

гружанских села: Кнежевац, Каменицу, Прњавор, Липовац, Горњу Црну-

ћу, Доњу Црнућу, Горњу Врбаву, Доњу Врбаву и Бело Поље. Каменица

(97 пореских глава) и Горња Врбава (98 пореских глава) била су уједно и највећа гружанска села тадашњег црногорског среза.

13 У 1895. рудничка села

припадала су Таковском срезу (Руднички округ). По броју становника издваја-

ли су се Доња Врбава (703 становника) и Горња Црнућа (516 становника).14

Почетком XX века, око ушћа Враћевшничке реке у Гружу, форми-

рана је Враћевшница. Као засеок Прњавора, Враћевшница је обухватала

неколико кућа Прњавора и Липовца чији су се житељи иселили у долину

Груже. Захваљујући повољном саобраћајном положају Враћевшница је развила просветну, трговачку и угоститељску функцију. Статус самостал-

ног насеља стекла је 1934. када је проглашена за варошицу.15 До половине

XX века села у подгорини Рудника чинила су две општине: Бело Поље и Враћевшницу и припадала Таковском срезу (Руднички округ).

Демографске одлике насеља у другој половини XX века

Сублимирано дејство низа околности (саобраћајна изолованост,

ограничене могућности привређивања, економска неразвијеност, привлач-ни утицај Горњег Милановца и Крагујевца као центара рада и будућих

центара становања за младо становништво) одредило је демографски раз-

вој рудничких села. Савремена демографска обележја представљају огра-ничавајући фактор будућег развоја насеља.

11

Марковић Р.: Крагујевачка нахија, 1815–1839, Свеска прва 1815–1827, Књаже-

ска канцеларија, књига друга, Државна архива НР Србије, Грађа, књ. V, Београд,

1954, стр. 521–523. 12

Гавриловић Ј.: Речник географијско-статистични Србије 1846, КИЗ ”Култу-

ра”, Историјски институт САНУ, Београд, 1994, стр. 220. 13 Милићевић М.: Кнежевина Србија, Београд, 1876, стр. 294–295, 350. 14

Попис становништва у Краљевини Србији, 31. 12. 1895. године, Први део, књ.

12, Министарство народне привреде, Статистичко одељење, Београд, 1898. 15

Петровић В.: Прњавор и Враћевшничка школа, стр. 20.


____________

199

Табела 1. – Кретање укупног броја становника у рудничким селима 1961–2002.16

Насеље

1961.

1971.

1981.

1991.

2002. 2002/

1961.

Просечна стопа

2002/1961. (‰)

Бело Поље

Враћевшница

Горња Врбава

Горња Црнућа

Доња Врбава

Доња Црнућа

Липовац Прњавор

415

132

340

619

1.004

521

512 218

368

133

248

483

867

480

464 174

351

151

223

413

785

452

399 153

314

117

199

319

754

381

371 166

256

150

145

239

654

323

304 107

61,7

113,6

42,6

38,6

65,1

62,0

59,4 49,1

-11,5

3,1

-19,4

-21,7

-10,2

-11,4

-12,4 -16,6

Укупно 3.761 3.217 2.927 2.621 2.178 57,9 -13,0

Број становника у подгорини Рудника опао је у раздобљу 1961–

2002. за 42,1%, док је годишња стопа раста износила -13‰. Анализирана

по насељима, просечна годишња стопа раста износила је од 3,1‰ (Вра-

ћевшница) до -21,7‰ (Горња Црнућа). Враћевшница је једино насеље про-

учаване територије која је у поменутом периоду имала позитиван демо-

графски развој. Најизразитија депопулација присутна је у насељима: Гор-ња Црнућа (-21,7‰), Горња Врбава (-19,4‰) и Прњавор (-16,6‰). Изрази-

та депопулација у поменутим селима резултат је неповољног географског

положаја, који је условио саобраћајну изолованост и привредну неразвије-ност поменутих насеља.

Таква популациона динамика одразила се на демографску величи-

ну насеља и промене опште густине насељености. Просечна величина на-сеља од 1961. до 2002. године смањила се од 470,1 на 272,2 становника

(индекс 57,9%). Популационо највеће насеље 2002. године била је Доња

Врбава (654 становника). Категорији најмањих села (до 200 становника)

припадала су три насеља: Прњавор, Горња Врбава и Враћевшница. При-

сутна је диспропорција између демографске величине и степена функцио-

налног развоја Враћевшнице. Захваљујући улози коју има у функционал-

но-просторној организацији околних села, Враћевшница је једино насеље које није депопулационо.

На изразито депопулационом простору општа густина насељено-

сти смањила са 50,9 ст./km² (1961) на 29,5 ст./km² (2002).17

Индекс промене

износио је у анализираном раздобљу 57,9. Најмању густину насељености

1961. године имала су популационо мала насеља: Прњавор (26,7 ст./km²),

Горња Врбава (38,0 ст./km²). Као резултат малог атара (16 ha), Враћевшни-

ца је имала највећу густину насељености (825 ст./km²).

16 Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Упоредни преглед броја

становника и домаћинстава, подаци по насељима, књ. 9, Републички завод за ста-

тистику, Београд, 2004. 17

Исто; Катастарска служба, општинска управа Горњи Милановац 2004.


____________

200

У периоду 1961–2002. услед смањења броја становника дошло је

до знатног опадања густине насељености у скоро свим насељима, па су најмању густину насељености 2002. године имали Прњавор (13,1 ст./km²),

Горња Врбава (16,2 ст./km²) и Горња Црнућа (16,7 ст./km²). Због позитив-

ног развоја густина насељености Враћевшнице повећана је на 937,7 ст./km². Демографски развој рудничких села одређен је природним и меха-

ничким кретањем становништва. На природно обнављање становништва

утичу биолошки, друштвено - економски, културни, социопсихолошки и

други фактори. Анализа основних показатеља природне динамике указује

на тенденцију и значај природног обнављања становништва у демограф-

ском развоју села.

Табела 2. – Природно кретање становништва

18

1963–1970. 1971–1980. 1981–1990. 1991–2001.

Број ‰ Број ‰ Број ‰ Број ‰

Наталитет 274 10,0 312 10,1 302 10,9 184 7,0

Морталитет 316 11,5 397 12,9 475 17,1 499 18,9

Природни прираштај -42 -1,5 -85 -2,8 -173 -6,2 -315 -11,9

Стопе наталитета у периоду од 1963. до 2001. године су у кон-

стантном опадању. За разлику од наталитета, стопа морталитета у сталном је порасту. Постепени пораст морталитета настао је као последица проме-

не старосног састава становништва. Током целог периода стопе мортали-

тета у проучаваним селима биле су високе што указује на највећи демо-

графски проблем – процес демографског старења. Природни прираштај од

1963. до 2001. године има тенденцију опадања. Негативне вредности при-

родног прираштаја резултат су константно ниског наталитета и високог

морталитета становништва.

До драстичног опадања природног прираштаја дошло је у послед-

њем међупописном периоду. Током периода 1991–2001. године најнижу просечну стопу наталитета имала су популационо мала насеља са веома

неповољном старосном структуром (Прњавор 3,3‰ и Липовац 3,5‰). Нај-

вишу стопу наталитета имала је Враћевшница (19,7‰). Стопе морталитета код свих насеља биле су високе а насеља је одликовао негативан природни

прираштај.

”Најповољније” природно обнављање забележено је код Враћевш-нице (-4,7‰). Код осталих насеља стопа природног прираштаја била је ве-

ћа од -9,0‰. Природно кретање у садејству са интензивним исељавањем

младог становништва, довело је не само до смањења броја становника у

селима већ и до низа других демографских и социо-економских проблема.

18

Витална статистика. Документација, Републички завод за статистику, Београд.


____________

201

Табела 3. – Просечне годишње стопе наталитета, морталитета и природног

прираштаја (‰) (1991–2001)

Насеље

Број

живорођ.

Број

умрлих

Апсолутни

природни

прираштај

Стопа

наталитета

Стопа

морталитета

Стопа

природног

прираштаја

Бело Поље

Враћевшница Горња Врбава




Липовац

Прњавор

21

29 11

16

67

24

12

5

52

36 36

59

147

80

68

21

-31

-7 -25

-43

-80

-56

-56

-16

6,7

19,7 5,8

5,2

8,7

6,2

3,5

3,3

16,6

24,4 19,0

19,2

19,0

20,6

18,3

14,0

-9,9

-4,7 -13,2

-14,0

-10,3

-14,4

-14,8

-10,7

Имајући у виду ниво економске развијености овог дела територије

општине Горњи Милановац, реално је очекивати да се оваква тенденција негативног природног обнављања настави.

У формирању популационо – насеобинске структуре простора ва-

жну улогу поред природног кретања има и емиграција. При томе је еко-номски мотив био доминантан фактор просторне покретљивости станов-

ништва. По интензитету и последицама на укупни развој рудничких села

стална пресељења на релацији село – град имају највећи значај. У периоду од 1991. до 2001. године само је Враћевшница имала по-

зитивну стопу миграционог салда од 27,2‰. Околна села одликовале су

негативне стопе миграционог салда које су износиле од -0,5‰ (Доња Цр-

нућа) и -2,6‰ (Доња Врбава) до -15,3‰ (Горња Врбава) и Прњавор (-28,6).

Анализом механичког и природног кретања становништва у последњем

међупописном периоду издиференцирала су се два типа насеља. Позитив-ну стопу пораста од 1991. до 2001. имала је једино Враћевшница која при-

пада имиграционом типу И2. Остала насеља су депопулациона и припадају

емиграционом типу Е4.19

Рудничка села позната су по обимним дневним миграцијама. Ак-

тивно становништво које обавља занимање најважнији је контигент днев-

них миграната. Саобраћајно изолована насеља, по правилу су миграционо лабилна. Тако се Горња Црнућа одликује малим бројем дневних миграна-

та. Дневне миграције радне снаге најобимније су у насељима која су у бли-

19

И2 – Регенерација имиграцијом: пописом утврђено кретање позитивно, при-

родно кретање негативно, миграциони салдо позитиван, апсолутна стопа природ-

ног прираштаја, стопа пописом утврђеног кретања виша од апсолутне стопе при-

родног кретања

Е4 –Тотална депопулација: пописом утврђено кретање негативно, природно кре-

тање негативно, миграциони салдо негативан, апсолутна стопа природног кретања

нижа од апсолутне стопе пописом утврђеног кретања


____________

202

зини регионалног пута Крагујевац – Горњи Милановац. Дневни мигранти

Прњавора, Доње Црнуће и Доње Врбаве чине 60,3% до 74,3% активног становништва насеља. Већина миграната ради у Горњем Милановцу, Вра-

ћевшници и другим местима горњомилановачке општине. По попису ста-

новништва 2002. године, од укупно 449 активних становника – дневних миграната, 434 је било запослено у насељима матичне општине (Горњи

Милановац).

Табела 4. – Однос активног становништва које обавља занимање и дневних ми-

граната20

1991. 2002.

Насеље

Активно стан.

које обавља

занимање

Активни

стан.

дневни

мигранти

%

Активно

стан. које

обавља

занимање

Активни

стан.

дневни

мигранти

%

Бело Поље






Липовац

Прњавор

205

48

100

204

373

228

221

97

78

9

53

26

152

78

60

11

38,0

18,8

53,0

12,7

40,8

34,2

27,1

11,3

127

65

78

85

257

130

102

35

57

23

45

21

155

90

32

26

44,9

35,4

57,7

24,7

60,3

69,2

31,4

74,3

Неповољно природно кретање становништва и константна исеља-

вања младог радно способног становништва довела су временом до погор-

шања старосне структуре становништва. Почетком XXI века проучаван простор представљају оазу старачких и опустелих села.

Бројност и учешће најмлађе старосне групе (до 19 година) као но-

сиоца будућег развоја регије, указује на веома неповољну старосну струк-туру. Удео ове старосне категорије креће се од 13,4% у Горњој Црнући до

21,5% у Доњој Врбави. Реално је очекивати да ће се број младих и даље

смањивати, што ће старосну структуру села наредних година учинити не-

повољнијом.

Учешће становништва старијег од 60 година је високо. Коефици-

јент старења код свих насеља је висок. Најмање учешће популације старије

од 60 година има Доња Црнућа (29,1%), док Горња Црнућа има најнепо-вољнију старосну структуру ( 44,8%).

20

Попис становништва 1991, Активност и пол, укупно становништво и основни

скупови становништва у земљи, књ. 7, Савезни завод за статистику, Београд, 1994;

Попис становништва 1991. Документациони материјал, Табела 007, Републички

завод за статистику, Београд; Попис становништва 2002. Становништво према ак-

тивности и полу, књ. 5, Републички завод за статистику, Београд, 2003; Попис ста-

новништва 2002, Дневни мигранти, књ. 13, Републички завод за статистику, Бео-

град, 2005.


____________

203

Табела 5. – Старосна структура становништва Груже по насељима 2002.21

0–19 20–39 40–59 60< Непознато

Насеље свега % свега % свега % свега % свега %

Бело Поље






Липовац

Прњавор

43

25

20

32

141

63

55

24

16,8

16,7

13,8

13,4

21,5

19,5

18,1

22,4

54

33

29

42

140

83

57

19

21,1

22,0

20,0

17,6

21,4

25,7

18,8

17,8

68

44

41

57

159

83

87

26

26,6

29,3

28,3

23,8

24,3

25,7

28,6

24,3

87

47

55

107

197

94

103

36

34,0

31,3

37,9

44,8

30,1

29,1

33,9

33,6

4

1

-

1

17

-

2

2

1,5

0,7

-

0,4

2,6

-

0,6

1,9

Села се на почетку XXI века налазе у стадијуму најдубље демо-

графске старости. Најнеповољнију старосну структуру, поред Горње Цр-

нуће (индекс старења 3,34) имала су насеља Горња Врбава (2,75) и Бело

Поље (2,02). Развојне могућности села, услед израженог процеса старења

становништва, веома су ограничене.

Неповољна старосна структура становништва Груже представља

озбиљна ограничења у свим аспектима друштвено-економског развоја: привреди, социјалном старању, образовању, здравству и сл. Интензиван

процес деаграризације, старење становништва и гашење сеоских домаћин-

става отежавају искоришћавање расположивих ресурса и доприносе био-лошком гашењу насеља.

Функционални развој насеља

Поједина насеља су у другој половини XX века развила одређене

функције које су се временом показале недовољним да ублаже присутне

демографске процесе и осигурају бржи привредни развој. То се пре свега

односи на Враћевшницу у којој су лоцирани мањи индустријски капаците-

ти (кланица ”Буцко” и капацитети Swisslain компаније- млин и печуркара) и објекти јавно-социјалне инфраструктуре (осморазредна школа, пошта,

здравствена амбуланта и др.). Поједине функције су у неким насељима

временом ослабиле или се потпуно угасиле (престанак рада пољопривред-них задруга и продавница, четвороразредне основне школе у Белом Пољу

и др.). Функционалне промене су анализиране на основу учешћа активног

становништва по делатностима. Села у подгорини Рудника развијала су се почетком седамдесетих

година XX века као изразито аграрна. Учешће активног становништва у

примарном сектору било је високо и износило је од 75,5% (Прњавор) до

96,9% (Горња Црнућа). Изузетак је представљала Враћевшница која је у то

21

Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Пол и старост, књ. 2, Репу-

блички завод за статистику, Београд, 2003.


____________

204

време имала одлике услужно-аграрног насеља, са 39,3% активног станов-

ништва у терцијарним делатностима. Развој функција (индустријска, про-светна, здравствена, саобраћајна и др.) условио је да Враћевшница време-

ном постане центар коме гравитирају чисто аграрна насеља у окружењу.

Табела 6. – Учешће активног становништва по секторима делатности у %22

1971. 1991. 2002.

Насеље I II III I II III I II III

Бело Поље


Горња Врбава Горња Црнућа



Липовац

Прњавор

89,4

39,3

83,5 96,9

82,7

85,6

86,5

75,7

6,7

14,8

8,2 1,2

11,3

8,5

7,0

1,0

3,9

45,9

8,2 1,9

6,0

5,9

6,5

23,3

60,0

45,8

42,0 89,7

55,8

76,8

71,9

62,9

24,4

12,5

48,0 5,4

32,2

17,5

19,9

8,2

15,6

41,7

10,0 4,9

12,0

5,7

8,1

28,9

54,8

15,4

44,7 78,6

35,4

43,8

51,0

26,5

26,2

23,1

43,4 8,3

45,0

36,2

34,0

29,4

19,0

61,5

11,8 13,1

19,6

20,0

15,0

44,1

Услед слабих структурних промена већина села је до 1991. године

задржала аграрна обележја. По попису из 1991. године Горња Врбава се

развијала као индустријско-аграрно а Доња Врбава као аграрно- инду-стријско насеље. Структурне промене у Горњој и Доњој Врбави настале су

повећањем броја активних становника у непољопривредним делатностима.

То су углавном радници дневни мигранти запослени у Горњем Милановцу и Крагујевцу. Враћевшница је, захваљујући сопственом функционалном

развоју, имала највиши степен функционалне трансформације. Насеље се

1991. године развијало као аграрно-услужно. Близина и доминација Гор-

њег Милановца један је од разлога што се Враћевшница није временом

развила у популационо веће насеље.

Структурне промене у раздобљу од 1991. до 2002. године су најизра-зитије. Насеља бележе привредну стагнацију. Функционалне промене ви-

ше су одраз демографске величине села и структуре активног становни-

штва по делатностима а не стварног функционалног развоја. По попису из 2002. године само је Горња Црнућа задржала аграрна обележја. Четири на-

сеља (Горња Врбава, Доња Црнућа, Липовац и Бело Поље) развијала су се

као аграрно-индустријска а Доња Врбава као индустријско-аграрно насе-ље. Одлике услужно-индустријског насеља имао је Прњавор. Једино насе-

ље са статусом услужног и изразитом доминацијом функција из терцијар-

22

Попис становништва 1971, Активно становништво према делатности, подаци по

насељима, књ. 10, Савезни завод за статистику, Београд, 1974; Попис становни-

штва 1991, Активно становништво по делатностима, Централна Србија I и II део,

Документација, Савезни завод за статистику, Београд; Попис становништва 2002,

Делатност и пол, Активно становништво које обавља занимање, подаци по насе-

љима, књ. 6, Републички завод за статистику, Београд, 2004.


____________

205

но-квартарне сфере делатности била је Враћевшница (61,5% активног ста-

новништва у терцијарним делатностима 2002). Насеља су слабо функционално развијена. Враћевшница и поред малог

демографског потенцијала, може у извесној мери да утиче на територијал-

ну прерасподелу функција у свом непосредном окружењу. Јачањем посто-јећих функција а пре свега индустријске, Враћевшница би могла ублажити

депопулационе процесе у околним селима. Поред Враћевшнице, повољне

предиспозиције, као популационо највеће насеље са повољном старосном

структуром, има Доња Врбава.

Закључак

Основно обележје села око горњег тока реке Груже је депопулаци-

ја. Негативан природни прираштај и исељавање становништва проузроко-

вали су старење становништва. Демографску стагнацију поспешила је ду-

гогодишња економска неразвијеност. Висок степен рурализације простора и изражена тенденција ка ”атомизацији” насеља битна су обележја проуча-

ваног простора. Реална је претпоставка да ће се наставити тенденције у де-

мографском развоју села испољене крајем XX и почетком XXI века.

Насеља функционално гравитирају Горњем Милановцу, као најзна-

чајнијем центру рада. Значајно је учешће дневних миграната запослених у

Горњем Милановцу. По демографским и функционалним обележјима, као

најзначајније насеље издваја се Враћевшница (центар заједнице села).

Отварањем нових радних места у склопу пољопривреде, прехрам-

бене индустрије, занатства и трговине у Враћевшници и Доњој Врбави ус-порили би се депопулациони токови и створили услови за искоришћавање

природних ресурса овог дела Рудника.

Snežana Vujadinović

Mirjana Gajić

DEMOGRAPHIC AND FUNCTIONAL CHARACTERISTICS OF RUDNIK

SETTLEMENTS

Summary

The main characteristic of the villages of the upper course of the River Gruža is

depopulation. Negative natural population growth and movements of population caused

aging of the population. The demographic stagnation was fostered by a long-term

economic stagnation. The high level of ruralization and a pronounced tendency for

”atomization” of settlements are the essential characteristics of the space studied.

It may be assumed that the tendencies in demographic development of villages in the

second part of 20th

and the beginning of the 21st centuries will continue. The villages

have small and aged population with very restricted developmental potentials.


____________

206

The settlements functionally gravitate toward Gornji Milanovac, as the most important

working centre. Daily migrants employed in Gornji Milanovac are numerous.

Vraćevšnica (centre of the community of villages) stands out as the most important

settlement in its demographic and functional properties.

Opening new jobs in agriculture, food industry, craftsmanship, and commerce in

Vraćevšnica and Donja Vrbava will slow down the depopulation and make better

conditions for the use of natural resources of this part of Rudnik.


____________

207

УДК 314.117(497.11)

314.116–022.252(497.11) 908(497.11 Бела Вода)


Љиљана Димитријевић

Александар Радивојевић

БЕЛА ВОДА – САВРЕМЕНИ ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ И

ПРОБЛЕМИ

Извод: Село Бела Вода се налази на левој обали Западне Мораве, 14 km североза-

падно од Крушевца. На територији села регистровани су бројни археолошки лока-

литети који сведоче о насељености овог простора од неолита, тј. од периода када

је човек почео да се бави земљорадњом до данас. По предању настала у време кне-

за Лазара. Више пута је страдала и обнављана, а након ослобођења од Турака, по-

ловином XIX века доживљава свој културни и економски процват. Током послед-

њих 150 година становници Беле Воде су поклањали велику пажњу образовању и

култури и у тим областима су оставили значајне трагове. Данас је Бела Вода насе-

ље које је суочено са бројним демографским проблемима, који су резултат укуп-

них друштвено-економских процеса. На негативни демографски развој пресудно

су утицали ниска стопа наталитета, висока стопа морталитета, негативан природ-

ни прираштај и висок индекс старења. Овакав развој демографских процеса по-

следњих деценија доводи у питање демографски и привредни развој овог краја.

Кључне речи: село, депопулација, деаграризација, структура, развој

Abstract: The village Bela Voda is situated on the left bank of the Zapadna Morava, 14

km north-west from Krusevac. Numerous archeological sites are recorded and they

testify about the population of this area since the Neolithic ie. a period when people

started to do agriculture until nowadays. Bela Voda was founded, according to legend,

in the time of Prince Lazar. It was destroyed and rebuilt for many times, and after the

liberation from the Turks, in the mid 19th century, it experienced its full cultural and

economical prosperity. During the last 150 years the residents of Bela Voda, gave great

care to education and culture and achieved a lot in these fields. Today Bela Voda is a

settlement facing numerous demographic problems. Natural, social and economic

factors are the most imported for the demographics development of Bela Voda (small

birth rate, growth death rate, negative natural increase). Demographic and economic

development depends of demographic processes last few decades.

Key words: village, depopulation, deagrarisation, structure, development

Увод

Село Бела Вода се налази на левој обали Западне Мораве под ви-

сом Змајинац (397 m), на 178 m надморске висине. Село је смештено изме-

Љиљана Димитријевић, Александар Радивојевић

____________

208

ђу падина Гледићких планина и речног тока Мораве, 14 km северозападно

од Крушевца, 20 km источно од Трстеника, 35 km западно од аутопута Бе-оград–Ниш.

На територији Беле Воде постоје бројни археолошки локалитети

који сведоче о давној насељености овог моравског села. Међу њима треба-ло би издвојити остатке средњовековног насеља Лазац и његовог гробља

(XVI–XVIII век) на обали Мораве у Буњиштима, средњовековна гробља у

центру Беле Воде Цингалији, Трновима и Крушаку, праисторијска налази-

шта на Дининој Ђули (култура Бубањ-Хум), Ивљу, Голом брегу... (Лазаре-

вић В., 1997). Најстарији материјални доказ насељености ових простора је

тзв. Беловодска писменица, древни запис уклесан на једној стени пронађе-

ној у близини Ивља у подножју брда Градишта. Археолози су проценили

да потиче из доба неолита, док неки његови знаци наликују феничанском

писму, као и писму древних викинга. Претпоставља се да је ова стена слу-

жила у обредне сврхе. Данас се чува у сеоском Дому културе. Бела Вода је по предању настала у време кнеза Лазара. Име је до-

била по белом врелу са језерцетом, које се налазило у центру села и пред-

стављало збориште локалног становништва. Више пута је страдала од Ту-

рака, а потпуно је опустела у време Велике сеобе народа. Обновљена је

под истим именом двадесетих година XVIII века. У Првом српском устан-

ку је спаљена и поробљена, али се брзо опоравила и већ 1822. има 79 домо-

ва, а 1824. године у њој живи и ради први приватни учитељ. У овај крај се

досељавало избегло становништво са Косова и Метохије, из Црне Горе,

Топлице, Жупе, јужне и источне Србије. Након ослобођења Србије од Ту-рака, Бела Вода је доживела свој процват, посебно за време владавине кне-

за Александра Карађорђевића, који је томе лично допринео. Већ 1847. го-

дине је изграђена једна од најраскошнијих чесама Србије, 1848. је прона-ђена минерална вода ”Кисељаја”, 1893. је подигнута прва школа и након

осам година Бела Вода прераста у бању са четири купатила, Књажевим ко-

наком и судницом општине беловодске. Село има изузетно повољан географски положај и располаже зна-

чајним природним ресурсима, међу којима би посебно требало истаћи из-

воре минералне воде ”Кисељаја” (откривена 1848) и ”Слатина” (1945), као

и чувени беловодски камен пешчар, надалеко познат као квалитетни укра-

сни и архитектонски грађевински камен. Беловодски пешчар се експлоати-

ше још од касног средњег века, о чему сведоче и сачувани топоними: Штавни Грот, Штукин Грот, Ковачки Грот (у средњем веку штук и ковач

били су оно што су данас клесари-каменоресци). Највећа експлоатација бе-

ловодског пешчара забележена је између два светска рата захваљујући Акционарском друштву ”Јошаница” из Београда. Камен је коришћен у из-

градњи монументалних грађевина у Београду, као што су црква Светог

Марка, мост Краља Александра (Бранков мост)…

Ljiljana Dimitrijević, Aleksandar Radivojević

____________

209

На територији Беле Воде 1997. године је евидентирано око 400

старих и нових површинских мајданских копова, претежно у приватном власништву. Данас има двадесетак активних мајдана са око педесет мај-

данџија-каменорезаца.

Од 1984. године сваког лета се у селу одржава манифестација ”Бе-ловодска розета”, чији се програм састоји из Књижевне школе ”Слово

љубве”, ликовне колоније и уметничког програма ”Моравске ведрине”.

Село Бела Вода се од осталих села овог краја издваја својом изу-

зетном природном лепотом и богатством. Ако томе додамо велико интере-

совање локалног становништва за културни и образовни развој села, може-

мо рећи да Бела Вода има изузетно повољне могућности за даљу афирма-

цију. Велики препреку за будући развој села представљају савремени де-

мографски проблеми, међу којима су посебно изражени депопулација, деа-

граризација и интензивно старење становништва.

Број становника и домаћинстава

Промене у укупном броју становника важан су показатељ савреме-

них друштвено-економских и демографских процеса одређене територије.

Први подаци о броју домаћинстава на територији села Бела Вода

објављени су око 1822. године, када је у њој било 79 кућа, док су детаљни

подаци о броју становника објављени 1863, када је у 152 домаћинства жи-

вело 396 мушких и 337 женских глава.1

У периоду после Другог светског рата, број становника у Белој Во-

ди био је променљив. Већи пораст броја становника забележен је пописом из 1953. године, што је последица већег наталитета у послератном перио-

ду. За последњих педесет година, благи пораст становништва забележен је

само 1981. године. Године 1948. на територији села Бела Вода живело је 1.515 становника у 298 домаћинстава, а 2002. године 1.387 становника у

328 домаћинстава.

Табела 1. – Структура домаћинстава по броју чланова од 1953. до 2002. године

Број чланова домаћинства

Година пописа Укупно 1 2 3 4 5 6 7 8+

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

329

354

368

349

344

328

10

17

23

21

35

42

28

29

55

51

53

42

37

72

60

46

24

43

77

68

80

45

47

51

57

76

65

66

57

46

56

58

55

74

62

52

34

23

21

31

44

35

30

11

9

14

22

17

Извор: Пописи становништва од 1948–2002. године, РЗС, Београд.

1 Збирка тефтера срез Темнићки, округ Јагодински 1825. и 1863. године, Архив

Србије, Министарство финансија, Београд.


____________

210

У овом периоду број становника се смањио за 128, а број домаћин-

става повећао за 30, што указује да постоји тенденција уситњавања дома-ћинстава, тј. свака породица живи самостално. Просечно домаћинство је

1948. бројало 5,1 члана, а 2002. године 4,2 члана.

Подаци о структури домаћинстава у 2002. години показују да су најбројнија шесточлана (15,9%) и четворочлана (15,5%) домаћинства. Ве-

лики проблем представља константно повећање самачких домаћинстава,

чији се број за последњих педесет година повећао од 10 (1953) до 42

(2002), тј. 4,2 пута.

Природно кретање становништва

На опадање броја становника у селу Бела Вода велики утицај је

имала биолошка депопулација, тј. негативни природни прираштај.

За последњих десет година (1995–2005), забележене су променљи-

ве стопе наталитета, које су се кретале од 3,38‰ 1999. до 15,35‰ (2004). За разлику од стопе наталитета која је у датом периоду показивала и по-

раст и пад, стопа морталитета је константно висока, што је последица све

бржег старења становништва. Најнижа стопа морталитета од 6,64‰ забе-

лежена је 1996, а максимална 2005. године и имала је вредност од 21,08‰.

Оваква кретања стопа наталитета и морталитета условљавају и ниске стопе

природног прираштаја. У посматраном периоду позитивне стопе природ-

ног прираштаја забележене су само 1995. и 1998, а најнижа стопа природ-

ног прираштаја од -16,87‰ забележена је 2005. године.

На основу приказаних података, становништво Беле Воде се може сврстати у регресивни тип. Наталитет ће и у будућности имати тенденцију

опадања, пре свега због смањења броја жена у фертилном периоду (15–49

Табела 2. – Показатељи природног кретања становништва: стопа наталитета,

морталитета и природног прираштаја у ‰

Година пописа н м пп

1995.

1996.

1997. 1998.

1999.

2000.

2001.

2002.

2003.

2004.

2005.

9.91

3.99

5.35 10.09

3.38

8.17

7.53

5.51

9.71

15.35

4.21

7.93

6.64

8.69 8.74

18.27

20.42

14.38

16.54

11.10

20.94

21.08

1.98

-2.65

-3.34 1.35

-14.92

-12.25

-6.85

-11.03

-1.39

-5.59

-16.87

Извор: Статистички подаци матичне службе општине Крушевац и Месне зајед-

нице Бела Вода за период од 1995. до 2005. године


____________

211

година), као и због ниског животног стандарда. У наредном периоду ће и

стопе морталитета ићи узлазном линијом због повећања удела старијих ли-ца у укупној популацији.

Поред природног, значајно је и механичко кретање становништва.

Подаци пописа из 2002. године показују да око 72% од укупног броја ста-новника од рођења станује у Белој Води, док осталих 28% отпада на ста-

новништво које се доселило из околних села, општина или бивших репу-

блика СФРЈ. Највећи број миграната води порекло из околних села и оп-

штина и међу њима доминира женско становништво. Највећи прилив ми-

грантског становништва забележен је у периоду од 1946–1960. и од 1981.

до 2002. године. После прогона српског становништва из бивших републи-

ка СФРЈ деведесетих година у Белу Воду се доселило 25 становника.

Данас су на територији Беле Воде најизраженије дневне миграције,

које обухватају раднике и ђаке. Према попису из 2002. на привременом ра-

ду у иностранству се налазило 58 становника Беле Воде и шест чланова њихових породица (укупно 64 становника). Последњих година је актуелан

одлазак мушког становништва на привремени рад у земље Источне Европе.

Полна и старосна структура становништва

Полна структура становништва показује да је женско становни-

штво у Белој Води било заступљеније од мушког током целог периода

осматрања (од 1948–2002). Данас је полна структура повољнија у односу

на период после Другог светског рата, када је губитак мушког становни-

штва у великој мери утицао на полну структуру. Најнеповољнији однос мушког и женског становништва забележен је 1991. године, када је стопа

маскулинитета износила 908,6.

Популација Беле Воде је, поред негативног природног прираштаја оптерећена још једним важним демографским проблемом-процесом старе-

ња становништва, који представља директну последицу досадашњег демо-

графског развоја.

Табела 3. – Полна структура становништва и стопа маскулинитета од 1948. до

2002. године

Година

пописа

Укупно

становника

Мушко

Женско

% М Стопа

маскулинитета

1948.

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

1.515

1.609

1.548

1.512

1.558

1.546

1.387

724

773

744

752

754

736

679

791

836

804

760

804

810

708

47.8

48.0

48,1

49,7

48,4

47.6

48.9

915.3

924.6

925,4

989,5

937,8

908.6

959.0



____________

212

Старосна структура становништва Беле Воде је неповољна, што

можемо закључити на основу вредности индекса старења. За последњих 40 година, становништво овог моравског села је прекорачило праг демограф-

ског старења и доспело у категорију најдубље демографске старости.

Табела 4. – Становништво по великим старосним групама и индексу старења од

1961. до 2002. године

Година пописа 0–19 20–39 40–59 60+ Индекс старења

1961.

1971.

1981. 1991.

2002.

453

354

323 325

259

571

425

445 405

318

335

477

506 374

401

189

251

278 428

408

0,42

0,71

0,86 1,32

1,58


Носилац могућег демографског оживљавања краја и будућег при-

вредног развоја је становништво старосне групе до 19 година. Управо ова

група бележи највећи процентуални пад од 29,3% (1961) на 18,7% (2002), са тенденцијом даљег пада. Док је учешће младих старосних група време-

ном све мање, удео лица старијих од 60 година је у сталном порасту.

Године 1961. удео ове старосне групе у укупном становништву износио је 12,2%, а 2002. године 29,4%.

Старосна група од 20 до 59 година обухвата највећи део привредно

активног становништва. У посматраном периоду, процентуално учешће

ове групе становника у укупној популацији кретало се од 58,5% 1961. го-

дине, до 51,8% (2002). На основу ових података могли бисмо да кажемо да

је структура радног контигента становништва повољна, али то неће бити тако кроз 10 до 20 година, када ће се у најпродуктивнијем животном добу

наћи садашње млађе старосне групе, које су заступљене са мање од 20% у

укупном становништву. Док је учешће младих старосних група временом све мање, удео

старијих лица је у сталном пораст. Село се демографски празни, а старосна

структура постаје све неповољнија. Висок индекс старења, ниска стопа на-талитета, висока стопа морталитета и негативан природан прираштај пред-

стављају озбиљне демографске процесе који последњих деценија доводе у

питање демографски и привредни развој Беле Воде и окружења.

Структура становништва по активности

Промене у старосној структури насеља Бела Вода у великој мери су утицале на структуру активног становништва. Анализа података у пери-

оду од 1953. до 2002. године указује на следеће тенденције: смањење удела

активног и издржаваног становништва, а повећање броја лица са личним


____________

213

приходима. За последњих педесет година, удео укупног активног станов-

ништва опао је за 5,3%, а издржаваног за 5,5%. Број лица са личним прихо-дима је у порасту због пензионисања запослених радника и досељавања

пензионера из других крајева у родно место. Ова група је у посматраном

периоду остварила највећи пораст од 9,8%. Табела 5. – Структура становништва према активности од 1953. до 2002. године

Година

пописа

Укупно

Активно

%

Издржавано

% Лица са личним

приходима

%

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

1.609

1.548

1.512

1.558

1.546

1.387

950

839

860

873

697

743

59,0

54,2

56,9

58,0

46,9

53,7

651

697

644

604

715

472

40,5

45,0

42,6

40,2

48,2

34,0

8

12

8

27

73

170

0,5

0,8

0,5

1,7

4,9

12,3


Од 1953. до 1981. године највећи део активног становништва бавио

се пољопривредом као основном делатношћу. Удео активног пољопри-

вредног становништва опада од 85,9%, колико је било 1981. године, 60,8% (2002). Резултати пописа из 2002. године показују да се све већи број ста-

новника Беле Воде опредељује за непољопривредне делатности, у првом

реду за прерађивачку индустрију, трговину и занатство.

Табела 6. – Активно пољопривредно становништво у односу на укупно активно у

периоду 1953–2002. година

Година Укупно пољопр. Активно Активно пољопр. %

1953. 1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

1.502 1.402

1.400

1.175

776

692

950 839

860

873

697

743

879 769

808

750

433

452

92,5 91,7

93,9

85,9

62,0

60,8


Пољопривредно становништво

Поред депопулације, Бела Вода је оптерећена и процесом деагра-ризације. У периоду од 1953. до 1971. године пољопривредно становни-

штво је чинило у просеку 92,2% укупног становништва. Од 1971. године у

Белој Води се бележи константан пад пољопривредног становништва, које је 2002. чинило 49,9% укупног броја становника. Велики узрок томе је ло-

ша економска политика и немогућност остваривања прихода од пољопри-

вредне производње.


____________

214

Табела 7. – Пољопривредно становништво у периоду од 1953–2002. године

Година пописа Укупно становника Пољопривредно становништво %

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

1.609

1.548

1.512

1.558

1.546

1.387

1.502

1.402

1.400

1.175

776

692

93,3

90,6

92,6

75,4

50,2

49,9


Највећи пад броја пољопривредног становништва забележен је у

последњих петнаест година. Није могуће једноставно објаснити овај про-

цес, јер овај период не карактерише интензиван економски развој околних

градова (Крушевац, Трстеник), што би условило веће кретање радне снаге

из села у град. То је период када долази до стагнације економског развоја,

затварања индустријских постројења која су запошљавала највећи део не-

пољопривредног становништва. У овом периоду се могло очекивати ожи-вљавање пољопривредне производње, али до тога није дошло. Велики број

радника је остао без посла, али и даље своју егзистенцију не везују за по-

љопривредну производњу. Један од узрока повећања необрађених пољопривредних површина

је свакако процес старења популације у Белој Води и пораст броја старач-

ких домаћинстава. На основу садашњег стања старосне структуре и при-

родног кретања становништва не можемо ускоро очекивати решавање овог

демографског проблема.

Закључак

Бела Вода је на почетку XXI века суочена са озбиљним демограф-ским проблемима који су последица дугогодишњег економског и социјал-

ног развоја целог краја. Основни проблем је недовољно обнављање ста-

новништва, из чега произилазе и остали негативни процеси. Село Бела Во-да је веома остарило за последњих 50 година, што ће убудуће у великој ме-

ри утицати на репродукцију становништва, али и на смањење радноактив-

ног становништва. Изражена је и појава смањења броја младог становни-штва (0–19 година), које је носилац будуће репродукције. У последњих де-

сет година, позитивни природни прираштај је забележен само 1995. и 1998.

Најнижа стопа природног прираштаја забележена је 2005. -18,1‰, што

указује да се негативни демографски процеси са краја XX века настављају

и на почетку XXI века. Процес депопулације довео је до појаве великог

броја старачких домаћинстава, а тиме и до повећања површина необрађе-

ног земљишта и деаграризације. Укупно учешће пољопривредног станов-

ништва сведено је на 50%. Један од начина макар делимичне ревитализа-


____________

215

ције села је побољшање услова живота. То се може остварити једино аде-

кватним односом државе према пољопривреди, чиме би сеоско становни-штво могло себи да обезбеди егзистенцију и одређени економски стандард.

Бела Вода се од осталих села овог краја издваја својим изузетним

природним и културним богатством. Извори минералне воде, богат кул-турни садржај и повољан географски положај само су део огромних потен-

цијала овог моравског села. Адекватном политиком могао би да се развије

туризам на селу, бањско лечилиште, какво је постојало половином XIX ве-

ка, као и центар културно-манифестационог туризма крушевачког краја,

што су прави путеви могућег економског и демографског оживљавања села.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

Група аутора: Балнеоклиматолошки и туристички потенцијали Беле Воде, Бе-

ла Вода, 1990.

Група аутора: Културна баштина Беле Воде; валоризација, заштита И презента-

ција, Багдала, Крушевац, 1993.

Збирка тефтера срез Темнићки, округ Јагодински 1825. и 1863. године, Архив Ср-

бије, Министарство финансија, Београд.

Јојић Р.: Демографија, Универзитет у Приштини, Приштина, 1995.

Лазаревић В.: Летопис школе беловодске, Бела Вода, 1989.

Лазаревић В.: Знамења Беле Воде, Бела Вода, 1997.

Марјановић А.: Становништво крушевачког краја, Крушевац, 1982.

Милојевић Ж. Б.: Долина Западне Мораве, Мораче и Треске, Посебна издања

СГД, св. 26, Београд, 1948.

Ранчић М.: Статистика становништва, Виша школа за примењену информатику

и статистику, Београд, 1980.

Савић О.: Крушевац и његова утицајна сфера, Географски институт Јован Цви-

јић, посебна издања, књ. 21, Београд, 1969.

Статистички годишњак општине Крушевац 1986. године

Пописи становништва од 1948–2002, Републички завод за статистику, Београд.

Истраживања на терену

Ljiljana Dimitrijević

Aleksandar Radivojević

BELA VODA – MODERN DEMOGRAPHIC PROCESES AND PROBLEMS

Summary

At the beginning of the 21st century, Bela Voda is facing serious demographic problems

as a consequence of long-term economic and social development of the entire

municipality. The main problem is the poor renewal of the population, which causes

other negative processes. Bela Voda village got very old in the last 50 years, which will

have great effect on the reproduction of the population, and on decreasing of active


____________

216

population. The process of young population (0–19) reduction, as a bearer of the future

reproduction, is evident. In the last ten years, positive natural increase is recorded only

in 1995 and 1998. The lowest natural increase rate was recorded in 2005 – 18.1

indicating that the negative demographic processes from the late 20th century continue in

the 21st century. The process of depopulation results in a large number of old

households, and according to that, in even larger areas of waste land and deagrarisation.

The total participation of agricultural population decreased to 50%. One of the ways to

achieve at least partial village revitalization is improvement of the quality of life.

Bela Voda stands out of the other villages from this region with its natural and culture

resources. Mineral water springs, rich cultural contents and promising geographic

position are just part of the huge potential of this village. By adequate policy

agritourism could be developed, and thermal health resorts, as there was one in the 19th

century, and a center of cultural tourism of the Krusevac region.


____________

217

УДК 314(470)”199/...”

911.3:314(470)”199/...” Прегледни чланак Review article

Зубаревич Наталья Васильевна

Сафронов Сергей Геннадьевич

ДЕМОГРАФИЧЕСКОЕ ПРОСТРАНСТВО РОССИИ

Извод: У раду су приказане разлике демографских процеса у регионима Русије,

условљене економским и социјалним факторима, особеностима насеља. Ситуација

у регионима је толико различита, да се чак најважнији демографски проблеми Ру-

сије – депопулација, јако ниска очекиваност трајања живота, јако старење станов-

ништва – не испољавају свуда. Процеси модернизације репродуктивног понашања

се одвијају различитим темпом: у највећим агломерацијама формира се сличан за-

падноевропском модел ”одложених рађања” због приоритета каријере за жене, а у

неким слабо развијеним републикама одржава се традиционално висок наталитет.

Ипак општи тренд у репродукцији становништва је постепено смањивање регио-

налних разлика. Насупрот томе, миграциони процеси XXI века се поларизују: зоне

миграционог прилива локализују се у малобројним економски привлачним градо-

вима и регионима, а све већи део територије земље губи становништво у миграци-

оној размени. Услед тога демографски простор Русије у прелазном периоду је по-

стао више мозаичан.

Кључне речи: Русија, демографија, депопулација, наталитет, морталитет, мигра-

ције, радни ресурси

Резюме: В статье показаны различия демографических процессов в регионах

России, обусловленные экономическими и социальными факторами,

особенностями расселения. Ситуация в регионах настолько различна, что даже

важнейшие для России демографические проблемы – депопуляции, сверхнизкой

ожидаемой продолжительности жизни, сильного постарения населения –

проявляются не везде. Процессы модернизации репродуктивного поведения идут

с разной скоростью: в крупнейших агломерациях формируется схожая с

западноевропейской модель ”отложенных рождений” из-за приоритета карьеры

для женщин, а в некоторых слаборазвитых республиках сохраняется традиционная

многодетность. Однако общий тренд в воспроизводстве населения – постепенное

сокращение региональных различий. Наоборот, миграционные процессы XXI века

поляризуются: зоны миграционного притока локализуются в немногочисленных

экономически привлекательных городах и регионах, а все большая часть

территория страны теряет население в миграционном обмене. В результате

демографическое пространство России в переходный период стало более

мозаичным.

Ключевые слова: Россия, демография, депопуляция, наталитет, морталитет,

миграции

Зубаревич Наталья Васильевна, Сафронов Сергей Геннадьевич

____________

218

Россия как многонациональная страна с огромной территорией

внутренне неоднородна. В ее составе 89 регионов с разным уровнем экономического и социального развития. Дифференциация обусловлена

неравномерным территориальным распределением населения и

природных ресурсов, сильными центро-периферийными неравенствами. Экономические различия между самыми богатыми и бедными регионами

достигают 26 раз (по валовому региональному продукту на душу

населения). Неравенство в уровне жизни можно проиллюстрировать

одним примером – на долю Москвы приходится 7% населения страны и

20% всех денежных доходов россиян. Рост неравенства регионов стал

устойчивой тенденцией переходного периода.

Современная экономическая ситуация неизбежно влияет на

социально-демографические процессы в регионах, но это далеко не

единственный фактор. Демографические процессы зависят и от более

долговременных факторов – времени начала и скорости демографического перехода, уровня урбанизации регионов, особенностей социальной

структуры и образа жизни их населения и т.д. В результате

демографическое пространство России очень разнородно, и средние

показатели всей страны не отражают существующего многообразия.

Насколько велики региональные демографические контрасты и

как они изменялись в 2000-х годах? Какие демографические проблемы

обостряются, а какие удается смягчать? Попробуем выделить основные

демографические тенденции в регионах России.

1. Усиление депопуляции и ее распространение почти на всю страну

По темпам депопуляции Россия сравнима только с Украиной, обе страны за счет естественной убыли теряют свыше 0,6% населения

ежегодно. Но если на Украине внутренние различия демографической

ситуации не так велики, то в России они остаются значительными из-за разного времени начала демографического перехода в центральной части

страны и на ее периферии, особенно в слаборазвитых республиках с

низкой долей русского населения.

Переход к простому, а затем и к суженному воспроизводству в

России начался в наиболее индустриальных и урбанизированных районах -

в Европейском Центре и на Северо-Западе, т.е. в зонах влияния Москвы и Петербурга. Отсюда демографический переход рапространялся на север,

на восток и на юг. Быстрее переходили к новому типу воспроизводства

населения более урбанизированные районы, медленнее – более аграрные, особенно мусульманские.

К 2005 г. региональные различия общего коэффициента

рождаемости были уже не так велики: от 8–9 промилле в Москве и С.-


____________

219

Петербурге, регионах Европейского Центра и Северо-Запада до 14–16

промилле в слаборазвитых республиках Северного Кавказа (Дагестан, Ингушетия) и до 17–19 в республиках Сибири (Алтай, Тыва, Якутия). По

сравнению со второй половиной ХХ века различия в рождаемости

постепенно сглаживаются. Общий коэффициент смертности различается в большем

диапазоне, но с ”обратной” географией – от 20–24 промилле в областях

Центральной России до 4–7 на Кавказе и в некоторых восточных регионах.

Различия зависят от возрастной структуры населения, поэтому

максимальные показатели смертности имеют постаревшие области Центра

и Северо-Запада, а самые низкие – республики и автономные округа

Сибири с молодой возрастной структурой.

В последние десятилетия зона естественной убыли населения

непрерывно расширялась: в 1990 г. она охватывала только наиболее

постаревший Центр и Северо-Запад, а к 2005 г. распространилась на подавляющую часть территории страны – смертность выше рождаемости в

75 регионах из 89 (рис. 1). Самая большая естественная убыль – в областях

Центра и Северо-Запада (минус 14–16 промилле). Естественный прирост

сохранился только в некоторых республиках Северного Кавказа и Сибири,

а также на Крайнем Севере. В республиках положительный естественный

прирост связан с незавершенностью демографического перехода и более

высокой рождаемостью, а в Крайнем Севере – с более молодой возрастной

структурой населения. Краткосрочное улучшение демографических

показателей наблюдалось в начале 2000-х годов. Демографы связывали его как с влиянием демографической ”волны”, так и с реализацией

отложенных рождений. С 2005 г. вновь возобладала тенденция ухудшения

показателей рождаемости и смертности. Наряду с расширением зоны естественной убыли постепенно

выравниваются значения суммарного коэффициента рождаемости.

Региональные различия были максимальными в 1960-е годы, когда районы Центра и Северо-Запада уже завершили демографический переход и

перешли к одно-двухдетной семье, а в республиках Северного Кавказа и

Сибири он еще был в самом разгаре. В конце 1960-х годов суммарный

коэффициент рождаемости был минимальным в Москве (1,4 ребенка на

одну женщину), Московской и Ленинградской областях (1,5–1,7), а

максимальным – в республиках (4,2–4,9). За три десятилетия география не изменилась, но различия заметно сократились: к началу ХХI века

минимум по-прежнему имели Европейский Центр и Северо-Запад (около 1

ребенка на женщину), а максимум – некоторые республики Северного Кавказа (2,1–2,3) и юга Сибири (1,9).

За 2000–2004 г. суммарный коэффициент рождаемости немного

вырос в целом по стране (с 1,2 до 1,3) и во всех регионах. При этом более


____________

220

Рис. 1. – Коэффициент естественного прирост населения в регионах России

заметно увеличились показатели рождаемости у матерей в возрастах 25–29

лет и 30–39 лет. По данным демографа С.В. Захарова1, этот рост

произошел в основном за счет ”отложенных” рождений, реализованных в

период экономического подъема и некоторой социальной стабилизации.

Такой рост вряд ли можно cчитать устойчивым. Только республика Чечня

еще некоторе время будет сохранять высокий суммарный коээфициент

рождаемости (2,9 в 2004 г.), это следствие послевоенного компенсационного роста показателей воспроизводства.

2. Рост внебрачной рождаемости в депрессивных территориях

и откладывание рождений в крупнейших городах

Демографические показатели стали индикаторами социальных

изменений, как позитивных, так и негативных. Один из таких индикаторов

– внебрачная рождаемость. В деградирующей сельской местности Северо-

1 Население России в 2002 г. Десятый ежегодный демографический доклад /Под

оед. А. Г. Вишневского. – М.: ИНХП РАН, 2004 г.


____________

221

Запада и Урала доля внебрачных рождений составляет 35–40%, а в одном

из наименее развитых автономных округов – 62%. Высокая внебрачная рождаемость характерна также для депрессивных промышленных городов

и поселков Урала, Восточной Сибири и Дальнего Востока, не имеющих

развитой социокультурной городской среды. Уровень внебрачной рождаемости среди городского населения некоторых восточных областей

превышает 40%. Рост внебрачных рождений в этих регионах не имеет

ничего общего с распространением неформальных брачных союзов в

развитых странах, где они обусловлены трансформацией института семьи

и повышением экономической самостоятельности женщин. В

депрессивных российских городах и селах в основном рожают вне брака

женщины из низкостатусных групп населения, живущие в бедности, что в

перспективе приводит к воспроизводству маргинальных форм поведения

их детьми.

Еще один социальный индикатор – возраст матери при рождении ребенка. В России начинает проявляться характерное для

развитых стран откладывание рождения детей на более поздний срок в

связи с приоритетностью профессионально-карьерного роста для женщин

с высоким уровнем образования. Как и любая инновация, этот процесс

начинается с крупнейших городов. В Москве и С.-Петербурге сдвиг

рождений в сторону более старших возрастов начался в первой половине

1990-х годов. В 2000 г. в этих городах показатели рождаемости для двух

возрастных групп матерей (20–24 и 25–29 лет) были уже практически

равны, хотя в среднем российские женщины в возрастах 25–29 лет рожали детей на четверть реже (72%), чем в возрастах 20–24 лет. Москва

опережала среднероссийский показатель рождаемости в возрастах 25–29

лет (83 и 69 детей на 1000 женщин сответственно). Тенденция сдвига рождений в более старшие возраста быстрее всего закрепляется в Москве,

т.к. в других крупных городах еще не сложились экономические условия,

обеспечивающие большой выбор высокооплачиваемых рабочих мест, поэтому приоритет карьеры для женщин еще не стал массовым.

В республиках Северного Кавказа структура рождений по

возрасту матери также смещена в сторону более старших возрастов, но по

другой причине – сохраняющейся многодетности. Однако динамика

рождений в возрастах 25–29 лет, в отличие от остальной России, была в

основном отрицательной (80–90% к уровню 1994 года в расчете на 1000 женщин), что говорит о тенденции сокращения многодетности.

Одновременно по всей стране начала снижаться рождаемость у

юных матерей. В Москве уже в первой половине 1990-х годов раннее материнство в возрастах 15–19 лет было более редким, чем в стране в

целом. В последние годы сокращение ранней рождаемости быстрее всего

идет в регионах с крупными городским агломерациями, в них уже широко


____________

222

распространилось планирование семьи даже в низкостатусных и

низкодоходных группах населения. В республиках Северного Кавказа и юга Сибири, не завершивших демографический переход, рождаемость у

юных матерей сокращается медленней.

3. Нерешенные проблемы низкого долголетия и

мужской сверхсмертности

В России широко распространено мнение, что негативные

демографические тенденции есть следствие экономического кризиса 1990-

х годов. Однако снижение ожидаемой продолжительности жизни

началось в относительно благополучные 1960–1970-е годы. Рост уровня

смертности взрослых продолжается уже почти 40 лет: к 2003 г. ожидаемая

продолжительность жизни в возрасте 15 лет снизилась по сравнению с

1965 г. у мужчин на 7,6 года, у женщин – на 2,8 года.2

Основной вклад в рост смертности вносят болезни системы

кровообращения, а для мужчин в трудоспособных возрастах – внешние

причины (несчастные случаи, отравления, травмы, убийства и др.).

Негативное влияние экономического кризиса нельзя исключить, но

детальный анализ показывает, что рост смертности в начале 1990-х годов

во многом стал компенсаций ее сокращения в период антиалкогольной

кампании конца 1980-х годов.3 Во второй половине 1990-х годов

региональные показатели ожидаемой продолжительности жизни

вернулись к средним за предшествующие десятилетия. Однако в первые пять лет экономического роста (с 1999 по 2003

г.) ожидаемая продолжительность жизни в подавляющем большинстве

регионов России вновь снижалась, и только с 2004 г. начался медленный рост. Гистограмма распределения регионов все еще слабо отличается от

худшего по показателям долголетия 1994 г. (рис. 2). Таким образом,

восстановительный экономический рост не привел к существенным изменениям условий и образа жизни российского населения.

Россия отличается огромной разницей в ожидаемой

продолжительности жизни мужчин и женщин: в среднем по стране

женщины живут на 13 лет дольше, а в некоторых регионах – на 15–16 лет.

Резкие гендерные различия обусловлены мужской сверхсмертностью в

трудоспособных возрастах, прежде всего от внешних причин, и острота этой проблемы не снижается.

2 Расчеты демографа Е.М. Андреева. Источник: Социальный атлас российских

регионов. www.socpol.ru 3 Андреев Е.М. Возможные причины колебаний продолжительности жизни в

России в 90-е годы. / Вопросы статистики. 2002, № 11.


____________

223

0

5

10

15

20

25

30

35

40

45

менее

60

60-61 62-63 64-65 66-67 68-69 более

70

ожидаемая продолжительность жизни, лет

чи

сл

о р

еги

оно

в1990

1994

1998

2001

2003

2004

Рис. 2. – Распределение регионов РФ по ожидаемой продолжительности жизни

Региональная дифференциации ожидаемой продолжительности

жизни обусловлена тремя важнейшими факторами. Первый –

климатические условия, ими определяется сокращение ожидаемой

продолжительности жизни в направлении с юго-запада, наиболее

комфортного для жизни, на северо-восток с экстремальным климатом. Поскольку на севере и востоке доминирует сырьевая экономика и больше

мужчин занято в добывающих отраслях, неблагоприятный климат влияет

на их здоровье сильнее. Второй фактор – распространенность асоциальных явлений, прежде всего алкоголизма: в мусульманских республиках

Северного Кавказа алкоголизм распространен меньше и поэтому

ожидаемая продолжительность жизни мужчин наиболее высока. Третьим

фактором является модернизирующее воздействие более высоких доходов

и образования: в Москве ожидаемая продолжительность жизни мужчин на

6–10 лет больше, чем в соседних областях Центральной России, а в

”богатых” северных нефтегазовых автономных округах Тюменской области – на 3–7 лет больше. При суммарном негативном воздействии

этих факторов формируются обширные зоны самой низкой ожидаемой

продолжительности жизни – это юг Восточной Сибири и многие депопулирующие области Центра и Северо-Запада. В них ожидаемая


____________

224

продолжительность жизни мужчин не превышает 54–55 лет, а в сельской

местности – 51–53 лет. Сверхнизкие показатели (46–51 лет для мужчин и 62 лет для женщин) имеют слаборазвитые восточные регионы (республика

Тыва и Корякский автономный округ) с максимальной алкоголизацией и

социальной деградацией населения. В годы экономического роста различия усилились, это

показывает динамика ожидаемой продолжительности жизни в регионах,

измеренная с помощью перцентилей (границ 5% регионов с худшими и

лучшими значениями) (рис. 3). ”Богатые” регионы вкладывают все больше

финансовых ресурсов в здравоохранение, в них меняется и отношение

населения к своему здоровью, т.к. приходится бороться за лучшие рабочие

места на рынке труда. В Москве ожидаемая продолжительность жизни

населения достигла 71 лет (в среднем по стране – 65 лет), а в основных

регионах добычи нефти и газа (автономные округа Тюменской области)

приближается к 69 годам, хотя это Сибирь с неблагоприятным климатом. В большинстве регионов качество населения заметно ниже, на рынке

труда все еще мало привлекательных рабочих мест с высокой оплатой

труда, поэтому отношение к собственному здоровью не меняется. Худшие

региональные показатели по-прежнему обусловлены распространенностью

асоциального образа жизни (алкоголизации) и неблагоприятным климатом.

Рис. 3. – Граница значений ожидаемой продолжительности жизни в 5% регионов

с худшими и с лучшими показателями (невзвешенными и взвешенными на

численность населения)

50

55

60

65

70

75

1995 1996 1997 1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004

ож

ид

аем

ая

пр

ол

ол

жи

тел

ьн

ость

жи

зни

, л

ет

граница 5%

худших,

взвешенные

показателиграница 5%

худших,

невзвешенные

показателив среднем по

РФ

граница 5%

лучших,



лучших,


показатели


____________

225

Проведенный анализ заставляет очень осторожно оценивать

перспективы снижения уровня смертности в России. Слишком много проблем накопилось сегодня в российской смертности и слишком мало

делается пока для их решения. Об этом, в частности, свидетельствуют и

сильные региональные различия в ожидаемой продолжительности жизни.

4. Устойчивое снижение младенческой и детской смертности

Снижение младенческой смертности началось после 1994 г.,

когда до подъема экономики было еще далеко. С середины 1990-х годов

распределение регионов по уровню младенческой смертности устойчиво

сдвигается в сторону более низких значений (рис. 4). Этот индикатор показывает важную особенность социальных трансформаций в Россиии –

устойчивое улучшение достигается в том случае, если начавшиеся

изменения поведения населения дополняются усилиями государства. Сокращение рождаемости в кризисные 1990-е годы было связано с более

осознанным планированием семьи. Это привело к снижению нагрузки на

роддома, что позволило уделять больше внимания роженицам. В последние годы государство стало вкладывать больше средств в

диагностику и родовспоможение. В результате совпадение интересов

граждан и государства дало мультипликативный эффект снижения

младенческой смертности, но при этом экономический рост оказался не

начальным ”толчком”, а поддерживающим фактором.

Рис. 4. – Распределение регионов по уровню младенческой смертности

0

10

20

30

40

50

60

70

менее 10 10-14,9 15-19,9 20-29,9 30 и более

младенческая смертность на 1000 родившихся

чи

сл

о р

еги

он

ов

1998

1999

2000

2001

2002

2003

2004

2005


____________

226

0

5

10

15

20

25

30

35

1998 1999 2000 2001 2002 2003 2004 2005

граница 5%

лучших,



лучших,


показателисреднее по РФ

граница 5%

худших,



худших,


показатели

Рис. 5. – Граница значений младенческой смертности в 5% регионов с худшими и

с лучшими показателями (невзвешенными и взвешенными на численность

населения)

Модернизация прокреативного поведения населения и рост

расходов государства на охрану здоровья детей и матерей позволили

снизить региональные различия в младенческой смертности за годы экономического роста. Это показывают перцентили (границы 5% регионов

с лучшими и худшими показателями) (рис. 5). В последние годы быстрее

всего улучшалась ситуация в наиболее проблемных регионах. Однако дальнейшее улучшение показателей регионов-лидеров вряд ли возможно,

поскольку все имеющиеся ресурсы снижения младенческой смертности в

них уже используются. Для более существенного снижения младенческой

и материнской смертности в регионах России требует качественно иной

уровень развития здравоохранения, а также изменение образа жизни

многих российских семей.

5. Новые векторы миграций в регионах: от стрессовых к экономическим

Миграции в России почти весь ХХ век имели центробежный

характер: районами выхода мигрантов были области Центральной России,

а основным направлением было заселение Сибири и Дальнего Востока. В

советское время быстрее всего росло население Крайнего Севера. С 1960-х годов темпы заселения восточных районов снизились, увеличилась доля


____________

227

миграций в крупнейшие городские агломерации (Москву и Московскую

область, Ленинград и Ленинградскую область). В 1990-е годы тенденции миграций резко изменились. Во-

первых, начался отток населения из северных и восточных регионов

страны. За 1990–2000 г. Дальний Восток потерял за счет миграций около 900 тыс. человек (более 11% населения), Европейский Север – более 300

тыс. чел. (5%), Восточная Сибирь – около 200 тыс. чел. Только Западная

Сибирь сохраняла в 1990-е годы положительное сальдо миграций за счет

притока русских переселенцев из Казахстана и Средней Азии.

Для жителей Севера миграция в более обжитые районы России

стала одним из основных способов выживания в кризисных условиях.

Уезжают в основном трудоспособные жители и семьи с небольшим

числом детей, т.е. наиболее конкурентоспособная часть населения. Это

видно при сравнении возрастных структур населения Севера и

покидающих его мигрантов: в северных регионах доля трудоспособного населения в 2000 г. составляла 61–69%, а среди выезжавших мигрантов -

73%, доля детей – соответственно 20–27 и 17%. В советское время

миграция уходящих на пенсию была одним из основных потоков среди

покидающих Север, но в конце 1990-х годов доля мигрантов от 50 лет и

старше сократилась до 14–15%. Однако ситуация постепенно

нормализуется – в начале 2000-х годов эта доля выросла до 17–19%.

Во-вторых, с середины 1990-х г. растут трудовые миграции в

Москву с ее огромным рынком труда. В столице работают многие жители

соседних регионов Центра, растет трудовая миграция из республик Северного Кавказа, в основном мужчин молодых и средних возрастов.

Жители Кавказа едут не только в Москву, но и в крупные города

Центральной России, нефтегазодобывающие районы Севера. Оценить объемы трудовых миграций сложно, так как подавляющее большинство

мигрантов трудоустраивается в неформальном секторе экономики и

далеко не полностью учитывается при регистрации.4

В третьих, распад СССР усилили отток русскоязычного

населения из бывших союзных республик. Пик миграций пришелся на

1994 г., когда миграционный прирост в России составил более 900 тыс.

человек. Районами массового притока мигрантов стали южные и

центральные регионы Росссии. К концу 1990-х годов волна стрессовых

миграций из стран СНГ уменьшилась, миграционный прирост в 2003–2005 годах снизился до 40–100 тыс. человек.

Под влиянием внутренних и внешних миграций Россия в 1990-е

годы разделилась на две зоны – миграционной убыли и прироста, граница

4 Н. Мкртчан. Из России в Россию: откуда и куда едут внутренние мигранты.

www.demoscope.ru


____________

228

между которыми проходила по северной границе наиболее заселенной

территории (рис. 6). Почти все регионы к северу и востоку от этой границы теряли население, за исключением ”богатых”

нефтегазодобывающих автономных округов Западной Сибири. В зоне

миграционного прироста максимальными показателями выделялось южное пограничье, куда шел основной миграционный приток из стран СНГ.

Миграции 1990-х годов носили в основном стрессовый характер

– население перемещалось из зон конфликтов в России и в странах СНГ и

оседало в приграничных регионах или в сельской местности с более

дешевым жильем. Только миграционный приток в Москву и в ведущие

нефтегазодобывающие регионы, а также отток из восточных регионов

России были вызваны экономическими факторами.

Рис. 6. – Среднегодовая чистая миграция в регионах России в 1993–2000 г. и

2001– 2005 г.

После завершения периода стрессовых миграций зона притока

значительно сократилась. Направления миграций 2001–2005 годов более

тесно связаны с уровнем экономического развития регионов и центро-

периферийными различиями. Во-первых, восстановился миграционный


____________

229

отток из периферийных регионов Центральной России с более низким

уровнем жизни. В остальных областях, за исключением крупнейших агломераций и нескольких регионов с более привлекательным

местоположением, миграционный прирост сократился до минимума и

скоро сменится оттоком. Во-вторых, перестали притягивать мигрантов южные регионы Западной Сибири, после завершения миграций из

Казахстана здесь восстанавливается зона оттока, как и в советское время.

В-третьих, усилился миграционный отток из слаборазвитых республик

Северного Кавказа, их молодое население все активней переселяется в

другие регионы страны. В-четвертых, на севере и востоке России

миграционный отток сохранился, но интенсивность его заметно снизилась.

Кроме того, с 2005 г. началась миграционная убыль из ”богатых”

нефтегазодобывающих округов. Она связана с проблемами занятости:

численность молодого трудоспособного населения в этих регионах растет,

однако предложение новых рабочих мест ограничено – нефтегазодобывающие отрасли нетрудоемки, а в других секторах

экономики новых рабочих мест создается мало; в результате усиливается

напряженность на рынке труда и миграционный отток населения.

В период экономического роста российские миграции стали

более четким индикатором социально-экономической привлекательности

того или иного региона. Выбор мигрантов все более тесно коррелирует с

такими объективными критериями как уровень дохода в регионе,

стоимость жизни, состояние рынка труда и качество социальной среды.

Это означает, что приток мигрантов будет все сильнее концентрироваться в наиболее экономически развитых агломерациях и регионах, а таких в

России очень немного.

6. Современные миграции не компенсируют естественную убыль

населения и еще более поляризуют демографическую ситуацию в

регионах

В середине 1990-х годов миграции перекрывали естественную

убыль почти во всех регионах к югу от Москвы. В 2005 г. вклад миграций

и естественного прироста (убыли) в изменение численности населения

регионов выглядит иначе (рис. 7). Миграционный приток снизился по

сравнению с 1990-ми годами и вклад миграций стал минимальным. Только в Москве и Московской области сохранился значительный миграционный

прирост, почти полностью компенсирующий естественную убыль. Во

второй крупнейшей агломерации страны ситуация намного хуже: в С.-Петербурге вклад миграций малозаметен, а в Ленинградской области

компенсирует только половину естественной убыли. В 40% регионов

России (36 из 89) сильная естественная убыль дополняется миграционным


____________

230

оттоком, большая часть таких регионов расположена в Европейской части

страны. Только в трех нефтегазодобывающих регионах, расположенных на Севере, положительный естественный прирост до 2005 г. дополнялся

миграционным.

При сохранении высоких темпов экономического роста

большинство регионов страны в ближайшие годы столкнется с растущим дефицитом рабочих рук, и только отдельные, наиболее привлекательные

территории смогут решить эту проблему с помощью мигрантов.

Прогнозные расчеты Ж.А. Зайончковской5 показывают, что в ближайшем

будущем значительную миграционную ”подпитку” будет получать только

столичная агломерация, на остальные регионы страны демографических

ресурсов страны не хватит. В России разрабатываются планы широкого привлечения

мигрантов из стран СНГ для расселения в наиболее депопулирующих

регионах – от центральных до восточных. Заселить новых мигрантов в слаборазвитые и проблемные регионы, может быть, и получится, если

оплачивать их переезд. Но удержать в таких регионах – вряд ли. Как было

показано выше, российские миграции уже приобрели экономический

характер. Это означает, что и новые мигранты довольно быстро

переместятся в крупнейшие агломерации с самым емким рынком труда и

более высокими заработками.

5 Население России в 2002 г. Десятый ежегодный демографический доклад /Под

оед. А. Г. Вишневского. – М.: ИНХП РАН, 2004 г.


____________

231

6. Постарение населения и обострение дефицита трудовых

ресурсов в ближайшие годы

Процесс старения отражается в изменениях возрастной структуры

населения России: за 1959–2004 г. доля населения старше трудоспособного возраста (мужчины 60 лет и старше, женщины 55 лет и

старше) выросла с 11,7 до 20,3%, а доля детей до 16 лет уменьшилась с

30,0 до 16,8%. Особенно сильно постарело население регионов с более

ранним началом демографического перехода и с многолетним

миграционным оттоком. Максимальна доля пожилого населения в

регионах Центральной России и Северо-Запада (23–26%). Население

Москвы также продолжает стареть, однако мощный приток более молодых

мигрантов смягчил эту неблагоприятную тенденцию, поэтому доля

населения старше трудоспособного возраста в столице ниже (22,0%).

В сельской местности Европейского Центра и Северо-Запада постарение началось намного раньше, чем в городах, оно ускорено

длительным миграционным оттоком. К 2002 г. (год последней переписи

населения) почти треть сельских жителей были пенсионерами, деревни

стали ”домом престарелых”. Особенно сильно деформирована возрастная

структура сельских женщин: 36–44% из них в пенсионном возрасте.

Различия возрастной структуры городского и сельского населения

Центральной России пока еще значительны, но со временем они будут

сглаживаться, и городам также грозит участь стать ”домом престарелых”.

Минимальная доля пожилых сохраняется в районах Крайнего Севера, откуда пенсионеры уезжают. Однако в начале российских реформ

инфляция ”съела” сбережения северян, и отток пенсионеров уменьшился.

Это привело к заметному росту доли населения старше трудоспособного возраста – с 2–3% до 5–7% за 1990–2004 годы. Хотя эта доля невелика на

фоне остальных регионов, положение северных пенсионеров намного

хуже – до 2005 г. средний размер пенсии почти во всех северных регионах был ниже прожиточного минимума. Пониженная доля пожилого

населения характерна и для республик Северного Кавказа и юга Сибири с

незавершенным демографическим переходом.

Доля детей минимальна в Москве и С.-Петербурге (13%), а также в

наиболее постаревших областях Центральной России (14–16%). Самой

высокой долей детей отличаются республиках Северного Кавказа и юга Сибири (30–35%), но она постепенно снижается. В этих же республиках

возрастная структура сельского населения моложе, чем городского, из-за

более высокой рождаемости на селе. Региональные различия в возрастной структуре влияют на

занятость и миграционное поведение. В слаборазвитых республиках, не

завершивших демографический переход, на региональный рынок труда


____________

232

выходят многочисленные когорты молодого трудоспособного населения,

предложение рабочей силы резко превышает небольшой спрос. Напряженность на рынке труда очень велика, и молодежь выталкивается

за пределы своего региона. Наоборот, в сильно депопулирующих регионах

приток молодежи на рынок труда невелик, и ее трудоустройство происходит быстрее. В этих регионах уже сейчас спрос на рабочую силу,

особенно в промышленности, превышает предложение.

Постарение населения создает проблему дефицита трудовых

ресурсов, но в России она пока не так сильна из-за особенностей

возрастной пирамиды. С середины 1990-х годов в трудоспособный возраст

вошло многочисленное поколение родившихся в 1970-е годы, а на пенсию

начало выходить малочисленное поколение родившихся в годы 2-й

мировой войны. В результате во всех регионах выросла доля населения

трудоспособного возраста, это следствие ”демографической волны”, а

также спада рождаемости в 1990-е годы. В 2004 г. доля населения в трудоспособном возрасте была максимальной – более 62%. Десять лет в

России снижалась демографическая нагрузка – с 0,75 до 0,59 на одного

трудоспособного за 1995–2004 г. В ближайшие годы доля трудоспособного

населения начнет сокращаться: в пенсионный возраст входит

многочисленное поколение послевоенного ”бэби-бума” (рождений конца

1940-х – 1950-х г.), а на смену ему придет крайне малочисленное поколение

родившихся в период кризиса 1990-х. Сокращение коснется всех регионов,

и проблема дефицита трудовых ресурсов выйдет на первый план.

* * *

Проведенный анализ показывает, что демографическая ситуация в России, при всем ее региональном разнообразии, схожа с другими

странами мира по основным трендам демографического перехода,

эмансипации женщин, стрессовых и экономических миграций и др. Региональная специфика Россиии проявляется в нескольких аспектах:

– На ее территории сочетаются демографические тенденции и

развитых, и развивающихся стран из-за разного времени начала

демографического перехода, поэтому контрасты демографической

ситуации в крупнейших агломерациях и слаборазвитых республиках все

еще велики, хотя постепенно сокращаются. – Кризис 1990-х годов ускорил модернизацию прокреативного

поведения во всех регионах, расширяется планирование семьи, снизилась

рождаемость у юных матерей; однако пока только в сверхбогатой Москве произошел сдвиг рождений на более поздний возраст матери из-за

приоритета карьеры, как и в развитых странах;

– Семилетний экономический рост пока не повлиял на динамику ожидаемой продолжительности жизни в подавляющем большинстве


____________

233

регионов, барьером оказался более фундаментальный фактор

немодернизированной системы ценностей и образа жизни населения; насколько нам известно, таких сочетаний экономического роста и

негативной динамики показателей долголетия в других странах мира нет.

– В новых экономических условиях прервался многолитний тренд заселения севера и востока страны, миграционные потоки повернули

обратно – в наиболее освоенные районы Европейской России с лучшими

климатическими условиями; тем самым Россия, хотя и с многолетним

опозданием, повторяет тренд других крупных стран (Канады, США);

– Сильные центро-периферийные контрасты в развитии страны

приводят к постепенной локализации зоны миграционного притока;

современные миграции способны компенсировать естественную убыль

населения только в крупнейшей и самой развитой столичной агломерации.

Тенденции начала 2000-х годов формируют будущее

демографическое пространство России. Различия между регионами в рождаемости и смертности будут сокращаться и дальше, т.к.

демографический переход в слаборазвитых республиках завершится в

течение ближайших десятилетий. Воспроизводство населения будет

выравниваться по регионам на низком уровне (или даже сверхнизком – по

пессимистическому демографическому прогнозу). Изменившаяся картина

миграций, наоборот, все более поляризует территорию страны, формируя

локальные ареалы притока и расширяющиеся зоны миграционного оттока.

Наложение этих тенденций в перспективе приведет к весьма негативным

социальным последствиям – ”сжатию” заселенного пространства не только на востоке и севере страны, но и во многих областях Европейской

России, расположенных вне зоны притяжения крупнейших агломераций.

Зубаревич Наталија Васиљевна

Сафронов Сергеј Геннадјевич

ДЕМОГРАФСКИ ПРОСТОР РУСИЈЕ

Резиме

Извршена анализа показује, да је демографска ситуација у Русији, при

свој њеној разноликости, слична с другим земљама света по основним трендовима

демографске транзиције, еманципације жена, стресних и економских миграција и

др. Регионална специфика Русије испољава се у неколико аспеката:

– На њеној територији прожимају се демографске тенденције и развије-

них, и земаља у развоју због различитог времена почетка демографске транзиције;

зато су контрасти демографске ситуације у највећим агломерацијама и слабо раз-

вијеним републикама још увек велики, иако се постепено смањују;

– Криза 1990-их година убрзала је модернизацију прокреативног понаша-

ња у свим регионима, шири се планирање породице, смањен је наталитет код мла-


____________

234

дих мајки; ипак иако само у супербогатој Москви настао је помак рађања у касни-

ји узраст мајки због приоритета каријере, као и у развијеним земљама;

– Седмогодишњи економски раст иако није утицао на динамику очекива-

ног трајања живота у великој већини региона, као баријера се показао фундамен-

талнији фактор немодернизованог система вредности и начина живота становни-

штва; колико нам је познато, таквих веза економског раста и негативне динамике

показатеља трајања живота нема у другим земљама света;

– У новим економским условима прекинут је дугогодишњи тренд насеља-

вања севера и истока земље, миграциони токови су кренули обратним смером – у

најбоље освојене регионе Европске Русије с најбољим климатским условима; са-

мим тим Русија, иако с вишегодишњим закашњењем, понавља тренд других вели-

ких земаља (Канаде, САД);

– Јаки контрасти на релацији центар-периферија у развоју земље доводе

до постепене локализације зоне миграционог прилива; савремене миграције могу

компензирати природни губитак становништва само у највећој и најразвијенијој

агломерацији престонице;

Тенденције с почетка 2000-их година формирају будући демографски

простор Русије. Разлике између региона у наталитету и морталитету ће се и даље

смањивати, пошто ће се демографска транзиција у слабо развијеним републикама

завршити у току следећих неколико деценија. Репродукција становништва ће се

уједначити по регионима на ниском нивоу (или чак суперниском – по песими-

стичкој демографској прогнози). Промењена слика миграција, насупрот томе, све

више поларизује територију земље, формирајући локалне ареале прилива и све

шире зоне миграционог одлива. Наметање тих тенденција у перспективи ће дове-

сти до веома негативних социјалних последица – ”сажимања” насељеног простора

не само на истоку и северу земље, него и у многим областима Европске Русије,

које се налазе изван гравитационе зоне највећих агломерација.


____________

251

УДК 314.116(470)”2000/2007” 314.113(470)”2000/2007”

Прегледни чланак Review article

Драган Петровић

ДЕМОГРАФСКА СИТУАЦИЈА У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ

Извод: У раду се посматра савремена Русија од доласка председника Путина на власт, по питању суочавања са горућим друштвеним проблемом у виду ниског

природног прираштаја становништва земље. Циљ рада је руски савремени модел у борби против депопулације и могућности коришћења ових искуства за Србију. У раду ће бити коришћен метод географских наука, а у извесној мери и друштвених наука, пре свега политичких и социологије. Научни циљ рада је научна дескрип-ција и научна класификација. Друштвени циљ је упознавање стручне и шире јав-ности у Србији са напорима државе и друштва у Русији у супротстављању депо-пулацији, који би се делимично или у потпуности могли користити и у Србији.

Кључне речи: депопулација, Русија, државна интервенција, мобилизација дру-штва, председник Путин Abstract: In the paper author analyze situation in nowadays Russia, after president

Putin come to power, in regard to met with a big social problem a very low innate accretion of population. Object of this paper is Russian model of straggle of depopulation and possibilities of using these experiences in the Serbia. In the paper was using method of geographical science, and anther social sciences, most of all political and sociological. Scientifically object of the paper is scientifically description and classification of the phenomena. Social object of the paper is interdiction of with the effort of Russian society in struggle with depopulation, that can be, partly or in the hole, used in the Serbia.

Key words: depopulation, Russia, state intervention, mobilization of the society, president Putin

Савремена Русија се приближава последњој години другог мандата председника Владимира Путина. За ових готово седам година од како он заузима место водећег човека политичке номенклатуре у Кремљу дошло је до веома великих промена у овој географски најпространијој држави све-та. Најзначајнији резултати су постигнути у економској сфери, где је при-вреда у потпуности стабилизована по свим параметрима што је основна база и за многе друге успехе у различитим областима руског друштва. Ру-ска федерација се током периода транзиције суочила са великим бројем проблема у политичкој, економској и социјалној сфери. У периоду деведе-


____________

252

сетих дошло је до озбиљног процеса погоршања услова живота за бројне слојеве становништва, праћене урушавањем и нефункционисањем великог броја институција које су се старале о различитим потребама становни-штва. Елементи социјалних принадлежности државе у таквим околности-ма, су посебно били погођени неефикасношћу. Убрзано раслојавање ста-новништва земље, са изразито великим процентом осиромашеног станов-ништва је био посебан државни проблем. Држава је била та која се нашла у ситуацији да отежано обавља своје принадлежности према запосленим и социјалне принадлежности, при чему су ови други били у нарочито отежа-ној ситуацији.

Упоредо са тим негативним тенденцијама одвијао се процес ”ста-рења становништва”, односно до пораста популације која је испунила за-конску норму за одлазак у пензију (за жене више од 55 година, а за му-шкарце преко 60 година).1 У истом периоду као негативна тенденција кри-зе у друштву долази до пада наталитета и до пораста смртности, односно смањења просечног животног века становништва. После Другог светског рата у Русији долази до лаганог опадања природног прираштаја, који и да-ље остаје позитиван. Међутим крајем осамдесетих година ХХ века он се смањује на нулти подеок, да би током деценије деведесетих постао негати-ван. То резултира повећање процента становништва у пензионом добу, у односу на радно активно становништво.2 Године 2000. у Русији је било 30,18 милиона људи у стваралачком периоду (са више од 18 и мање од 60 година старости), а 24,4 милиона људи старијих од 60 година. Године 1998. прва група у радном периоду је бројала 30,6 милиона, а друга група (група старијих људи) 25,8 милиона. Године 1999, прва група је бројала 30,4 милиона, а друга 26,4 милиона људи.3 Изражено у процентима 1995. године људи старијих од 55 година је било 20,2% од укупног становни-штва Русије, следеће 1996. – 20,5%, године 1997. – 20,7%, године 1998. – 20,8, а 1999. – 20,7%. Овај сегмент популације је следеће 2000. пребацио проценат деце Русије узраста до 15 године који износи 20% и током овог периода се уделно смањивао. Током деценије 90-их број лица од 55 и више

1 Види Петровић Драган ”Однос државе и институција власти у Руској федерацији према старим људима током процеса транзиције 1990–2004”, Социјална мисао, бр. 1, 2005, Београд, стр. 153–167. 2 К проекту Концепции государственной социальной политики в тношении гра-ждан старшего поколения на период до 2010 года. Демографическая ситуация и социальное положение пожилых людей в Российской Федерации (Из отчета Ге-ронтологического общества РАН за 2003 год), стр. 1–2. 3 К проекту Концепции государственной социальной политики в тношении гра-

ждан старшего поколения на период до 2010 года. Демографическая ситуация и социальное положение пожилых людей в Российской Федерации (Из отчета Ге-ронтологического общества РАН за 2003 год), стр. 3.

Dragan Petrović

____________

253

година се повећао за 2,55 милиона, а у истом периоду број деце до 15 годи-на се смањио за 7,04 милиона. Напред наведене цифре убедљиво показују да је тренд ”старења становништва” Русије ушао у поодмаклу фазу што је и са економског гледишта отежавајућа околност за привреду једне транзи-ционе државе. Тако је 2000-те било 145,7 милиона људи у Русији у односу на 147 у 1989. На једну фертилну жену се рађало 1,3 до 1,4 новорођених, а потребно је око 2,15 за просту репродукцију.4

Русија по попису становништва из 2002. године има свега 145.164 000 становника. То значи да је у односу на 1989. годину када је у Русији живело 147.022 000 становника, дошло до стагнирања и чак смањења апсо-лутног броја становника.5 Ове цифре су за Русе још поразније ако се изне-сеном напред додају још два фактора. Прво у државу Русију се уселило механичким приливом више становника него што се иселило. Досељеници су претежно руске националности из бивших совјетских република, најви-ше из Централне Азије и у мањој мери Закавказја. Овај елеменат је знатно умањио прегледност негативног природног прираштаја руског народа. Истина било је извесних миграција и из Русије, али ни изблиза тако бројне као у супротном правцу. Емиграцију из Русије можемо посматрати у окви-ру два главна тока: први је исељавање из Русије Руса ка западноевропским државама, САД и неким другим подручјима. Ова миграциона струја није тако фреквентна да би се могла сматрати посебно битном за демографску ситуацију у земљи. Чак можемо рећи да је учешће ове миграционе група-ције у односу на укупно становништво Русије занемарљив, што није случај са другим земљама Источне Европе у транзицији. Друга миграциона стру-ја из Русије у протеклим годинама је изражена махом сеобом неруских на-ционалности, углавном ка чланицама ЗНД и балтичким републикама. Ни ова миграциона струја није посебно обимна. Преовлађујући фактор у ми-грацијама из и у Русију у протеклом периоду од распада СССР, је био до-сељавање Руса из бивших совјетских република у саму Русију, што је до-некле поправило демографску слику у земљи.6 Са једне стране је умањен апсолутни тренд опадања броја становника због слабог природног прира-штаја у Русији, а са друге стране је умањен тренд смањења руског станов-ништва у укупној популацији (Руса у укупној популацији земље има око 80%, а са Украјинцима и Белорусима 83%; Источне Словене у Русији, али и на простору ЗНД у Закавказју, Средњој Азији, али и у прибалтику, због

4 Последњи подаци из ”Новая Россия”, Информационно-статистический алманах, Международная Академия Информатизации, Москва 1994. 5 Основные итоги всероссийской переписи населения 2002. года по Российской

федерации, Москва 2003, стр. 7, табела 1. 6 Исти документ табела Численностъ иммигрантов по отделным странам за 1991–2001.


____________

254

њихове идентификације са Русима можемо називати и термином ”русофо-ни”). Пре четврт века Руса је самих било у Русији око 85% што је видљиво смањење у пропорцији, ако знамо да се ради о веома великим цифрама укупног становништва. Други фактор је да је у самој Русији углавном на-глашено виши наталитет већине неруских народа него Руса, а нарочито се то односи на муслиманску популацију. Реално је да европски народи ма где живели данас (у Европи, Северној Америци, Аустралији, деловима Ла-тинске Америке и у руском делу Азије) имају упадљиво мањи наталитет од ”небелаца”. Та диспропорција је нарочито изражена када су у питању поређења са муслиманским народима. Проблем руске демографије и сла-бог наталитета Руса и русофона можемо посматрати у оквиру саме Русије, као унутрашњи проблем и у односу на окружење.

Као унутрашњи проблем руску демографију посматрамо у контек-сту тенденције даљег процентуалног удела Руса у популацији земље. Тај проценат је данас 80%, међутим ако би се демографске тенденције из деве-десетих година наставиле и у следећим деценијама, дошло би до озбиљних поремећаја у демографској структури Руске федерације. То би посебно би-ло изражено у појединим регионима земље где би се удео Руса смањио до те мере, да би они представљали мање или више значајну мањину. То би имало посебне реперкусије на укупну геополитичку позицију Русије и Ру-са као народа у целини. Наиме, сигурно је да је слаб прираштај (негативан) Руса током деведесетих, а у мањој мери и последњих година, делом после-дица транзиционе кризе и опште аномије у друштву нарочито изражене средином деведесетих година XX века. Сигурно је да поправљање економ-ске и друштвене ситуације у земљи има могућност умањења демографског пада, али није јасно до које границе.7 Демографски проблем можемо по-сматрати и у војно-безбедоносној равни имајући у виду потенцијално сма-њење броја регрута. ”Број Руса старих између 15 и 24 године, мада привре-мено расте због високих стопа рађања осамдесетих, може се битно умањи-ти и то у (екстремној варијанти) готово до половине у наредних 15 година, због ниске стопе рађања деведесетих.”8

Са друге стране партиципација муслиманског дела становништва у земљи (у Русији има око 12% муслимана) се стално повећава, мада се чини да њен удео није тако висок и да ће требати много година да он пређе удео од једне петине или четвртине укупног становништва. Чињеница је да Ру-

7 Види Драган Петровић ”Модел савремене Русије у организовању друштва и др-жаве у борби за повећавање природног прираштаја становништва”, у Зборнику ра-дова ”Први национални конгрес о деци и наталитету у Србији”, Опстанак, Бео-

град, стр. 99–109. 8 Зоран Петровић Пироћанац ”Мали појмовник геополитике”, Институт за поли-тичке студије и Центар за геополитичке студије ”Југоисток, Београд, стр. 399.

Dragan Petrović

____________

255

сија има и муслиманско становништво са веома високим природним при-раштајем даје посебан акценат на чињеници да и Руси, као и већина европ-ских народа, имају низак наталитет и негативан природни прираштај.9

Интересантно је и запажање да најмањи природни прираштај имају развијенији и урбанизовани делови Русије, док Сибир и Далеки исток ту боље стоје. Што је посебно интересантно, у оквиру самих етничких Руса као посматране популације, највећи наталитет имају Руси на периферији – на северу земље, у Сибиру и Далеком истоку, а најмањи у Централном фе-дералном округу, те области Санктпетербурга.10 Тако у Централном феде-ралном округу, где је проценат Руса у укупној популацији преко 90%, ро-ђених на 1000 становника има годишње приближно од округа до округа око 7', а смртност је око 15 до 18. У Јужном федералном округу и Пово-ложју наталитет Руса је нешто виши, можда и због тога што у тим обла-стима живе у већем броју муслимански народи са веома високим природ-ним прираштајем.11 Тако рецимо у области Дагестана која има око 2 мили-она становника, од чега преко 80% муслиманске вероисповести, а Руса свега око 15%, на 1000 становника просечно годишње се роди око 17 деце, а умре око 7 људи, што је природни прираштај око 1 посто годишње, за разлику од Централног федералног округа где је смањење природним при-растом око 1% годишње.12 Међутим и руско етничко становништво у Ју-жном федералном округу има повољнији природни прираст од Руса из Централног и Северозападног федералног округа и он износи смањење од око 0,5% годишње (у односу на централне руске области где је смањење дупло веће, рекли смо око 1% годишње). Ту бисмо могли да извршимо па-ралелу са Србима са Косова и Метохије током деведесетих, који су имали знатно виши природни прираштај него Срби у осталом делу Србије. Најзад етнички Руси у највећем делу Сибира и Далеког истока имају још повољ-нији природни прираштај који је тек нешто испод нуле (релативно изба-лансиран однос рођених и умрлих са благом предношћу за ове друге), што је знатно повољнији тренд него у европској Русији. Међутим како је у европској Русији сконцентрисано око две трећине етничких Руса, то је укупан природни прираштај негативан сваке од последњих петнаестак го-дина и то за више од пола милиона људи годишње.

Као проблем према окружењу можемо посматрати чињеницу да се Русија граничи са многољудним и често густо насељеним државама и на-

9 Види овај проблем обрађен у Патрик Бјукенен ”Смрт Запада”, Београд, 2005. 10 Чепалыга А. Л, Чепалыга Г. И. ”Региони России”, правочник, Дашков и К, Мо-сква, 2004. 11 Академиа наука, Институт за етнологиу ”Кавказ в геополитическом измере-нии”, Москва, 2000. 12 Чепалыга А. Л, Чепалыга Г. И. ”Региони России”, стр. 30–38 и 47.


____________

256

родима. У том правцу је нарочито изражен случај са Кином и у нешто ма-њој мери са Јапаном и Корејом. То су далекоисточни народи који немају тако велики наталитет као муслиманске популације, али су веома бројни и густо насељавају своје области према Русији. Са руске стране је додатан проблем што су управо источни Сибир и Далеки исток слабо насељене области у Русији. Иако ови далекоисточни народи нису до сада изразили посебне претензије према руској територији и ревизији границе, реална ге-ополитичка опасност у будућности за Русију са те стране постоји. Посебан је случај са околним муслиманским народима на јужним руским граница-ма. То се односи на претежно исламски Блиски и Средњи исток, у шта убрајамо Централну Азију и Азербејџан као део бившег СССР, а сада ЗНД. Веома је повољно за Русију да се широком границом ка Средњој и Цен-тралној Азији граничи искључиво са пространим Казахстаном, који је у се-верној половини настањен већинским руским, русофонским и становни-штвом европског порекла (поред Руса, Украјинаца и Белоруса у питању су Немци, а у мањој мери Пољаци, Јермени, Јевреји, Грци и др.).

О проблему руске демографије говори и Александар Сољженицин у својим радовима указујући на драстичан пад наталитета међу Русима то-ком последњег века. Тако је по њему ”1875. једна жена имала у просеку седморо деце...”, после Другог светског рата задржала се квота од 2,17 за просту репродукцију, ”а у задњих пет година је пала на 1,4”.13

По броју становника Русија је тренутно на седмом месту у свету. Далеко испред су две азијске државе Кина са 1285 милиона и Индија са 1025 милиона. САД имају 286 милиона становника, Индонезија 215 мили-она, Бразил 173, док Русија дели са Пакистаном шесто и седмо место са око 146 милиона.14 Очекује се током следећих пар деценија да ће још неко-лико држава претећи Русију по броју становника у свету, и у питању су углавном исламске земље.

Када посматрамо у Русији структуру становништва по месту ста-новања и урбаности, видимо да се сеоско становништво процентуално стално смањује у односу на градско. Тако је у царској Русији 1897. године живело свега 15% градског становништва насупрот чак 85% у руралној средини. Колико се тај омер споро мењао показује и 1926. година када је

13 Alexandre Soljenitsyne ”Le probleme russe a la fin du XX siecle”, Fayard 1994. Pa-ris, стр. 140. 14 ”Основные итоги всероссийской переписи населения 2002. года”. 2003, стр. 7; О демографским тенденцијама кретања становништва у свету и месту Русије види и Саша Кицошев, Петар Голубовић ”Геодемографија”, Универзитет у Нишу ПМФ

одсек за Географију, Ниш, 2002, део ”Кретање светског становништва” стр. 51–57. Такође Мирко Грчић ”Политичка географија”, Географски факултет, Београд, 2000, део XII ”Становништво и држава”.

Dragan Petrović

____________

257

још увек свега 18% било градског становништва. Међутим већ 1939. забе-лежена је крупна промена када градско становништво износи трећину по-пулације (овде наравно није реч о високој цени коју је деградација руског и совјетског села поднела тих година међуратног периода). Године 1959. градско становништво броји чак 33%, а 1970. године целих 62%. У време Брежњевљеве ере 1979. године градско становништво износи целих 69%, а 1989. године рекордних 73%. То значи да је од 1926. до 1989. године град-ско становништво порасло од 18% удела у укупном становништву Русије до целих 73%, а при томе је сеоско доживело деградацију од 82 на 27%.15 Интересантан је податак да је 1989. године у Русији живело 147 милиона становника, од чега 108 милиона у градској и 39 милиона у сеоској среди-ни уз већ поменути омер од 73% градског и 27% сеоског становништва. Године 2002. у Русији је живело нешто преко 145 милиона становника, од чега истих 39 милиона у сеоској, али сада свега 106 милиона у градској средини.16 Дакле у периоду од 1989. до 2002. долази до стагнације процеса урбанизације у Русији, када под тим појмом подразумевамо даљи пораст градског становништва на рачун сеоског, чак са појавом извесног супрот-ног процеса у минималној мери. Оно што је везано за нашу тему демо-графског прираста, јесте чињеница да урбано становништво Русије има традиционално мањи природни прираштај од руралног. Драстично смање-ње удела руралног становништва земље током ХХ века, вероватно је по-спешило садашње демографске тенденције. Овај показатељ је релативан из најмање два разлога. Прво, смањење удела руралног становништва је зау-стављено током последњих 15–20 година, али је природни прираштај свој пад ипак осетно забележио управо у овом периоду. Истина из приложеног податка да се умањио само број (106 у односу на 108 милиона) становника урбане средине, али не и руралне (39 милиона), претпостављамо да је тен-денција просечно већег наталитета у рурално средини умањила демограф-ску осеку последњих 15 година у Русији. Друго драстично повећање удела урбане популације на рачун руралне у ХХ веку, је процес који је евиден-тан у свим државама Европе, а у мањој мери то је и светска тенденција.

Када посматрамо структуру становништва Русије по полу (2002) запажамо да је број жена нешто већи. Наиме од 145.164 000 становника на мушкарце отпада 67.604 000, а на жене 77.560 000, што значи да жена има чак 10 милиона више.17 Ако дубље уђемо у анализу овог феномена можемо

15 ”Основные итоги всероссийской переписи населения 2002. года ”Табела ”Го-родское и селское население”. 16 ”Основные итоги всероссийской переписи населения 2002. года ”Табела Числе-

ностъ населения”. 17 ”Основные итоги всероссийской переписи населения 2002. года”, табела 2 Рас-пределение населения по полу, 2003.


____________

258

закључити следеће: Ова диспропорција у броју између два пола је резултат великих демографских губитака СССР за време Другог светског рата, а де-лом на основу чињенице да жене дуже просечно живе од мушкараца. Ме-ђутим, када су у питању млада поколења баланс између броја представни-ка два пола постоји, чак има нешто више мушкараца.18 Данас у Русији на 1000 мушкараца долази 1247 жена. Рецимо 1959. године на 1000 мушкара-ца је долазило 1243 жене. Када повежемо анализу руског становништва по полу и по месту живљења (село - град) имамо следећа запажања. Од краја XIX века па до осамдесетих година XX века увек је у граду пропорционал-но живело мање жена на 1000 мушкараца него на селу. То тумачимо најви-ше чињеницом да су демографски губици у оба светска рата више погађа-ли градове него села, а делом и да су градови као традиционално миграци-она подручја привлачили више мушку радну снагу него сеоску. Међутим од осамдесетих година има пропорционално више жена у градовима него на селу.19 Закључак је да се у градовима, где је концентрисана и већина ру-ског становништва, због последица транзиције и економске и друштвене кризе деведесетих година повећала пре свега, смртност мушкараца, одно-сно, долази до смањења њиховог животног века у односу на претходне го-дине и деценије проведене у совјетском друштву.20 Смртност мушкараца је веома високо изражена у делу популације педесетих година живота, што је неуобичајено за европске прилике.21 Овај феномен далеко краћег животног века мушкараца у Русији у односу на жене можемо посматрати највише као последицу транзиције и економске кризе деведесетих година ХХ века. Овај фактор је директно утицао на пад природног прираштаја у истом пе-риоду, односно да он поприми негативан биланс. Отуда се са економским напредком у земљи од краја деведесетих, може рачунати са осетним на-претком управо у овој области, што ће знатно помоћи демографском би-лансу земље. Са друге стране управо је слаб наталитет највећи проблем са-времене руске демографије.

Када говоримо о периоду од краја деведесетих година, када долази до извесног застоја у негативним тенденцијама демографског прираста ва-жно је напоменути да је овај процес веома повезан са економским јачањем Русије. У овом временском периоду Русија доживљава снажан успон који 18 ”Основные итоги всероссийской переписи населения 2002. года”, Население по впзрасту и полу по даниым переписи населения, 2003, стр. 8. 19 ”Основные итоги всероссийской переписи населения 2002. года”, Tабела ”Жен-шины на 1000 мужчин”. 20 Лучо Карачоло ”Важно је бити Русија”, ”Русија у игри”, Лимес плус, Хеспериа, 1. 2005, стр. 9–10. 21 Види у Драган Петровић ”Модели партиципирања старих људи у процесу одлу-чивања власти у Руској федерацији”, Геронтологија, часопис Геронтолошког дру-штва Србије, бр. 2, 2004, стр. 51–57.

Dragan Petrović

____________

259

кореспондира са председничком владавином Владимира Путина. Високе стопе раста привреде износиле су просечно око 6%, док је 2004. она била чак виша. Приближно је толико износила просечна годишња стопа инду-стријске продукције, а инфлација у посматраном периоду пада. Пораст страних улагања расте сваке године (2003. преко 25 милијарди $), трговин-ски биланс који има плус од фантастичних преко 60 милијарди $ (остварен је пре свега извозом нафте и гаса, али и порастом извоза метала, хемикали-ја, војне опреме и производа од дрвета). Видљив је и процват станоградње, раст улагања у индустрију (посебно екстрактивну), док је стабилизациони фонд настао од екстра прихода од извоза нафте достигао близу 10 милијар-ди $. Присутан је значајан раст инвестиција, компаније се модернизују и врше експанзију. Нафтни приходи врше притисак на рубљу, чија вредност латентно јача.22 Држава користи раст својих прихода мудро подижући ре-зерве нафте, враћајући дугове (који су стечени углавном у време власти Б. Јељцина), стварајући стабилизационе фондове што, уз присутан економски полет, доприноси даљем побољшању инвестиционе климе. Напред наведе-ни успеси у економији имају директну повезаност са извесним побољша-вањем услова живота широких слојева становништва, а у том погледу су запажени и први помаци у борби против ”беле куге”. Тако је стопа ферти-литета доживела заустављање свог даљег пада и чак се тренутно поправи-ла на 1,6 по једној фертилној жени, што је и даље недовољно за просту ре-продукцију становништва. Различите повластице породиљама и њиховим породицама, укључујући и новчану премију за свако дете, сигурно ће по-зитивно утицати на демографске трендове. Када је пар реч о недавно доне-тим мерама да свака руска породица добије по 10 000 $ (наравно у рубља-ма) за свако ново дете, овде је законодавац ставио једну веома интересант-ну формулацију као услов за добијање премије: наведена премија се добија од државе тек када дете напуни три године живота. Наиме на овај начин се покушава од стране државних органа избећи (колико је то заправо уопште могуће) да долази до злоупотреба и да поједине породице и појединци, за тек рођено дете добијају од државе премију, а потом чак уступају (продају у неким случајевима) дете другима или га изузетно напуштају. Иако овде наведени драстични случајеви нису толико масовни, законодавац и држава у целини су желели да макар покушају, да се овом условном преамбулом смањи на најмању могућу меру оваква могућност у пракси.

Најзад кад закључујемо овде феномен демографије у случају савре-мене Русије, можемо констатовати да је број становника за Русију посебно важан као један од главних елемената ”тврде моћи” са аспекта науке о Ме-ђународним односима. О томе се можемо уверити рецимо из примера Ка-

22 Подаци из Горан Николић ”Структурни аспект спољнотрговинске размене Ср-бије и Русије 2000–2004”, Економска политика, 11. октобар 2004.


____________

260

наде и САД које су сличне по величини територије, али САД имају десет пута више становника, што се јасно рефлектује у оквиру њихове више-струке економске, војне и политичке моћи у односу на Канаду. Иако не тврдимо да је вишеструко већи број становника САД у односу на Канаду главни фактор њихове надмоћи, сматрамо га веома битним у том правцу. Адекватно томе Русија има релативно скромних 145 милиона становника на пространству од 17,1 милион km2, па би даље смањење или чак стагни-рање броја становника било контрапродуктивно за њено место велике силе у свету, као и евентуалне покушаје да се та позиција ојача. Стога је реално што је сама држава покренула низ акција за заустављање демографског па-да и за очекивати је да она и у будућности настави ту борбу. То укључује и средства информисања, те општу атмосферу у земљи која је почела да се ”бори за сваког човека” и буквално. Отуда су предузете и шире мере збри-њавања слоја од око 5 до 10% најсиромашнијих грађана (где има и бескућ-ника) који су током деведесетих година били честе жртве немаштине, али и оштре зиме, нарочито у северним деловима земље.

Демографске прогнозе

Демографија је тренутно најслабији фактор у структури руског

друштва, а и руске геополитике у целини. Већ смо констатовали опадајућу позицију Русије међу најмногољуднијим земљама света, нарочито послед-њих деценију – две.23 Прогнозе демографа указују да природни прираштај европских народа као и њихових потомака на другим континентима (Се-верна Америка, Аустралија и нека друга подручја) заостаје у односу на друге народе и расе, а нарочито у односу на исламско становништво. Са друге стране Руси и други Источни Словени у СССР све до почетка деве-десетих година нису имали негативан природни прираштај, па се може очекивати са поправљањем економске и друштвене ситуације побољшава-ње, али не и потпуно преиначавање овог тренда. Као резултат изнетог била би реална прогноза о лаганом смањењу броја Руса у следећим деценијама док би, пре свега исламска мањина становништва у Русији нешто повећа-вала свој апсолутни број, а још више свој процентуални удео у укупној по-пулацији земље.24 Међутим ово нису драматичне прогнозе пошто је Руса и русофона у Русији преко 83%, а исламског становништва око 12%, што не

23 Види Саша Кицошев, Петар Голубовић ”Геодемографија”, 2004, стр. 57; такође Мирко Грчић ”Политичка географија”, 2000, стр. 253, табела бр. 9 ”Популационо највеће државе света на почетку и на крају XX века”. 24 Пол Кенeди у ”Припреме за XXI век”, 1997, стр. 272–273 даје демографске прогнозе од којих су неке крајње хипотетичне и непоуздане као део Графикона 9 који се односи за период 2050–2100. година.

Dragan Petrović

____________

261

би могло да се драстично промени до средине XXI века. Русија има нукле-арно оружје и релативно сигурне границе према споља, те јој неће бити по-себан проблем да онемогућава миграције из околних азијских земаља пре-ма Русији, односно оштром миграционом политиком са високим стандар-дима тај тренд свести на најмању могућу меру, нарочито по питању могућ-ности добијања руског држављанства. Уколико Русија буде економски да-ље јачала, а у сваком случају уживајући експлоатацију својих бројних ре-сурса, могла би да увози потребну радну снагу из источноевропских, ма-хом словенских земаља (Украјине, Бугарске и остатка Балкана, Јерменије, Молдавије и других сличних подручја).

Посебно је питање државна политика материјалне и правне подр-шке породицама и породиљама са више од два детета, што се показало де-лом успешним у неким европским државама. Дакле само организована ру-ска држава и друштво које је изашло из аномије, може да се ухвати у ко-штац са овим озбиљним и можда најтежим проблемом, са којим се суоча-ва, и који ће у будућности имати своју посебну тежину. Мишљења смо да ће Русија по овом питању имати велике проблеме и да само крајњим на-презањем читавог друштва и државе они не морају у следећим деценијама да се покажу веома лошим, већ да се те последице могу добрим делом ублажити.

Стога сматрамо веома важним што је током 2006. формиран Демо-графски фонд, за дугорочни материјални подстицај породицама са више деце (укључујући и премију од 10.000 $ за свако ново дете). Донето је и низ административних одлука о прихвату и подстицају досељавања русо-фонског становништва из већине бивших совјетских република у слабије насељена пространства Русије (север и исток земље као и област северног Кавказа).25 Једно од најважнијих достигнућа у овом правцу је формирање Стабилизационог фонда. Он је створен да би се мобилисала веома значајна финансијска средства од продаје нафте, енергената и низа других ретких природних ресурса. На тај начин се акумулирају велика девизна средства која се не смеју дирати док се не исцрпе најважнији природни ресурси зе-мље, превасходно нафта и гас. Ова средства ће тада (макар и за неколико деценија) моћи бити коришћена када се држава суочи са опадањем резерви природних ресурса. Истина само мањи део ових средстава, и под посебним условима се може употребити и за побољшавање живота становништва, што се може позитивно одразити у борби против депопулације.

Руски модел у области демографије, против заустављања депопу-лације, могао би бити интересантан и за Србију. Он се састоји у подстицај-ним мерама државе према расту наталитета, али и низу мера помоћи сиро-машним слојевима у циљу смањења преране смртности. Иако у Србији смртност становништва не захвата у толикој мери део мушке популације

25 ”Парламентская газета”, ”Правда” и ”Независная газета”, од 15–20. августа 2006.


____________

262

педесетих година живота, неке мере државе по узору на Русију могу бити уведене. Међутим главна разлика између савремене Србије и Русије је у чињеници да у нашој земљи није забележен ни изблиза економски полет и успех као у Русији. Слабија економска подлога Србије може и даље бити највећа препрека земље у борби против депопулације становништва, уко-лико се управо у правцу раста привреде не забележе важнији резултати следећих година. И поред тога посебним мерама државе према породиља-ма и њиховим породицама, као и побољшавањем социјалне интервенције према најсиромашнијим слојевима становништва, могу се постићи веома значајни успеси у борби против депопулације. Најзад Србија на својим ју-жним границама има суседе (Албанце пре свега, али и словенске муслима-не) са изразито високим наталитетом. Уколико узмемо у обзир и вишеде-ценијску политичку експанзију албанског фактора према српским земља-ма, онда је јасно колико је борба против депопулације примарни интерес државе Србије, али и српског друштва у целини. Иако Срби у окружењу имају нешто виши наталитет него Срби у Србији (Република Српска и Ср-би и Црногорци у Црној Гори), он је и ту мањи него код тамошњег ислам-ског становништва (муслимани Бошњаци и Албанци и муслимани у Црној Гори). Стога се борба против ”беле куге” све више намеће као општесрп-ски проблем број један у следећим деценијама ХХI века.

Закључак

У раду се посматра савремена Русија од доласка председника Пу-тина на власт, по питању суочавања са горућим друштвеним проблемом у виду ниског природног прираштаја становништва земље, посматрајући овај феномен и са геополитичког аспекта, имајући у обзир статус Руске федерације као велике силе. Природни прираштај је до почетка деведесе-тих година ХХ века био довољан (једва) за просту обнову становништва земље, али је током деведесетих нагло пао. Дошло је не само до смањења природног прираштаја становништва Русије, већ и до смањења просечног животног века, посебно мушког дела популације. У исто време долази до осетне диспропорције у висини природног прираштаја између словенског становништва и етничких мањина (нарочито оног муслиманске вероиспо-вести). Председник Путин је преузео веома интензивне мере за превазила-жење овог проблема различитим мерама државе – давање посебних повла-стица породиљама укључујући и високе новчане премије за свако дете, низ повластица за Русе повратнике из бивших република СССР где их има још око 25 милиона, стварање у средствима информисања и у области образо-вања свести о овом проблему и др. Резултат је да је стопа фертилитета зау-ставила свој пад и чак се поправила на 1,6 у односу на ранијих 1,4, што се може сматрати као успех у року од свега 5–6 година.

Dragan Petrović

____________

263

Циљ рада је руски савремени модел у борби против депопулације и могућности коришћења ових искуства за Србију. У раду ће бити коришћен метод географских наука, а у извесној мери и друштвених наука, пре свега политичких и социологије. Научни циљ рада је научна дескрипција и кла-сификација. Друштвени циљ је упознавање стручне и шире јавности у Ср-бији са напорима државе и друштва у Русији у супротстављању депопула-цији, који би се делимично или у потпуности могли користити и у Србији. Dragan Petrović

DEMOGRAPHIC SITUATION IN RUSSIA TODAY

Summary In the paper author analyze situation in nowadays Russia, after president Putin come to power, in regard to met with a big social problem a very low innate accretion of population, retrospect this phenomena thru the geopolitical aspect, in the view of Russian Federation as a great power. Innate accretion was, till the beginning of 90th XX

century, hardly (hardly) enough for the simply renewal of population, but during the 90th

XX century was dramatically dropped. It was not only dropping the innate accretion of population in Russia but also dropping of average life time, especially male part of population.

At the same time, there were a big disproportion between innate accretion of Slaves population and anther ethnic minorities (especially Muslim). President Putin take very intensive measures for met this problem throw different state measures – giving special benefits for the pregnant women, including a very high foundational bonus for every child, benefits for the Russian from former Soviet Republics of USSR, there are still about 25 million of Russian, making a public averseness of the this specific problem … Result of this measures was that rate of fertility stopped fooling dawn, even start going

up in to 1,6 from 1,4, that can characterized as a successes in short period of time, only 4–5 years. Object of this paper is Russian model of straggle of depopulation and possibilities of using these experiences in the Serbia.

In the paper was using method of geographical science, and anther social sciences, most of all political and sociological. Scientifically object of the paper is scientifically description and classification of the phenomena.

Social object of the paper is interdiction of with the effort of Russian society in struggle with depopulation, that can be, partly or in the hole, used in the Serbia.


____________

265

УДК 314.117(470.67)”1989/2006”

911.3:314(470.67)”1989/2006” Прегледни чланак Review article ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович

ДИНАМИКА СИСТЕМЫ РАССЕЛЕНИЯ ДАГЕСТАНА

В ПОСТСОВЕТСКИЙ ПЕРИОД

Извод: Систем насеља као територијални скуп насељених места представља један

од најстабилнијих елемената у структури сваког друштва. То је својеврсни ”ске-

лет” територијално-друштвених организама, изучавање којег омогућује да се оце-

ни њихова реална, али и потенцијална моћ, здравље, болести и патологије. Зато

откривање закономерности и особености динамике насеља означава спознају нај-

дубљих, суштинских тенденција развоја друштва. У овом раду наводе се нај оп-

штији социјално-географски подаци о особеностима структуре и динамике систе-

ма насеља Дагестана у постсовјетском периоду, с ослонцем углавном на стати-

стичке податке два последња пописа становништва 1989. и 2002. године, а такође

текуће статистичке евиденције по појединим годинама.

Кључне речи: Дагестан, географија, насеља, становништво, урбанизација Резюме: Система расселения как территориальная совокупность населенных мест

представляет собой один из наиболее консервативных элементов в структуре

любого общества. Это своего рода ”скелет” территориально-общественных

организмов, изучение которого позволят оценить их реальную, но и

потенциальную силу, здоровье, болезни и патологии. Поэтому выявление

закономерностей и особенностей динамики расселения означает познание

наиболее глубинных, сущностных тенденций развития общества. В данной статье

приводятся наиболее общие социально-географические сведения об особенностях

строения и динамики системы расселения Дагестана в постсоветский период, с

опорой в основном на статистические данные двух последних переписей

населения 1989 и 2002 г., а также текущего статистического учета по отдельным

годам.

Клюучевые слова: Дагестан, география, расселение, народонаселение,

урбанизация

Основные факторы расселения

Природные факторы. Главным природным фактором расселения в Дагестане принято считать высотную поясность, которая дифференцирует

процесс размещения населения по двум зонам – горной и равнинной.

Основная часть Дагестана (56%) занята горами, что оправдывает его

историческое название как ”Страны гор” (на тюркских языках ”даг” –

гора, ”стан” – страна), остальная территория (44%) – равнина. Абсолютные

ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович

____________

266

высоты рельефа в Дагестане колеблются от 26 метров ниже уровня

Мирового океана (современный берег Каспийского моря) до 4466 м (гора Базардюзи). Горная часть республики характеризуется частыми и

большими перепадами высот, местами измеряющимися тысячами метров:

грандиозный Сулакский каньон – один из самых глубоких в мире. Такие перепады высот в горно-приморском регионе обусловливают исключительно

высокое разнообразие ландшафтов республики. Ее низменная часть

представлена плоской равниной, где перепады высот не превышают 80 м.

Реки и речные бассейны наложили заметный отпечаток на

конфигурацию сети как горных, так и равнинных поселений. В расселении

засушливых северных районов Дагестана большую роль играют

источники подземных вод. В ХХ столетии по мере осуществления

нефтегазовой разведки на территории Прикаспийской низменности было

пробурено множество скважин, которые впоследствии стали

использоваться как артезианские источники пресной воды. Возле них возник целый ряд поселков отгонного животноводства – кутанов, где

посезонно или круглогодично обитают семьи пастухов, домашние

хозяйства которых находятся в горах.

Величина населенных пунктов в Стране гор очень часто зависит от

площади приусадебных земель, пригодных для сельскохозяйственной

обработки. Поэтому наиболее крупные сельские поселения в настоящее

время сосредоточены в равнинной зоне республики.

На размещение населения Дагестана заметное влияние оказывают

опасные природные процессы: землетрясения, оползни, сели, горные лавины, затопление и подтопление морских берегов, подмыв и разрушение

берегов рек и др., которые порой заметно осложняют жизнь и хо-

зяйственную практику людей. Нередко они сдерживают рост, а местами и разрушают локальные системы расселения. Так, в результате сильного

землетрясения 14 мая 1970 г. полностью или частично были разрушены

села в пределах Кумторкалинского района. В результате чего Советское государство выделило средства на

строительства нового крупного селения Кумторкала, где поселились

потерявшие в результате землетрясения свои домостроения жители.

Другой пример – стремительное повышение уровня Каспийского моря (за

20 лет, начиная с 1978 г., он вырос на 2,5 метров), которое привело к

затоплению и подтоплению территорий приморских поселков в северной равнинной части Дагестана. Наибольший урон от морской трансгрессии

понесло село Остров Чечень, жителей которого в начале 1990-х г.

расселили в новых многоквартирных домах г. Махачкалы [1]. Уже многие десятилетия равнинная зона Дагестана притягивает к

себе жителей гор. Главная причина – низкий уровень экономического

развития и социально-бытовой благоустроенности горных районов.


____________

267

Горы

Равнина

Рис. 1. – Оценка природных условий и ресурсов в горной и равнинной частях

Дагестана

I

II

III

IV

V

VI

VII

С р е д а :

- рельеф

- геологические условия строительства

- сейсмичность

- опасные гидрологические процессы

- агроклиматические условия

- климатические условия жизни

- ландшафтные условия отдыха

VIII

IX

X

XI

XII

XIII

XIV

Р е с у р с ы :

- земельные (в т.ч. почвенные)

- водные

- гидроэнергетические

- топливные

- минерально-сырьевые

- биологические

- рекреационные

Распространилось представление о том, что не только социально-

экономические, но и природные условия жизни в горах менее

предпочтительны, чем на равнине. Для комплексной оценки природных

условий и ресурсов горной и равнинной зон Дагестана нами в 2005 г.

проведен опрос 200 студентов географического факультета Дагестанского

государственного педагогического университета [2]. Студентов просили оценить, во-первых, влияние природных условий на жизнь и деятельность

людей в горах или на равнине и, во-вторых, экономическое значение

различных видов природных ресурсов Дагестана. Семь видов природных

условий (рельеф, инженерно-геологические условия, сейсмичность,

комфортность климата, агроклиматические условия, число солнечных дней

в году, опасные явления природы) и семь видов природных ресурсов

(земельные, водные, гидроэнергетические, топливные, минерально-

сырьевые, биологические и рекреационные ресурсы) оценивались по

четырехбалльной шкале.1

1 Показатель в – 1 балл означает очень неблагоприятное влияние фактора на жизнь и

деятельность людей, 0 – неблагоприятное, 1 – малоблагоприятное, 2 – благоприятное,

3 балла – очень благоприятное. При оценке природных ресурсов: 1 балл обозначает

отсутствие ресурса, 0 – ресурс местного значения, 2 – ресурс республиканского

значения, 3 – ресурс важный для внешнеэкономической деятельности.


____________

268

На рис. 1 представлена модель, суммирующая итоги опроса в форме

диаграммы. На внешнем круге ее верхней половины даны оценки в баллах конкретных видов природных условий (I–VII), а на внешнем круге нижней

половины – природных ресурсов (VIII–XIV). Секторы внутренней

окружности показывают суммарную оценку природных условий и ресурсов рассматриваемой территории, полученную путем сложения

баллов по каждому виду условий и ресурсу. В центральном круге

диаграммы выводится итоговая оценка условий и ресурсов территории. Результаты опроса свидетельствуют о том, что сочетание природных условий

и ресурсов в горах оценивается как менее благоприятное для повседневной

жизни и хозяйственной деятельности, чем в равнинной зоне (13 против 17). Упрощенный характер такой оценки не позволяет достаточно

объективно судить о различиях природных условий гор и равнин

Дагестана. Требуется охарактеризовать и сопоставить гораздо больший

ряд факторов, более четко определить цели и методы их оценки. В любом

случае такие оценки в значительной мере субъективны. Так, для коренного

населения дагестанских высокогорий занижение качества окружающей его

среды и завышение качества засушливых равнин может показаться

совершенно необоснованным. Следует принимать во внимание, что

условия жизни в пределах как горной, так и равниной зоны сильно варьируют. Мнение об их качестве во многом зависит от образов

природной среды в сознании респондентов (например, климатическим

условиям жизни на дагестанской равнине в пределах полупустынь или приморских лесных урочищ можно дать совершенно разные оценки).

Размещение населения по высотным зонам в разные исторические

периоды менялось. В последние десятилетия проявили себя три главнейшие

тенденции сдвигов в расселении: а) в территориальном плане быстрее

всего сокращается число сельских поселений и сельских жителей выше

1500 м над уровнем моря, сети поселений гораздо активней развиваются

на равнине, чем в горах; б) неуклонно возрастает доля городского и снижается доля сельского населения; в) стабильно растет численность

населения административных центров и в первую очередь столицы

республики Махачкалы. Главная причина таких перемен – более лучшие социально-экономические условия жизни, во-первых, на равнине по сравнению

с горами, а во-вторых, в городах по сравнению с сельской местностью.

По данным последней Всероссийской переписи населения 2002 г., на

высотах свыше 2000 м над уровнем моря проживает 2,8% всего сельского

населения республики, а на высотах от 1500 до 2000 м – 13,4%. Эти

территории с советских времен приравниваются к северным регионам

России: оплата труда повышается соответственно на 20 и 15%. В

высокогорной зоне проживает все население Агульского, 95,6% Кулинского, 88,4% Лакского, более 70% Ахвахского, Тляратинского,


____________

269

Цумадинского, Чародинского, более 50% Гумбетовского, Рутульского,

Цумадинского и Шамильского районов. Геополитические факторы. С каждым годом усиливается роль

геополитического фактора развития системы расселения Дагестана. С

1990-х г. произошло изменение статуса административных границ с Азербайджаном и Грузией: они стали государственными. С этими

республиками нарушились прежние активные социальные и экономические

связи, которые укреплялись с глубины веков. Военные события в

Чеченской Республике, потеря зимних пастбищ в Азербайджане и

Калмыкии (одновременно Грузия потеряла свои зимние пастбища, а

Азербайджан – летние пастбища, расположенные в Дагестане) привели к

нарушению традиционных маршрутов перегона скота, увеличению

нагрузок на пастбища в среднегорье и узкой полосе приморской равнины,

деградации животноводства как главной отрасли экономики большинства

горных районов. Ситуация 1990-х г. напомнила о геополитических трансформациях

начала XIX столетия, когда по Гюлистанскому мирному договору с

Персией 1813 г. в состав Российской империи был включен Азербайджан

как новое государственное образование, к которому были присоединены

принадлежавшие тогда Дагестану равнинные территории левобережья р.

Алазань и правобережья р. Самур. В результате жители Внутригорного

Дагестана лишились возможности зимнего выпаса скота на равнинах к

западу от Главного Кавказского хребта, а жители его южных регионов – на

пастбищах правобережной зоны р. Самур. В те годы это обернулось страшным голодом в горах Дагестана, многочисленными набегами горцев

на равнинные села Грузии и Азербайджана.

Современные сдвиги, конечно же, не могут идти в сравнение с геополитическими трансформациями начала XIX века. Ныне речь идет

лишь об утрате приграничными селами Дагестана прежних торговых и

культурно-бытовых связей. Тем не менее, во многих селах Рутульского, Тляратинского, Цунтинского, Ахвахского, Ботлихского районов, где до

сих пор плохо налажено дорожное сообщение с равниной, усугубилась

экономическая депрессия, ускорился отток населения.

Вместе с тем, в приграничных населенных пунктах, где

дислоцируются пограничные и воинские отряды и созданы пункты

таможенного досмотра, численность сельского населения не только не уменьшается, но кое-где и увеличивается.

Экономико-географическое положение оказывает огромное

влияние на характер расселения в Дагестане. Им, в частности, обусловлено современное скопление населенных мест вдоль железной дороги от

границы с Чеченской Республикой на западе до границы с Азербайджаном

на юге. Относительно узкая полоса равнины между Каспийском морем и


____________

270

Кавказскими горами стала зоной сосредоточения главных транспортных

артерий Дагестана. Вдоль ее протягиваются железная и автомобильная дороги, нефтепровод, газопровод, высоковольтные линии электропередач,

кабели связи международного значения. Этот инфраструктурный коридор

дополняется махачкалинскими морским портом и аэропортами, обеспечивающими экономические связи Дагестана с регионами России и

зарубежными странами. Очевидно, что активный социально-

экономический рост Приморской низменности Дагестана обусловлен в

первую очередь выгодностью его транспортно-, торгово- и политико-

географического положения. Поэтому на современном этапе эта

территория превращается в одну из главных осей расселения не только

республики, но и всего Кавказа.

В 1970–1980-х г. на развитие расселения заметное влияние

оказывало выгодное рекреационно-географическое положение Дагестана

по отношению к главным центрам и зонам формирования потоков туристов в России. Рекреационная деятельность способствовала более

быстрому росту населения приморской полосы, а также поселков,

расположенных вокруг нескольких горных турбаз и курортов всесоюзного

значения. Однако в связи с начавшимися в стране трансформационными

процессами и развернувшимися затем военными действиями на Кавказе

эти потоки в Страну гор полностью иссякли.

Демографические факторы. Динамика любой системы расселения

в значительной степени зависит от естественного движения населения.

Как известно, в подавляющем большинстве субъектов Российской Федерации в последние десятилетия отмечается устойчивый процесс

депопуляции, тогда как в Дагестане сохраняется естественный прирост

населения. Его темпы в последние годы составляют от 8 до 12%. Так, только за 2005 г. численность дагестанского населения возросла на 21 тыс.

чел. (за 2004 г. – на 19,8 тыс. чел.).

Дагестан со своей колониально-ресурсной экономикой демонстрирует слабые возможности адаптации к процессу утверждения в

стране рыночных отношений. До сих пор практически отсутствуют

признаки роста производственных мощностей и улучшения ситуации на

региональном рынке труда. Поэтому относительно быстрый естественный

прирост населения происходит на фоне усугубления проблемы

безработицы, особенно среди молодежи; ухудшения криминогенной и экологической ситуации, особенно в городах. Плюс к этому, у горцев,

привыкающих жить на разнообразные социальные выплаты и пособия,

утверждается иждивенческое сознание. Дело в том, что жизнь многих горских семей ныне зависит от пенсий поколения прародителей, детские

пособия и субсидия за жизнь в экстремальных (горных) условиях. Все эти

процессы лишь активизируют как внутренние, так и внешние миграции.


____________

271

Ныне самые высокие показатели естественного прироста характерны

для таких коренных дагестанских национальностей, как табасаранцы, аварцы, даргинцы, рутульцы, цахуры, кумыки и др. Естественная убыль

присуща лишь двум коренным этносам Дагестана – русским и татам.

Уменьшение численности этих групп объясняется также большим миграционным оттоком их представителей из республики в другие

регионы страны (русские) и за рубеж (горские евреи и таты). Отток из

Дагестана русских, начавшийся примерно с 1960-х г. и резко

активизировавшийся в трансформационный период 1990-х г., объективно

определился исторической волной исхода миссионерского этноса в

метрополию. Горские евреи и таты (коренные жители Страны гор,

представляющие иудейскую религию) в основном выезжают в Израиль

или в наиболее благополучные в социально-экономическом отношении

государства Западной Европы и Америки по понятному для евреев

стремлению к ”землям обетованным”. Этнополитические факторы. В период утверждения рыночных

отношений усилилась роль культурных традиций разных народов Страны

гор в развитии различных сфер общественной жизни, а также системы

расселения. Адаптация к рынку более успешно прошла у тех титульных

народностей, которые в советскую эпоху, несмотря на преследования и

запреты, были заняты торговлей, овощеводством, ремеслами,

посредническими и заготовительными функциями, покупками и

реализацией товаров в других регионах страны. У даргинцев, кумыков,

азербайджанцев, равнинных лезгин процесс накопления первичного капитала в трансформационный период протекал более удачно, чем у

аварцев – представителей самого многочисленного этноса республики,

которые до перестроечных процессов доминировали в экономической и общественно-политической жизни Дагестана [4]. С точки зрения

процессов демократизации дагестанского общества указанная тенденция

имеет положительную сторону: она существенно усилила политическое влияние меньших по численности народов. С другой стороны, эта

тенденция выразилась в таких сторонах жизни дагестанского общества,

как диктат теневой экономики, купля-продажа практически всех

ответственных должностей и др. Изменению устоявшихся, в том числе

негативных тенденций, по всей видимости, послужит смена высшего

руководства Дагестана, которая произошла в 2006 г. и связана с перемещением рычагов верховной республиканской власти от даргинских

к аварским этнополитическим структурам. Данные перестановки в высших

эшелонах республиканской власти наверняка повлияют на процесс приватизации, который в Дагестане продолжается, особенно в сфере

земельных отношений. Не исключено, что он скажется и на этнической

структуре высшей государственной и муниципальной власти республики.


____________

272

Смена главенствующих в республике этнополитических интересов

и рычагов власти может вылиться в изменении территориальных приоритетов развития хозяйства и систем расселения горной зоны. Одним

из первых признаков этого служит начавшаяся в 2006 г. активизация

дорожного строительства в направлении, прежде всего аварских поселений. Формально эта тенденция вызвана планами укрепления

материально-технической базы пограничных и оперативно-воинских

подразделений, дислоцирующихся у границы с Чечней и Грузией.

Этногеографическая структура и динамика

Складывающийся в Дагестане, как и в России в целом уклад

общественно-политического и этнокультурной жизни определил необходимость выделения следующих этнологических категорий населения:

– коренное и некоренное (этнокультурный статус коренного этноса,

определяющийся наличием собственных историко-культурных ареалов

проживания его представителей в сельской местности рассматриваемого

региона);

– титульное и нетитульное (негласные политические статусы этносов, реализующиеся в экономической, социальной, культурной и иных

сферах жизнедеятельности в конкретном регионе; титульность

конкретного этноса определяется преимущественными возможностями местных институтов государственной власти защитить его политические

права, культурные интересы и достоинство; у нетитульного этноса такими

возможностями располагают институты государственной власти,

расположенные за пределами данного региона)

К коренным национальностям Республики Дагестана (РД) относятся

следующие 14 этносов:

1) аварцы (29,4 % от всего населения РД) 8) азербайджанцы (4,3%)

2) даргинцы (16,5%) 9) чеченцы (3,4%)

3) кумыки (14,2%) 10) ногайцы (1,5%),

4) лезгины (13,1%) 11) рутульцы (0,8%)

5) лакцы (5,4%) 12) агулы (0,8%)

6) русские (4,7%) 13) таты (0,5%)

7) табасаранцы (4,3%) 14) цахуры (0,3%)

Источник: материалы переписи населения 2002 года.

В состав перечисленных выше коренных национальностей Дагестана

входят также представители 16 самостоятельных в языковом отношении

этнических групп. Из них 14 представляют аварскую национальность,

составляющих так называемую андо-дидойскую языковую группу


____________

273

народностей (андийцы, арчинцы, ахвахцы, багулальцы, бежтинцы,

ботлихцы, генухцы, годоберинцы, гунзибцы, дидойцы, каратинцы, тиндинцы, хваршинцы и чамлинцы), и 2 – даргинскую (кубачинцы и

кайтагцы). Правда, здесь следует сделать оговорку: в период последней

Всероссийской переписи никто из жителей сел Ботлих не назвал себя ботлихцем, официально идентифицировав себя с аварской

национальностью. Мало людей назвало себя арчинцами (7 человек),

кайтагцами (4), чамалинцами (3), годоберинцами (2). Однако, в реальности

каждая из этих языково-этнических индивидуальностей представляется

сотнями жителей Дагестана.

Таким образом, можно вести речь о 30 коренных этносах Дагестана,

среди которых, если исходить из неофициальной классификации, 14

являются собственно национальностями, а 16 – народностями. Говоря о

народностях Страны гор, следует иметь в виде, что есть и другие, менее

выраженные в лингвистическом отношении этнические индивидуальности, например, курахцы в составе лезгинского этноса, у которых признаки

этнической обособленности на уровне их национально-культурной

идентичности очень слабы.

Некоренные национальности Дагестана – это все остальные этносы,

живущие на его территории. К числу основных их них по итогам

последней переписи в РД (2002 г.) было отнесено 91. Это жители других

национальных автономий Российской Федерации, ближнего и дальнего

зарубежья – армяне (5702 человек), татары (4659), украинцы (2869), евреи

(1478), осетины (897), грузины (876), казахи (619), белорусы (547), персы (719) и др.

К титульным этносам относят 11 коренных национальностей

Дагестана (кроме русских, чеченцев и азербайджанцев), для которых территория республики является не только исторической родиной, но

также местом сосредоточения неофициальных институтов управления,

защиты прав и моральной поддержки. Ясно, что для нетитульных национальностей Дагестана главные из таких институтов расположены за

пределами республики: для русских они находятся в г. Москве, для

чеченцев – в г. Грозном (Чеченская республика), для азербайджанцев – в г.

Баку (Республика Азербайджан).

Среди титульных национальностей Дагестана специфическим

этнокультурным статусом обладают ногайцы, которые являются коренными жителями в четырех северокавказских регионах – Карачаево-

Черкесской республике, Ставропольском крае, Чеченской республике и

Республике Дагестан. Исторический ареал проживания ногайцев на севере Чечни и Дагестана, а также северо-востоке Ставропольского края

закреплен природно-географическим наименованием этой территории –

Ногайская степь. Поэтому, как показывают проведенные социологические


____________

274

опросы представителей данного этноса, ногайцам присуща весьма слабая

степень общедагестанской идентичности. Все народы Дагестана относятся к европеоидной (по общепринятой

классификации – к кавказской) расе, за исключением ногайцев, которые

представляют переходный тип между монголоидной и европеоидной расой. Сама европеоидная раса на Кавказе делится на несколько

антропологических ветвей, главная из которых – кавкасионы, которую в

Дагестане представляют жители его горной зоны. В свою очередь

кавкасионы делятся на два главных антропологических типа: каспийский и

понтийский (от древнего названия Черного моря – Понтийское море).

Каспийскому типу присущи особые антропологические черты, в

частности относительно узкий овал черепа. Каспийцами представлено

население центральных, восточных и южных районов Дагестана.

Современные каспийцы – это кумыки, кайтаги, лезгиноязычные народы

Дагестана. Понтийский, более широколицый антропологический тип в Дагестане представляют аварцы, лакцы и даргинцы – древнейшие этносы

горного Дагестана. Они принадлежат к тому же антропологическому типу,

что и черкесы, балкарцы, карачаевцы, осетины, горные этнографические

группы грузин, ингуши и чеченцы.

Народы Дагестана исторически расселены следующим образом: на

севере живут ногайцы, на прикаспийской низменности и в предгорьях –

кумыки и табасаранцы, в центральной части – даргинцы, лакцы и аварцы,

бассейны рек Самур и Гюльгерычай – зона проживания цахуров,

рутульцев, лезгин и агулов. Малочисленные этнические группы, близкородственные аварцам, в основном занимают высокогорья.

Азербайджанцы населяют несколько селений в районе Дербента.

Этническая группа ”теркеменцы” азербайджанского происхождения расселилась среди южных кумыков (Каякентский район). Русские большей

частью проживают на равнине в дельте Терека – в Кизлярском и в

Тарумовском районах, много их в городах республики. В предгорном Ауховском (Новолакском) и равнинном Хасавюртовском районах

компактно живут чеченцы-ауховцы или аккинцы.

Помимо указанных народов в Дагестане с древних времен живут

таты, происхождение которых связано с переселенцами из Персии еще в

доисламские времена. В основном они живут в горах и в Дербенте, а также

в с. Маджалис. В последние два десятилетия численность татов, как и горских евреев в Дагестане резко сократилась в процессе их эмиграции.

До Октябрьской революции 1917 г. дагестанское население в

основном складывалось из коренных этносов. В годы социалистического строительства в республике наиболее активно растет русская диаспора.

Присоединение в 1922 г. к Дагестанской АССР северных равнинных

территорий (Ногайский, Кизлярский и Тарумовский районы) с местами


____________

275

компактного проживания русских (нижнетерских казаков) явилось

основанием для включения русского населения в ряд коренных этносов этой республики.

В период индустриализации и культурной революции в Советской

России происходили массовые миграции молодых русских в южные национальные окраины страны, в том числе и Дагестан. В результате по

итогам переписи 1959 г. русские вышли на второе место по численности

среди дагестанских национальностей (20%), уступив немного лишь

аварцам. С 1960-х г. прослеживается отток русских – до 1970 г.

медленный, а затем все более быстрый. Численность русских в начале

1999 г. была на 30% меньше, чем в 1959 [4].

Напротив, численность титульных, т.е. пользующихся

привилегированным этнополитическим статусом национальностей

республики (это все коренные этносы, кроме русских, чеченцев и

азербайджанцев) росла очень быстро, прежде всего, вследствие высокого естественного прироста. За период между переписями 1959 и 2002 г.

Численность большинства этих народов увеличилась от 2,2 до 2,8 раза.

Если в 1959 г. на долю нетитульного населения (русских, чеченцев и

азербайджанцев) приходилось около трети населения республики, то к

2002 г – примерно 9%. Таким образом, национальный состав населения

Дагестана быстро приближается к состоянию начала 1920-х г.

Титульные этносы Дагестана активно расселялись по всей

территории СССР, а ныне – России. В 1959 г. за пределами Дагестана на

территории СССР проживал 21% от численности его титульных этносов. За период 1959–2002 г. численность этих этносов в Дагестане увеличилась

в 2 раза, а на остальной территории СССР – в 3 раза, в том числе в России

– в 5 раз. В данном случае проявила себя не столько высокая рождаемость среди дагестанцев, сколько их миграционный отток за переделы

республики и в первую очередь в соседние регионы Юга России.

Миграционные потери титульных этносов в сумме составили за рассматриваемый период 170 тыс. чел., или около 15% жителей Страны

гор. Это лишь немногим уступает потерям русских, которые за то же

время составили 22%. Таким образом, демографический пресс выталкивал

из Дагестана не только пришлое, но и коренное население.

Анализ тенденций эволюции горного расселения за период с 1959 по

2002 г. показал, что они сохранили свои главные особенности, установленные в свое время К.П.Сергеевой для предшествующего 10-

летнего периода с 1959 по 1969 г.: осевое направление движения сверху

вниз, в села и города на равнине, ускоренное обезлюдение мелких сельских населенных пунктов [5]. При этом равнина в этнической

структуре Дагестана играет роль ”плавильного котла”, усиливающего

общедагестанскую идентичность его народов. Как показали


____________

276

многочисленные социологические опросы, самоидентификация ”я –

дагестанец”, в отличие от ”я – аварец”, ”я – кумык”, ”я – лезгин” и т.д. в большей степени присуща жителям населенных пунктов, расположенных

на равнине, чем горскому населению Дагестана. На равнине

определяющим фактором динамики сельского расселения по-прежнему является положение сельских мест относительно какого-либо города-

центра: чем ближе такой центр, тем активнее рост сельского поселения. В

горных же условиях влияние этого фактора гораздо слабее. Однако с

развитием в горах транспорта и автодорожной инфраструктуры влияние

дагестанских городов на горное сельское расселение возрастет.

Для процесса этнокультурной идентификации дагестанского

населения в период перестройки присущи две главные этногеографические

тенденции. С одной стороны, в условиях традиционной мелкоконтурности

административно-территориального устройства Дагестана (республика

состоит из 41 сельского муниципального района) обнажилась тенденция не только хозяйственного, но и этнополитического обособления многих

сельских районов, особенно горных. Каждый район превращается в

носителя интересов конкретной этнической общности. Там во многих

органах административной власти делопроизводство и общение

работников осуществляются исключительно на языке доминирующего

этноса. Это порождает определенные риски для этнополитического раз-

вития республики. Особенно симптоматичны в этом плане изменения в зе-

мельном рынке и межрайонноми перераспределении бюджетных средств.

С другой стороны, на равнине и предгорьях формируется множество поселений с полиэтнической структурой. При этом в одних случаях

этнопоселенческая структура представляется беспорядочной смесью

усадеб, хозяева которых принадлежат к разным национальностям, в других влзникают этнически обособленные кварталы.

На крайнем севере республики, в зоне исторического проживания

ногайского этноса много сел с ногайско-кумыкско-аварской и ногайско-аварско-даргинской этнической структурами. В заселенных прежде в

основном русскими Тарумовском и Кизлярском районах в настоящее

время большинство сел имеют русско-аварско-ногайский, русско-

кумыкско-даргинский, лакско-даргинско-аварский и др. состав.

Бабаюртовский район – это главная житница Дагестана, где в

результате проведенных в советское время плановых переселений жителей гор на равнину возникло множество сел и крупных кутанов с весьма разным

этническим составом. Здесь есть села с кумыкско-русско-лезгинскими,

кумыкско-рутульскими, лезгино-цахурскими кварталами. Как и на территории Хасавюртовского района, начиная с 1990-х г. здесь стало

возникать много этнически смешанных поселений с обязательным

присутствием представителей чеченского этноса.


____________

277

В предгорном Буйнакском районе традиционно формируются

кумыкско-аварские и кумыкско-даргинские поселения. В этой же предгорной зоне на территории Карабудахкентского, Каякентского,

Левашинского и Кайтагского районов в ХХ веке возникло множество сел с

кумукско-даргинским, даргинско-аварско-кумыкским, даргинско-лакским национальным составом.

На низменности и в горной зоне Южного Дагестана, особенно в

приграничной с Азербайджаном зоне, в настоящее время вообще трудно

найти моноэтничные поселения. В характерную для южных территорий

Приморской низменности лезгино-азербайджанскую и табасарано-татскую

структуры поселений за период прошлого века вживаются русский,

кумыкский, аварский и даргинский компоненты. В самые последние

десятилетия на этом участке приморской низменности прослеживается

увеличение численности всех горских этносов Южного Дагестана (лезгин,

цахуров, рутульцев, агулов и табасаранцев).

Структура и динамика сельского населения

Среди регионов России Дагестан выделяется преимущественно

сельским характером расселения. В сельской местности проживает 57,1%

населения Дагестана, тогда как в целом по России – 26,7%, по Северному

Кавказу – 44,5%. Более сельским регионом, чем Дагестан, в РФ являются

лишь Республика Алтай и ряд северных автономных округов с

немногочисленным населением.

Плотность населения. Степень и характер освоенности территории

ярче всего проявляются на карте плотности населения. Средняя плотность населения по Дагестану в настоящее время примерно такая же, как и по

миру в целом – 44 чел. на км. Это примерно в пять раз больше, чем в

среднем по Российской Федерации, но значительно ниже, чем в соседних республиках. По плотности населения Дагестан среди субъектов РФ

занимает 23 место.

За период с 1989 по 2002 г. плотность сельского населения

претерпела существенные изменения. Она снизилась в Кулинском районе,

осталась практически неизменной в Тарумовском и Чародинском районах.

Плотность и численность населения значительно возросли в традиционно густонаселенных районах Дагестана, где на 1 кв. км приходится более 50 чел.

В настоящее время самая высокая плотность населения в

приграничных с Чеченской Республикой районах – Новолакском (102

чел./км), Хасавюртовском (83), Кизилюртовском районе (109), где

демографический рост обусловлен, во-первых, высокой рождаемостью, а

во-вторых, активной въездной миграцией из экономически депрессивных

высокогорных районов и из-за пределов республики. Самая низкая плотность


____________

278

Рис. 2. – Плотность населения Дагестана, 2002 г.

Муниципальные районы: 1 – Ногайский, 2 – Тарумовский, 3 – Кизлярский, 4 –

Бабаюртовский, 5 – Хасавюртовский, 6 – Кизилюртовский, 7 – Новолакский, 8 –

Казбековский, 9 – Кумторкалинский, 10 – Буйнакский, 11 – Гумбетовский, 12 –

Ботлихский, 13 – Унцукульский, 14 – Гергебильский, 15 – Хунзахский, 16 –

Ахвахский, 17 – Цумадинский, 18 – Шамильский, 19 – Гунибский, 20 – Цун-

тинский, 21 – Тляратинский, 22 – Чародинский, 23 – Карабудахкентский, 24 –

Каякентский, 25 – Левашинский, 26 – Сергокалинский, 27 – Кайтагский, 28 –

Акушинский, 29 – Дахадаевский, 30 – Лакский, 31 – Кулинский, 32 –

Дербентский, 33 – Магарамкентский, 34 – Табасаранский, 35 – Хивский, 36 –

Сулейман-Стальский, 37 – Агульский, 38 – Курахский, 39 – Рутульский, 40 –

Ахтынский, 41 – Докузпаринский.


____________

279

Рис. 3 . – Динамика численности населения по муниципальным районам

Дагестана (период с 1989 по 2002 г.)

– в Ногайском районе, где на 1 кв. км приходится 2 человек (рис.2).

Вместе с тем, ныне это один из главных районов переселения дагестанских горцев и вынужденных мигрантов, а вместе с этим и

естественного прироста населения. В 1992 г. решением Первого съезда


____________

280

народов Дагестана на месте расположенного на крайнем западе

дагестанских предгорий Новолакского района, в который после депортации чеченцев-аккинцев в 1944 г. были насильственно переселены

из своих родных аулов лакцы и аварцы, восстанавливается Ауховский

район. Съезд выносит также решение, впоследствии поддержанное Москвой, о переселении лакцев из этого района в пригородную зону г.

Махачкалы с предоставлением прежнего жилья чеченцам. Однако в связи

с нападением на Дагестан в 1999 г. чеченских вооруженных

формирований переселение лакцев на равнину из Новолакского района

затормозилось: пролитая кровь стала аргументом против выезда оттуда

как лакцев, так и аварцев. Следует заметить, что данная этнополитическая

проблема, хотя ныне и препятствует восстановлению исторического

Ауховского района, она не вызывает открытого протеста со стороны

чеченской диаспоры Дагестана, поскольку явственна главная причина

происшедшего: справедливая реакция дагестанцев на вооруженную агрессию со стороны Чечни.

Сельских поседений, в которых ныне совместно проживают чеченцы

и представители народов Дагестана, в настоящее время много. Речь идет о

коренных чеченцах-аккинцах, вернувшихся на свои родные земли после

депортации 1944 г., а также оставшиеся в Дагестане в связи с военными

действиями в Чеченской Республике беженцы. Основные места их

размещения в Дагестане – Казбековский, Хасавюртовский, Кизлярский и

Бабаюртовский муниципальные районы. Иногда в таких поселениях

возникают острые земельные споры и конфликты. Особенно напряженной в последнее время была ситуация в селах Ленинаул и Калининаул

Казбековского района [4].

Другая зона притяжения мигрантов с гор, а также вынужденных переселенцев из-за пределов республики из числа представителей

народностей Южного Дагестана (лезгины, табасаранцы и др.) –

Магарамкентский (79 чел./км), Сулейман-Стальский (70) и особенно Дербентский (98) районы. В этих районах за годы реформ плотность

населения увеличилась так же, как и в описанной выше группе западных

районов республики – примерно в 1,5–2 раза. Главными факторами столь

высокой динамики стали естественный прирост и положительное сальдо

миграции, в том числе вынужденной из новых государств Средней Азии и

глубинных регионов России. Ботлихский и Унцукульский районы – горные территории,

характеризующиеся наиболее высокими показателями демографического

роста: с 1989 по 2002 г. численность их населения увеличилась на 70% (рис. 3). Этому во многом способствовали геополитические и

экономические факторы. К территории Ботлихского района относится

протяженный горный участок границы с Чеченской Республикой. Район


____________

281

служит также перевалочной базой на пути к высокогорным участкам

государственной границы с Грузией. Поэтому вблизи с. Ботлих была построена достаточно крупная база российских вооруженных сил.

Унцукульский район в последние два десятилетия выступает плацдармом

гидроэнергетического освоения бассейна р. Сулак, которое практически не прекращалось даже в самые трудные для Дагестана 1990-е годы.

Общая картина плотности сельского населения республики такова:

24% территории имеет плотность менее 10 чел./км (Ногайский,

Тарумовский, Рутульский и Чародинский районы), 34% – от 10 до 20 чел./

км (преимущественно горные районы – Агульский, Кулинский, Лакский,

Рутульский, Тляратинский, Цумадинский, Цунтинский, Чародинский, а

также 3 равнинных района – Бабаюртовский, Кизлярский и

Кумторколинский), 20% – от 21 до 50 чел./км (11 районов предгорного и

горного Дагестана), 19% – от 51 до 100 чел./км (14 районов равнинной,

предгорной и горной зон республики). Лишь на 3% территории на каждом

квадратном километре в среднем проживает более 100 чел. (преимущественно

в равнинном Кизилюртовском и предгорном Новалакском районах). Изменения численности и плотности населения на различных

территориях Страны гор как результат его естественного прироста и разнообразных миграций сопровождаются соответствующими

трансформациями сложившейся за советский период этнической

структуры населенных мест. Система сельского расселения и проблемы ее развития. По

данным переписи 2002 г., все 1,5 млн сельских жителей республики, то

есть 57,1% всего ее населения, проживали в 1576 сельских населенных пунктах самой различной величины и облика. Число сельских поселений

заметно изменилось в течение последнего столетия. В 1926 г.

начситывалось 2337 поселений, к 1959 г. их число выросло на 901

поселение. В последующий же период 1959–2002 г., оно, наоборот, резко

сократилось: общее число сельских поселений – почти вдвое, а малых –

более чем в пять раз (табл.1). Первоначальный рост числа сельских поселений был связан с

переселением жителей гор на равнину, когда появилось множество

кутанов, хуторов, часто временного характера. Возникли поселения в местах освоения земельных и других ресурсов, строительства ГЭС,

промышленных предприятий, транспортных и ирригационных

сооружений. Определенные изменения были связаны с

совершенствованием учета поселений. Исчезновение поселений в по-

следующие годы Советской власти объясняется проводившейся по всей

стране политикой ликвидации ”бесперспективных” поселений, их укруп-

нением, сокращением числа горных аулов в ходе переселения их жителей на равнину.


____________

282

Таблица 1. – Динамика сельских поселений Дагестана в 1926–2002 г.

1926 1959 1970 1979 1989 2002

Численность сельского насе-

ления (тыс. чел.) 659,1

764,1

937,1

1001,4

1033,0

1473,4

Число сельских поселений 2327 3228 1668 1588 1560 1576

Средняя людность сельских поселений (чел.)

289

230

556

672

667

818

Число сельских поселений:

– крупных (св. 1 тыс. чел.) 140

145

257

285

301

310

– средних (0,1–1 тыс. чел.) 1272 1297 1061 958 941 946

– малых (до 100 чел.) 915 1768 350 346 318 320

Данные Госкомстата РД [3].

В условиях Дагестана политика укрупнения поселений имела как положительные, так и отрицательные последствия. В ней была своя ло-

гика: жителей крупных поселений легче обеспечить сравнительно более

высоким уровнем обслуживания. На строительство дорог, мостов,

прокладку линий электропередач и телефонной связи к малым горным

селам требовались значительные капиталовложения. К тому же ин-

дустриализация в стране была ориентирована на сельскохозяйственное

машиностроение, обеспечивавшее эффективный труд прежде всего в условиях крупноконтурного земледелия.

Однако для горной зоны республики именно малые аулы с учетом

местных производственных, этнокультурных и экологических факторов являются более целесообразными. В горах земельные наделы

мелкоконтурны, часто террасированы, в основном принадлежат

отдельным семьям и тухумам. Поэтому для их содержания требуется небольшое количество людей. Мелкие площади обрабатываемых земель и

сенокосов, отсутствие зимних пастбищ ограничивают возможности

горных территорий обеспечить людей трудом и продовольствием.

Часть сельских поселений поглощены городами, часть –

преобразованы в поселки городского типа. На сокращении числа сельских

поселений сказалось и отсутствие средств, требующихся для борьбы с последствиями стихийных бедствий – землетрясений, оползней, лавин,

селевых потоков и т.п. В итоге в современной структуре сельского

расселения по числу жителей преобладают средние поселения – их примерно 60%.

При этом по численности среди дагестанских сел выделяются

мелкие поселения (до 100 жителей), что не характерно для других регионов Северного Кавказа. Однако средняя людность поселений заметно

выросла: с 289 чел. в 1926 г. до 818 чел. в 2002 г. Для сравнения отметим,

что средняя людность сельских поселений по переписи 1989 г. в целом по

России составляла 255 чел., а в Дагестане – 667 человек.


____________

283

Среднее число жителей сел по районам заметно разнится. В

Кизилюртовском, Карабудахкентском районах этот показатель превышает 3 тыс. чел., в Кумторкалинском, Каякентском, Дербентском, Казбековском

районах – 2 тыс. чел., тогда как в Лакском, Чародинском, Тляратинском,

Цумадинском, Гунибском районах она составляет менее 300 чел. В структуре сельского расселения особую роль играют районные

центры. Они являются опорными центрами горного и отчасти предгорного

расселения. Из 41 сельского района в пяти роль центра выполняют города,

в остальных 36 – сельские поселения.

Важное звено в территориальной организации населения Дагестана

– сельские административные центры. Согласно последней переписи 2002

г., их в республике 700. Наряду с центральными усадьбами бывших

совхозов и колхозов, которых насчитывается более 700, они составляют

основу сельского расселения. Новые формы производства (фермерские

хозяйства, агрофирмы, акционерные общества и т.д.) пока не оказывают заметного влияния на сельское расселение.

Наряду с аулами на местах выпаса скота широко распространены

сезонно обитаемые пункты – кутаны. На равнине с развитием земледелия

и разведением крупного рогатого скота многие кутаны превращаются в

”филиалы” горных сел, постепенно обретая статус поселения с

географическим названием горного села, обычно с приставкой ”ново”.

Например, горное поселение Борч Рутульского района на равнине (в

Бабаюртовском районе) получило название Новоборч, и таких примеров

множество. За последние десятилетия из кутанов здесь возникло много крупных

сел, жизнь в которых осложняется как неопределенностью их

административного статуса, так и конфликтами землепользования между пришлыми горскими и коренным кумыкским этносами.

Новая железнодорожная линия от Кизилюрта до Кизляра придала

импульс социально-экономическому росту территорий по оси сельских поселений, выстраивающихся поперек дельты р. Терек от границы с

Калмыкией на севере до Кизилюрта на юге. Хозяйственные функции

некоторых сел, превратившихся недавно в железнодорожные станции, в

будущем расширятся за счет возведения предприятий транспортного

обслуживания, вагоноремонтного, погрузочно-разгрузочного, холодильно-

складского, элеваторного и иного назначения. В северо-западной части горного Дагестана формируется локальная

система сельского расселения с центром в с.Ботлих. Ее главные оси

протягиваются от Ботлиха по руслу Андийского Койсу вверх до с. Агвали, вниз до с. Мехельта, а также вверх по правому притоку этой реки до с.

Карата. Данная сеть поселений компактно размещается в пределах

четырех сельских районов республики – Ботлихского, Цумадинского,


____________

284

Ахвахского и Гумбетовского. Ботлихская локализация сельских поселений

по сути является ответвлением Хасавюртовский агломерации. Возрождение промышленного производства (в 80-е г. здесь

функционировало маленькое промышленное предприятие, выпускавшее

военную продукцию) могло бы превратить этот населенный пункт в рабочий поселок. В свою очередь, укрепление материально-технической

базы сельского хозяйства в рассматриваемом сгустке горных сел будет

всемерно способствовать хозяйственной активизации и повышению

уровня жизни населения самого высокогорного и отдаленного участка в

бассейне Андийского Койсу – Цунтинского района. Очевидно, что этому

может способствовать недавно построенная автодорога с твердым

покрытием, связавшая с. Ботлих с Буйнакском и Махачкалой.

Помимо автодороги от Гимринской развилки на запад вдоль

Андийского Койсу, формируется также укороченный путь и до более

южных сельских локализаций Центрального и Высокогорного Дагестана с центрами в селениях Хунзах, Хебда, Тлярата и Бежта, что приведет к

торможению миграции из горных сел на равнину, стабилизации развития

горной системы расселения.

Главными воротами во Внутригорный Дагестан вот уже несколько

последних десятилетий служит автодорога, пересекающая границу гор и

предгорий через селения Леваши и Хаджалмахи. Левашинский и

соседствующий с ним Акушинский районы являются одними из самых

густозаселенных горных территорий Кавказа. Транзитная функция этих

районов по отношению к скоплениям горных сел и в дальнейшем будет усиливаться, особенно по направлению к бассейнам Каракойсу

(Цурибская локализация аулов) и Казикумухское Койсу (локализации

вокруг с. Кумух и с. Вачи). Социально-географические тенденции говорят о том, что в недалеком будущем в самом центре Страны гор на базе

нынешнего села Леваши вырастет поселок городского типа. Соответст-

венно требуется предпроектная проработка вопросов перспективной индустриализации этого населенного пункта республики. Традиционная

овощеводческая специализация сельского хозяйства Левашинской группы

поселений, видимо, наложит отпечаток на профиль местного

перерабатывающего комплекса. Группам сельских поселений в пределах

южной части дагестанских предгорий (Дахадаевский, Табасаранский и

Хивский районы) также не грозит депопуляция из-за высоких темпов естественного прироста. Основная проблема развития расселения в южном

регионе Дагестана – формирование крупной группы сел в низовьях р.

Самур. В настоящее время в Магарамкентский и южную часть Дербентского района стекаются жители горных территорий всего Южного

Дагестана. Это сельские территории с наиболее благоприятными

агроклиматическими условиями жизни в Дагестане.


____________

285

Сюда же из различных регионов России, Казахстана и Средней Азии

устремлен основной поток мигрантов – выходцев из Южного Дагестана. Одно за другим рождаются новые села в окрестностях и в самой гуще

уникального леса с типичной субтропической растительностью в

Самурской дельте. Лес идет под топор новоселов, в результате чего его площадь сократилась до 26,7 тыс. га. В недалеком прошлом лесные

массивы дагестанского участка Самурской дельты превышали 100 тыс. га.

Как утверждают работники экологических служб республики, через 10-15

лет от Самурского леса могут остаться лишь воспоминания.

Долина реки Самур – удобная автотрасса к высокогорным массивам

Главного Кавказского хребта. Истоки Самура (Рутульский район)

представляют собой исключительно живописный уголок природы с

мягким климатом и девственными лесами, который справедливо называют

Дагестанской Швейцарией. Несомненно, что со стабилизацией

общественно-политической ситуации на Кавказе откроются новые возможности для развития сельского расселения в долине этой и других

рек вдоль туристских маршрутов по основным природно-ландшафтным

ступеням ”приморье – предгорье – среднегорье – высокогорье”, начиная с

курортов на Каспии и заканчивая лагерями для альпинистов у ледников

Большого Кавказа.

Современные экономические и социальные трансформации проявилась в изменениях системы расселения Дагестана. Функциональная

перестройка сел и бурное жилищное строительство в пригородах

республики нередко порождает острые социальные и этнополитические конфликты – например, в ряде сел равнинного Дагестана, возникших на

базе кутанов. Там уже утвердился оседлый тип животноводства, а

население продолжает расти за счет жителей горных районов. В настоящее время на территории Дагестана вдоль рубежа с

Чеченской республикой и государственной границы с Грузией и Азербай-

джаном начато строительство военных городков и пограничных застав, что стало фактором укрепления материально-технической базы и улучше-

ния ситуации на рынке труда в ряде приграничных сел Дагестана. Это

строительство обусловлено необходимостью обустройства новых границ

Российской Федерации и открывает большие возможности для развития

социальной и производственной инфраструктуры отдаленных территорий

Дагестана (дорожного строительства, газификации, сооружения линий электропередачи). Вместе с тем отдельные погранзаставы расширяются за

счет лесных массивов в пределах особо охраняемых природных

территорий (Самурский национальный парк, Хамаматюртовский и Гутонский заказники), либо освоения интенсивно используемых

сельхозугодий, что порой вызывает у местного населения негативный

отклик.


____________

286

Трансформация системы расселения Республики Дагестан ныне

протекает стихийно и требует научной корректировки с учетом задач оптимизации природно-хозяйственных связей и повышения качества

жизни населения.

Тенденции урбанизации

За прошлое столетие городское население Дагестана увеличилось в

22,2 раза, сельское – в 2,5 раза (табл.2). В 1926 г. в городах жило около 100

тыс. чел., ныне – более одного миллиона. При этом экстенсивное развитие

урбанизации еще далеко не завершено.

По данным переписи населения Российской империи 1897 г., только

в 4 дагестанских городах – Порт-Петровске (ныне Махачкала), Темир-Хан-Шуре (Буйнакск), Кизляре и Дербенте проживало 50 тыс. чел., или 7,8%

населения. С этого времени процесс урбанизации в Стране гор развивался

довольно быстро. Его темпы снизились лишь во второй половине 1980-х г. в связи с перестройкой, а в 1990-е г. доля городского населения даже

уменьшилась на 3%. Однако в начале XXI вновь наметились признаки

активизации урбанизации. В настоящее время в Дагестане имеется 10

городов и 20 поселков городского типа (табл. 3).

Таблица 2. – Динамика численности городского и сельского населения Республики

Дагестан по данным переписей (1897–2002 г.)

Годы Сельское

население (чел.)

в % ко всему

населению

Городское

население (чел.)

в % ко всему

населению

Все

население

1897

1926

1939

1959

1970

1979

1989

2002

590 100

659 100

802 800

764 100

937 100

1 001 400

1 032 996

1 473 395

92,2

88,6

78,5

71,1

65,0

61,5

57,3

57,1

49 920

99 680

219 875

310 583

504 538

626 892

769 192

1 102 577

7,8

11,4

21,5

28,9

35,0

38,5

42,7

42,9

640 020

758 780

1 022 675

1 074 683

1 441 638

1 628 292

1 802 188

2 576 531

Данные Госкомстата РД.

Современная структура городов представлена 5 малыми городами, в

которых проживает 14% городского населения республики, 2 средними городами (12,6%), 3 большими городами (62,2%). Столица республики

Махачкала по данным общероссийской переписи населения 1989 г.

насчитывала 301,3 тыс. чел., а в 2002 г. – 462,2 тыс. чел. Такой значительный рост (более чем в 1,5 раза за 13 лет) обусловлен не столько

реальными процессами, сколько изменениями в методике статистического

учета населения при Всероссийской переписи населения 2002 г.


____________

287

В настоящее время г. Махачкала вместе с поселками городского

типа, которые почти срослись с городом, имеет 526,2 тыс. жителей. Это позволяет отнести столицу Дагестана к крупным городам, людность

которых по общероссийской классификации составляет от 500 тыс. до 999

тыс. чел.

Таблица 3. – Динамика городов и поселков городского типа и численности их

населения

Год образ. 1959 1970 1979 1989 2002

г.Махачкала 1858 119,3 185,9 250,8 301,3 462,4

ПГТ Альбурикент 1992 – – – 4,7 6,9

ПГТ Кяхулай 1992 – – – 4,6 5,4

ПГТ Ленинкент 1965 – 2,9 3,6 5,7 13,0

ПГТ Семендер – – – – – 7,6

ПГТ Н.Кяхулай 1994 – – – 4,2 7,0

ПГТ Сулак 1948 5,5 3,7 3,4 3,5 6,4

ПГТ Тарки 1958 3,8 6,9 8,1 8,8 9,9

ПГТ Шамхал 1965 – 3,1 4,4 5,4 7,8

г.Буйнакск 1866 32,9 37,9 47,0 56,7 61,4

г.Дагестанские Огни 1991 6,8 10,4 12,6 21,6 26,3

г.Дербент VII-VI до н.э. 47,3 57,2 69,6 82,1 100,1

ПГТ Белиджи 1965 – 8,9 10,1 9,9 11,6

ПГТ Мамедкала 1965 – 5,1 5,9 6,0 8,4

г.Избербаш 1949 11,2 17,3 21,3 28,0 39,4

ПГТ Ачису 1938 1,0 1,1 1,0 1,2 1,6

г.Каспийск 1947 25,2 40,7 49,2 60,0 77,7

г.Кизилюрт 1963 2,2 13,1 21,8 26,3 30,3

ПГТ Бавтугай 1992 – – – 2,3 5,0

ПГТ Дубки 1972 – 8,0 7,2 6,8 5,2

ПГТ Н.Сулак 1992 – – – 3,1 5,1

г.Кизляр 1736 25,6 29,7 31,7 39,2 48,5

ПГТ Комсомольский 1962 – 2,1 2,2 2,4 2,6

г.Хасавюрт 1931 34,2 54,2 65,2 70,0 121,9

г.Южно-Сухокумск 1963 – 7,9 10,5 7,9 9,8

ПГТ Манаскент 1965 – 2,5 3,1 3,4 4,9

ПГТ Тюбе 1994 – – – 3,1 6,0

ПГТ Кубачи 1965 – 1,8 1,8 1,8 2,8

ПГТ Шамилькала 1990 – – – 2,7 7,1

ПГТ Кочубей 1965 – 5,8 9,5 – –

Данные Госкомстата РД

Города и поселки городского типа размещены крайне неравномерно.

Абсолютное большинство их расположено на равнине. Вдоль побережья

Каспийского моря от северной до южной границы республики 7 городов и

15 ПГТ образуют почти непрерывную цепочку, где почти в середине

выделяется Махачкалинская агломерация. К этой цепочке тяготеют


____________

288

расположенные в предгорье город Буйнакск и поселок Ачи-Су, а также

поселок Сулак, находящийся в устье одноименной реки. Несколько отдалены от этой цепочки города Северного Дагестана – Хасавюрт и

Южно-Сухокумск, а также поселки городского типа в горной части

республики – Дубки, Кубачи и Шамилькала. Среди городов республики наибольшей плотностью населения

характеризуется Хасавюрт (3197 чел. на км), самой низкой – Южно-

Сухокумск (100 чел./км). В остальных городах данный показатель

колеблется в пределах от 1 тыс. до 3 тыс. чел./км.

Самый мощный прессинг со стороны мигрантов испытывает столица

республики Махачкала. Однако средняя плотность ее населения невысока

и составляет 1194 чел. на кв. км, что связано, во-первых, с расширением ее

территории за счет земель поселков городского типа и дачных зон, а во-

вторых, с наличием весьма протяженной приморской полосы в северном

направлении до о. Чечень. В черте же города плотность населения превышает 4 тыс. чел./км, а в некоторых микрорайонах – 5 тыс. чел./км и более.

Межрайонные системы расселения

На фоне развития всей сети поселений в Дагестане выделяются

процессы концентрации населенных мест в переделах трех активно

формирующихся агломераций – Хасавюртовской, Махачкалинской и

Дербентской. Центрами этих агломераций служат самые многолюдные

города республики, а зоны их влияния распространяются даже за пределы

окружающих их районов. В настоящее время можно вести речь о формировании трех главных региональных систем расселения в

республике – Северной, Центральной и Южной, центрами которых

выступают указанные городские агломерации [18]. Город Хасавюрт с населением более 120 тыс. человек является

организующим центром так называемой Аксайской бассейновой зоны

расселения (по названию бассейна реки). Эту зону представляют Хасавюртовский, Бабаюртовский, Казбековский и Новолакский

муниципальные районы, а также Кизилюртовский район с г. Кизилюрт.

Роль Бабаюртовского и Кизилюртовского районов в пределах Северного

Дагестана будет закономерно повышаться в связи с активизацией

хозяйственных процессов вдоль выстроенной в 1998 г. в объезд территории

Чеченской Республики железнодорожной ветки от Кизилюрта до Кизляра.

Необходимо отметить, что Хасавюртовский и Кизилюртовский районы в настоящее время самые густонаселенные в Дагестане.

Множество сельских поселений и кутанов в их пределах объединены

тесными агропроизводственными и социальными связями. По плотности (свыше 120 чел./км2) и динамике роста населения они схожи с Дербентским


____________

289

районом республики. Главная городская агломерация Центрального

Дагестана – Махачкала с городом-спутником Каспийском и 8

близлежащими поселками городского типа, где ныне в общей сложности

проживает свыше 600 тыс. человек. Столица является опорным центром

расселения практически для всей республики. Современные условия становления рыночной экономики, отсутствие

налаженной финансово-кредитной системы и диктат теневой экономики

способствуют отрыву уровня жизни населения дагестанской столицы от

остальных населенных пунктов республики, прежде всего в горных

районах. Эта тенденция обусловливает интенсивный приток мигрантов в

Махачкалу.

В 2006 г. с вводом в эксплуатацию построенной в труднейших

условиях высокогорья новой автомобильной дороги от тоннеля через

Гимринский хребет в отдаленные районы было установлено надежное

сообщение между Махачкалой и Внутригорным Дагестаном. В результате путь от Махачкалы до высокогорий в пределах речных бассейнов

Андийского и Аварского Койсу сократился примерно на 1,5–2 часа. Таким

образом, на качественно новом уровне возродилась существовавшая

многие века транспортная артерия, связывавшая приморские равнины с

внутригорной частью Дагестана по руслу р.Сулак и далее по долинам рек

Андийское и Аварское Койсу. В середине ХХ века эта артерия была отсе-

чена плотинами и водохранилищами сначала Гергебильской, а затем

Чиркейской и Миатлинской ГЭС.

Новые горные автотрассы усилили организующие функции Буйнакска – единственного города в горной части республики. Однако

функции этой исторической столицы Дагестана пока ограничивается

посредничеством во взаимодействии Махачкалы с высокогорными районами республики, в частности, при решении задач продолжающегося

гидроэнергетического освоения сулакских рек.

Южный регион Дагестана представляет собой хорошо сформировавшуюся бассейновую систему расселения, центром

социального и экономического влияния в которой выступает второй по

величине город республики Дербент (свыше 100 тыс. чел.) со своим

спутником г. Дагестанские Огни (около 30 тыс. чел.). Южный Дагестан

уже не одно десятилетие является целостным объектом хозяйственного

проектирования и планирования. Накоплен достаточно богатый опыт комплексного решения проблем социально-экономического и

экологического развития этого региона, и он мог бы с успехом

использоваться при проектировании других бассейновых зон Дагестана. Не ослабевают функции центральных мест у других городов

республики – Южносухокумска, Кизляра, Каспийска, Избербаша и

Дагестанских Огней, у каждого из которых имеются резервы роста. В


____________

290

условиях высокой расчлененности рельефа и соответствующей

мелкоконтурности хозяйства Страны гор на ее малые города возлагаются задачи укрепления социально-экономических и культурных связей с

окружающими сельскими территориями, оперативного реагирования на их

нужды. Этот тезис занимает ключевые позиции как в старых, так и самых новых схемах территориального социально-экономического развития

Республики Дагестан.

Таким образом, на современном историческом этапе развития

дагестанские города в экономическом и этническом плане выступают

антиподами сельских районов республики. Усиление этнической

однородности на фоне общей социально-экономической депрессивности

большинства горных районов республики – это одна тенденция, другая

тенденция – увеличение пестроты национального состава на фоне

повышением уровня жизни населения в городах. Если принять во внимание

тенденцию активизации урбанистических процессов в республике и повышения доли горожан в общей структуре населения, то можно

утверждать и о соответствующей тенденции этнокультурного порядка –

усилению общедагестанской этнической идентичности ее населения.

ЛИТЕРАТУРА

Алиев Д.Р., Слука Н.А., Эльдаров Э.М. Приморский Дагестан: проблемы и

перспективы. – Махачкала: Даг. ЦНТИ, 1993. – 144 с.

Алиев Ш.М. Экономическая и социальная география Дагестана. – Махачкала:

ДГПУ, 2005. – 164 с.

Демографический ежегодник. 2002 год. Статистический сборник / Отв. ред. С.В.

Ильяшенко. – Махачкала: Госкомстат РД, 2003. – 192 с.

Мудуев Ш.С., Эльдаров Э.М. Северный Кавказ и Дагестан: социально-

географические проблемы развития горных регионов. – Махачкала: ДНЦ РАН,

2002. – 132 с.

Сергеева К.П. Население Дагестана. – Махачкала: Дагучпедгиз, 1973. – 84 с.

Елдаров Елдар Магомедович

ДИНАМИКА СИСТЕМА НАСЕЉА ДАГЕСТАНА У ПОСТСОВЈЕТСКОМ ПЕРИОДУ

Резиме

У првом одељку су размотрени основни фактори динамике система насе-

ља Дагестана као што су природни фактори, геополитички фактори, економско-

географски положај, демографски фактори и етнополитички фактори. У другом

одељку аутор анализира етногеографску структуру и динамику становништва Да-

гестана. При томе истиче да је реч о 30 аутохтоних етноса Дагестана, међу којима


____________

291

се 14 сматра националностима а 16 народностима. Трећи одељак садржи анализу

структуре и динамике сеоског становништва. При томе је посебна пажња посвеће-

на променама густине становништва, систему сеоских насеља и проблемима њего-

вог развитка. Четврти одељак бави се проблемима урбанизације. Пети одељак по-

свећен је међурегионалним системима насеља, и посебно функцијама централних

места. У условима високе рашчлањености рељефа и одговарајуће уситњености

привреде ове планинске земље, на њене мале градове пада задатак да учвршћују

социјално-економске и културне везе с околним сеоским територијама, оператив-

но реагујући на њихове потребе. Та теза заузима кључне позиције у старим и у

најновијим схемама просторног социо-економског развитка Републике Дагестан.

Према томе, у савременој историјској фази развитка дагестански градови

се појављују на економском и етничком плану као антиподи сеоских региона ре-

публике. Појачавање етничке једнородности на бази опште социјално-економске

депресивности већине планинских региона републике – то је једна тенденција,

друга тенденција – увећавање шаренила националног састава на бази повећавања

нивоа животног стандарда становништва у градовима. Ако узмемо у обзир тен-

денцију активизације процеса урбанизације у републици и повећавања удела град-

ског становништва у структури укупног становништва, онда можемо говорити и о

одговарајућој етнокултурној тенденцији – појачавању општедагестанског етнич-

ког идентитета његовог становништва.


____________

293

УДК 91:929 Готман Ж.

911.3:32(44)”19” Прегледни чланак Review article

André–Louis Sanguin

ORGANISER ET REORGANISER L’ESPACE ENTRE CENTRE ET

PERIPHERIE: MODERNITE DE LA GEOGRAPHIE POLITIQUE DE

JEAN GOTTMANN

Извод: Овај чланак поставља дела Јеан-а Готтман-а, француског географа (1915–

1994), у актуелену еволуцију географске мисли. Чланак показује како Готтманове

визионарске интуиције постају кључни елементи за анализу и разумевање саврем-

них политичких и просторних феномена. Он се такође позива на најзначајније

концепте Готтмановог рада: супротност исолационизам/космополитизам, појмови

подела/ограђивање, пар центар/периферија, све већи значај светских градова и ме-

галополиса, и надаље свеприсутност идеје кретања, које претходи стварању нове

кинетичке географије. Увек свесан двостраности света који се све више ограђује и

ограничава са једне стране а увек је у покрету, са друге, овај географ нам оставља

значајни допринос за разумевање контрадикторних процеса мондиализације.

Кључне речи: Готтман, политичка географија, центар, периферија, поделе, огра-

ђивање, мегалополис, кретање, мондиализација

Résumé: Cet article replace l’oeuvre de Jean Gottman, géographe français (1915 –

1994) dans l’évolution actuelle de la pensée géographique. Il montre comment les

intuitions visionnaires de Jean Gottman se trouvent être aujourd’hui des éléments clefs

pour l’analyse et la compréhension des phénomènes politiques et spatiaux contemporains.

Ce texte revient ainsi sur les concepts phares du travail de Gottman: l’opposition

isolationnisme/cosmopolitisme, les notions de partition/cloisonnement, le binôme centre/

périphérie, l’importance croissante des villes mondiales et des aires mégalopolitaines,

ou encore l’omniprésence de l’idée de mouvement, qui préfigure la formulation d’une

nouvelle géographie cinétique. Toujours sensible à l’ambivalence du monde, à la fois

toujours plus cloisonné et toujours plus fluide et mouvant, ce géographe nous laisse une

contribution majeure pour saisir les ambiguités actuelles de la mondialisation.

Mots-clefs: Gottman, géographie politique, centre, périphérie, partition, cloisonnement,

mégalopole, mouvement, mondialisation

I – QUELLE ŒUVRE POUR UN VISIONNAIRE COSMOPOLITE?

Dans le droit fil des lumineuses analyses politiques de Tocqueville et de

Siegfried dont il fut l'assistant pendant quelques années, Jean Gottmann (1915–


____________

294

1994) fut, avant tout, un homme dont l'oeuvre fut marquée par un humanisme

libéral, c’est-à-dire par une pensée géographique où le rationalisme passait avant l’idéologie ainsi que par une philosophie spatiale où il considérait que les

sociétés humaines ne s’épanouissaient librement que dans leurs territoires

(Sanguin, 1996). Avec le recul du temps et plus d’une décennie après la disparition d’une

grande figure de la géographie nord-atlantique, il convient de bien comprendre

que l’œuvre de Gottmann s’articula autour de trois faces indépendantes mais

complémentaires: les mégalopoles et les métro-gouvernements, l’ékistique

fondée par son ami Constantinos Doxiadis (1913–1975) et la géographie

politique dont il fut le principal rénovateur en France (Miyakawa, 1998). C’est

sur ce dernier aspect de son œuvre que cet article se concentre (Muscarà C.,

2003a, 2003b, 2003c).

La méthodologie de Jean Gottmann, ou pour reprendre l’expression de

Luca Muscarà, les mots justes de Jean Gottmann furent caractérisés par une connaissance pratique des hommes et des choses, par une observation directe

des faits, par un style narratif et surtout par un refus de la ”théorie pour la

théorie” (Muscarà, 2002). Dans une certaine mesure, ce fut une pensée

fragmentée en géographie politique parce qu’elle fut éparpillée parmi 400

références (dont 30 livres) sur plus de 60 ans de recherche (1933–1994). De

plus, elle fut répartie entre l’anglais, le français, l’italien et quelque dix autres

langues étrangères (Muscarà L., 2003).

Du coup, une question centrale vient à l’esprit: comment expliquer une

certaine diffusion limitée de la pensée géographique de Gottmann? Il semble que la réponse repose au moins sur quatre raisons principales:

1/ il y eut tout d’abord le caractère nomade de sa vie, ses migrations forcées et

sa transhumance transatlantique, bref ce que l’on peut dénommer la route de Gottmann comme l’a fort bien expliqué Luca Muscarà dans son récent livre

(Muscarà, 2005a). Il y eut l’exode Kharkov-Paris de 1918 à 1921 via

Sébastopol, Istanbul et Marseille. Il y eut ensuite la fuite de Paris en juin 1940 puis l’arrivée à New York en décembre 1941 après un transfert par Lisbonne.

2/ Gottmann fut un géographe qui n’appartint pas vraiment à un seul pays. Il

enseigna à Paris (Sorbonne avant la guerre puis Science Po après la guerre), à

New York pendant la guerre, à Princeton, à Baltimore (Johns Hopkins

University), à Oxford, sans compter des interventions plus ponctuelles au Japon,

en Grèce, en Virginie et en Israël (Hammack, 1987; Robic & Tissier, 1993; Muscarà, 1998).

3/ Son propre cosmopolitisme limita probablement la diffusion de ses idées.

4/ Beaucoup d’écoles nationales de géographie n’eurent pas ou peu accès à sa pensée géographique à cause du blocage linguistique de leurs membres,

incapables de lire les œuvres d’autres géographes dans des langues étrangères et

notamment en anglais.


____________

295

II – LA CLEF DE VOUTE DE LA GEOGRAPHIE POLITIQUE DE

GOTTMANN: ISOLATIONNISME/COSMOPOLITISME,

PARTITION/CLOISONNEMENT

L’un des objectifs de cet article est de démontrer l’extraordinaire et étroite connexion entre les idées gottmanniennes en géographie politique et

toute une série de situations actuellement observables sur la carte politique du

monde. Le premier grand paradigme gottmannien ”iconographie/circulation”

constitua une fantastique révélation au tout début des années 1950 et il apporta

un grand bol d’air frais à la géographie politique (Muscarà C., 2003d). Ce

paradigme fut tout d’abord présenté dans l’article Geography and International

Relations paru dans la revue World Politics en 1951 puis amplifié et théorisé

dans le fameux ouvrage La politique des Etats et leur géographie paru aux

Editions Armand Colin en 1952. Gottmann définissait l’iconographie comme un

système de résistance aux mouvements au sein des sociétés humaines. Pour lui, l’iconographie est un ensemble de facteurs de stabilisation politique. Elle

développe l’identité culturelle et la solidarité d’une communauté. Elle donne à

cette communauté un sentiment d’appartenance à un territoire (Bruneau, 2000).

Elle renforce l’organisation sociétale à travers son histoire politique et sa

religion. En contrepoint, la circulation est un ensemble de systèmes de

mouvements contribuant au dynamisme (Prevelakis, 2001).

Plus tard, Gottmann sublima le paradigme ”iconographie-circulation”

par le théorème ”isolationnisme/cosmopolitisme”. Il développa cette idée dans

l’un de ses maîtres-ouvrages The Significance of Territory paru en 1973. Ce théorème de géographie politique était fondé sur deux positions classiques

connues dans l’histoire, à savoir l’isolationnisme de Platon et le cosmopolitisme

d’Alexandre le Grand. Eminents penseurs politiques de la Grèce Antique, Platon et Alexandre le Grand développèrent deux doctrines politiques situées

aux antipodes. Selon Platon, une communauté politique ne peut s’épanouir

qu’en fermant son territoire et qu’en le mettant à l’abri de toute influence étrangère. Cela est la quintessence même de la doctrine de l’isolationnisme. En

revanche, selon Alexandre le Grand, une communauté politique ne peut

s’épanouir que si elle pratique l’ouverture de son économie par la création d’un

réseau de grandes villes commerçantes. Nous sommes là au cœur de la doctrine

du cosmopolitisme. Or, il est facile de saisir que l’histoire des Etats est une

perpétuelle hésitation entre ces deux positions. Beaucoup d’exemples contemporains vont à l’appui de cette dichotomie doctrinale. Ainsi, l’Iran, Cuba

et la Corée du Nord comptent parmi les Etats les plus isolationnistes de la

planète tandis que le Luxembourg, Singapour, Hong Kong, le Grand New York figurent parmi les entités politiques les plus cosmopolites du globe.

Les conséquences spatiales de la dialectique ”isolationnisme/

cosmopolitisme” ont, par la suite, engendré le théorème gottmannien ”partition/


____________

296

cloisonnement” remarquablement exposé dans un article de Gottmann paru en

1980 dans la International Political Science Review sous le titre The Partitioning of Space and the Politician’s Wisdom. Selon Gottmann, la partition

s’explique tout simplement parce que l’espace des sociétés se fonde sur la

diversité naturelle et sur l’organisation politique. De même, il entendait par cloisonnement le fait que, tout naturellement, les peuples vivent dans un dédale

de compartiments (communautés, villages, cantons, régions, provinces, nations

et autres…). Conséquemment, il est aisé de sélectionner quelques exemples très

actuels sur la carte politique contemporaine du monde, et notamment en Union

Européenne: mouvements régionalistes, minorités linguistiques,

communautarisme, quartiers d’immigrants, ghettos ethniques…

III – AU CŒUR DE LA MONDIALISATION: LE PARADIGME

GOTTMANNIEN ”CENTRE-PERIPHERIE” La seconde pierre d’angle de la géographie politique de Gottmann

repose sur le fameux paradigme ”centre-périphérie” que certains géographes

veulent délibérément ignorer alors qu’il est pourtant au cœur de tout phénomène

physique ou humain à l’œuvre sur toutes les catégories de territoires de la

planète. Le principe de Gottmann s’énonce à peu près comme suit: toute

structure politico-géographique à l’œuvre implique nécessairement des éléments

de centralité et de périphérisme et, ajoutait Gottmann, tous les Etats sont

parfaitement au courant du défi ”centre/périphérie”. Plusieurs exemples

contemporains suffisent à démontrer la réalité et le poids de la dialectique spatiale ”centre-périphérie”. Ainsi, la Norvège, le Chili, l’Italie, l’Inde, pays

considérablement étirés dans la direction méridienne, connaissent

quotidiennement les problèmes liées à la périphérie. L’énorme centralité de Mégalopolis Europa (la Banane Bleue) au sein de l’Union Européenne a

entraîné des déséquilibres territoriaux au point que la Commission Européenne,

en collaboration avec certains Etats, a lancé des politiques de rééquilibrages dont l’Arc Atlantique, l’Arc Méditerrranéen, la Via Baltica, la Via Homerica et

le triangle Berlin-Prague-Budapest sont les plus illustres exemples mis de

l’avant pour contrebalancer le rôle de pompe aspirante de la Banane Bleue.

Voilà aussi pourquoi Gottmann insistait fréquemment sur les

glissements fréquents affectant les rapports centre/périphérie. C’est ainsi que

l’on a vu successivement apparaître durant la dernière décennie d’efficaces Eurorégions, des réseaux des grandes Bourses, le ci-devant cyberspace, c’est-à-

dire l’espace virtuel de la cybernétique, les centres d’appel déménagés dans de

petits pays insulaires du Tiers Monde, les centrales de réservation réimplantées sur de nouvelles plateformes. En outre, Gottmann soulignait fortement que la

recomposition et la recombinaison des centres et des périphéries au sein de

l’espace politique engendraient de nouveaux systèmes de coordonnées. Des


____________

297

réalités très contemporaines comme le e-commerce ou la relocalisation des

centrales d’achats en ligne illustrent parfaitement cette prévision de Gottmann. Enfin, Gottmann expliquait que la malléabilité de l’environnement pouvait

s’expliquer par l’émergence de nouveaux Etats, par de nouvelles organisations

fédérales ou régionales, par de nouvelles agences transfrontalières, par des périphéries en rébellion contre les hiérarchies établies, ou encore par des

régionalismes s’élevant contre les centres nationaux (Hubert, 2003).

IV – DE NOUVEAUX ACTEURS GOTTMANNIENS PUISSANTS: LES

VILLES MONDIALES ET LES AIRES MEGALOPOLITAINES

L’ouvrage classique de Gottmann sur Megalopolis:The Urbanized

Northeastern Seaboard of the United States publié en 1961 sous la forme d’une

magistrale étude de cas de 891 pages, peut tout à fait être considéré comme

l’analyse pionnière d’un nouveau contexte mondial, selon les sept paramètres suivants:

1/ Le nombre des métropoles/mégalopoles s’est significativement accru depuis

45 ans, c’est-à-dire depuis la parution du livre de Gottmann. Avec prémonition,

il en avait annoncé la multiplication en analysant la mégalopole Boswash

(Boston-Washington).

2/ Certaines d’entre elles jouissent d’un pouvoir politique et financier

considérable, en très grande partie à cause de leur localisation en tant que

nouveaux centres des réseaux mondiaux.

3/ Certaines ”villes-mères” sont créatrices d’activités à l’échelle mondiale. 4/ Les métropoles/mégalopoles ont le pouvoir de mettre en œuvre et de contrôler

les échanges, le pouvoir de créer de l’information et de la communication.

5/ Les métropoles/mégalopoles sont devenues les nouveaux administrateurs du patrimoine culturel de l’humanité (R+D, laboratoires et universités…).

6/ Les métropoles/mégalopoles font l’histoire car elles sont en contacts étroits

avec les centres de gravité de l’économie mondiale. 7/ Les métropoles/mégalopoles sont engagées dans des stratégies internationales

qui sont totalement indépendantes de l’Etat central.

V – FLUIDITE ET COALESCENCE DES ESPACES:VERS UNE

CINETIQUE DE LA GEOGRAPHIE?

Dans Beyond Megalopolis, Towards a World Community?, son dernier

petit livre publié à Tokyo en 1994, l’année de sa disparition, Gottmann

développa un autre concept central en géographie politique: la fluidité. Il estimait que la civilisation de mouvement dans laquelle nous vivons a engendré

une fluidité de l’espace géographique tellement forte qu’elle déstabilise certains

éléments établis au coeur de la vie politique. La mondialisation, disait-il, est non


____________

298

seulement une question de commerce, de transport et d’information circulant

plus librement autour du globe, mais c’est aussi une question de mouvements de migration et de mélanges de peuples: touristes internationaux, hommes

d’affaires, chercheurs scientifiques… D’où une question qui taraudait Gottmann:

l’intégration financière mondialisée signifie-t-elle la fin de la géographie? Selon la théorie de Richard O’Brien plus ou moins répétée par Gottmann, le flux

d’argent autour du globe est si libre et les services financiers sont si intégrés que

le monde est uni et que les frontières politiques sont des reliquats du passé

(Hubert, 2003; Muscarà C., 2003c).

La coalescence est également devenue un concept gottmannien très

actuel en géographie politique. En clair, les technologies organisationnelles des

Etats-Unis amènent un genre de processus d’unification mondiale mais elles

n’empêchent aucunement le réveil des régionalismes et des particularismes. La

coalescence du monde habité dans un tissu de plus en plus cohérent, bien que

partitionné et diversifié, accroît extrêmement le rôle des réseaux au sein des régions, indiquait Gottmann.

Autre concept gottmannien d’une actualité brûlante: le réseautage

(networking). Ce concept émergea pour la première fois dans cet article

prophétique intitulé De la méthode d’analyse en géographie humaine paru en

1947 dans les Annales de Géographie. Autant dire qu’à l’époque cette

contribution visionnaire passa complètement inaperçue de la quasi totalité des

géographes français. Dans ce texte capital, Gottmann estimait qu’il existait un

besoin de visualiser l’espace comme quelque chose d’organisé autour de chaînes

de carrefours. Les partitions géopolitiques et les frontières entre territoires sont emboîtées et superposées avec la carte des réseaux sociaux de chaque individu:

éducation, profession, emploi, religion, origine ethnique, adhésion à un parti

politique, organisation sociale… Cela est donc une première forme de réseautage mais il y en a d’autres. Ainsi, aujourd’hui, on observe la montée en

puissance du réseautage des métropoles et des mégalopoles mondiales qui sont

devenues de véritables plaques tournantes pour la collecte, le traitement et la distribution de l’information. Par ailleurs, les diasporas accentuent et accélèrent

le réseautage entre grandes métropoles autour du globe. L’interdépendance des

unités politiques et la réorganisation des rapports entre les centres et les

périphéries amènent un réseautage complexe animé par des flux et des courants

donnant une impression prédominante de fluidité et d’instabilité.

C’est vers la fin de sa vie que Gottmann observa une accélération cinétique des flux dans l’espace terrestre tout entier. Si l’on entend par cinétique

l’étude des vitesses des réactions, Gottmann en vint alors à amorcer la

formulation d’une théorie cinétique de la géographie. Il considérait qu’au milieu de toutes les impulsions cinétiques de notre temps, la centralité n’était pas

devenue géographiquement sans attache. De même, au sein de cette impulsion

cinétique du XXème siècle, beaucoup de nouveaux mouvements trouvent de


____________

299

nouveaux supports parmi des vieux symboles constitués principalement

d’images abstraites, le plus souvent culturelles. Cependant, beaucoup

d’organisations spatiales sont nouvelles, en bonne part à cause de l’accélération

de l’impulsion cinétique. Il eut l’occasion d’amorcer la formulation de cette

théorie cinétique dans l’ouvrage coordonné par lui-même en 1980 sous le titre Centre and Periphery: Spatial Variations in Politics. Toutefois, mon opinion

personnelle est que Gottmann, à cause de ses nombreuses obligations

professionnelles et scientifiques, n’eut pas le temps de disposer de moments

suffisants de liberté pour statuer sur une théorie cinétique de la géographie

d’une manière plus approfondie et plus complète (Muscarà, 2005b).

VI – L’HERITAGE SCIENTIFIQUE D’UN GRAND GEOGRAPHE

POLITIQUE: STABILITE ET LIBERTE DANS L’ESPACE

GEOGRAPHIQUE

Dans un monde proclamé ”sans frontières”, à savoir le monde actuel du

village global et des nouvelles technologies de l’information, il existe toujours

des territoires ”hyper-frontiérisés”: Ligne Verte à Chypre, clôture de séparation

entre Israël et la Cisjordanie, peace lines à Belfast, cease-fire line au Cachemire,

38ème

parallèle entre les deux Corées, Transnistrie, Cuba… Le monde n’est pas

devenu soudainement ”dé-territorialisé”, même si les configurations territoriales

de l’Etat au niveau des acteurs locaux et régionaux ont radicalement changé. Il

faut plutôt considérer une double tendance des sociétés modernes: d’un côté, on

relève un mouvement général vers la mondialisation mais, de l’autre, on observe la fragmentation de beaucoup de structures nationales.

Gottmann laisse un héritage scientifique aux générations futures des

géographes politiques. Cet héritage peut se résumer à peu près comme suit: 1/ La préoccupation permanente du géographe et du politicien a été le maintien

de la stabilité politique. Dans un monde plein d’agitations, la géographie

politique a désormais un but très significatif à poursuivre. Elle doit garder à l’esprit le fait que la sagesse politique a toujours été constante dans sa quête

d’une certaine forme de stabilité. C’est cette sorte de testament scientifique que

Gottmann inscrivit dans son article The Basic Problem of Political Geography:

The Organization of Space and the Search for Stability qu’il publia en 1982

dans la grande revue néerlandaise de géographie Tijdschrift voor Economische

en Sociale Geografie. 2/ C’est le devoir du géographe de choisir quel rôle exact doit jouer

l’organisation de l’espace soit dans un sens restrictif pour la liberté, soit dans un

sens épanouissant pour la liberté. 3/ Gottmann revint sur cet aspect dans cet autre article intitulé Space, Freedom,

and Stability paru en 1984 dans la International Political Science Review.

L’actuelle liberté individuelle, d’un degré inattendu et jusque là inconnu, a


____________

300

ébranlé la géographie selon des voies subtiles et insaisissables que nous ne

sommes pas capables de décrire par les concepts en vogue et autres modèles en vigueur. Nous avons besoin de revoir entièrement les dilemmes basiques de la

philosophie politique.

Durant les dernières années de sa vie, Gottmann avait ainsi assigné à la géographie politique une grande ambition: résoudre les conflits et contribuer,

peut-être d’une manière décisive, à l’établissement de la paix et d’un ordre

équitable et durable. L’espace géographique est le contenant du processus

politique. Dès lors, il sert à encadrer, orienter et stabiliser la dynamique des

processus politiques.

CONCLUSION

Dans un monde écartelé entre le local et le global, les idées de

Gottmann en géographie politique non seulement résonnent d’une extraordinaire modernité mais aussi correspondent étroitement à un nombre de situations et de

phénomènes observables sur la carte politique du monde (Prevelakis, 2003).

Selon un parcours solitaire de ”transhumant transatlantique”, Gottmann a livré à la postérité un message fort en géographie politique. Ses perspectives

thématiques apportèrent couleur et dynamisme aux études de géographie

politique (Sanguin, 1996; Johnston, 1996).

Jean Gottmann fut un aristocrate de la pensée et un humaniste d’une

grande acuité d’esprit. Il fut un savant visionnaire à la vie exceptionnelle et aux

qualités intellectuelles indéniables. Il fut un ”citoyen du monde” qui n’oublia

jamais son enracinement européen et français (Hammack, 1987). Il fut aussi et

surtout le pionnier d’une géographie politique moderniste à la française

(Sanguin et Prevelakis, 1996).

BIBLIOGRAPHIE

BRUNEAU, Michel, ”De l'icône à l'iconographie, du religieux au politique. Réflexions

sur les origines byzantines d'un concept gottmannien”, Annales de Géographie, 2000, n°

616, pp. 563–579.

HAMMACK, David, The Reminiscences of Jean Gottmann, New York, Columbia

University, Oral History Collection, 1987.

HARPER, Robert, ”Geographer, Historian and Classic French Regional: The Evolution

of the Writings of Jean Gottmann”, Ekistics, 2003, vol. 70, n° 418–419, pp. 13–18.

HUBERT, Jean-Paul, ”Jean Gottmann’s Theoretical Writings: The Art of Reinventing

Geography”, Ekistics, 2003, vol. 70, n° 418–419, pp. 101–110.

JOHNSTON, Ron, ”Jean Gottmann: French Regional and Political Geographer

Extraordinaire”, Progress in Human Geography, 1996, vol. 20, pp. 183–193.

MIYAKAWA, Yasuo, ”The Orbit of Jean Gottmann's Geography”, Sistema Terra,

1998, vol. 7, n° 1–3, pp. 177–184.


____________

301

MUSCARA, Calogero (sous la direction de), ”In the Steps of Jean Gottmann. Part 1:

Reflections on Gottmann’s Thought”, Ekistics, 2003a, vol. 70, n° 418–419, pp. 1–119.


From Megalopolis to Global Cities”, Ekistics, 2003b, vol. 70, n° 420–421, pp. 129–251.


The Bag of Tools for a New Geopolitics of the World”, Ekistics, 2003c, vol. 70, n° 422–

423, pp. 257–385.

MUSCARA, Calogero, ”From Gottmann to Gottmann: Testing a Geographical Theory”,

Ekistics, 2003d, vol. 70, n° 418–419, pp. 60–63.

MUSCARA, Luca, ”The Atlantic Transhumance of Gottmann and the Development of

His Spatial Theory”, Finisterra, 1998, vol. 33, n° 52, pp. 159–172.

MUSCARA, Luca, ”Gottmann’s Geographic Glossa”, GeoJournal, 2002, vol. 52, pp.

285–293.

MUSCARA, Luca, ”The Complete Bibliography of Jean Gottmann”, Ekistics, 2003,

vol. 70, n° 418–419, pp. 111–119.

MUSCARA, Luca, La strada di Gottmann. Tra universalismi della storia e

particolarismi della geografia, Roma, Nexta Books, 2005a, 248 pages.

MUSCARA, Luca, ”Territory as a Psychosomatic Device: Gottmann’s Kinetic Political

Geography”, Geopolitics, 2005b, vol. 10, n° 1, pp. 25–49.

PREVELAKIS, Georges, ”Circulation/iconographie contre homme/nature: Jean

Gottmann et la délicatesse de la causalité”, in THUMERELLE, Pierre-Jean (sous la

direction de), Explications en géographie. Démarches, stratégies et modèles, Paris,

Editions SEDES, 2001, pp. 41–55.

PREVELAKIS, Georges, ”The Relevance of Jean Gottmann in Today’s World”,

Ekistics, 2003, vol. 70, n° 422–423, pp. 295–304.

ROBIC, Marie–Claire et Jean–Louis TISSIER, Entretiens d’Oxford avec Jean

Gottmann, Paris, CNRS-EHGEO, 1993 (transcription des entrevues avec Jean Gottmann

réalisées à Oxford en 1993).

SANGUIN, André–Louis, ”Jean Gottmann (1915–1994) et la géographie politique”, in

CLAVAL, Paul et André–Louis SANGUIN (sous la direction de), La géographie

française à l’époque classique (1918–1968), Paris, Editions L’Harmattan, 1996, pp.

229–240.

SANGUIN, André–Louis et Georges PREVELAKIS, ”Jean Gottmann (1915–1994), un

pionnier de la géographie politique”, Annales de Géographie, 1996, vol. 105, n° 587,

pp. 73–78.

Андре–Луј Санган

ОРГАНИЗАЦИЈА И РЕОРГАНИЗАЦИЈА ПРОСТОРА ИЗМЕЂУ ЦЕНТРА И

ПЕРИФЕРИЈЕ: САВРЕМЕНОСТ ПОЛИТИЧКЕ ГЕОГРАФИЈЕ

JEAN-a GOTTMAN-a

Резиме

У свету подељеном између локалног и глобалног, Готтманове идеје у по-

литичкој географији не само да показују изузетну савременост него и одговарају


____________

302

великом броју ситуација и феномена који се јављају на политичкој карти света

(Прéвéлакис, 2003). Следећи усамљено свој пут између Европе и Америке, Гот-

тман је оставио у наследство значајну поруку у области политичке географије.

Његови тематски погледи доносе боју и динамику студијама политичке географи-

је (Сангуин, 1996 ; Јохнстон, 1996).

Јеан Готтман је био аристократа по начину мишљења и хуманиста вели-

ких духовних капацитета. Био је и научник висионар. Био је ”грађанин света” који

никада није заборавио своје европске и француске корене (Хаммацк, 1987). Био је

такође пионир савремене политичке географије у Француској (Сангуин и Прéвéла-

кис, 1996).


____________

303

УДК 338.482:159.9


Невена Ћурчић

Жељко Бјељац

НАВИКЕ И ПОНАШАЊА ТУРИСТА ВЕЗАНО ЗА ПУТОВАЊА – АНАЛИЗА ПРЕМА ПОЛУ

Извод: У овом раду, користећи досадашња истраживања у свету на тему социоде-

мографских утицаја на туристичко тржиште, истраживане су навике и понашања

туриста у вези путовања, као и коришћење средстава туристичке пропаганде за

потребе њиховог информисања. Истраживање је спроведено на случајно одабра-

ном узорку од 220 испитаника, а анализа података је извршена према полној

структури. Циљ овог рада је да утврди да ли постоји битна разлика у броју и моти-

вима путовања, избору превозних средстава, као и у коришћењу различитих сред-

става туристичке пропаганде код мушкараца и жена, а полазећи од чињенице да

су данас жене све више те које усмеравају и распоређују средства породичног бу-

џета када су у питању путовања.

Кључне речи: социодемографска истраживања, туристичко тржиште, туристичка

пропаганда, полна структура

Abstract: This work, using previous researches of socio-demographic influences upon

tourist market, studies habits and behaviour of tourists while travelling as well as the use

of advertising means for the purposes of gaining new information. The poll was

conducted among 220 people selected by chance whereas the data analysis was carried

out according to gender structure. The aim of this research is to determine if there is a

significant difference in the number or motives of travelling, choice of transport means,

or in the use of different advertising means between men and women, especially

considering the fact that women are those who nowadays more and more direct and

arrange the family budget when travelling is concerned.

Key words: socio-demographic researches, tourist market, propaganda, gender structure

Увод

Бројна проучавања у свету указују на велики значај социодемо-

графских фактора у сегменту истраживања туристичког тржишта (Woodsi-

de, Jacobs, 1985; Perdue, 1985; Bello, Etzel, 1985). Стратегија истраживања

туристичког тржишта препознаје неколико сегмената у оквиру туристич-

ких дестинација који су универзално прихваћени и пожељни. Један од ба-

зичних сегмената је туристички маркетинг, који је раздвојен на постојеће и

Невена Ђурчић, Жељко Бјељац

____________

304

потенцијално туристичко тржиште, али се на њега обраћа веома мало или

ни мало пажње приликом анализе промена укуса, потреба, жеља, замисли потрошача при одабиру одређене туристичке дестинације (Waters, 1988).

Jeferson i Lickorish (1988) указују да су најзначајнији елементи који се ко-

ристе за истраживање туристичког маркетинга следећи: – социодемографске карактеристике као што су: пол, старост, брачно

стање, величина породице, националност и друштвени статус;

– социоекономске варијабле које указују на стручност (образовну

структуру) и приходе;

– мотиви путовања и

– образац путовања или понашања (социјална и психолошка) одређене

групе туриста.

Набројани елементи могу да се користе појединачно у истражива-

њима или комбиновани међусобно или са неком другом врстом елемената

(нпр. географским, психолошким и др.). Многи модели који објашњавају процес избора туристичке дести-

нације (Woodside & Lysonski, 1989; Um & Crompton, 1990; Stabler, 1995)

показују да индивидуалне персоналне карактеристике, као што су: пол,

старост, занимање, образовање и друштвени статус, представљају унутра-

шње елементе који утичу на перцепцију места боравка.

На примеру доживљених представа о различитим туристичким

вредностима у Australiji Walmsley and Jenkins (1993), указују да доживље-

на представа о неком месту зависи од полне и старосне структуре посетио-

ца. На другој страни у својим истраживањима, Baloglu (1997), који је ана-лизирао доживљене представе о Сједињеним Америчким Државама од

стране туриста из Немачке, није пронашао статистички значајне односе из-

међу доживљене представе и демографских варијабли, као што су пол, ста-рост, приход, образовање. Међутим, он указује да брачно стање, старост и

занимање, утичу на доживљене представе, мада незнатно, док статистички

значајне разлике су видљиве у погледу одређених фактора који објашња-вају доживљено. У свом каснијем раду Baloglu i McCleary (1999а) тврде да

старосна структура и степен образовања код појединца, утичу на дожи-

вљен догађај у оквиру различитих туристичких дестинација. Stern i Krako-

ver (1993), анализирали су утицај степена образовања у стварању дожи-

вљене представе о граду и пронашли значајне разлике у зависности од ин-

дивидуалног степена образовања. MacKay i Fesenmaier (1997), анализирајући колико садржај пропа-

гандног туристичког материјала утиче на формирање доживљаја, дошли су

до закључка да појединачно, старосна структура и брачно стање немају утицаја на доживљену представу о туристичком пределу. Такође, нису

уочили ни статистички значајне разлике у посматраној полној структури и

нивоа дохотка посматрано по особи.

Nevena Ćurčić, Željko Bjeljac

____________

305

Chen i Kerstetter (1999), у раду који говори о доживљеној представи

Пенсилваније (САД) као руралне туристичке дестинације, закључују да полна структура и брачно стање, значајно утичу на доживљену представу.

Beerli и Martin (2005), у свом истраживачком раду на примеру туриста који

посете Балеарска острва (Шпанија), указују да је полна структура значајан фактор при избору туристичке инфраструктуре, као и односу према при-

родним и културним ресурсима. Закључили су да жене имају непосредни-

ји, пријемчивији приступ ка позитивном прихватању доживљеног на путо-

вању, од мушкараца.

Предмет, циљ и методе истраживања

Предмет истраживања. Почетна идеја за узорак који би се обу-

хватио анкетним истраживањем била је да то буду људи који су искусни

путници, који често путују и то са међународним туристичким искуством. Сматрали смо да би овакав узорак могао квалитетније одговорити на по-

стављена питања. Међутим, од оваквог селективног узорка се морало де-

лимично одустати, јер је било врло тешко наћи туристичку клијентелу ис-

кључиво таквог профила имајући у виду дуг период међународне изолова-

ности наше земље, слабе платежне могућности популације да често путује,

да посећује изложбе, сајмове где би се сретала са пропагандним материја-

лом, као и више од 10 година слабо заступљеним промотивним активно-

стима туристичких агенција, хотелијера, туристичких организација, уста-

нова културе и других учесника у туристичкој понуди. Стога, можемо сма-трати да резултати до којих се дошло су пресек туристичког искуства јед-

ног просечног становника наших простора, пре свега становника војвођан-

ског простора, који одлази бар једном годишње на туристичко путовање (обично се ради о летњем годишњем одмору у земљи), а у већем броју слу-

чајева и једном годишње путује у иностранство.

Циљ истраживања. Анализа анкетних упитника је обрађена према полу са циљем да се утврди да ли постоји битна разлика у броју и мотиви-

ма путовања, избору превозних средстава, као и у коришћењу различитих

средстава туристичке пропаганде код мушкараца и жена, а полазећи од чи-

њенице да су данас жене све више те које усмеравају и распоређују сред-

ства породичног буџета када су у питању путовања. Ова сазнања могла би

да помогну креаторима туристичке пропаганде да своје акције усмере на прави начин и најбољим средствима на онај тржишни сегмент који игра

пресудну улогу у одабиру туристичке дестинације.

Методе истраживања. У прикупљању података примењена је ан-кета као методски поступак. Анкетно истраживање је спроведено у проле-

ће 2002. године на узорку од укупно 220 испитаника, од којих су били 100

мушког пола а 120 женског пола. Резултати су добијени на основу случај-


____________

306

но изабраног узорка и то анкетирањем писаном анкетом коју су попуњава-

ли анкетари након добијеног усменог одговора од испитаника (метод ди-ректног анкетирања). Анкетари су били студенти ИВ године студија смера

за Туризам и Хотелијерство, који су анкету спровели као део обавезних

практичних истраживања из предмета Маркетинг у туризму.

Структура случајно изабраног узорка

У укупном броју испитаника мушкарци су заступљени са 45,4%, а

жене са 54,5%.

За доњу старосну границу код испитаника узета је старост од 15

година, јер се сматрало да у том узрасту млади имају већ одређено тури-

стичко искуство и могу озбиљно и са разумевањем да одговоре на поста-вљена питања. Горње старосне границе нема. Представнике из најмлађе и

две најстарије старосне групе било је и најтеже наћи, тако да је њихово

учешће врло скромно и износи 9,1%.

Табела 1. – Старосна структура анкетираних туриста

Старосне групе

15–20 21–30 31–40 41–50 51–60 61–70 ›70 укупно

Мушкарци

Жене

4

10

49

66

18

19

15

15

11

7

2

2

1

1

100

120

Укупно 14 115 37 30 18 4 2 220

Највећи део узорка је заступљен старосном групом од 21-30 годи-на, јер је то доб најближа студентима који су вршили анкетирање и попу-

лација до које су они најлакше долазили. Уједно то је група коју можемо

узети за најпокретљивију, група са мање обавеза и слободнија да путује, тако да њено знатно учешће не ремети однос у узорку и не умањује вред-

ност добијених резултата. Учешће ове старосне групе износи 52,3%.

Учешће осталих старосних група износи: од 31–40 година 16,8%,

од 41–50 година 13,6% и од 51–60 година 8,2%.

Табела 2. – Стручна спрема анкетираних туриста

Стручна спрема

НКВ ПКВ КВ ССС ВШС ВСС укупно

Мушкарци

Жене

2

4

0

0

3

1

48

62

17

17

30

36

100

120

Укупно 6 0 4 110 34 66 220

У образовним структурама најмање су заступљене неквалификова-не, полуквалификоване и квалификоване особе са учешћем од 4,5%. У гру-

пи неквалификованих особа нашли су се махом ђаци средњих школа уче-

сници анкете.


____________

307

Најзаступљенија је средња стручна спрема, што одговара и просе-

ку у друштву, која учествује у истраживању са 50,0%. Са вишом школом узорак је обухватио 15,4% особа, а са завршеним факултетом 30,0% особа.

Однос средње стручне спреме према вишој и високој је скоро 1:1 што сва-

како доприноси релевантности добијених резултата.

Разлози путовања испитаника

Који су разлози путовања испитаника?

Ово питање нисмо морали укључити у анкету гледајући стриктно

тему анкете, али питање је свакако значајно као референтно питање путем

кога проверавамо квалификованост нашег узорка за одговарање на поста-

вљена питања. Такође, овакво питање може да послужи као оријентир у

планирању туристичке понуде агенција у једном краткорочном периоду

(акценат на летњој понуди која је више везана за путовања у земљи).

Исто тако и наредна два питања дефинисана као питања општег ка-рактера у овом случају могу да опредељују агенције у планирању своје по-

нуде. Она су само провера неких постулата у нашем туризму, али постула-

та које треба с времена на време проверавати и који ће се мењати како се

буду и економски односи мењали у друштву (укупан раст бруто национал-

ног дохотка, издвајање и јачање средње економске класе, покретање при-

вреде и запошљавање тренутно незапослених радника, улазак на белу

шенгенску листу и др.).

Табела 3. – Број путовања

Колико често путујете у земљи у току једне године?

‹1x 1x 2x 3x 4x 5x ›5x укупно

Мушкарци

Жене

10

6

40

52

23

34

12

9

3

4

2

1

4

5

94

111

Укупно 16 92 57 21 7 3 9 205

На питање о учесталости путовања, многи испитаници нису дали

обавезно одговор на 3. и 4. питање, односно можемо сматрати да неки од

њих не путују или у земљи или у иностранство у току године.

Ознаком мање од једног пута у току године (<1x) обухваћени су

они испитаници који су се изјаснили да путују ретко, једном у 2 године

или ређе. Једна особа женског пола изјаснила се да чак не путује у земљи

уопште. Три жене кажу често, без прецизирања колико би то тачно путова-

ња било у току године. А 6 испитаница и 6 испитаника нису одговорили на

ово питање. Учесници нашег истраживања највише путују једном годишње

(44,9%) до два пута годишње у земљи (27,8%) и то у оба случаја жене ви-

ше од мушкараца за 6,5%, односно 9,6%. Три пута на пут у току године


____________

308

мушкарци чешће крећу у односу на жене (57,1% према 42,9%), али му-

шкарци су и они који доминирају у групи која путује ређе од једанпут го-дишње (62,5% према 37,5%) што упућује на већу покретљивост жена. Уче-

шће испитаника у групама које путују 4, 5 и више од 5 пута у току године

је скромно и износи 8,6% у укупном узорку са подједнаким учешћем и му-шкараца и жена.

Табела 4. – Путовања у иностранство

Колико често путујете у иностранство у току једне године?

‹1x 1x 2x 3x 4x 5x ›5x укупно

Мушкарци

Жене

9

17

29

18

11

19

5

7

3

1

2

1

3

1

62

64

Укупно 26 47 30 12 4 3 4 126

Код одласка у иностранство било је испитаника који су рекли да

никад у животу нису били у иностранству: један мушкарац и две жене.

Ово је случај код млађих испитаника из прве и из друге старосне групе

(ђаци и студенти) који до сада нису имали прилику да пређу границе зе-

мље у којој су се родили. Многи испитаници се нису изјаснили код овог

питања, тако да се може сматрати да они уопште не путују у иностранство

или путују једном у 5 или више година. Број оних који не путују у ино-

странство је 94 или 42,7%, што представља велики део анализираног узор-

ка и поражавајућу чињеницу за емитивни туризам у правцу иностраних дестинација.

Највећи број испитаника одлази у иностранство један пут годишње

и то мушкарци чешће од жена (61,7% према 38,3%). Добар део испитаника иде два пута годишње у иностранство и овде су жене заступљеније (63,3%

према 36,7%). Значајан број испитаника се изјаснио да путује у иностран-

ство ретко тј. ређе од једном годишње (20,6%) са већом заступљеношћу жена у овој групи (65,4%). Учешће испитаника који путују четири, пет и

више пута у иностранство у току године је занемарљиво мало (8,7%) са

малим учешћем жена од 27,3%.

Табела 5. – Превозна средства туриста

Које превозно средство најчешће користите за путовање?

аутомобил аутобус авион брод железницу мотор укупно

Мушкарци

Жене

59

44

38

72

21

23

1

1

15

19

1

0

135

159

Укупно 103 110 44 2 34 1 294

Испитаници су могли да се определе за више одговора.

Испитаници који чешће путују обично користе различита средства

превоза тако да је добијен укупан број одговора већи и износи 294. Најче-


____________

309

шћа саобраћајна средства коришћена за путовања су аутобус и аутомобил

који учествују 72,4% у структури набројаних превозних средстава. Превоз авионом (15,0%) и железницом (11,6%) је доста скромнији на чега утиче

висока цена авионских карата и низак комфор и неквалитетна услуга у же-

лезничком превозу. Мушкарци чешће путују аутомобилом, а жене аутобу-сом и железницом.

Табела 6. – Мотиви путовања

Који је најчешћи мотив ваших путовања?

пословни одмор и заб. лечење посета рођ. друго укупно

Мушкарци

Жене

30

17

72

100

4

4

26

35

4

2

136

158

Укупно 47 172 8 61 6 294


Најчешћи мотив путовања на испитаном узорку је одмор и забава који учествује са 58,5%, затим следе посете рођацима и пријатељима

(20,7%) и пословна путовања (16,0%). Жене чешће путују ради одмора и

забаве и ради посете рођацима и пријатељима (57,9%) у односу на мушки део узорка. Осим понуђених одговора испитаници су могли и сами додати

мотиве својих путовања, па су се тако код мушкараца међу мотивима пу-

товања нашли и: зарада, посета знаменитим местима, школовање, играње

спортских утакмица; а код жена неки други мотиви за путовање су били:

усавршавање страних језика и стручно усавршавање.

Средства пропаганде

Која средства пропаганде испитаници користе? Начини информи-

сања, односно извори информација о жељеној дестинацији, за испитанике су врло разнолики, где су били понуђени као одговори само најчешћа

средства која су широко доступна.

Табела 7. – Информисање о дестинацији

На који начин се информишете о изабраној дестинацији?

ТВ радио новине Интернет пут. аге пријатеља друго укупно

Мушкар.

Жене

29

24

1

2

12

11

23

27

40

61

47

59

3*

9**

155

193

Укупно 53 3 23 50 101 106 12 348


Поред понуђених медија информисања испоставило се да највеће

учешће код анализираног узорка ипак имају пријатељи (30,5%) и путничке

агенције (29,0%) и то подједнако значајни и за мушкарце и за жене. Упола

мањи значај у пружању информација о туристичким дестинацијама имају


____________

310

телевизија (15,2%) и Интернет (14,4%), док је учешће радија као медија

информисања скоро потпуно изгубило значај и у овој анкети се свело на занемарљивих 0,9%. Занимљив је податак да код нас још увек велики зна-

чај у информисању игра жива људска реч, било да се ради о разговорима

са пријатељима или контактима оствареним непосредно у путничким аген-цијама, што указује на велики значај личне продаје и тзв. промоције ”од

уста до уста”. С друге стране, ниска заступљеност медија у овој врсти ин-

формисања код посматраног узорка може бити и последица малог, ретког

пружања информација или необјективног, непотпуног и површног пружа-

ња информација. Вероватно постоји неповерење у информације пласиране

на овакав начин, односно потреба да се оне провере кроз директне контакте.

И у групи одговора наведених као ”друго” углавном се ради о ин-

формацијама добијеним од људи с којима су испитаници у сталном кон-

такту. Тако су мушки испитаници овде навели рођаке и пословне партне-

ре, а женске испитанице су навеле поред рођака и пословних сарадника још и родитеље, факултет, колеге, разно.

Табела 8. – Пластична средства пропаганде

Да ли на путовању купујете:

сувенире маскоте значке и сл. укупно

Мушкарци Жене

78 109

9 2

16 17

103 128

Укупно 187 11 33 231


Кроз ово питање дошло се до сазнања која пластична средства про-

паганде туристи воле да купују и сакупљају са својих путовања. У најве-

ћем броју одговора то је био сувенир (80,9%), а показало се и да их више

жене купују него мушкарци. Потом су следиле значке, привесци, упаљачи и сличне ситнице чије учешће је 14,3% у добијеним одговорима, а подјед-

нако их купују и жене и мушкарци. И на крају су биле маскоте са учешћем

од 4,8% у добијеним одговорима, које четвороструко више доносе са путо-вања мушкарци него жене.

Табела 9. – Пропаганда ”од уста до уста”

Коликом броју пријатеља, рођака преносите утиске са путовања?

1–2 3–5 6–10 11–20 >20 укупно

Мушкарци

Жене

3

0

25

19

31

38

14

28

22

29

95

114

Укупно 3 44 69 42 51 209

Интересантно је да је било и оних испитаника који су одговорили

да не купују ништа од понуђеног – два мушка и један женски испитаник,

(Ћурчић, 2005).


____________

311

Знајући да људи радо причају и размењују утиске са путовања, као

и да се често обраћају својим пријатељима, колегама и родбини у вези са-вета и туђег искуства везаног за боравак у неком туристичком месту, же-

лели смо да сазнамо коликом броју обично преносе своје утиске са путова-

ња, односно да ли усмена пропаганда заиста игра велику улогу у туризму. Највише испитаника се изјаснило да своје утиске са путовања преноси на

6 до 10 пријатеља, познаника, рођака (33,0%), потом су следили одговори

да се разговара о путовању са више од 20 пријатеља (24,4%). Подједнако

учешће имају одговори у групама од 3–5 и 11–20 (20,1% и 21,0%) пријате-

ља и познаника, а веома мали број испитаника, и то искључиво мушких, о

свом путовању прича и преноси своје утиске са свега једном до две особе.

У групама које контактирају са више од 6, 11 и 20 пријатеља и по-

знаника евидентно је веће учешће жена међу испитаницима, што указује

на већу комуникативност жена и њихову потребу да се препричају и поде-

ле искуства са путовања, о чему треба да воде рачуна креатори и извођачи туристичког програма пошто је задовољство жена проведеним путовањем

изузетно значајно у ширењу позитивне слике и формирању имиџа неког

туристичког места и неке туристичке агенције, као и осталих учесника у

пружању туристичких услуга на путовању.

Неки испитаници су врло непрецизно одговорили на ово питање:

зависи од утиска (3), свим драгим пријатељима (1), код жена су се срели

одговори свима (6) и зависи од активности на путу. Овакви одговори могу

да се узму као статистичка грешка која у овом случају износи 5,0%.

Табела 10. – Разгледнице као средство пропаганде

Колико разгледница пошаљете са путовања?

1–3 4–5 6–10 11–20 >20 укупно

Мушкарци

Жене

16

10

29

21

22

48

8

24

1

6

76

109

Укупно 26 50 70 32 7 185

Неки људи воле да пишу разгледнице на путовању, неки воле само

да чувају разгледнице као сувенир (било исписане или не), а неки су се

окренули модерним средствима телекомуникација и обично не посежу за писањем разгледница. Међу испитаницима анкетираног узорка још увек је

доста оних који воле да пишу и шаљу разгледнице са путовања, највећи

број испитаника каже да обично шаље између 6 до 10 разгледница (37,8%).

Затим су следили они који шаљу између 4 до 5 разгледница (27,0%) и 11

до 20 разгледница (17,3%). Најмање одговора је добијено у групи која ша-

ље више од 20 разгледница (3,8%). Интересантно је да као и код претход-

ног питања и овде у групама које шаљу више од 6, 11 или 20 разгледница

је знатно више жена него мушкараца; мушкарци доминирају у прве две

групе одговора.


____________

312

Само са ДА, без прецизног навођења колико шаљу разгледница,

било је 2 одговора код мушкараца и 5 одговора код жена што у овом делу одговора чини статистичку грешку од 3,2%.

Такође, било је и оних испитаника који су се изјаснили са НЕ, од-

носно да не шаљу разгледнице са путовања и то 23 мушкарца и 6 жена, што чини 13,2% од укупно испитаног узорка. Код мушкараца као најче-

шћи разлози за то наведени су следећи: немам навику (6), немам времена

(6), досадило ми, жена шаље, не волим да пишем, заборавим, волим да ис-

причам утиске пријатељима; а код жена: немам времена, на одмору сам,

јавим се телефоном, донесем кући, или скупе маркице за једну пензионерку.

Закључак

Полазећи од пола испитаника као социодемографског фактора, по-

даци обрађени на основу 220 анкетираних испитаника, показују да се му-

шки и женски испитаници разликују у неким навикама и понашањима ве-заним за путовања.

Истраживање је показало да су жене нешто мобилније када су пу-

товања у питању и то путовања у земљи за 4,1% у односу на мушкарце,

док код путовања у иностранство заступљеност полова је подједнака. Же-

не за превозно средство најчешће бирају аутобус (45,3%) и аутомобил, док

мушкарци највише путују аутомобилом (43,7%) па тек онда аутобусом.

Жене као мотив путовања на прво место стављају одмор и забаву, а

потом посету рођацима и пријатељима што чини укупно 85,4% њихових

путовања. Мушкарци, такође, највише путују ради одмора и разоноде, а на друго место истичу као мотив путовања пословне разлоге што чини 75,0%

њихових путовања.

Квалитетно и адекватно информисање о дестинацији игра велику улогу у њеном избору од стране туриста. У нашој пракси се показало да

усмена пропаганда (wорд-оф-моутх) и информације добијене у туристич-

ким агенцијама представљају водеће изворе информисања домаћих потро-шача (око 60%) и то равномерно заступљене код оба пола. Водећи медији

у информисању су телевизија и Интернет, где жене чешће посежу за Ин-

тернетом (за 4,0% више), а мушкарци се нешто више информишу о тури-

стичким дестинација путем телевизије (за 4,7% више).

Сувенири су пластична средства туристичке пропаганде веома

омиљена и код мушкараца и код жена које доносе са путовања. Жене купу-

ју сувенире за 8,3% више од мушкараца, као и остале предмете из ове гру-пе пропагандних средстава (за 5,4%), што говори о њиховој нешто већој

склоности ка потрошњи на путовањима.

О задовољству жена реализованим путовањем треба водити рачуна јер су оне веома активне у ”wорд-оф-моутх” туристичкој пропаганди и то


____________

313

посебно у групама које контактирају више од 6, 11 или 20 особа. Жене че-

шће и у већем броју шаљу разгледнице са путовања чиме доприносе, и кроз ово средство, ширењу пропагандних порука већем броју људи. Оне су

у испитаном узорку за око 9% активније у слању разгледница од мушкара-

ца и то посебно у групама које шаљу више од 6, 11 или 20 разгледница. Добијени резултати могу успешно да послуже домаћим креаторима

туристичке понуде и њиховој активној примени маркетинг концепта у са-

времено оријентисаном пословању на туристичком тржишту.

ЛИТЕРАТУРА

Baloglu, S. (1997): The relationship between destination images and sociodemographic and trip characteristics of international travelers, Journal of

Vacation Marketing, 3(3), 221–233.

Baloglu, S., & McCleary, K. W. (1999a): A model of destination image formation,

Annals of Tourism Research, 26(4), 868–897.

Beerli A, . Martin D. J.: Tourists’ characteristics and the perceived image of tourist destinations: a quantitative analysis – a case study of Lanzarote, Spain, Tourism

Management 25 (2004), 623–636.

Bello, D., & Etzel, M. (1985): The role of novelty in the pleasure travel experience,

Journal of travel Research, 24 (Summer), 20–28.

Chen, P. J., & Kerstetter, D. L. (1999): International students’ image of rural Pennsylvania as a travel destination, Journal of Travel Research, 37, 256–266.

Ћурчић Н. (2005): Сувенир – пластично средство туристичке пропаганде,

часопис Туризам бр. 9, ПМФ, Департман за географију, туризам и хотелијерство,

Нови Сад, стр. 98.

Etzel, M. J., & Woodside, A. (1982): Segmenting vacation markets: the case of the distant and near-home travelers, Journal of travel Research, 20 (Spring) (10), 14.

Jeferson, A., & Lickorish, L. (1988): Marketing tourism: A practical guide, Harlow,

Essex, England: Longman Group UK

MacKay, K. J., & Fesenmaier, D. R. (1997): Pictorial element of destination in image formation, Annals of Tourism Research, 24(3), 537–565

Perdue, R. (1985): Segmenting state travel information inquiries by timing of the destination decision and previous experience, Journal of travel Research, 23, 6–11.

Stabler, M. J. (1995): The image of destination regions: Theoretical and empirical aspects, In B. Goodall, & G. Ashworth (Eds.), Marketing in tourism Industry: The

Promotion of destination regions (pp. 133–159). London.

Stern, E., & Krakover, S. (1993): The formation of a composite urban image,

Geographical Analysis, 25(2), 130–146.

Um, S., & Crompton, J. L. (1990): Attitude determinants in tourism destination choice, Annals of Tourism Research, 17, 432–448.

Walmsley, D. J., & Jenkins, J. M. (1993): Appraisive images of tourist areas: Application of personal construct, Australian Geographer, 24(2), 1–13.

Woodside, A. G., & Lysonski, S. (1989): A general model of traveler destination choice, Journal of Travel Research, 27(4), 8–14.


____________

314

Woodside, A., & Jacobs, L. W. (1985): Step two in benefit segmentation: learning the benfits realized by major travel markets, Journal of travel Research, 24

(Summer), 7–13. Nevena Ćurčić Željko Bjeljac

HABITS AND BEHAVIOUR OF TOURISTS WHILE TRAVELLING – ANALYSIS ACCORDING TO GENDER DIFFERENCE

Sammary

Beginning with half of examinees as a socio-demographic factor, the data based on 220

people polled, show that male and female examinees differ in certain habits and

behaviour while travelling. The research showed that when travelling in the country is

concerned, women are for 4,1% more mobile and active than men. However, that does

not apply to travelling abroad when both genders are present equally. Women mostly

choose bus as their transport mean (45,3%) and car, while men most often travel by car

(43,7%) and then by bus.

When motive of travelling is concerned, women put rest and entertainment in the first

place, followed by visiting relatives and friends. These two reasons make 85,4% of all

their travelling. Men also mostly travel for rest and entertainment, whereas in the second

place they put business reasons which together make 75,0% of all their travailing.

Qualitative and adequate information on the possible destination plays an important part

when choosing the same. Our experience showed that word-of-mouth type of

propaganda and information gained in a travel agency represent leading sources of

finding new information among domestic customers (about 60%); evenly present among

both genders. Women prefer Internet (for 4,0% more), while men seek information on

tourist destination by using TV (for 4,7% more).

Souvenirs are plastic means of tourist propaganda that are popular among both men and

women. Women buy souvenirs for 8,3% more than men, as well as other objects from

this group of advertising means (for 5,4%); the fact which only tells about their greater

tendency to spending while travelling. A special care should be taken of the satisfaction

of women since they are very active in word-of-mouth type of propaganda and

especially in groups with more than 6, 11 or 20 people.

Women more often and in a larger number send postcards, which only helps them

contribute to the spread of propaganda messages to a larger number of people. Among

the people polled, women are for about 9% more active than men when sending

postcards is concerned and especially in groups that send more than 6, 11 or 20

postcards.

The travel industry is a large and powerful industry that in its strategic planning pays

full attention to the segmentation of market. The segmentation according to gender is

only one of the elements that can help divide the market and create a specialized tourist

product. This work shows that on domestic market there are certain differences in habits

and behaviour among male and female tourists, and that different approaches and

contents in certain elements of tourist offer are justified. The results obtained can be

successfully used by domestic creators of tourists offer and serve their active application

of marketing concept in a contemporary formed tourist market.


____________

315

УДК 908(497.11 Прислоница) 314.113:33(497.11)


Сања Павловић

ПРИВРЕДНЕ ОДЛИКЕ ПРИСЛОНИЦЕ У ПРОШЛОСТИ,

ТРЕНУТНО СТАЊЕ И МОГУЋНОСТИ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ

Извод: Одлазак младих из села у градове, померање старосне границе и деаграри-зација су одлике многих села у Србији, па и Прислонице код Чачка. Иако географ-ски положај, природне одлике и манастир Вујан омогућавају развој не само пољо-привреде и туризма, већ и оснивање привредних објеката мањих капацитета, до сада је учињено мало у циљу обнављања привредног живота у селу. Предузете ак-ције ревитализације су иницијатива појединаца. Постојеће стратегије развоја и просторни план општине Чачак треба да омогуће укључење шире заједнице у при-вредни развој Прислонице, а самим тим и запошљавање радно способног станов-ништва. Уједно би се утицало и на демографске прилике и иницирао останак мла-ђег становништва. Кључне речи: Прислоница, деаграризација, ревитализација, привреда Abstract: Departure of youthful from villages to towns, upheaval of superannuation and deagrarization are excellences of many villages in Serbia, even Prislonica near Čačak. Geographical position, natural features and monastery Vujan spread conditions for development not only of agriculture and tourism, but even foundation economic objects of minor abilities. It has done anything in point of restitition economic life in village. Attempted actions of revitalization are motion of only some people. Existent development strategies and spatial plan of community Čačak should manage inclusion of whole union in economic development of Prislonica and placement of active population. It could be influence to demographic occasions and initiation for remain in village. Key words: Prislonica, deagrarization, revitalization, economy

Увод

Сеоско насеље Прислоница је у северном делу општине Чачак. На-лази се на средокраћи Горњег Милановца и Чачка, од којих је удаљена по 13 km. Удаљеност од Београда је 135 km, а центар села је 2 km од маги-стралног пута М–22. Северозападно је село Брђани, које административно припада општини Горњи Милановац, североисточна граница је планина Вујан, источна села Горња и Доња Трепча, јужна Прељина, западна река Дичина. Надморска висина је од 247 m (место Шкипића брод на газу преко


____________

316

реке Дичине) до 856 m (врх Велики Вујан). Локалитет Школско брдо у центру насеља је на 375 m надморске висине. Површина сеоског атара је 2215,97 ha. На овом простору је, по попису из 2002. године, живео 1.591 становник у 498 домаћинства. Прислоница је у прелазној зони гравитацио-ног подручја Чачка. Разноврсни природни услови и добра саобраћајна по-везаност нису спречили депопулацију и деаграризацију. Могућности за развој повртарства, ратарства, воћарства, сточарства и сеоског туризма по-стоје. Због тога треба стимулисати интензивирање и модернизовање пољо-привредне производње, уз даље афирмисање сеоског туризма, јер се При-слоница већ налази на туристичкој карти Србије.

Пољопривреда

Удруживање земљорадника у Прислоници има дугу традицију. Прва задруга је основана 1899. године. Кредитна задружна организација је обез-беђивала новац за набавку алата, опреме, репродукционог материјала, но-вац за порез. Између Првог и Другог светског рата обновљен је рад земљо-радничко кредитне задруге, а у исто време је основана и набавно продајна задруга. Њени чланови су били задругари који су млеко достављали Ча-чанској млекари. Месна задруга за пољопривредни кредит је од чланских удела, улога на штедњу и других средстава позајмљивала новац члановима по најнижој камати. Године 1947. формирана је Сељачка радна задруга ”Полет”, која је престала са радом пет година касније. Планирано је било да се удруживањем средстава ситних пољопривредних газдинстава оснују крупне организационе јединице.1 Данас у Прислоници постоји задруга у статусу мировања.

Мали утицај на развој пољопривреде имало је Српско пољопривред-но друштво, тј. његова подружница у Прислоници. Ова подружница је основана 1934, а престала са радом 1936. године. Имала је 31 члана.2

У време Општине прислоничке у посебним обрасцима уписивани су подаци пољопривредне статистике, на захтев Министарства пољопривреде и вода Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Године 1926. озима пшеница је била засејана на 128 ha, јечам 32 ha, овас 28 ha, кукуруз 135 ha, конопља 17 ha, сточна репа 3 ha, кромпир 12 ha, лук 15 ha, купус 12 ha, пасуљ 2 ha. Велике површине под конопљом су засејаване, јер је ова биљна култура

1 Ранђеловић В., Мандић С.: Земљорадничко задругарство у Чачанском крају, Зборник радова са научно-стручног скупа ”Вишевековна историја Чачка и околи-не”, Удружење Чачана у Београду, 1994, стр. 544–554. 2 Мићовић М.: Успон и пад виноградарства у општини Чачак, Зборник радова са научно-стручног скупа ”Вишевековна историја Чачка и околине”, Удружење Чачана у Београду, 1994, стр. 524.

Sanja Pavlović

____________

317

служила за добијање платна за одећу, постељину, сламарице, торбе, џако-ве. Конопља је сејана у пролеће, чупана у лето. Године 1926. у Прислони-ци је било 11425 стабала јабуке, 65000 шљиве, 8900 крушке, 1450 ораха. Виногради су се простирали на површини од 4,5 ha, а принос са 1 ha је из-носио 2200 hl вина. После Првог светског рата, у подножју Вујна., сађени су виногради. На њиховом месту данас се налазе багремове шуме. Сточни фонд су чиниле овце (710), говеда (546), свиње (272), коњи (24), козе (3), живина (3927), а забележено је и 129 кошница.

Подаци за 1931. годину указују да су повећане површине под куку-рузом (430 ha), пасуљом (20 ha), кромпиром (30 ha), сточном репом (13 ha). Истовремено је смањена воћарска производња. Регистровано је 25000 ста-бала шљива, 1500 јабука, 1200 крушке и 512 ораха. Површина под вино-градима је порасла на 10,7 ha, али је принос са 1 ha смањен на 1200 hl вина.

У извештају Месног народног одбора за 1949. годину пише да је се-твени пролећни план реализован са 95%, јесењи са 89%. Планирана је по-правка путева и спашавање воћњака од губара. Месни народни одбор је поседовао спискове о подели жита становништву, откупу житарица, повр-тарских култура, стоке, млека. Планови откупа су углавном реализовани, па и у већем обиму. Године 1947. донета је уредба о обавезном засејавању ораница, одређени су рокови за засејавање, уведена контрола рада.3 У При-слоници је постојала фарма на којој су узгајане свиње, јунад, вршен тов бикова. Ти објекти су неискоришћени.

Табела 1. – Пољопривредно становништво према активности

4

Пољопривредно Год. Укупно ст.

Свега % од

укупног Активно

% од укупног

Издржавано % од

укупног 1971. 1981. 1991. 2002.

1.809 1.735 1.637 1.591

1.299 875 678 345

71,8 50,4 41,4 21,7

768 619 517 238

42,5 35,7 31,6 15,0

531 256 161 107

29,3 14,7 9,8 6,7

Подаци из табеле 1. показују да се смањује укупно и пољопривред-

но становништво, што потврђује процес деаграризације. Изразито је сма-њење пољопривредног становништва у периоду 1991–2002. година. Сма-њење броја издржаваног становништва указује на повећање броја запосле-них, али и на смањење млађег, радно неактивног становништва.

3 Грађа Историјског архива у Чачку, фондови Општина прислоничка и Народ-но-ослободилачки одбор Прислонице. 4 Пописи укупног и пољопривредног становништва за наведене године, Саве-зни и Републички завода за статистику, Београд.


____________

318

Табела 2. – Домаћинства према величини поседа5

Год. Укупно Без земље и до 0,1 ha

0,11–1,00 1,01–3,00 3,01–5,00 5,01–10,00 Више од

10 ha 1971. 1991.

487 489

34 56

52 84

169 176

133 108

91 62

6 3

Адекватно поређење података је отежано чињеницом да су се упит-

ници у последња четири пописа разликовали, те су подаци за број дома-ћинстава према величини поседа у 1981. и 2002. години евидентирани са-мо на нивоу општина. Поређење података из табеле 2. указује да је у наве-деном периоду повећан број домаћинстава са малим поседима. Најмање је оних који имају поседе веће од 10 ha и који се искључиво баве пољопри-вредом.

Табела 3. – Коришћена површина и просечна површина по домаћинству

6

Коришћена површина (ha) Година

Укупна Просечна укупна по

домаћинству Обрадива

Просечна обрадива по домаћинству

1981. 1991. 2002.

1 823 1 333 1 280

3,7 2,7 2,6

1 357 919 834

2,7 1,9 1,7

Евидентно је смањење укупних и обрадивих површина, као и про-

сечних површина по домаћинству. Оно је изразитије у периоду 1981–1991, него у периоду 1991–2002. година. Појачана индустријализација и запо-шљавање становника Прислонице у фабрике у Чачку у првом периоду условила је мање коришћење површина. У другом периоду долази до обна-вљања пољопривредне производње, иако се коришћене површине смањују. Табела 4. – Пољопривредни фондови7

Година Говеда Овце Свиње Живина 1981. 1991. 2002.

946 699 513

1563 861

830

689 1 120 935

7 671 6 214 4 606

Запажа се смањење сточног фонда говеда, оваца и живине, с тим да

је оно изразитије у периоду 1981–1991, него од 1991. до 2002. године. Код

5 Пописи пољопривредног становништва према величини поседа за наведене

године, Савезни завод за статистику, Београд. 6 Пописи домаћинстава, пољопривредног становништва и пољопривредних

фондова домаћинстава за наведене године, Савезни и Републички завод за ста-тистику, Београд. 7 Исто.

Sanja Pavlović

____________

319

узгоја свиња је регистрован пораст у првом периоду, а блаже смањење у другом. Интензивнији развој говедарства и овчарства у подножју Вујна условљава неколико фактора: мали принос на пашњацима и ливадама, средња плодност земљишта (преовлађују еродиране смонице), изостанак модерних пољопривредних метода, непланска и несистематска употреба.

У Прислоници је заступљена индивидуална производња. Већина по-љопривредника није уско специјализовала производњу. Неки од њих пре-дају млеко Чачанској млекари, али се баве и узгајањем житарица и повр-тарством. Најбољи услови за повртарство постоје у долини Дичине, али је производња смањена због отпадних индустријских вода из Горњег Мила-новца. Актуелно је повртарство у пластеницима. Заступљено је ратарство у функцији сточарства. Највеће воћарске површине су под шљивом, кајси-јом, крушком, јабуком, вишњом.

Подвујански простор је један од четири у општини Чачак, издвоје-них на основу воћарске производње. Осим Прислонице обухвата села Ра-кову и Љубић. Око 15% свих стабала воћа у општини Чачак налази се на овом простору. Најзаступљенија је шљива (стенлејка и чачанска лепоти-ца). Израчунато је од 1 ha укупне површине 22% чине стабла шљиве.

Део стратегије општине Чачак, који су урадили Институт за воћар-ство и Агрономски факултет, истиче: модернизацију пољопривредне про-изводње, производњу за тржиште, оптималну употребу расположивих при-родних ресурса, здраву и квалитетну храну, контролу употребе хемијских средстава. У стратешка опредељења се убрајају: изградња система за на-водњавање, регистрација аграрних газдинстава и произвођача, евиденција и обележавање животиња, кредитна подршка за укрупњавање поседа, раз-вој комерцијалних газдинстава, прерађивачких капацитета и набавку опреме.

Као кључно стратешко опредељење издваја се подршка развоју агра-ра и села. Приоритетни задаци су: формирање специјализованих удружења произвођача и прерађивача, задруга и кооператива, дефинисање заштиће-них подручја за производњу одређене врсте воћа, поврћа, производа сто-чарства и пчеларства, запошљавање агронома у селу. Заштићени производ би могла бити шљива. Удруживање пољопривредника има за циљ органи-зовање и заједнички наступ на тржишту, формирање заједничких центара класирања, паковања и складиштења производа, набавку репроматеријала и механизације, унапређење квалитета производа и стварање препознатљи-вих производа са географским пореклом. Основни задатак је и увођење функције агронома. Он би требало да даје савете у избору сорти и хибрида биљака, сорти животиња, технологија гајења, одређивању усева итд.8

8 Група аутора: Стратегија развоја општине Чачак – пољопривреда, производ-

ња хране и развој села, Институт за воћарство и Агрономски факултет у Чачку, 2004.


____________

320

Туризам

Иако постоје природни услови за развој туризма, више су афирмиса-не антропогене вредности: манастир Вујан и Сабор фрулаша Србије ”Ој Мораво”.

Манастир Вујан се налази на истоименој планини, на 513 m надмор-ске висине. Повезан је асфалтним путем са Прислоницом и Брђанима. На-станак манастира се везује за колибу испосницу и гроб непознатог монаха, на чијем месту је подигнута Хујанска богомоља. Погрешно је манастир Вујан поистоветити са манастиром Обровин, који се налазио јужније. Об-ровин су основали монаси из Овчарско-кабларских манастира, али је ова богомоља спаљена. Калуђери су богослужење вршили у колиби испосни-ци, на чијим темељима је настао манастир Вујан. Године 1597. испосница је опустела.

Црква посвећена Светом Архангелу Михаилу подигнута је 1805. го-дине. Ктитор је био Никола Милићевић Луњевица, војвода из Првог и Другог српског устанка и деда краљице Драге Машин. Црква је једноброд-на, скромне архитектуре, са октогоналним звоником. У цркви се налазе гробови непознатог монаха, Николе Луњевице, Лазара Мутапа, војводе из Првог и Другог српског устанка и Хаџи Јована Милошевића, старешине манастира. У манастирској ризници су иконе, књиге, рукописи, крстови. Највреднија је икона Светог Архангела Михаила, која је под заштитом др-жаве. Године 1853. је грађен велики конак, по жељи кнеза Александра Ка-рађорђевића. Његова реконструкција је завршена 1990. године. У манасти-ру је постојала школа, у којој су се описмењавали дечаци из околних села (Прислонице, Брђана и Прељине). Црква манастира Вујан је споменик кул-туре од великог значаја.9 Највећи туристички значај има током Сабора фрулаша.

Сабор фрулаша Србије ”Ој Мораво” се одржава од 1988. године. Иницијативу за организовање ове манифестације су покренули Миодраг Азањац, професор Факултета музичких уметности, Радован Маринковић, књижевник из Чачка и Милован Правдић из Прислонице. Такмичари зна-ње показују свирајући фрулу, двојнице и гајде. Манифестацију прате на-ступи беседника, песника, певача и фолклорних друштава, изложба руч-них радова. У циљу обогаћења садржаја и промоције сеоског туризма, у оквиру овогодишњег, 19. сабора, одржано је саветовање. Повратак тради-ционалним вредностима омогућен је у етнорадионици и у такмичењу у спремању старих јела. У просторијама школе, Дому културе и етно двори-шту приказана су умећа учесника вајарске колоније, градитеља фрула, ста-рих заната, промовисана књига ”Са фрулом кроз живот”.

9 Глишић М.: Манастир Вујан, издавач манастир Вујан, 1994.

Sanja Pavlović

____________

321

Значај за развој туризма имало је оснивање Туристичког друштва ”Вујан” 1982. године. Средином 80-их година прошлог века у Прислоници се сеоским туризмом бавило 12 домаћинстава. У време када је Туристич-ким друштвом ”Вујан” руководио Милован Правдић, Прислоницу су посе-тили Енглези, Украјинци, Руси, Пољаци, Чеси. Ово друштво само формал-но постоји, а сеоским туризмом се баве два домаћинства.

Најдужу традицију у бављењу сеоским туризмом у Прислоници има Добрила Правдић. Она туристима издаје две двокреветне и једну једнокре-ветну собу са заједничким купатилом. Туристи долазе углавном лети, по-готову у време сабора. Дужина боравка је од 7 до 10 дана, а у сезони буде 10 туриста. Највише их је из Београда, мање из Новог Сада и Ниша. Ово домаћинство посећују туристи из Македоније, Црне Горе, а регистрован је један туриста из Словеније. На трпези су производи домаће и здраве хране. Добрила Правдић има у плану проширење смештајних капацитета изград-њом куће у етно стилу.

Добрила Вићовић последње три године издаје три собе са једним ку-патилом. Посетиоци су из Ниша, Београда, Зајечара. Припрема хране је у договору са туристима. За бављење сеоским туризмом је заинтересовано и домаћинство Драгана Тепчевића, које располаже са две двокреветне собе. У садржаје боравка се убрајају шетње, одлазак до манастира Вујан, а неки посетиоци одлазе у Коштуниће и Овчар Бању. Сеоски туризам може бити допунска делатност и извор прихода, јер економски ефекти нису велики и сезонског су карактера.

Остале делатности

Иако је Прислоница рурално насеље, њен положај је условио развој не само пољопривреде, већ и других делатности. Постојећи капацитети ни-су великог обима, али указују да ово насеље не мора бити искључиво по-љопривредно.

Новијег датума је мања фабрика грађевинског материјала за прераду дрвета ”Томовић паркети”. Ове године је почео са радом млин ”Кеси про-мет”. У млину је запослено петоро радника. Капацитет је 80 t на 24 сата. Пшеницу мељу за потребе локалног становништва и пекара.

Предузеће ”Вргањ” је основано 1987. године. У хладњачи се обрађу-ју шумске печурке (вргањ, лисичарка, смрчак, црна труба) и воће (малина, купина, шљива). Капацитет за замрзавање је 25 t за 24 часа, а на лагер за-мрзнутих производа може да стане 700 t. Две преткоморе за дораду воћа су величине 300 m2. Рад у хладњачи се обавља десет месеци годишње. Запо-слено је од 50 до 100 радника, у зависности од обима посла. Трећина запо-слених је из Прислонице. Производња је намењена извозу, тако да се 90% шумских плодова дистрибуира на италијанско тржиште. Воће се извози у


____________

322

Аустрију, Немачку и Енглеску. Конкурентна предузећа су у Прељини и Чачку. Хладњача ”Вргањ” послује са бројним проблемима, везаним за не-редовне уплате купаца производа. Уколико ово предузеће опстане, вла-сник ће се определити да уз помоћ кредита, отвори капацитете за сушење воћа, јер су на енглеском тржишту тражени воћни чајеви. Породица Мило-шевић је изградила капацитете мањег обима за конзервирање поврћа и прераду воћа (мармеладе).

У друштвеној својини се налази око 500 ha шуме. Феликс Каниц је, шездесетих година XIX века, забележио да су шуме манастира Вујан бога-те храстом лужњаком и цером. До завршетка Другог светског рата мана-стирски посед је располагао са 146 ha шуме. Законом о аграрној реформи одузет је 141 ha. Нови закон обавезује враћање имања манастиру, а треба-ло би да се реализује до краја године. Знатне површине у Прислоници су пошумљене. Води се рачуна о сечи.

Године 1967. доведена је вода са Црвеног извора, а девет година ка-сније са извора Добра вода из села Луњевице. Око 240 домаћинстава се снабдева водом из Рзава. У Прислоници постоји 35 km локалне водоводне мреже у четири висинске зоне.

Крајем XIX века изграђен је пут, који је 60-их година XX века заме-њен асфалтним путем – Ибарском магистралом. Стари пут, назван Ленија, од Чачка преко планине Рудник, Младеновца до Београда, служио је кири-џијама и рабаџијама да би превезли пољопривредне производе до Београ-да, а из Београда индустријску робу. Постојала је и пруга узаног колосека од Београда до Вардишта (касније Сарајева), која је била у употреби до 1969. године. Године 1972. реконструисан је некадашњи општински пут, а 70-их година XX века асфалтирано 26 km путева.10 У плану је изградња пруге Горњи Милановац–Чачак. Магистрални пут М–22 (Ибарска маги-страла) пролази на дужини око 5 km кроз Прислоницу. Локални путеви су са ознакама L–320, дужине око 10 km и L–304, дужине око 7 km. Уочи одржавања Сабора фрулаша асфалтирано је 4 km и насуто је 6,5 km пута. У краткорочном плану је асфалтирање бројних макадамских путева. Теле-фонска мрежа постоји од 1978. године. У току је постављање подземног оптичког кабла, којим ће се телефонске везе побољшати. Саобраћајни по-ложај је добар, а саобраћајна повезаност са Чачком слаба.

На развој занатства у прошлости имало је Удружење занатлија за срез Љубићки, са седиштем у Прељини. Оно је основано 1936, укинуто 1947. године. У удружењу су издаване дозволе за обављање занатске де-латности, потписивани уговори о изучавању заната, а постојао је Правил-ник о полагању калфенских и мајсторских заната.11 Међу занатлијама у

10 Ћусловић Д.: Ћусловићи из Прислонице, Издање аутора, Прислоница, 2001. 11 Василић В.: Водич Историјског архива у Чачку, 1988.

Sanja Pavlović

____________

323

Прислоници највише је било ковача, столара и колара, мање абаџија (кро-јача), пинтера (правили су каце и бурад) и дунђера (зидара).

Као један од приоритетних задатака издваја се градња канализацио-не мреже. Центар села је урбанизован. У њему се налазе: четвороразредна школа, дом културе, Месна заједница и канцеларија, летња позорница на којој се одржава Сабор фрулаша, спортски терени. У спомен парку су би-сте Лазара Мутапа и Милутина Ђоковића, оснивача и првог председника Народно-ослободилачког одбора, као и спомен плоча погинулима у Дру-гом светском рату.

Просвећеност становништва је била слаба. Велики број мештана је био неписмен, поготову жене. До 1904. године, када је у Прислоници отво-рена прва школа, ђаци су се школовали у Брђанима, Прељини, Мојсињу и манастиру Вујан. Данас у Прислоници постоје четири одељења са 30 ђака и три учитељице, као и предшколско одељење. Прислоница нема здрав-ствену амбуланту, те здравствена заштита није на потребном нивоу. Вете-ринарска станица ”Ветком” више не ради.

Закључак

Насеље Прислоница, подједнако удаљено од Чачка и Горњег Мила-

новца, налази се у подножју планине Вујан, мањим делом поред реке Ди-чине. Надморска висина која варира од 247 до 857 m и близина магистрал-ног пута М–22 пружају могућности за развој различитих делатности.

Евидентно је да се проценат пољопривредног становништва у укуп-ном смањује. У периоду 1971–2002. година проценат пољопривредног ста-новништва је опао са готово 72 на 22%. Смањују се величина поседа, сточ-ни фондови, коришћена површина. Могућност ревитализације треба тра-жити у низу мера стимулисања развоја пољопривреде. Повољна кредитна политика би омогућила осавремењивање пољопривредне производње, а самим тим и повећане приносе. У долини Дичине, уз формирање система наводњавања, перспективу има повртарство. У подножју Вујна ће се и да-ље узгајати шљива, као биљна култура са заштићеним пореклом, иако има услова и за раст других врста воћа (кајсија, вишња, крушка). Евиденција сточног фонда треба да допринесе свеобухватној анализи и да укаже на да-ље могућности за развој сточарства. Пољопривредна статистика у првој половини XX века је била много детаљнија. Треба искористити и рекон-струисати постојеће објекте некадашње сточне фарме, који су годинама напуштени. Оснивање задруга, на савременом нивоу, са задругарима као њеним организаторима и управљачима и саветодавна улога агронома тако-ђе би поспешили пољопривредну производњу.

Уз даља улагања у инфраструктуру, која у последње време нису би-ла мала, пажњу треба посветити бављењу домаћинстава сеоским тури-


____________

324

змом. Економски ефекти ове врсте туризма нису велики, те је она додатни извор прихода. Туристима треба омогућити богате садржаје, упознати их са начином живота у селу у прошлости и данас, показати им објекте старе сеоске архитектуре и манастир Вујан. Зато је Прислоница најпосећенија у време Сабора фрулаша. Ентузијазам и воља неопходни су за обнављање рада Туристичког друштва ”Вујан”.

Подршку развоју малих предузећа као једно од стратешких опреде-љења треба искористити, као и чињеницу да је оваква предузећа најбоље градити поред магистралног пута. Доста је урађено у изградњи саобраћај-не инфраструктуре, а у плану је и даље асфалтирање макадамских путева.

Sanja Pavlović

ECONOMIC EXCELLENCES OF PRISLONICA IN THE PAST,

MOMENTARY CASE AND POSSIBILITIES FOR REVITALIZATION

Summary Settlement Prislonica, on the equally distance from Cacak and Gornji Milanovac, is located in the bottom of the mountain Vujan and near Dicina river. Altitude is varying between 247 and 857 m and nearness to road M–22 giving possibility for different activities. It is clearly that percentage of agricultural population is decreasing. In period of time between year 1971 and 2002, percentage of agricultural population is being fallen from 72 to 22 percentage. It has been decreasing size of possesion, cattle funds and using area. Revitalization possibility may be found in variety actions by stimulation agricultural manufacture and involving younger population in that pocess. Opportunity of credit politics will enable modernization agricultural production and follow growing yield. In the Dicina valley, with forming system for irrigation, vegetable will have huge perspective. In the bottom of the mountain Vujan, plumb will be cultivate, as plant culture with save aucestory, although there is condition for the other fruit sort (apricot, cherry, pear). Agricultural statistics at mid XX century was highly detailed. It should be use and reconstruction available objects of old farm which hasn't been using by the years. Monastery of Vujan, piper fair of Serbia ”Oj Moravo” and rural tourism may contribute tourism assert village Prislonica. Adequate propaganda and marketing are priorities. Fair of piper could be more visited. With further investment in infrastructure, which wasn't negligible during last time, attention should be dedicate in household occupy in countrified. Profits from this kind of tourism aren't considerable, so it is extended resource of profit. Tourists rich contens should be provide, introduce tourists with manner of life in village in the past and now, showing olden objects countrified architecture and monastery Vujan. For this resons, Prislonica is most visited during the Fair piper. Enthusiasm and mood are necesasary for restoration service of tourist association ”Vujan”. Assistance for developement of minor and mean company as one of the strategic destination should be utilize, so the fact that it is best to build this company near the road M–22. It has been quite done in build traffic infrastructure, and plans involve further asphalt macadams roads.


____________

325

БЕЛЕШКЕ NOTES

Први конгрес српских географа. – Српско географско друштво, Географ-ски факултет Универзитета у Београду, Географски институт ”Јован Цвијић” СА-НУ и Департман за географију, туризам и угоститељство Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, у сарадњи са одсецима за географију уни-верзитета у Нишу, Приштини (са привременим седиштем у Косовској Митровици) и Бањалуци и Географским друштвом Републике Српске, организовали су Први конгрес српских географа. Конгрес је одржан од 19. до 22. октобра 2006. године у Сокобањи, познатом бањском туристичком центру Србије. У раду Конгреса учествовало је 380 референата (285 домаћих и 95 из ино-странства) са 154 реферата. Рад Првог конгреса српских географа организован је у 10 секција. То су:

1) у Пленарном делу, који је обухватио 18 реферата (22 учесника), разма-трани су нека фундаментална питања, проблеми и процеси у географији, како у Србији тако и у окружењу;

2) Природно-географски системи, геодиверзитет и биодиверзитет, геогра-фија природних извора и услова;

3) Историјска географија, антропогеографија, геодемографија и етногео-графија;

4) Економска, индустријска, рурална, туристичка и саобраћајна географи-ја;

5) Територијални системи, урбана географија, просторно и урбанистичко планирање;

6) Политичка географија, геополитика и војна географија; 7) Регионална географија и регионални развој; 8) Општа и тематска картографија, картовизија и картографско моделова-

ње географских система и структура; 9) Географски информациони системи и модерна информатичка техноло-

гија и 10) Дидактичко-методичка питања наставе географије и уџбеничка лите-

ратура. У Завршном делу Конгреса разматрани су и усвојени следећи закључци,

које је саопштио проф. др Србољуб Ђ. Стаменковић: а) да је он масован, јер је евидентирано више од 500 стално присутних

учесника, б) да је Конгрес био успешан и да је, ако је тачна народна изрека ”да се по

јутру дан познаје”, реално очекивање да ће Други конгрес српских географа бити успешнији од Првог,

в) да је Први конгрес српских географа програмом рада објединио тради-ционално (старо) и савремено у научној географији и показао њену унутрашњу те-оријско-методолошку хетерогеност, снажну повезаност са другим посебним нау-кама кроз различите видове научне кооперације и примену научних знања у пракси,

г) да охрабрује чињеница да су у раду Првог конгреса српских географа у знатном броју учешће узети географи из бивших југословенских република, су-


____________

326

седних земаља и иностранства, које позивамо и очекујемо да ће и надаље бити уз нас, што и они могу очекивати од нас,

д) да је Конгрес окупио елиту географске науке, али и сродних наука и дисциплина (демографије, геологије, просторног планирања, екологије, војне екс-перте, политикологије и др.) и ђ) да су на Првом конгресу српских географа своје реферате саопштили географи из најстаријих генерација, међу којима је и један учесник Првог конгреса географа ФНР Југославије (1949), географи који генерацијски долазе иза њих, као и најмла-ђи географи – наши доценти, асистенти, докторанти, магистранти и дипломци – који су својим саопштењима показали научну озбиљност, оригиналност, трудољу-бивост, амбициозност и на прави и најбољи начин демонстрирали да географија има будућност.

I

У наредном периоду време одржавања конгреса српских географа је сваке четврте године, почев од 2006. године.

II

Национални савет чине чине седам чланова универзитетских установа (два представника Географског факултета Универзитета у Београду, по један представник ПМФ у Новом Саду, Приштини, Нишу, Бањалуци и Филозофског фа-култета у Источном Сарајеву), један члан (представник) Географског института ”Јован Цвијић” Српске академије наука и уметности у Београду и шест чланова географских асоцијација (два представника Српског географског друштва у Бео-граду и по један представник Географског друштва Војводине у Новом Саду, Гео-графског друштва Косова и Метохије и Географског друштва Републике Српске у Бањалуци).

III

Формира се Географски савет као саветодавно тело Националног комите-та и одговарајућих државних органа, служби и агенција.

IV

Покреће се национални часопис Gеografica Serbica, као научно гласило српских и осталих географа, који ће бити усмерен ка развоју и афирмацији теорије и методологије географије и других сродних наука и дисциплина (просторног пла-нирања, туризмологије, демографије и науке о животној средини) које су тематски и развојно везане за географску науку, универзитетску праксу у географији, што би значило јаче и свестраније укључивање српских географа у међународне гео-графске и сличне научне организације, асоцијације и токове.

V

Обнављање рада на изради Националног географског атласа Републике Србије и Републике Српске.

VI

Због мноштво непрецизности, па и злоупотреба, у свакодневном животу, државној администрацији, појединим подручјима друштвене праксе, у образовању


____________

327

младих генерација и другим сферама друштвеног живота у дефинисању и употре-би географских имена многих објеката, појава и процеса на територији Републике Србије и осталим српским аутохтоним, компактним и изолованим, територијама у другим државама, укључујући ту и географске термине и појмове, евидентна је потреба израде Географског стандардизованог речника као једног од основних по-лазишта унапређивања и изграђивања географске логике и културе свих делова српске етничке заједнице и осталих етничких група које просторно коегзистирају са српским народом.

VII

Иницирање нових и појачање постојећих истраживања кроз различите ви-дове научне кооперације – мултидисциплинарну, интердисциплинарну и трансди-сциплинарну сарадњу, са географским и сродним универзитетским и научним ин-ституцијама у Србији, Републици Српској и иностранству, нарочито код проуча-вања актуелних и значајних питања и проблема у области природе, становништва, насеља и привреде.

VIII

Да регионализација, хомогенизација регионалног развоја и регионална организација представљају једно од главних питања перспективног развоја и са-времене просторно-функционалне организације Републике Србије и Републике Српске, где научни резултати у области географије имају фундаментални значај, нарочито у конституисању просторне организације локалне самоуправе (насеља, општина и региона) која одговара потребама савременог и хуманизованог начина живота људи, развојним потребама демократски организоване државе и савреме-ним стремљењима у регионализацији и регионалном развоју развијених земаља у Европи и свету.

IX

Присуство ”просторне еуфорије” у организацији мреже насеља, нарочито на територији Републике Србије, које захтева редефиницију појма ”насеље” и разра-ду нове типологије насеља сходно потребама савремено организоване демократске државе и захтевима различитих подручја друштвене праксе, препорукама Уједиње-них нација, Европске уније и научним достигнућима српске географске школе у области проучавања људских насеља.

X

Наглашена израженост демографских проблема у свим деловима Републи-ке Србије и Републике Српске – развијеном и недовољно развијеном, урбаним и руралним подручјима, планинским, брдско-планинским и равничарским итд., и скоро свим сегментима демографског комплекса тражи свестранија и дубља науч-на проучавања демографске ситуације и предузимање адекватних научно фунди-раних мера, интервенција и акција у области популационе политике и регионалног демографској развоја.

XI

Усаглашавање студијских програма Географије, Туризмологије, Простор-ног планирања, Демографије и Геопросторних основа животне средине на основ-


____________

328

ним (четворогодишњим) и дипломским академским – мастер, студијама (петого-дишњим) и докторским студијама између појединих универзитетских центара у Републици Србији и Републици Српској, сходно начелима и захтевима Болоњске декларације и савременим стремљењима у високошколској настави.

XII

Инсистирање на вредновању научноистраживачког рада према највишим важећим критеријумима, уз уважавање специфичности географије као националне и синтезне науке природно-друштвеног карактера, као и просторног планирања, туризмологије, демографије и географско-еколошке проблематике.

XIII

Предузимање мера на унапређивању координације у раду географских институција у Републици Србији и Републици Српској у сфери научних и аплика-тивних географских истраживања.

XIV

Обнављање ранијих активности географа у научноистраживачком раду и универзитетској настави на међународном плану и повезивању са географским асоцијацијама и професионалним институцијама у бившим југословенским репу-бликама, суседним земљама и другим државама у региону и Европи путем потпи-сивања протокола о сарадњи, организовања студијских боравака, размене настав-ника и студената, реализације научних пројеката од заједничког интереса и слично.

XV

Неопходност израде концепције наставе географије у основној школи, средњим стручним школама и гимназији, као и нових наставних програма у окви-ру којих би географија фигурирала као општеобразовни или национални наставни предмет у наставним плановима свих школа у основношколском и средњошкол-ском систему, а код одређених образовних профила као општестручни и уже-стручни наставни предмет, уз јасно и недвосмислено незадовољство актера у гео-графској науци и школској пракси позицијом географије у актуелним огледном (експерименталним) школама, где је географија заступљена као изборни наставни предмет, као и усаглашавање наставних планова и програма географије за основну и средњу школу у Републици Србији и Републици Српској.

XVI

У духу толеранције и разумевања за етничке и културне посебности Аутономне покрајине Косово и Метохија, пружамо подршку српском народу на Космету и државним органима Републике Србије у очувању територијалног инте-гритета и целовитости наше земље у раније међународно признатим границама некадашње Социјалистичке Републике Србије.

Након Завршног дела Конгреса организован је обилазак и разгледање не-ких туристичких локалитета у околини Сокобање, а затим и научна екскурзија по Источној Србији (преко планине Ртањ, посета царској палати Felix Romuliana, Ђердапска клисурa и др.).

Драгица Р. Гатарић


____________

329

БИБЛИОГРАФИЈА BIBLIOGRAPHY

Мирко Д. Грчић, Николај А. Слука: Глобални градови, Географски факултет Уни-верзитета у Београду, Географски факултет МГУ ”М.Б.Ломоносов”, Београд, 2006.

У овој изузетно вредној научној монографији: Глобални градови, аутора Мирка Д. Грчића и Николаја А. Слуке, која је рађена у оквиру међууниверзитет-ске сарадње Катедре географије светске привреде Географског факултета МГУ им. М. В. Ломоносова и Катедре за друштвену географију Географског факултета Универзитета у Београду, изложени су најважнији ”логички процеси” за разумева-ње савременог градоцентричног модела света. Осим уводних напомена (стр. 5–6), монографија је конципирана у седам поглавља: Детерминанте и компоненте гло-бализације (стр. 7–22), Градски простор света почетком XXI века (стр. 23–40), Еволуција градоцентричног модела светске економије (стр. 41–66), Формирање концепције ”светских градова” (стр. 67–91), Глобални градови у савременој архи-тектури светског поретка (стр. 93–120), Савремени трансформациони процеси у светским градовима (стр. 121–169) и Градови Европске уније у процесу глобализа-ције (стр. 171–187).

Научни текст од 207 страна богато је илустрован са 29 слика и 41 табелом које прате и употпуњавају текст и чине га садржајним. Поред списка коришћене литературе и извора (253 библиографске јединице и интернет адресе), на крају књиге, у прилогу, дат је табеларни приказ (три табеле) водећих глобалних градова у светским и националним системима насеља од 1950. до 2005, Промене расно-ет-ничког састава становништва неких градова САД од 1980. до 2000. године и Изме-не гранске структуре привреде Великог Лондона од 1966. до 1999. године. Оригинално и вредно научно дело: Глобални градови, аутора Мирка Д. Грчића и Николаја А. Слуке, представља значајан допринос географској науци и струци, као и другим наукама које се баве различитим аспектима проучавања гра-дова.

Иван Раткај


____________

330

АУТОРИ AUTHORS

ИВАН А. АЛЕШКОВСКИЙ, ассистенты, Катедра народонаселения, Економического факультета МГУ им. М.В. Ломоносова, тел. + 7 (495) 9392938, e-mail [email protected] ИВАН А. АЛЕШКОВСКИЈ, асистент, Катедра за становништво, Економски факултет Московског државног универзитета ”М.В.Ломоносов”, тел. + 7 495 9392938, e-mail [email protected]

Др ЖЕЉКО БЈЕЉАЦ, научни сарадник, Географски институт ”Јован Цвијић”, САНУ, Ђуре Јакшића 9, Београд, 011/636594 , е-mail [email protected] ŽELJKO BJELJAC, Ph.D., scientific associate, Institute of Geography ”Jovan Cvjić”, SANU, 9 ðure Jakšića, Belgrade, phone + 381 11 636594 , е-mail [email protected]

Др МИЛКА БУБАЛО – ЖИВКОВИЋ, доцент, Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду, Департман за географију, туризам и хотелијерство, Трг Доситеја Обрадовића 3, Нови Сад, тел. 021/450104, e-mail miladin32dus@ yahoo.com MILKA BUBALO – ŽIVKOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, Faculty of Natural Science and Mathematics, University of Novi Sad, Depatment of Geography, Tourism and Hotel Management, 3 Trg Dositeja Obradovića, Novi Sad, phone + 381 21 450104, e-mail miladin32dus@ yahoo.com

ЗУБАРЕВИЧ НАТАЛЬЯ ВАСИЛЬЕВНА, профессор, Кафедра экономической и социальной географии России географического факультета МГУ им. М.В. Ломоносова, тел. + 7 (495) 9393812, e-mail [email protected] ЗУБАРЕВИЧ НАТАЛИЈА ВАСИЉЕВНА, професор, Катедра економске и социјалне географије Русије, Географски факултет Московског државног универзитета ”М.В.Ломоносов”, 199991, Русија, Москва, Ленинские Гори, ГСП-1, МГУ ”М.В.Ломоносов”, Географски факултет, тел. + 7 495 9393812, e-mail [email protected]

ПЕТАР ВАСИЋ, асистент приправник, Географски факултет Универзитета у Бео-граду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected] PETAR VASIĆ, graduate assistant, Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca, Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]

Др СНЕЖАНА ВУЈАДИНОВИЋ, асистент, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail svujadinovic @gef.bg.ac.уu SNEŽANA VUJADINOVIĆ, Ph.D., assistant, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail svujadinovic @gef.bg.ac.уu

Мр МИРЈАНА ГАЈИЋ, асистент, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected].уu MIRJANA GAJIĆ, MSc., assistant, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected].уu


____________

331

Мр ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ, стручни сарадник, Географски факултет Универзи-тета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected] DRAGICA R. GATARIĆ, MSc., research associate, Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca, Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]

САФРОНОВ СЕРГЕЙ ГЕННАДЬЕВИЧ, старший преподаватель, Кафедры экономической и социальной географии Географического факультета МГУ им. М.В. Ломоносова, тел. + 7 (495) 9391400, e-mail [email protected] САФРОНОВ СЕРГЕЈ ГЕНАДЈЕВИЧ, виши предавач, Катедра економске и социјалне географије, Географски факултет Московског државног универзитета ”М.В.Ломоносов”, тел. + 7 495 9391400, e-mail [email protected]

Др МИРКО ГРЧИЋ, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Бео-граду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected].уu MIRKO GRČIĆ, Ph.D., full professor, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected].уu

ЉИЉАНА ДИМИТРИЈЕВИЋ, асистент приправник, Природно-математички фа-култет Универзитета у Нишу, Одсек за географију, Вишеградска 33, Ниш, тел. 018/533014, e-mail [email protected] LJILJANA DIMITRIJEVIĆ, graduate assistant, Faculty of Natural Science and Mathematics University of Niš, Depatment of Geography, 33 Višegradska, Niš, phone + 381 18 533014, e-mail [email protected]

Мр АЛЕКСАНДРА ДРАГИН, асистент, Природно-математички факултет Универ-зитета у Новом Саду, Департман за географију, туризам и хотелијерство, Трг Доситеја Обрадовића 3, Нови Сад, тел. 021/450104, e-mail [email protected] ALEKSANDRA DRAGIN, MSc., assistant, Faculty of Natural Science and Mathematics, University of Novi Sad, 3 Trg Dositeja Obradovića, Novi Sad, phone + 381 21 450104, e-mail [email protected]

Др БРАНИСЛАВ ЂУРЂЕВ, редовни професор, Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду, Департман за географију, туризам и хотелијерство, Трг Доситеја Обрадовића 3, Нови Сад, тел. 021/450104, e-mail [email protected] BRANISLAV ðURðEV, Ph.D., full professor, Faculty of Natural Science and Mathematics, University of Novi Sad, Depatment of Geography, Tourism and Hotel Management, 3 Trg Dositeja Obradovića, Novi Sad, phone + 381 21 450104, e-mail [email protected]

Мр ЗОРА ЖИВАНОВИЋ, асистент, Географски факултет Универзитета у Београ-ду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] ZORA ŽIVANOVIĆ, MSc., assistant, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone +381 11 2637421, e-mail [email protected]

Др ДРАГИЦА ЖИВКОВИЋ, редовни професор, Географски факултет Универзи-тета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] DRAGICA ŽIVKOVIĆ, Ph.D., full professor, Faculty of Geography, University of Bel-grade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]


____________

332

Др АНЂЕЛИЈА ИВКОВ, доцент, Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду, Департман за географију, туризам и хотелијерство, Трг Доситеја Обрадовића 3, Нови Сад, тел. 021/450104, e-mail [email protected] ANðELIJA IVKOV, Ph.D., senior lecturer, Faculty of Natural Science and Mathematics, University of Novi Sad, Depatment of Geography, Tourism and Hotel Management, 3 Trg Dositeja Obradovića, Novi Sad, phone + 381 21 450104, e-mail [email protected]

ВЛАДИМИР А. ИОНЦЕВ, профессор, зав. кафедрой народонаселения экономического факультета МГУ им. М.В.Ломоносова, тел. + 7 (495) 9392938, e-mail [email protected] ВЛАДИМИР А. ЈОНЦЕВ, професор, шеф Катедре за становништво, Економски факултет Московског државног универзиета ”М.В.Ломоносов”, 199991, Русија, Москва, Лењинские Гори, ГСП-1, МГУ ”М.В.Ломоносов”, р. 442, тел. + 7 495 9392938, e-mail [email protected]

Мр ЈАСМИНА ЈОВАНОВИЋ, асистент, Географски факултет Универзитета у Бе-ограду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] JASMINA JOVANOVIĆ, M.Sc., assistant, Faculty of Geography, University of Belgra-de, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

Мр ТАМАРА КОВАЧЕВИЋ, истраживач сарадник, Природно-математички фа-култет Универзитета у Новом Саду, Департман за географију, туризам и хотели-јерство, Трг Доситеја Обрадовића 3, Нови Сад, тел. 021/450104, e-mail yunstamara@ yahoo.com TAMARA KOVAČEVIĆ, M.Sc., associate researcher, Faculty of Natural Science and Mathematics, University of Novi Sad, Depatment of Geography, Tourism and Hotel Management, 3 Trg Dositeja Obradovića, Novi Sad, phone + 381 21 450104, e-mail yunstamara@ yahoo.com

DORIN LOZOVANU, PhD Student, University ”Al. I. Cuza”, Iasi, Romania, University Lecturer, State University of Tiraspol, Moldova, President of the Association of Geography and Ethnology of Moldova [email protected] ДОРИН ЛОЗОВАНУ, докторант, Универзитет ”Al. I. Cuza”, Јаши, Румунија, лектор, Државни универзитет Тираспољ, Молдавија, председник географског и етнолошког удржења Молдавијe, [email protected]

ЭЛЬДАРОВ ЭЛЬДАР МАГОМЕДОВИЧ, професор, зав. лабораторией Факультета управления экономикой Дагестанского государственного университета, Махачкала, тел. + (8 872 2) 682333, e-mail [email protected] ЕЛДАРОВ ЕЛДАР МАГОМЕДОВИЧ, професор, шеф лабораторије Факултета управљања економијом Дагестанског државног универзитета, Гаџијева 43-а, Махачкала, тел. + 8 8722 682333, e-mail [email protected] БРАНКА МАРИНКОВИЋ, стручни сарадник, Природно-математички факултет Универзитета у Бањој Луци, Младена Стојановића 2, Бања Лука, 051/319142, еmail [email protected] BRANKA MARINKOVIĆ, research associate, Faculty of Sciences, University of Banja Luka, 2 Mladena Stanojevića, Banja Luka, phone + 387 51 319 142, е-mail [email protected]


____________

333

Др ДРАШКО МАРИНКОВИЋ, доцент, Природно-математички факултет Универ-зитета у Бањој Луци, Младена Стојановића 2, Бања Лука, тел. 051/319142, е-mail [email protected] DRAŠKO MARINKOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, Faculty of Sciences, University of Banja Luka, 2 Mladena Stanojevića, Banja Luka, phone + 387 51 319142, е-mail [email protected]

МАРИЈА НЕВЕНИЋ, асистент приправник, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] MARIJA NEVENIĆ, graduate assistant, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

Др МИЛА ПАВЛОВИЋ, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] MILA PAVLOVIĆ, Ph.D., full professor, Faculty of Geography, University of Belgra-de, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

Мр САЊА ПАВЛОВИЋ, асистент, Географски факултет Универзитета у Београ-ду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] SANJA PAVLOVIĆ, M.Sc., assistant, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

Мр ДРАГАН ПЕТРОВИЋ, истраживач-сарaдник, Институт за политичке студије, Савски трг 5, Београд, тел. 011/3613240, e-mail [email protected] DRAGAN PETROVIĆ, M.Sc., researcher-associate, Institute of Political Studies, 5 Savski trg, Belgrade, phone + 381 11 3613240, e-mail [email protected]

Мр АЛЕКСАНДАР РАДИВОЈЕВИЋ, асистент, Природно-математички факултет Универзитета у Нишу, Одсек за географију, Вишеградска 33, Ниш, тел. 018/533014, e-mail [email protected] ALEKSANDAR RADIVOJEVIĆ, M.Sc., assistant, Faculty of Natural Science and Mathematics University of Niš, Depatment of Geography, 33 Višegradska, Niš, phone + 381 18 533014, e-mail [email protected]

Др СВЕТЛАНА РАДОВАНОВИЋ, ванредни професор, Географски факултет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, 011/2435241, e-mail pjer@net.уu SVETLANA RADOVANOVIĆ, Ph.D., associate professor, Faculty of Geography, Uni-versity of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca, Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected] Мр ИВАН РАТКАЈ, асистент, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] IVAN RATKAJ, MSc., assistant, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

ANDRÉ–LOUIS SANGUIN, Professeur à l’Université Paris IV-Sorbonne, Président de la Commission de Géographie Politique (Union Géographique Internationale), e-mail [email protected], http://alsanguin.monsite.wanadoo.fr


____________

334

ANDRÉ–LOUIS SANGUIN, професор на Универзитету Париз 4 – Сорбона, пред-седник комисије за политичку географију (Међународна географска унија), e-mail [email protected], http://alsanguin.monsite.wanadoo.fr

Мр ЈЕЛЕНА СРЕЋКОВИЋ, асистент приправник, Географски факултет Универ-зитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected] JELENA SREĆKOVIĆ, M.Sc., graduate assistant, Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca, Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]

Др СРБОЉУБ Ђ. СТАМЕНКОВИЋ, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected].уu SRBOLJUB ð. STAMENKOVIĆ, Ph.D., full professor, Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca, Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]

Др СТЕВАН М. СТАНКОВИЋ, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] STEVAN STANKOVIĆ, Ph.D., full professor, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]

Др ДРАГУТИН ТОШИЋ, ванредни професор, Географски факултет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected] DRAGUTIN TOŠIĆ, Ph.D., associate professor, Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca, Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]

Мр НЕВЕНА ЋУРЧИЋ, асистент, Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду, Департман за географију, туризам и хотелијерство, Трг Доситеја Обрадовића 3, Нови Сад, 021/450104,, е-mail [email protected] NEVENA ĆURČIĆ, M.Sc., assistant, Faculty of Natural Science and Mathematics, University of Novi Sad, Depatment of Geography, Tourism and Hotel Management, 3 Trg Dositeja Obradovića, Novi Sad, phone + 381 21 450104, e-mail [email protected]

Др ДЕЈАН ШАБИЋ, доцент, Географски факултет Универзитета у Београду, Сту-дентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] DEJAN ŠABIĆ, Ph.D., senior lecturer, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]Мр

ДАНИЦА ШАНТИЋ, асистент, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/2637421, e-mail [email protected] DANICA ŠANTIĆ, MSc., assistant, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 2637421, e-mail [email protected]


____________

335

РЕЦЕНЗЕНТИ REVIEWERS

Рад: ПАТРИОТИЗАМ ЈОВАНА ЦВИЈИЋА, аутора Стевана М. Станкови-ћа, представља резултате истраживања пројекта 146005, који финансира Мини-старство науке Републике Србије, прегледао је и препоручио за објављивање др

Србољуб Ђ. Стаменковић, редовни професор, Географски факултет Универзите-та у Београду

Рад: МЕТОД КОМПАРАЦИЈЕ У КАРТОГРАФСКОМ МОДЕЛОВАЊУ ДЕМОГРАФСКИХ ПОКАЗАТЕЉА, аутора Драгице Живковић и Јасмине Јовано-вић, представља резултате истраживања пројекта 146015, који финансира Мини-старство науке Републике Србије, прегледала је и препоручила за објављивање др

Мила Павловић, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Бео-граду

Рад: ВАНБРАЧНИ ФЕРТИЛИТЕТ У ЦЕНТРАЛНОЈ СРБИЈИ И ВОЈВО-ДИНИ ОД ПОЧЕТКА 90-ИХ ГОДИНА XX ВЕКА, аутора Петра Васића, предста-вља резултате истраживања пројекта 146010, који финансира Министарство науке Републике Србије, прегледала је и препоручила за објављивање др Биљана Ради-

војевић, редовни професор, Економски факултет Универзитета у Београду Рад: ДЕМОГРАФСКЕ ПОСЛЕДИЦЕ РАТНИХ ГУБИТАКА, аутора Мир-

ка Грчића, представља резултате истраживања пројекта 146010, који финансира Министарство науке Републике Србије, прегледао је и препоручио за објављива-ње др Рајко Гњато, редовни професор, Природно-математички факултет Универ-зитета у Бањалуци

Рад: ИНТЕРНО РАСЕЉЕНА ЛИЦА У СВЕТУ, аутора Јелене Срећковић, представља резултате истраживања пројекта 146010, који финансира Министар-ство науке Републике Србије, прегледао је и препоручио за објављивање др Ми-

ломир Степић, ванредни професор, Географски факултет Универзитета у Београду Рад: МАКРОРЕГИОНАЛНИ ЦЕНТРИ СРБИЈЕ КАО ОДРЕДИШТА МИ-

ГРАЦИЈА СТАНОВНИШТВА, аутора Зоре Живановић, представља резултате ис-траживања пројекта 146010, који финансира Министарство науке Републике Ср-бије, прегледао је и препоручио за објављивање др Драгутин Тошић, ванредни професор, Географски факултет Универзитета у Београду

Рад: РАСЕЉЕНА ЛИЦА СА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ГРАДА БЕОГРАДА, аутора Данице Шантић, представља резултате истраживања пројекта 146010, који финансира Министарство науке Републике Србије, прегле-дала је и препоручила за објављивање др Милена Спасовски, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду

Рад: МИГРАЦИЈЕ У БАЧКОЈ ОД ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ДО 2002. ГОДИНЕ, аутора Милке Бубало – Живковић, Анђелије Ивков и Тамаре Коваче-вић, представља резултате истраживања пројекта 146017Д, који финансира Мини-старство науке Републике Србије, прегледао је и препоручио за објављивање др

Слободан Ћурчић, редовни професор, Природно-математички факултет Универ-зитета у Новом Саду


____________

336

Рад: ПРОСТОРНО-ДЕМОГРАФСКЕ ПОСЉЕДИЦЕ ПРОЦЕСА ИЗБЈЕ-ГЛИШТВА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ, аутора Драшка Маринковића и Бранке Маринковић, прегледао је и препоручио за објављивање др Мирко Грчић, редов-ни професор, Географски факултет Универзитета у Београду

Рад: ЕТНИЧКА СТРУКТУРА КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ У КОНТЕК-СТУ НАЦИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ЈУГОСЛОВЕНСТВА, аутора Светлане Радова-новић, прегледао је и препоручио за објављивање др Србољуб Ђ. Стаменковић, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду

Рад: ETHNOHISTORIC AND ETHNOGEOGRAPHIC CHARACTERIZATION OF THE POPULATION OF MOLDOVA, аутора Dorin Lozovanu, прегледао је и пре-поручио за објављивање др Милан Бачевић, редовни професор, Природно-мате-матички факултет Универзитета у Приштини (са привременим седиштем у Косов-ској Митровици)

Рад: ПРОМЕНЕ У БРОЈУ И СТРУКТУРИ ДОМАЋИНСТАВА И ПОРО-ДИЦА ВОЈВОДИНЕ У ДРУГОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА, аутора Анђелије Ивков, Бранислава Ђурђева и Александрe Драгин, представља резултате истраживања пројекта 146017Д, који финансира Министарство науке Републике Србије, прегле-дала је и препоручила за објављивање др Милена Спасовски, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду

Рад: ДНЕВНИ УРБАНИ СИСТЕМ – ПРОСТОРНИ ИЗРАЗ ДНЕВНЕ МИ-ГРАЦИЈЕ СТАНОВНИШТВА, аутора Драгутина Тошића и Марије Невенић, пред-ставља резултате истраживања пројекта 146010, који финансира Министарство на-уке Републике Србије, прегледао је и препоручио за објављивање др Србољуб Ђ.

Стаменковић, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду Рад: ДНЕВНЕ МИГРАЦИЈЕ РАДНЕ СНАГЕ, УЧЕНИКА И СТУДЕНАТА

СВИЛАЈНЦА ПО ПОПИСУ СТАНОВНИШТВА 2002. ГОДИНЕ, аутора Србољу-ба Ђ. Стаменковића и Драгице Р. Гатарић, представља резултате истраживања пројекта 146010, који финансира Министарство науке Републике Србије, прегле-дао је и препоручио за објављивање др Милан Бачевић, редовни професор, При-родно-математички факултет Универзитета у Приштини (са привременим седи-штем у Косовској Митровици)

Рад: МОГУЋНОСТИ ДЕМОГРАФСКЕ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ НАСЕЉА НА ТЕРИТОРИЈИ ОПШТИНЕ ЧАЧАК, аутора Миле Павловић и Дејана Шабића, представља резултате истраживања пројекта 146015, који финансира Министар-ство науке Републике Србије, прегледала је и препоручила за објављивање др

Драгица Живковић, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Бе-ограду

Рад: ДЕМОГРАФСКА И ФУНКЦИОНАЛНА ОБЕЛЕЖЈА РУДНИЧКИХ НАСЕЉА, аутора Снежане Вујадиновић и Мирјане Гајић, представља резултате истраживања пројекта 146015, који финансира Министарство науке Републике Србије, прегледао је и препоручио за објављивање др Дејан Шабић, доцент, Гео-графски факултет Универзитета у Београду

Рад: БЕЛА ВОДА – САВРЕМЕНИ ДЕМОГРАФСКИ ПРОЦЕСИ И ПРО-БЛЕМИ, аутора Љиљане Димитријевић и Александра Радивојевића, прегледао је и препоручио за објављивање др Србољуб Ђ. Стаменковић, редовни професор, Ге-ографски факултет Универзитета у Београду


____________

337

Рад: ДЕМОГРАФИЧЕСКОЕ ПРОСТРАНСТВО РОССИИ (аутори Зубаревич Наталья Васильевна и Сафронов Сергей Геннадьевич) прегледао је и препоручио за објављивање др Мирко Грчић, редовни професор, Географски фа-култет Универзитета у Београду

Рад: ПРИРОДА И ФАКТОРЫ ДЕМОГРАФИЧЕСКОГО КРИЗИСА В СО-ВРЕМЕННОЙ РОССИИ (аутори Владимир А. Ионцев и Иван А. Алешковский) прегледао је и препоручио за објављивање др Мирко Грчић, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду

Рад: ДЕМОГРАФСКА СИТУАЦИЈА У САВРЕМЕНОЈ РУСИЈИ, аутора Драгана Петровића, прегледао је и препоручио за објављивање др Србољуб Ђ.

Стаменковић, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду Рад: ДИНАМИКА СИСТЕМЫ РАССЕЛЕНИЯ ДАГЕСТАНА В ПОСТ-

СОВЕТСКИЙ ПЕРИОД (аутор ЭЛЬДАРОВ Эльдар Магомедович) прегледао је и препоручио за објављивање др Мирко Грчић, редовни професор, Географски фа-култет Универзитета у Београду

Рад: ORGANISER ET REORGANISER L’ESPACE ENTRE CENTRE ET PERIPHERIE: MODERNITE DE LA GEOGRAPHIE POLITIQUE DE JEAN GOTTMANN, аутора André–Louis Sanguin, примљен је без рецензије

Рад: НАВИКЕ И ПОНАШАЊА ТУРИСТА ВЕЗАНО ЗА ПУТОВАЊА – АНАЛИЗА ПРЕМА ПОЛУ, аутора Невене Ћурчић и Жељка Бјељца, прегледао је и препоручио за објављивање др Милан Бачевић, редовни професор, Природно-математички факултет Универзитета у Приштини (са привременим седиштем у Косовској Митровици)

Рад: ПРИВРЕДНЕ ОДЛИКЕ ПРИСЛОНИЦЕ У ПРОШЛОСТИ, ТРЕНУТ-НО СТАЊЕ И МОГУЋНОСТИ РЕВИТАЛИЗАЦИЈЕ, аутора Сање Павловић, пред-ставља резултате истраживања пројекта 146015, који финансира Министарство науке Републике Србије, прегледао је и препоручио за објављивање др Стеван М.

Станковић, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду


____________

338

ОБАВЕШТЕЊЕ АУТОРИМА

Имајући у виду шареноликост у техничкој припреми и обиму текстова ко-ји су претходних година пристизали Редакцији часoписа ”Демографија” скрећемо пажњу ауторима на следеће чињенице: 1. текст припремити као MS Word документ користећи ћирилични фонт Times New Roman, величине 11, са проредом Single;

2. abstract (до 150 речи) и kay words на српском и енглеском језику, а sum-mary (максимално до 250 речи ) на енглеском језику;

3. обим рада до 16 страна, укључујући и илустрације, списак литературе, извод, кључне речи и summary; 4. илустрације (графичке прилоге, карте и сл.) се достављају у посебном документу (”jpeg ” или ”tiff ” формат, резолуције 300 тачка по инчу) у црно-белој техници, а у тексу рукописа се означавају места где се оне налазе бројем и натпи-сом (нпр. Слика 1. – Старосна пирамида становништва Србије итд.); 5. табеле, са бројевима и натписима (нпр. Табела 1. – Кретање укупне по-

пулације Београда итд.) писати у ћириличном фонту Times New Roman, величине 9 или 10, са проредом Single, не могу да прелазе ширину странице В5 формата;

6. извори и друга додатна обавештења се наводе у фуснотама које су озна-чене бројевима 1, 2, 3 итд.);

7. при навођењу литературе (по стандардима Народне библиотеке Србије, APA format) у тексту рукописа наводи се презиме и почетно слово имена аутора и година издања (нпр. Марковић М., 2007), а у списку коришћене литературе (по азбучном редоследу или абецеди) на крају рукописа:

– за радове у часописима (нпр.) Марковић, М. (2007). Борба за живот. Гласник Српског географског друштва, 85(1), 122–166.

– за монографије ако је један издавач (нпр.) Марковић, М. (2005). Србија. Београд: Српско географско друштво, Посебно изда-ње, књ. 33

– за монографије ако су два издавача (нпр.) Марковић, М. (2004). Стара Србија. Географски факултет Универзитета у Београ-ду. Београд: Научна књига, Посебно издање, књ. VI

– за поглавља у монографији (нпр.) Waldron, I. (1995). Contributions of biological and behavioral factors to changing sex differences in ischaemic heart disease mortality. U Lopez A., Caselli G. ,Valkonen T. (ur.), Adult Mortality in Developed Countries - from Description to Explanation. Ox-ford: Clarendon Press

– за радове са научних скупова штампаних у зборницима (нпр.) Rakićević, T.L. (1985). Razvitak fizičke geografije i njen doprinos istraživanju naših ze-malja. U Razvitak i primena geografske nauke u Srbiji za proteklih devet decenija (Po-sebna izdanja, knj. 3). Beograd: Prirodno-matematički fakultet - Odsek za geografiju i prostorno planiranje

– за уџбенике (нпр.) Јанковић, Д.А. и Јањић С.С. (2003). Демографски модели. Београд: Географски фа-култет


____________

339

– за докторске дисертације, магистарске и дипломске радове (нпр.) Radovanović, M.M. (2002). Развој становништва Београда. Beograd: Geografski fa-kultet, doktorska disertacija – за географске карте (нпр.) Vojnogeografski institut / VGI Topografska karta, 1: 50 000, List Novi Pazar. Beograd Urošević, M. (1973). List Novi Pazar. Beograd.: Savezni geološki zavod, OGK, 1: 100 000 Grupa autora (1977). Osnovna geološka karta i tumač za list Pirot. Beograd: Savezni geološki zavod Почев од 2008. године, од књиге V, Редакција часописа ”Демографија” неће објављивати радове који нису припремљени по наведеном упутству. Главни и одговорни уредник

Проф. др Србољуб Ђ. Стаменковић


____________

340

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

314

ДЕМОГРАФИЈА: међународни часопис за демографска и остала друштвена истраживања = Demography: international journal for demographic and other social studies / главни и одговорни уредник Србољуб Ђ. Стаменковић. – 2004, књ. 1– . – Београд (Студентски трг 3/III): Географски факултет Универзитета у Београду, 2004 – (Земун: Жиг). – 29 cm

Годишње ISSN 1820 – 4244 = Демографија COBISS. SR – ID 118674444

· САДРЖАЈ CONTENTS РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ PAPERS AND ARTICLES Стеван М....

Documents

Transcript of · САДРЖАЈ CONTENTS РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ PAPERS AND ARTICLES Стеван М....