L’enfant, l’adolescent, la famille et les écranes

Appel á une vigilance raisonnée sur les technologies numérique 9 avril 2019

Dete, adolescent, porodica i ekrani Poziv na promišljenu upotrebu digitalnih tehnologija

26 maj 2019

Ljubaznošću gospodina Pierre Léna, člana Francuske akademije nauka i inostranog člana SANU, dobio sam pravo da ovaj apel 3 Francuske akademije, prevodom na srpski jezik učinim dostupnim nastavnicima, zainteresovanim roditeljima i svim onima koji mogu da doprinesu boljem korišćenju digitalnih tehnologija u Srbiji. Apel nije obuhvatio sveukupnu problematiku onog što nazivamo “digitalni svet”, njegove uticaje, vrednosti i nedostatke, jer ekrani su samo vidljivi, i svuda prisutni, deo tog sveta. Tri akademije su, kao nastavak knjige Dete i ekrani, 2013, u kojoj je detaljno razmatran ovaj problem, posebnu pažnju, u ovom obraćanju, posvetile deci i adolescenitma. Izdanje knjige Dete i ekrani, na srpskom jezku, se očekuje do kraja 2019. Stevan JOKIĆ, projekt Ruka u testu

DETE, ADOLESCENT , PORODICA I EKRANI

POZIV NA PROMIŠLJENU UPOTREBU DIGITALNIH TEHNOLOGIJA

Informatička nauka se pojavila pre tridesetak godina. Ona je, poznata i pod imenom digitalna revoluciija, izazvala duboke transformacije društva i odnosa među ljudima svih doba, manifestujući se mnoštvom formi. Ekrani bioskopa i televizije su, dugo vremena, bili glavni interfejsi između čula gledalaca i značenja ponuđenih slika. Danas, ekrani pametnih telefona, tablet računara, konzola za igru, kaski virtuelne realnosti, prikazuju glavne sadržaje koji im se stavljaju na raspolaganje a koje korisnici mogu da koriste posredstvom društvenih mreža, video igara, primenjene informatike, fotografija i filmova. Apel koji vam upućujemo nije obuhvatio sveukupnu problematiku onog što nazivamo “digitalni svet”, njegove uticaje, vrednosti i nedostatke, jer ekrani su samo vidljivi i svuda prisutni deo tog sveta. Tri akademije su, kao nastavak knjige iz 2013 u kojoj je detaljno razmatran ovaj problem, posebnu pažnju, u ovom obraćanju, posvetile deci i adolescenitma. Rezime i opšte preporuke Uvod I Diverzitet, upotreba I različiti tipovi ekrana II Pitanje adikcionog ponašanja III Društvena ranjivost IV Ekrani i mlađa deca-razvojni problem V Adolescenti i digitalne tehnologije VI Opšte zdravstvene posledice Hronobilogija- problemi pospanosti Pitanje patoloških efekata svetlosti na mrežnjaču VII Aktuelne tehnološke evolucije Zaključak

Rezime Ekrani zauzimaju značajno mesto u životu svakog pojedinca a posebno dece. Digitalizacija je izazvala velike i nepovratne promene u obrazovanju i kulturi, kao i skoro svakom delu društva. Ogromni ekonomski i komercijalni ulozi su u igri. Ova evolucija je, posle niza godina, prouzrokovala niz problematičnih pojava koje izazivaju ogromnu zabrinutost. Jer, ovakva sveprisutnost ekrana, u našem i životu naše dece, navodi nas da se zapitoma ne samo o njihovoj uptrebi nego i o vremenu koje se pred njima provodi. Postavlja se pitanje da li preterana upotreba ekrana može da dovede do stvarne adikcije. Ovaj pojam je potrebno koristiti s velikom obazrivošću jer je njegova definicija u medicini, koju donose patolozi, vrlo precizna. Između ostalog i zbog toga što bihevioralne adikicije najčešće karakteriše pojava psihajtrijskih poteškoća poput depresije, anksioznosti, fobije ili poteškoća graničnog poremećaja lićnosti. Razmatranje ovog pitanja je komplikovano kod dece i adolescenata zbog razičitih psiholoških konteksta i situacija. Problem je što se vrlo često potcenjuje uloga specifičnih društvenih situacija, koje su najvećim delom u interferenciji s odnosom prema ekranima. Jer, ne nalaze se sva deca i adolescenti u ekvivalentnom porodičnom, kulturnom i društvenom položaju, pa su time i posledice loše upotrebe ekrana utoliko ozbiljnije što je dete u težoj porodičnoj situaciji. Faktori poput, nezaposlenost ili nesigurnost radnog mesta, materijalih poteškoća, neodgovarajućih odnos prema školi, medicinskim, kulturnim i drugim duštvenim ustanovama, takođe mogu imati negativan uticaj na razumevanja digitalizacije, obrazovanja u vezi sa upotrebom ekrana, nekritičosti i neophodnoj samokontorli. Kod dece, mlađe od 3 godine, je zapažena preterana upotreba ekrana koja pak ne daje neki rezultat u odnosu na vreme provedeno pred njima. Zato prelaz, od rekreativne do korisne uptrebe, može biti realizovan samo uz roditeljsku pomoć. Vrlo malo, potpuno pasivno dete, peviše « prilepljeno » za ekrane koji ga fasciniraju bukom i svetlošću, se može smatrati žrtvom nekog poremaćaja u ponašanju, jer, na primer, reaguje vrlo srdito kada mu se ekran oduzme. Postavlja se pitanje uticaja ovakvog ponašanja na psihomotorni razvoj i društveve relacije deteta, kao i na njegove sposobnosti učenja. Nezavisno od odgovora na ovo važno pitanje veoma je teško odvojiti šta bi trebalo pripisati, s jedne strane mogućem štetnom uticaju ekrana na malu decu, i s druge strane neodgovarajućem shvatanju koje roditelj imaju u odnosu na ekrane. Oni bi trebalo da prate i usmeravaju razumno koišćenje ekrana kod njihove dece, a ne da to svode na meru njihovog ogarničenog korišćenja, sem u najekstrenijem slučaju kad su u pitanju mala deca. Kod starije dece, a posebno kod adolescenata, postavalja se pitanje kako kavaniteta tako i sadržaja onog što gledaju na ekranima. Ovo je posebno važno, i opasno, kada se ima u vidu lako dostupnost scena nasilja i pornografije. Društvene mreže pružaju ogromne mogućnosti za komunikaciju, i kao sredstvo protiv usamljenosti. One se u tom pogledu mogu smatrati kao pozitivne. Istovremeno su i problematične kada su u pitanju adolescenti, pre svega zbog mogućih rizika održavanja uznemiravajućih komunikacija ostvarenih s anonimnim sagovornikom. Strategije mreža otežavaju ovu situaciju jer nastoje da održe pažnju korisnika i dobiju što je moguće više informacija za svoje baze podataka.

Video igre su uzrok drugog zabrinajvajućeg problema, koji se najčešće pominje u medijima. Postavlja se pitanje nasilja koje prikazuju neke od njih, ali i odsustva granice između igara u kazinu i nekih video igara. Jer, poznato je da neki kreatori video igara koriste pomoć psihologa i specijalsta u oblasti neuronauka pri uvođenju procedure koje se primenjuju u igrama na sreću i kockanje. Međutim ako, u nekim ekstremnim slučajevima, dođe do adikcije na video igre onda to može da bude istovremeno posledica faktora lične ili društvene povređenosti ali i posebnog adiktogenog karaktera nekih video igara. Ipak, potrebno je imati na umu da velika većna igrača nalazi u ovoj distrakciji izvor pozitivnog zadovoljstva i poboljšanja nekih intelktualnih performansi. Negativni efekti neodgovarajućeg korišćenja ekrana, s medicinske tačke gledišta, se dotiču svih uzrasta ali su ipak najizraženiji kod dece i adolescenata. Ovi problemi su uglavnom posledica večernjeg ili noćnog korišćenja ekrana, u čijoj svetlosti dominira plava komponenta, koja usporavajući sekreciju melatonina, ključnog hormona pospanosti, ukazuje na neophodnu obazrivost. Jer, pospanost može da prouzrokuje zamor, smanjenje pažnje i utiče na rezultate u školi i društveni život. Uloga roditelja je i u ovom slučaju veoma bitna. S druge strane, eventualnom oštećenju mrežnjače prouzrokovano difuzijom svetlosti s ekrana mora biti uzeto veoma ozbiljno u razmatranje. Dosadašnja istraživanja ipak još nisu dala značaniji zaključak u vezi s ovim problemom. Svi pomenuti rizici ne bi trebalo da dovedu u pitanje pozitivnu ulogu ekrana čije pravilno korišćenje omogućava razmenu informacija, predstavlja oruđe koje puža mogućnost saznavanja i otvorenosti prema svetu, što je nesumljivo veoma važno. Uloga roditelja je apsolutno najvažnija, kako za dobru uptrebu ekrana i formiranje deteta, tako i kao model za imitaciju autoritarnosti edukatora. Uloga nastavnika, kad su u pitanju adolescenti, je podjednako važna ne samo za dobru upotrebu ekrana, nego i za obrazovanje koje će im omogućiti da imaju kritičan odnos prema primljenim informacijama. Alarmantne kampanje, usmerene na « opasnosti od ekrana », ukazuju sve više na važnost potencijalne uloge roditelja i edukatora u vezi s digitialnim tehnologijama. Ipak, one rizikuju da zanemare determinirajuću ulogu koju ekrani imaju po pitanju mentalnog zdravlja i važnosti društvenih problema. Rascep između onih koji se pripremaju da iskoriste digitlizaciju, u svrhu dobiti, i onih za koje ona može da prouzrokuje povećanje već postojećih poteškoća, predstavlja danas problem kako društvene pravde tako i javanog zdravlja. Digitalna konvergencija je već približila bioskop, televiziju i telefoniju namećući im zajedničku tehnološku podlogu. Vrlo uskoro će, korišćenje veštačke inteligencije u višestrukim još uvek nepredvidivim oblicima, omogućiti pridruživanje novih formi interakcija. Upravo zato je i neophodno zauzeti oprezan stav u odnosu na ove evolucije.

Opšte preporuke Roditeljima 1 – mlađi od 3 godine : Nije preporučljivo ostavljati decu same s bilo kojim tipom ekrana (tableti, prenosni). Izuetak čine upotrebe u prisustvu roditelja, jer je roditeljska interaktivna participacija preporučljiva i apsolutno neophodna. Pravila upotrebe mogu biti data u formi opošteg uputstva. 2 ‐ od 3 do 10 godina : Veoma je važna razgovor u vezi ekana kako bi deca shvatila (važnost samoregulacije) da je bolje koristiti ekrane u prisustvu nekog nego da to rade sami, da pritom kažu šta gledaju i šta rade s ekranima.

Potrebno je izbegavati kupovinu digitalnih aparata (poput tableta) najmlađoj deci jer je teško očekivati da će ih pravilno upotrebljavati. Kupovina porodičnih digitalnih aparata bi trebalo da bude prihvaćeno pravilo. Posebna pažnja bi trebalo da bude usmerena na probleme korišćenje ekrana pre spavanja, kako zbog vremena korišćenja na uštrb druih aktivnosti, tako i zbog poteškoća sa spavanjem koja bi se na taj način kreirala. 3 ‐ posle 10 godina: Važno je da roditelji upražnjavaju pozitivni dijalog u vezi upotrebe ekrana i budu veoma pažljivi ako opaze simptome zamora koji su posledica problema sa spavanjem, znake težnje ka usamljenosti koji mogu dovesti do povlačenja u sebe i slabijih rezultata u školi. Potrebno je, u vezi s ovim problemom, izbegavati ideju da će nedostatak spavanja biti nadoknađen za vikend, je se time samo pospešuje desinhronizacija biološkog ritma deteta. 4‐ Za stariji uzrast: Roditelji bi trebalo da se pozabave razumnom uptrebom njihovih digitalnih aparata, posebno kada interaguju s mlađim detetom, a, kad dete odraste, dijalog o ovim problemima je potrebno i dalje održavati. Nastavnička društva i državne institucije Društvo i zvanične institucije bi trebalo da ostanu preokupirane problemima koji se pojavljuju tokom evolucije ka 100% digitalizaciji, kao i merama u odnosu na posledice s onima koji su najugroženiji. Mesto ekrana mora biti predmet zajedničkog razmatranja u okviru škole, uz uključivanje roditelja, i to za decu od polaska u školu (u Francuskoj su obuhvaćena sva deca od tri godine) do zavšetka koleža (prvi razred srednje škole kod nas,p.p.), pri čemu je potrebno posebnu pažnju posvetiti onim iz najranjivijih i najugroženijih delova društva. Poželjno je da obrazovni ciljevi budu eksplicitno predstavljeni kako u učionici tako i u kući. Pozivamo državne institucije, odgovorne za obrazovanje i zdravlje, da pokernu permanentne kotinualne seminare za sve one koji rade s mladima, s ciljem da se da doprinos smanjenju posledica socijalne nejednakosti, posebno u slučaju korišćenja društvenih mreža. Budnost svih (porodica, profesora, edukatora i državnih institucija) je neophodna u vez sa nasiljem, dezinformacijama, uznemiravanjem i prozelitizmom (pikupljanje sledbenika) na društvenim mrežama. Pozivamo takođe na posebnu budnost kada su u pitanju takmičenja u okviru « e‐sport », koje bi trebalo da bude zabranjeno za deci čiji uzast je mlađi od peporučenog za učestvovanje u ovoj vrsti takmičenja. Zato bi, u tom smislu, trebalo uspostaviti striktna pravila. Posebnu pažnju bi treblo usmeriti u vezi normi sigurnosti čula vida, uzimajući u obzir fotosenzibilnosti nekih « osetljivih » očiju (na primer albino ali i očiju kod koji se može pojaviti degenrativna bolest mrežnjače, i kod mladih sa vrlo svetlim očima). O ovim problemima ima vrlo malo podataka.

Istraživačke institucije Poteškoće u vezi interfejsa, između digitalnih sadržaja i njihovih korisnika, su još uvek slabo evaluirane. Neophodna su istraživanja, kako antopološka tako i psiho-sociološka. Ovaj rad bi trebalo da vode institucije kojih se ove situacije uglavnom dotiču (medicinske, socijalni radnici, nastavnici) kao i porodice. Potrebno je ohrabriti longitudinalne studije koje su u toku, a koje omogućuju bolje razumevanje efekata multivarijantnih faktora ekrana kod dece. Pedagoške upotrebe interneta i ekrana su mnogostruke i neprestano se diverzifikuju (pretraga informacija, digitalne simulacije…). Istraživanja u vezi s njihovim doprinosom učenju su u razvoju i zahtevaju posebnu pažnju i budnost, uz uveravanje da će njihovi rezultati biti dostupni edukatorima, a posebno profesorima u školi. Pozivamo istraživače na dijalog s nastvnicima, edukatorima, profesionalcima u zdravstvu, roditeljima, i adolescentima, kojim bi se doprinelo razumevanju vrlo različite prakse koju su doživeli mladi različitih društvenih sredina i psiholoških ponašanja. Istraživanja bi trebalo nastaviti s ciljem da se eliminišu sumnje u prikladnost ograničenja aktuelnih normi sigurnosti u vezi zaštite oka u odnosu na štetne uticaje svetlosti. Moguća toksičnost za oko, u vezi plave komponente spektra svetlosti, je tehnički jednostavno rešiva korišćenjem odgovarajućeg filtra. Dovoljno bi bilo da se nastave naučna istraživanja u vezi efikasnosti različitih tipova filtera za plavu svetlost (softveri, naočare …). Pozivamo neurofiziologe, psihologe i filozofe da rade zajednički s ciljem da se shvate relacije čovek-mašina, postave odgovarajuće etičke interakcije, obogati registar ljudskih iskaza i interakcija, ali i da se usprotive onim koji doprinose njegovoj redukciji. Izdavači digitalnih proizvoda Pozivamo industrije i poizvođače digitalnih proizvoda da se, u iščekivanju formiranja solidnijih baza podataka u vezi pozitivnih i negativnih efekat njihve upotrebe, obrate roditeljima podsećajući ih na neophodnost promišljenog i razumnog praktičnog korišćenja ovih proizvoda, kako od strane njih samih tako i njihove dece. Potrebno je ponuditi sve što je neophodno da bi se shvatile i razumele strategije, predstavljene u igrama « 12+ », kako bi se omogućilo igračima da reaguju na informisan i inteligentan način, ili pak da potraže pomoć neophodnu za razumevanje odgovarajuće igre. Pozivamo izdavače video igara, kao i proizviđače interaktivnih filmova, da osmisle nove načine informisanja potrošača i roditelja. Jer, njihove peporuke su do sada bile usmerene samo na karakteristike sadržaja igre, a sada bi trebalo da informšu i o varijetetima iskustva-igrači. Konačno pozivamo industrije, državne institucije i privatne organizacije u oblasti obrazovanja i digitalnog građanstva da koriste tehnološke resurse (na primer, sriming i priključak (plug-in) s ciljem inoviranja novih prostora međusobnih informacija kojim će biti pridruženi eksperti, roditelji i profesionalaci. Ovim putem će se bolje shvatiti i upoznati individualne ili kolektivne situacije, kao i izvori problema na koje nailaze korisnici ekrana.

UVOD

Francuska akademija nauka je pubikovala januara 2013 knjigu Dete i ekrani (prevod ove knjige na srpski jezik će biti dostupan tokom jeseni 2019 u izdanju Službenog glasnika, p.p.) . Pisana je u trenutku kada brojni mediji koji se danas koriste, posebno pametni telefoni, nisu još uvek bili toliko krišćeni, pa smo se zato oslonili na naučne podatke dostupne u tom periodu. Posebna pažnja je bila posvećena uočenim fundamentalnim razlikama između izlaganja ekranima prema starosnoj dobi korisnika i prirodi korišćenih medija. Naglašen je važnost obrazovne dimenzije, s ciljem da se kod deteta i adolscenta razvije sposobnost samoregulacije, kojoj pripisujemo ključnu ulogu. Naglašene su odgovornosti roditelja, društva i obrazovnog sistema. Predstavljenim zaključcima smo imali nameru da uspostavimo određenu ravnotežu, ukazivanjem na dobre i slabe strane ekrana, iako su u momentu pojave knjige, neki izrazili žaljenje što se nije više insistiralo na posledicama proizašlim usled prekomerne upotrebe ekrana, mada su one bile dovoljno razmatrne. Polje koje smo otvorili pre sedam godina može danas biti obogaćeno novim refeleksijama u vezi s ovim problemima. Nacionalna medicinska akademija i Nacionalna tehnološka akademija su se pridružile Akademiji nauka u nastojanju da daju svoj doprinos u razmaratnju aktuelne situacije. Ovo razmatranje nema kao cilj pravljenje iscrpne analize i pozivanja na reference dostupne u sve obilnijoj literaturi. Druge radne grupe će pokušati to da urade1. Suočavanja s ovim teškim problemom, bez predrasuda ali s rigoroznošću, je moguće zahvaljujući specifičnostima tri akademije koje omogućuju kolaboraciju više naučnih disciplina, s posebnom otvorenošću prema fundamentalnim naukama, ali uz poštovanje njihove nezavisnost. Predloženi tekst nije, u pravom smislu reči, viđenje problema, nego neka vrsta poziva na promišljenu obazrivost, zasnovanog na činjenicama mimo ubeđenja i mišljenja, prepoznavanjem aktuelne nesugurnosti. To je i razlog zbog kog smo favorizovali inkvajeri na uštrb preciznih preporuka. Želimo ovim apelom da stimulišemo razmišljanja o vrlo različitim temama, koja bi mogla da pomognu roditeljima i edukatorima da zainteresuju decu za prilagođeno izlaganje ekranima a time i bolji život u ovom novom « digitalnom svetu ».

I‐ Diverzitet upoteba i različite vrste ekrana Većina radova o uticajima ekrana je do sada usmerena na korelacije između, s jedne strane sadržaja koji se prikazuju i provedenog vremena korisnika pred njima, i s druge strane, ponašanja korisnika, posebno u pogledu agresivnosti, bezosećajnosti prema nasilju i problemu pažnje, što se svodi na eventualne relacije uzrok posledice. Prema indikatorima u vezi provedenog vremena pred ekranima i sadržaja medija, izgleda da je potebno uzeti u obzir i mnoge druge faktore koji bi mogli da daju doprinos ovim posledicma.

1 Visoki savet javnog zdravlja(Haut conseil de santé publique), Visoki savet za porodicu, decu i starije (Haut conseil

de la famille,de l’enfance et de l’âge),Nacionalna agencija za sanitarnu sigurnost hrane, okruženja i rada (Agence

nationale de sécurité sanitaire de l’alimentation, de l’environnement et du travail (ANSES)), Nacionalni centar za

kinematografiju i animacije(CNC), Regulatorno telo za on-line video ige (Autorité de régulation des jeux en ligne

(ARJEL)).

Navodimo samo neke od njih: ‐karakteristike interakcija (biti pasivan kao u bioskopu ili biti aktivan kao u video igri ili na društvenim mrežama, ali uz to i impakti virtuelne realnosti) ; ‐kontekst upotrebe (u školi, kući, ali pri rešavanju zadataka ili razonodi) ; ‐karakteristike korisnika (dete koje ima poteškoće s pažnjom, s hiperaktivnošću ne igra istu vrstu igre na isti način kao dete koje nema te probleme) ; ‐vrste učenja (formalno ili informalno, kod kuće ili u odeljenju, s uređajima prilagođenim ili ne za učenje) ; ‐ okruženje, a posebno struktura porodičnog okruženja.

II‐ Pitanje biheviorističke adikcije

Definicije i ograničenja koncepta Definicija koncepta « zavisnosti » od alkoholizma, koju je dao G. Edvards (OMS, 1976), je proistekla iz « adikcije ». Kompletnija definicija onog što nazivamo « adikcija bez supstanci » je data, 1990, od strane Goodman-a, svernoameričkog psihijatra, i glasi: uslovi prema kojima bi neko ponašanje moglo da iskazuje zadovoljstvo i ublažava teške afekte koji se manifestuju preko sledeća dva ključna simptoma : ‐ ponovljena neuspešna kontrola ponašanja (« gubitak kontrole ») ; ‐ nastavak ovakvog ponašanja upkos ovih negativnih posledica. Adikcija je krajnja etapa psihopatološkog procesa koga karateriše konzumiranje svih droga, a to je uslov hroničnog povratka u staro stanje. Polikonzumacija je pravilo. Na početku procesa, ta konzumacija prouzrokuje zadovoljstvo, koje vodi ka neophodnosti dalje konzumacije s ciljemm da se izbegnu znaci povlačenja. Bitno je podsetiti da postoji individualna ranjivost kod adiktivnih patologija. Socijalno ekonomska ograničenja ulaze u okvir aktuelnih istraživanja u vezi odlučujućih društvenih faktora mentalnog zdravlja. Izvesne društvene evolucije mogu tako postati opasne. Reč adikcija se, već dvadesetak godina, udaljila od striktno medicinske definicije ulazeći u svakodnevni jezik, posebno posredstvom mas medija. Postoje bihevijorističke zavisnosti (poput igara) pa se postavlja pitanje njene veze s adikcijama na droge. Svetska zdravstvena organizacija prepoznala, za starije od 18 godina, dve bihevijorističke adikcije : bolest kockanja i bolest igranja na sreću. U francuskoj verziji su to «bolesti igara na sreću i kockanja » i « bolest na video igre». U ovom tekstu će se koristiti termin « patologija igara na sreću i kockanje » i « patološko praktikovanje video igara », igra može biti uzrok patologije. Kada je pak u pitanju reč adikcija, njena definicija je rezervisana za posebno teške patologije pošto o njoj možemo govoriti samo u slučajevima kad dodje do minimalno dvanaestomesečnog napuštanja škole, ili kompletnog napuštanja profesije uz opšte osiromašenje društvenog života. Karakteristične biheviorističke adikcije (« patološka igra na sreću i kockanje » i « patološko praktikovanje video igara ») su često praćene komorbidnim psihijatrijskim poteškoćama poput depresije, anksioznosti, fobija. Kao i u slučaju nekih droga, ove adikcije mogu biti tretitane samolečenjem. Iznenadni sindrom odvikavanja, kolko god bio različit od odvikavanja u odnosu na toksične supstance, je identifikovan i za neke bihevorističke adikcije.

Poznate biheviorističke adikcije su konstruisane istovremenim uzimanjem u obzir modela adikcije na neki proizvod, i raskidom s tim modelom. One impliciraju istraživanja trenutnog zadovoljstva, poteškoća prihvatanja odvikavanja, nastavak ponašanja uprkos negativnih posledica gubitka kontrole. Ako neka ponašanja dobro zadovoljavaju jedan od ovih kriterijuma, da li je onda pozivanje na samo jedan faktor dovaljno za definiciju adikcije ? Da li je to zaista adikcija, ili samo imitacija ponašanja adikcije na neke proizode ? Kritici bi mogla biti podvrgnuta ekstenzivnost ovog koncepta za ljudska ponašanja pridružena traženju zadovoljstva, gubitka kontrole, i eventualne negativne posledice. Poznato je da su biheviorističke adikcije različite od onih na droge, jer igrač na ekranima, koji « praktikuje patološki video igru », može da se vratiti na normalno korišćnje, dok toksikoman koji ponovo počinje da koristi drogu ima veliku verovatnoću da se povrati u staro stanje. Postavlja se pitanje odsustva apsolutne granice između igara u kazinu, prepoznate kao autentična bihevioristička adikcija, i nekih video igara, utoliko pre što neki proizvođači video igara uvode, s ciljem da zadrže pažnju igrača, procedure korišćene kod igara na sreću i kockanja. Ipak poželjno je napomenuti da, ako strategije sreće i kockanja predstavljaju osnovu motivacija ovih igara, one su ipak najčešće na margini za igrače video igara koji mogu biti vođeni brojnim motivacijama, i u svojoj igri nalaze druge brojne izvore zadovoljstva. Potrebno je, u opštem slučaju, biti svestan stepena zavisnosti na različite tipove ekrana, koji je vrlo promenljiv od jednog do drugog deteta, što je posebno izraženo baš kod video igara. Teško je postaviti granicu između minimalne i prihvatljive zavisnosti, zabrinjavajuća je ona zavisnost koja je štetna po život deteta, a velika zavisnost predstavlja stvarni medicinski problem. Potrebno je razumeti « zašto » su se « biheviorističke adikcije » pojavile i zašto se šire. U adiktologiji danas postoje dva glavna pravca istraživanja. Jedan je usmerena na objekt adikcije, što implicira posebna istraživanja « adiktogenog potencijala» ponašanja. Ovaj potencijal je određen za automate i za neke video igre, posebno one na mrežui, i one kod kojih je igrač takav da se uklapa u strategiju napravjenu prema kopiji modela igrača na sreću i kocku. Oduzimanje objekta adikcije, u slučaju biheviorističke adikcije, nije uvek moguće niti poželjno. Naprotiv, poželjno je favorizovati povratak uranvoteženoj upotrebi ili kontroli. Drugi pravac je usmeren na individu, centralnu ulogu komorbiditeta, razvojnih i duštvenih dinamika, genetskih i faktora okruženja. Istražuju se uzroci individualnih razlika i odlučujućih društvenih faktora ranjivosti, kao i štetnosti po mentalno zdravlje uopšteno posmatrano. Eliminisanje objekta, posmatrano u ovom smislu, ne bi doprinelo bilo kakvoj promeni u fenomenu čiji uzroci imaju tako širok opseg. Adiktivne biheviorističke patologije su rezultat interakcije između psihološke i biološke ranjivosti ličnosti i posebnog konteksta drušvenog okruženja. Na osnovu prethodnih razmatranja moguće je zaključiti da, ne samo da nije dovoljno da se zapitamo o objektu adikcije i načinu razvoja patoloških procesa, nego je potrebno pokušati da se razume zašto su evolucije u vezi ekrana, droge, itd., samo pokazatelji i uzročnici mogućih pogoršanja. Granice koncepta adikcije, iako u širokoj uptrebi, ukazuju na nepreciznost njene definicije. Klasifikacije Svetske zdravstvene organizacije ne uključuje biheviorističke adikcije, izuzev patologije igre na sreću i kockanje, i, nedavno, patološke prakse video igre. Da li je « adikcija na ekrane » zaista adikcja ? Ona sigurno uključuje zbrkanu i preteranu upotrebu ekrana, uz « gubitak kontrole » vremena provedenog pred njim, poteškoće ograničavanja upotrebe bez simptoma apstinenske krize, i eventualno negativnih

posledica u vezi psihomotoričkog razvoja deteta. Dakle neophodna je velika opreznost, jer preostaje upoznavanje i bolje definisanje skupa pomenutih elemenata.

III‐ Društvene ranjivosti

Digitalizacija, posmatrana kroz upotrebu u školi, odnose u administraciji, dostupnosti informacijama i njihovoj razmeni (društvene mreže), zabavi (igre, on-line filmovi...), postaje nezaobilazni element budućnosti, kako zajedničke tako i individualne. Lepeza ovih, sve savršenijih, proizvoda je sve veća. Konkretnim aspektima upotrebe ekrana, i njihovim korisnicima, se pridružuje simbolična dimenzija ulaska i pripadnosti novom modernom svetu. Odrasli i mladi kojima nije dostupna ova upotreba, ali i njihov društveni i kulturni status ne odgovara pomenutoj dimenziji pripadnosti, postaju izuzetno ranjivi. Ovaj novi svet je viđen kao misteriozan i kontrolisan nepoznatim silama. Međutim,sva deca, uključujući i onu vrlo mladu, i adolescenti, se ne nalaze u ekvivalentnim porodičnim, kulturnim i društvenim kontekstima kada je u pitanju odnos prema ekranima. Nezaposlenost ili nesigurno zaposlenje, porodice razvedenih roditelja suočene s materijalnim poteškoćama, vrlo velika razlika u kvalitetu obrazovnih, društvenih ili medicinskih ustanova, osiromašena kultruna ponuda, nerazvijena seoska područja, predstavljaju faktore koji otežavaju, čak i čine nedostižnim, poimanje digitalizacije, obrazovanja za upotrebu ekrana, obrazovanja za razboritost i neophodnu smoregulaciju. Ova situacija, koja je još uvek vrlo malo analizirana, može da doprinese obrazovnom i društvenom osiromašenju, čak i zaostajanju tokom ranog detinjstva. U Francuskoj je uočeno da deca u odeljejima SEGPA(Sections d'Enseignement Général et Professionnel Adapté),( kod nas bi to odgovaralo nekoj vrsti dopunske nastve,p.p.), imaju smart telefone ali « internet im nije instaliran » jer oni čak ne znaju šta je internet, za razliku od dece istog uzrasta koja potiču iz kulturno razvijenih sredina. Siromašne teritorijalne oblasti su obično slabo pokrivene mrežom mobilne telfonije (bele zone), deca školskog uzrasta zato nemaju internet vezu, iako je danas za uspešniji rad nastavnika u školama, kao i za ostvarenje boljih relacija nastavnik-učenik, internet od izuzetne pomoći. U medijima su često, bez pozivanja na naučna istraživanja, prisutne kvalifikacije tipa digitalni urođenici ili generacija Y. One više nemaju neki realan smisao jer se, kao što smo videli iz prethodnih razmatranja, koristi nerealna hipoteza o društvnoj i kulturnoj homogenost mladih. Uspostavlja se neka vrsta « obožavanja » digitalnih objekata, što doprinosi slabljenju sposobnosti mladih da se odupru preteranoj ili slepoj upotrebi tehnologija. U velikim trgovinskim centrima su se tako pojavili crveni i plavi mobilni telefoni za decu mlađu od 2 godine. Slična je situacija i sa konzolama za igru i smart telefonima, koje prema istraživanjima često kupuju porodice slabijeg materijalnog stanja. Preporuke institucijama Društvo i državne institucije bi trebalo da posvete posebnu pažnju problemima evolucije ka « 100 % digitlizaciji », pre svega posledicama koje se odnose na društveno najranjivije sredine. Nastavnici, porodična udruženja i roditelji, zdravstveni radnici mogu u saradnji s naučnom zajednicom dobiti potrebna obaveštenja i preporuke u vezi opreznosti, praćenja i dijagnostike za dati slučaj i njihovu teritorijalnu oblast. Osnovni cilj je pomoć najranjivijim pojedinicma s ciljem da odgovorno koriste ekrane i sadržaje koje oni nude. Pozivamo državne obrazovne i zdravstvene institucije da posredstvom permanentnog i kontinualnog obrazovanja pruže pomoć svim onima koji rade s maldima, u nastojanju da se što je moguće više umanje posledice socijalnh nejednakosti u društvu.

Preporuke istraživačima Poteškoće u vezi interfejsa između digitlanih sadržaja i njihovih različitih korisnika su još uvek veoma slabo procenjene. One zahtevaju rad istraživača, kako antropologa tako i psihosociologa. Ovaj rad bi trebalo da bude realizovan u saradnji s pegaocima kojima su ove situacije bliske (medicinski i socijlani radnici, nastavnici) kao i s porodicama.

IV‐ Ekrani i mlađa deca ‐ razvojni problemi

Kod dece mlađe od tri godine

Zapaženo je da neka mlađa deca (manje od 3 godine) zabrinjavajuće dugo vremena (više sati dnevno) provode pred ekranima (najčešće su to tableti) a da to nema neki koristan efekt. Poznato je da se između rekreativne i korisne upotebe uspostavlja prelazna uravotežena upotreba koju bi trebalo da nadgledaju roditelji. Vrlo malo, potpuno pasivno dete, fascinirano bukom i svetlošću ekrana, se može smatrati žrtvom nekog poremaćaja u ponašanju. Jer dete koje je peviše « prilepljeno » za ekran reaguje vrlo srdito kada mu se on oduzme. Postavlja se pitanje uticaja ovakvog ponašanja na psihomotorni razvoj i društveve relacije deteta, kao i na njegove sposobnosti učenja. Da li je reč o stvarnoj adikciji ? Iako to još uvek nije potvrđeno, takvo ponašanje ipak podseća na neke aspekte karakteristične za adikciju. Humana evolucija se realizuje relacijama sa svojim fizičkim i humanim okruženjem koje se stalno menja i zahteva neprekidno prilagođavanje. Humane sposobnosti su uvek bile suočene sa spoljnim uticajima. Danas su ti uticaji nepredvidivi i brojniji nego ikad. Pravilan razvoj deteta, od rođenja i tokom celog života, zahteva bogate i raznovrsne interakcije koje uključuju sva njegova čula. Neophodne interakcije za njegov razvoj se odnose bar na četiri sledeća domena: -motorike, posebno razvoj fine ručne motorike ; ‐učenja jezika i njegovog korišćenja u komunikaciji ; ‐sposobnosti identifikacije značenja različitih mimika i njihovog integrisanja kao podrške uspešnoj emocionalnoj komunikaciji ; ‐razvoja sposobnosti pažnje i koncentracije, za koje su, bar prema današnjim saznanjima, veoma bitne prve godine života. Dete ne bi smelo da bude lišeno fundamentalnh intelektualnih i jezičkih saznanja, međuljudskih komunikacija, opservacija, jer se u ophođenju s okruženjem koristi svojim čulima i motorikom. Poznato je da se razvoj mladog deteta ostvaruje vrlo rano posredstvom sposobnosti imitacije, motoričke i emocionalne s jedne strane, i simultane pažnje s druge strane. Drugim rečima, mlado dete ima tendenciju da imitira ponašanja starijih i da posmatra šta ga interesuje. Njegov odnos prema ekranima je isto toliko uslovljen modalitetima korišćenja tih istih ekrana od strane roditelja, koliko i vremenom provedenim pred ekranima. Široka upotreba mobilnih telefona od strane odraslih paralelno s njihovim interakcijama s mladim detetom, koje su praćene ne tako brojnom mimikom i ograničenijom usmenom razmenom, prouzrokuje zauzvrat slabiju interakciju mimikom i slabije usmeno izražavanje kod samog deteta. Ako postoji naučni konsenzus u vezi uticaja ekrana, posebno televizije, na fizičko zdravlje mlade

dece (posebno u vezi rizika gojaznosti), to je ipak daleko od slučuaj koji bi mogao da se identifikuje sa eventualnim psihološkim posledicama. Realizovano je nekoliko istraživanja sa šetomesečnim bebama koje su bile izložene više od šest sati dnevno ekranima. Međutim to je tako ekstremne, jer je nezamislivo da drugi aspekti njihovog života ne budu uzeti u obzir, kako bi se realno razmotrile uočene razvojne poteškoće. Drugim rečma, veoma je teško odlučiti između nečega što bi trebalo s jedne strane biti moguća unurašnja škodljivost ekrana za vrlo mladu decu, i s druge strane neprilagođene roditelljske prakse, za koje je odnos prema ekranima samo jedan od mogućih aspekata u nizu drugih. Između moguće štetnosti ekrana i štetnosti roditeljskog stava po kom ekrani predstavljaju samo neku vrstu znaka za uzbunu, nema jasne suprotstavljene debate. Štaviše nije čak ni uspostvljena veza između praktikovanja fizičke aktivnosti dece i izloženosti ekranima. Ako je dokazano da izlaganje ekranima, čak i ono umereno, smanjuje raspoloživo vreme za druge aktivnosti, pre svega kulturne ili fizičke, a možda je čak i uzrok poremećaja sna i poteškoća u školi, ipak, u brojnim slučajevima društvene ranjivosti, dečje okruženje može ponekad da se pokaže takođe kao negativno po njegov razvoj kao i ekrani, ili čak patogeno (roditeljske depresije, adikcija, različite patologije…). Podsetimo da je zahvaljujući fenomenu interaktivnosti, dete sposobno da ponovi pa čak i pojača imitaciju gestove odraslih. Ova interaktivna sinhronizacija je vitalna potreba koja može biti teško narušena zloupotrebom ekrana, jer oni nisu sinhronizovani s detetom. Zbog toga su neki praktičari formulisali koncept « Prerano i preterano izlaganje ekranima » (EPEE), kao neurorazvojnog poremećaja prouzrokovanog nekom formom toksične zloupotrebe ekrana. Neki psihijati su ukazali na događaje trajnog poremećaja društvenih relacija u slučaju preteranog izlaganja ekranima, ali ova opažanja još uvek nisu potvrđenoa. Potrebno je shvatiti da je ovu problematiku znatno zakomplikovalo skoro nemoguće objedinjavanje epidemioloških podataka proverenih na kontrolnim grupama. Bez osporavanja kliničkih podataka koji su prethodno pomenuti, potebno je insistirati na činjenici da je ovo zapaženo tretmanom dece podvrgnute masivnom izlaganju (više od šest sati dnevno), što u ovom slučaju predstavlja problem, pomenut prethodno,a odnosi se na odgovornost porodice, nezavisno od izlaganja ekranima. Osim toga, takvo preterano izlaganje je izgleda, na sreću, vrlo retko i ne postoje podaci koji omogućuju da se sazna da li i takve činjenice mogle biti opažene u slučaju znatno umerenijeg izlaganja ekranima.

Kod starije dece

Kod dece od 4 do 10 godina su uočena neka ponašanja karakteristična za znatno stariju decu, ali problemi, koji su kasnije pomenuti kod preadolescenata i adolescenata, nisu toliko preokupirajući, jer taj deo populacije se izgleda ne interesuje za socijalne mreže. Zauzvrat, video igre 12+, 16+ i 18+ igraju intenzivno i neka deca od osam godina. S druge strane, pitanje nasilnih i pornografskih sadržaja, dostupnih na internetu, se postavlja pre adolescencije. Osim toga, medicinski problemi koji se tiču svih uzrasta (pospanost, pažnja, vid, rezultati u školi…, vidi odeljak VI) su veoma važni i sveprisutni. Uloga roditelja je centralna za sve uzraste, dok ih deca slušaju. Kao što je pomenuto za mlađu decu, masivna upotreba ekrana od strane starijih članova porodice poziva na imitaciju, što je jedan od modaliteta razvoja, jer preterana upotreba ekrana kod starijih može da izazove preteranu upotrebu kod deteta. Upotrebi ekrana se pridaje sve veća važnost, već od samog početka školovanja (pedagoška upotreba, podela tableta, cirkulacija informacija između nastavnika i učenika, između samih učenika…), kako u cilju povećanja njegove efikasnosti tako i brigom u vezi “modernizacije”. Pri tom je veom teško uspostaviti

ravnotežu između njihove kontrolisane upotrebe (na primer mobilnih telefona), i njene koristi po korisnika. Ova ravnoteža se može uspostaviti samo inteligentnim vođenjem dijaloga s učenicima, od strane nastavnika, odgovornih institucija i saveta roditelja. Razumevanje onog što « se krije » iza ekrana je olakšano uvođenjem elemenata informatike kao nauke u programe nižih razreda osnovne škole i koleža. Fondacija La main à la pâte je stavila svim zainteresovanim na raspolaganje oruđa, uz korišćenje osnovnih elemenata kognitivnih nauka, koja imaju za cilj da olakšaju učenicima razumevanje ovih procesa, ali i da shvate neophdonost tražene samoregulacije pri korišćenju ekrana. (većina ovih priloga je dostupan i na srpskom jeziku na sajtu Ruka u testu, p.p.). Preporuke u vezi upotrebe Preterana upotreba ekrana, koja je po svojim karakterisitkama bilska nekoj vrsti adikcije, zahteva od roditelja da se na odgovrajući način odnose prema deci određenog uzrasta: Deca mlađa od 3 godine‐, nije preporučljivo da deca ostanu sama sa svim raznovrsnim sadržajima na ekranima, a posebno da sama odlučuju koji ekran (tablet, mobilni) će korisititi. Izuzetak može biti rekreativna upotreba uz prisustvo roditellja. Jer je roditeljsko prisustvo u interaktivnom korišćenju ekrana apsolutno neophodno. Zajednički utvrđena pravila korišćenja ekrana mogu biti data, u pisanoj formi. Počev od 3 godine‐, potrebno je u dnevnom rasporedu aktivnosti odrediti vreme korišćenja ekrana tako da dete taj trenutak željno očekuju (što, samo po sebi, već predstavlja jedan od načina učenja samoregulacije), da više vole da su pred ekranom zajedno s nekim nego da su sami, da se s detetom razgovara o onom šta vidi i radi s ekranima, da se najmlađoj deci ne kupuju ličnih digitlni uređaji (poput tableta) jer se onda vrlo teško reguliše njihova uptreba. Posebnu pažnju je potrebno usmeriti na korišćenje ekrane pre odlaska na spavanje, kako zbog vremena koje se troši na račun drugih aktivnosti, tako i zbog poteškoća sa spavanjem koje su posledica takvih aktivnosti. Pozivamo industrije i proizvođače digitalnih objekata da, u išćekivanju uspostavljanja solidnije baze podataka u vezi ovih problema, podsete roditelje na važnost umerenog korišćenja ekrana, kako od strane njih samih tako i njihove dece. Za sve uzraste‐, promišljeno korišćenje svojih sopstvenih digitalnih aparata, posebno kada to rade zajedno s mladim detetom, a kad dete odraste potrebno je voditi pozitivan dijalog o ovim pitanjima. Uloga roditelja je nezaobilazna u formiranju promišjenog (odbojnog) stav deteta pema zavodljivim reklamama. Kod dece školskog uzrasta (za sve starije od tri godine) i do kraja koleža (kod nas prvi razred srednje škole, p.p.), ekrani bi trebalo da budu objekt zajedničkog razmišljanja u okviru škole kao institucije, uz uključivanje roditelja, pre svega u kontekstu velike duštvene ranjivosti. Poželjne pedagoške upotrebe bi trebalo da budu jasno iskazane, kako za rad u odejenju tako i kod kuće. Preporuke za istraživače Potrebno je ohrabriti longitudinalne studije koje su u toku, koje bi trebalo da doprinesu boljem razumevanje multivarijantnih efekata ekrana kod dece.

Pedagoške upotrebe interneta i ekrana su višestruke i neprestano se diverzifikuju (traženje informacija, digitalne simulacije...). Istraživanja u vezi njihovog doprinosa učenju, uz izrazitu opreznost, su u razvoju, a njihovi njihovi rezultati bi trebalo da budu dostupni svakom edukatoru, a posebno profesorima.

V‐Preadolescenti, adolescenti i digitalne tehnologije Iako se pametni telefoni ponekad označavaju kao faktori koji doprinose problemima adolescenata, ipak brojna istraživanja pokazuju da je vreme, provedeno u on-line aktivnostima pred ekranom, bilo za većinu njih korisno upotrebljeno. Ipak, postoje brojne merjive negativne korelacije za korisnike preterane upotebe ovih tehnologija, ali nije moguće odrediti da li izlaganje ekranima ima kao posledicu psihološke probleme ili je to inverzno. Razmatranja se uglavnom odnose na društvene mreže i video igre.

Društvene mreže Rastuća i raznovrsna upotreba društvenih mreža od strane adolescenata je nezaobilazna u današnjem društvu. Međutim, sve dok je ova upotreba promišljena, u pogledu vremena provedenog pred ekranima i načina njihovog korišćenja, nema mesta zabinutosti osim, već u VI poglavlju pomenutih, medicinskih posledica. Ova oruđa nude nove način međusobnog povezivanja. Zahvaljujući njima proširene su mogućnosti komumikacija s drugima a time i izbegavanje usamljenosti, što ponekad može i da sačuva živote. Odgovornost roditelja je i dalje na prvom mestu, iako im je znantno teže da prate adolescenta nego mlađe dete. Tokom vremena se pojavljuju neki novi problemi poput, porasta nasilja, dezinformacija ili čak uznemiravanja i prozelitizma. Zato je, u cilju odupiranja ovim pretnjama, neophodno potrebna posebna budnost kako roditelja tako i svih državnih i drugih institutcija. Moguće relacije između upotrebe društvenih mreža i depresije adolescenata, čak i tendencija ka samoubistvu, ostaju i dalje predmet istraživanja. Ipak, mreže predstavljaju izvor velike zabrinutosti posebno kada je u pitanju rizik neodupiranja (dezinhibicije) mogućim anonimnim uznemiravajućim komunikacijama. Ove probleme posebno otežava strategija konceptora mreža koja kao cilj ima održavanje pažnje korisnika, čija komunikacija je uvek u strahu da će izgubiti neki važan događaj i permanentno želi da dobiju što više informacija koje bi mogle da obogate njihvu bazu podataka. Ova « ekonomija pažnje » je neodvojiva od ekonomskog modela stalnog preuzimanja ličnih podataka svakog pojedinca. Iluzorno je shvatanje o besplatnom internetu, koje iako nerealno, spada u istu kategoriju obrazovanja kojim bi korisnici trebalo da budu osposobljeni da se usprotive višestrukim pretnjama privatnosti svakog pojedinca. Iako su problematične upotrebe društvenih mreža pretnja svim mladima, ipak se ona ne odražava na isti način na svakog pojedinca. Najosetljiviji na negtivne efekte upotrebe pametnih telefona i drugih digitalnih aparata na početku njihovog korišćeja su oni koji su već bili žrtva nekih neprimerenih aktivnosti, imali poteškoće s koncetracijom u učionici, nemaju naklonost ka borbi ili protivljenju poteškoćama u svakodnevnom životu. Bezuslovno prihvtanje nečeg modernog ( « course au like ») je utoliko štetnije što je lično sampoštovanje krhkije. U Odeljku III je istaknuta važnost društvenih odrednica u vezi mladih. Jer, mladi iz problematičnijih duštveno-ekonomskih sredina su manje radoznali, imaju nedovoljnu pomoć svojih roditelja, znantno manje upotrebljavaju digitalne uređaje. Pokazano je, takođe, da svaki mladi čovek formira svoju on-line društvenu mrežu zavisno od svoje prethodne društvene pripadnosti. Društvene mreže su, u sredinama nižeg kulturnog nivoa, istovremeno zatvorenije, homogenije (manje otvorena prema različitim kulturama) a ponekad su i centrirana na samo jednu « trash » kulturu .

Pokretanje alarmantnih kampanja usmerenih bez distnikcije na « opasnosti od ekrana » je opasno jer se ignorišu ne samo roditelji i edukatori, nego se i zanemaruju, višestruko argumentovane, potencijalne prednosti digitlnih tehnologija za ovu starosnu grupu mladih ljudi. Rizikuje se i mogućnost zanemarivanja odrednica mentalnog zdravlja i važnosti društvenih problem pojedinih članova društva. Rascep između onih koji se pripremaju da ostvare profit u ovom procesu, i onih koji mogu još više da otežaju svoje postojeće teško stanje, predstavja danas jedan od većih problema kako društvene pravičnosti tako i javnog zdravlja. Preporuke u vezi upotebe Kao što je pomenuto u pogavlju III, pozvali smo državne institucije da pokrenu seminare za sve one koji rade s adolescentima, s posebnim ciljem da daju doprinos redukciji posledica društvenih nejednakosti, koje se posebno manfestuju kroz upotrebu društvenih mreža. Neophodna je velika opreznost svih (porodice, edukatori, profesori i državne institucije) po pitanju dezinformacija, uznemiravanja i prozelitizma na društvenim mrežama. Važno je da roditelji održe uspostavljeni pozitivni dijalog u vezi ovih pitanja i ostanu posebno pažljivi prema simptomima zamora koji su povezani s poremećajima spavanja, kao i znacima izolovanja koji vode povlačenju u sebe i slabijim rezultatima u školi. Preporuke istraživačima Pozivamo istraživače da uspostave dijalog s nastavnicima, edukatorima, zdravstvenim radnicima, roditeljima, i samim adolescentima. Zatim, da učestvuju i shvate doživljena pojedinačna, različita online iskustva mladih, koji dolaze iz različitih društvenih sredina s različitim psihičkim funkcijama.

Video igre Adikcija na video igre može, u ekstremni slučajevima, nastupiti kao posedica faktora lične ili društvene ranjivosti, i posebnog adiktogenog karaktera nekih video igara. Ova ekstremna situacija može da vodi ka slabijem uspehu u školi i društvenoj izolaciji, prekidu realnih prijateljskih veza u zamenu za virtuelne i udaljene relacije. Mlad čovek biva duštveno iskjučen kada, preteranim korišćenjem ekrana, zaroni u virtuelni svet i time drugačije vidi žvot, zanemarujući odnose s drugima i praktične poteškoće. Sve ovo ukazuje na potrebu ozbiljnog istraživnaja posredstvom avatara i depersonalizacije. Video igre, između ostalog, ukazuju na probleme čija evolucija je prilično zabrinajvajuća. Neki konceptori video igara koriste usluge psihologa i specijalista iz oblasti neuronauka, da bi uveli tehnike koje oni koriste a koje su se dokazale u igrama na sreću i kockanje. Cilj je da se zavara igrač i navede da ostane u igri štoduže i plaća. Postoji mogućnost, čak i u okviru igara preporučenih za starije od 12 godina, kupovine realnim novcem koje nije praćeno nadom za finansijski dobitak, nego za moguću dostupnost virtuelnim objektima poput oružja ili odela. Iako ovo ilegalno preprodavanje objekata dotiče mali broj igrača, ono ipak ukazuje na rizik jedne takve prakse u igrama. Jer, vrlo je lako jednog adolescenta, po odrastanju, usmeriti ka realnoj praksi igranja na sreću i kockanje. Ovaj rizik je utoliko veći jer operateri za on-line kockanja koriste čak i iste ličnosti i isto grafički formirano odelo kao u video igrama s kojim su se adolescent srodili.

Preporuke u vezi upotrebe Potrebno je uraditi sve što je moguće da bi se igračima objasnila strategija, predstavljena u igrama « 12+ », kako bi mogli da reaguje na jasan način ili da to iskoriste kao pomoć pri razumevanju izazova s kojim se suočavaju. Pozivamo izdavače video igara, i proizvođače interaktivnih filmova, da osmisle nove načine informisanja potroščača i roditelja. Jer njihova dosadašnja preporuka se zasnivala na karakteristikama sadržaja, poput nasilja ili užasnih scena. Sad moraju da informišu i o raznovrsnosti iskustava-igrača, poput trajanja igre, narativnog, ili ne, karaktera igre, preporučenog konteksta uptrebe, strukture nagrade koja pouzrokuje manju ili veću promenu ponašanja, posebno u mikrotransankcijama koje prate besplatne igre (free‐to‐play). Pozivamo, takođe, na veću opreznost u vezi tekmičenja tipa « e‐sport », koja bi trebalo da budu zabranjena deci mlađoj od uzrasta za koji je ono preporučeno. U tom smislu se i zahteva uspstavljanje striktnih pravila u vezi ovog problema. Preporuke istraživačima Pozivamo istraživače da daju doprinos saznanju o kompleksnim interakcijama između kognitivnih, afektivnih i biheviorističkih procesa, i uticaja skupa faktora u vezi prirode medija i individualnih razlika korisnika. Ta nova saznanja su veoma bitna, ne samo za napredak u vezi sa obrazovnim i terapeutskim primenama digitalnih medija, nego i za eventualno izbegavanje problematičnih efekat na neke kategorije korisnika.

VI‐Opšte medicinske posledice Preterano izlaganje ekranima može da ima brojne medicinske posledice. Već smo diskutovali o psihološkim i psihijatrijskim posledicama. Pomenuli smo, takođe, povećani rizik u vezi moguće gojaznosti izazvane čestim i dužim izlaganjem ekranima. Ovde će biti razmatrana dva problema koja se tiču dece svih uzrasta, kao i odraslih, a odnose se na poremećaje sna (spavanja) i patološke efekte svetlosti na mrežnjaču.

Hronobiologija, poremećaji sna Svetlost je najmoćniji čovekov sinhronizator, poznatije još i kao termin biološki sat koji je karakterističan za svakog pojedinca. Melatonin se smatra kazaljkom ovog sata, jer on prenosi organizmu signale svetlosti i tame. Svetlost kontroliše sekreciju melatonina i reguje na različie načine u zavisnosti od doba dana, vremenske dužine izlaganja, intenziteta i spektra svetlosti. Pri noćnom izlaganju ekranima, odnosno svetlosti, u momentu za koji je karakteristična maksimalna sekrecija (02‐03 h ujutru), melatonin se ne izlučuje tokom tog izlaganja ekranima, odnosno njihovoj svetlosti, usled toga što svetlost neutralizuje aktivnost enzima ključnog za sintezu hormona N-acetiltransferaze (NAT) Noćna veštačka svetlost izaziva smanjenu sekreciju melatonina, to se dešava čak i pri ulasku javnog osvetljenja kroz prozore sobe u kojoj spavamo. Plava svetlost ekrana povećava prirodnu budnost, izazvanu igrom ili konverzacijom na društvenim mrežama, i pospešuje smanjenu sekreciju melatonina. Desinhronizacija, ili problem biološkog sata, bez obzira na uzrok, se manifestuje atipčnim kliničkim simptomimam poput stalnog zamora, problema sa spavnjem koji može dovesti do hronične nesanice,

neaspoloženja koje može da pređe u depresiju, gubitka apetita, smanjenja kognitivnih i fizičkih sposobnosti i pažnje, itd. Čak i svetlost slabog intenziteta poput onog koju emituju LED sijalice u ekranima komjutera ili televizije, mobilnog telefona i tableta, je sposobna da deluje na biološki sat prouzrokujući sindrom kašnjenje faze kod spavanja, jer dolazi do sporije sekrecije melatonina a time i do desinhronizacije biološkog sata (oko 90% adolescenata ima pametni telefon , 35 % onih od 7‐19 godina ima tablet). Poznata je preporuka da je do adolescencije potrebno spavati 9 sati tokom noći, a za kasnija životna doba 8 sati. Adolescenti, koji rad na ekranima realizuju noću, se suočaavaju sa sindromom kašnjenja faze sna koji je često paćen kraćim spavanjem što je pokazano kod 30% mladih između 15‐19 godina. Više od 12 % se žali na hroičnu insomiju koja ima štetne posledice po zdravlje, i neku vrstu dishronizacije poznate pod nazivom « jet lag social », jer biološki sat nije u fazi sa našim realnim planiranim dnevnim obvezama. Ovaj gubitak sna prouzrokuje znatne probleme koji se manifestuju pojavom zamora i dnevne pospanosti koja je opažena u školama, neraspoloženja, metaboličkih poremećaja, gubitka apetita, smanjenja kognitivnih i fizičkih sposobnosti i pažnje. Iako postoji rizik i za odraslog, potrebno je imati na umu da je on već formiran, dok je dete u procesu formiranja i za njega nema uzmicanja u odnosu na dugoročne efekte ovih novih praksi. Preporuke u vezi upotrebe Lošiji rezultati u školi i povlačenje u sebe, kao i poremećaj sna, su znaci u ponašanju adolescenta koji bi trebalo da zabrinu roditelje. Posebno je loša ideja po kojoj je moguće nadoknaditi nedostatak sna tokom vikenda, što u realnosti, znači da se dete suočva s problemom desinhronizacije. Roditelji su, ili bi trebali dati, opet, osnovni doprinos suštinskoj prevencije ovih poteškoć ili ponašanja.

Pitanje patoloških efekata svetlosti na mrežnjaču

Svetlost svakog intenziteta većeg od nekog praga ima toksični efekat na mrežnjaču. Danas je aktuleno pitanje toksične doze koja se uobičajeno smatra bezopasnom za ljudsku vrstu, pa se zato debata usmerava na svetlost plave LED. Na epidemiološkom planu, suprotno raširenom verovanju, nije jasno dokazano da je izlaganje sunčevoj svetlosti praćeno većim uticajem na bolesti mrežnjače, posebno degeneracije makule koja se smatra posledicom starosti. Neka istraživanja ovu vezu negiraju, dok je druga čvrsto podržavaju. Degeneracija makule, iako se uglavnom povezuje sa starošću, je multivarijantna jer joj se pridružuju genetski, lokalni (pigmentcija oka) i faktori okruženja (pušenje pre svega). Sve to ukazuje na činjenicu da nije lako izvršiti identifikaciju još jednog komplementarnog faktora kao što je svetlost odgovarajuće boje. Posebno je potrebno naglasiti da zemlje s obiljem sunčeve svetlosti nemaju povećanje oboljenja degeneracije makule u odnosu na zemlje kod kojih je manje sunčeve svetlosti. Eksperimentisanje na životinjama je vršeno uglavnom na noćnim životinjama (pacovi Wistar ili Sprague‐Dawley) koje su filogenetski nesumljivo slabije zaštićene evolucijom u odnosu na plavu svetlost, jer su lišene prirodne zaštite koju predstavlja melanin u mrežnjači klase divljih sisara. Ova istraživanja su ukazala na toksičnost mrežnjače izazvane dozom, koja deluje na fotoreceptore epitelnih pigmentnih ćelija, iznad doze koja je prepoznata kao maksimalna. Otpornost mrežnjače na duži period je još uvek slabo ispitana.

Adekvatnost eksperimentalnog protokola je ovde upitna. Jer, podsećamo da je spoljna svetlost (dakle, sunčeva), čak i u slučaju oblačnosti intenzivnija nego svetlost u nekoj zatvorenoj prostoriji (a različit je i spektar). Najćešće koristimo samo jednu sijalicu, sada je to uglavnom LED, čije direktno osvetljenje prostorije je najčešće oslabljeno abažurom ili usmerenjem svetlosti u određenom pravcu. Svetlosni intenzitet (intenzitet luminoznosti) ekrana je znatno slabiji od dnevne prirodne ambijentalne svetlosti. Srednja luminoznost ekrana, uključujući i pametne telefone, je u intervalu 250 i 400 cd/m2. Nijedno istraživanje in vivo nije dokazalo da intenzitet luminoznosti ovog reda može biti toksična za naše oko. S druge strane, potrebno je naglasiti da su ekrani manje štetni po oko kad se njihova svetlost meša s drugim svetlosnim izvorima. Ovde se nismo dotakli simptoma vizuelnih nelagodnosti u vezi s ekranima (bljesak, svrab, osećaj peska…), koji otkrivaju bilo poteškoće s dehidratacijom rožnjače, bilo s unutrašnjom fotosenzibilnošću (prag fotofobije). Toksičnost oka se obično pripisuje plavoj komponenti svetlosnog spektra. Naučna literatur je relativno siromašna u vezi eksperimentalnih rezultata za mežnjaču sisara u realnim životnim uslovima. Zato i ekstrapolacija ovih eksperimentalnih rezultata na ljudsku vrstu mora biti vrlo pažljivo i obazrivo urađena. Peporuke istraživačima Potrebno je nastviti istraživanja kako bi se otklonile sumnje u odgovarajuće olbasti sigurnosti, prema postojećim normama, a u vezi zaštite oka od mogućih štetnih delovanja svetlosti na mrežnjaču. Sigurnosne norme, u vezi očiju, bi trebalo da uzmu u obzir fotosenzibilnost nekih tipova « krhkih » očiju (na primer, albino ali i očiju s degeneracijom makule, i potpuno novom temom u vezi vrlo svetlog očnog sočiva), o kojima postoji vrlo malo naučnih podatka. Jednostavno tehničko rešenje za, sumnjivu toksičnosti plave komponente svetlosnog spektra, je odgovarajući način njegovog filtriranja. Zato je neophodno nastaviti naučna istraživanja u vezi s efikasnošću različitih vrsta filtera za plavu svetlost (softverski programi, naočare…). Epidemiološka istraživanja bi, iako vrlo teška, trebalo da daju odgovor u vezi eventualnog doprinosa plave svetlosti degenerciji makule.

VII‐Tehnološke evolucije u toku

Digitalna konvergencija je već približila bioskop, radio, televiziju i telefoniju namećući im zajedničku tehnološku podlogu. Uskoro će ona dovesti do približavanja video igara, bioskopa, konverzacionih interfejsa (platforme koje imitiraju razgovor s ljudima, p.p.) i nedavnih evolucija robotike, tako da će za njihove korisnike, sadašnje granice između ovih odvojenih oblasti, praktično nestati. Zahvaljujući protoku informacija (streaming), interaktivni filmovi će, posebno na mobilnom telefonu, izbrisati tradicionalnu razliku između aktivnih i pasivnih ekrana i prodrmati sadašnji sistem minimalne zaštite zasnovane na radikalnoj razlici između filma i video igre. Svet u kom ćemo živeti karakterisaće kreacije ravnodušne mešavine realnog i virtuelnog, predlagaće nam interaktivna iskustva koja su istovremeno zasnovana na sadžajima 3D, virtuelnoj i proširenoj realnosti, nudeći mogućnosti opipljive realnosti ne samo lažnih informacija, nego i potpuno programiranih svetova. Razvoj robota koji razgovaraju će staviti tačku na interfejs ekrana kao privilegovane podloge interakcije i konkurisaće aktuelnoj ekonomiji pažnje (attention economy), koja se koristi na društvenim mrežama, a koja bi trebalo da bude zamenjena ekonomijom poverenja « économie de la confidence » zasnovane na novim

formama intimne veštačke inteligencje s digitalnim prijateljima. Razvoj robota koji vas dočekuju i prave društvo omogućuje nove forme animizma, podstičući iluziju prema kojoj čovek interaguje s mašinom obdarenom autonomijom, a ustvari interaguje s čovekom koji ga je programirao. Karikaturalne emocije i stereotipi, simulirani mašinama, doprinose osiromašenju emocionlnog izražavanja ljudi odvraćajući ih od njihove suptilnosti i uočavanja drugih važnih elemenata karakterističnih za međusobne relacije, na primer identifikacija pokreta, držanja. Preporuke u vezi upotrebe Moguća je pojava novih patoloških forimi, koje karakteriše specijalan odnos, na primer akdiktivni, prema nekim sadržajima. Međutim, razliku bi uvek trrebalo napraviti između sadržaja i podloga koje omogućuju korisniku da im pristupi s opreznošću. Preporuke istraživačima Pozivamo neurofiziologe, psihologe i filozofe da zajedničkim radom daju doprinos poimanju relacija čovek-mašine, i na taj način postave osnove etičkih interakcija sposobnih da obogate registar ljudskog izražavanja i interakcija, odupirući se na taj način onima koji doprinose njihovom osiromašenju. Kompleksne relacije između tehnologije i zdravlja ne dotiču se samo mogućnosti primene tehnologije u zdravstvu. Poželjno je primeniti princip opreznosti u vezi tehnologija, pre svega, kada se smatra da one daju neki « doprinos » izazivajući oduševljenje (ekonomsko i/ili psihološko), a kasnije se otkrije da prouzrokuju probleme koji su mogli biti ranije anticipirani. Pozivamo takođe industrije, državne institucije i privatne organizacije koje brinu o obrazovanju i digitalnom građanstvu da koriste tehnološke resurse (na primer, streaming i plug-in) čime bi se stvorili novi prostori višestrukih informacija koje bi se dobile od eksperata, roditelja i profesionalaca. Time bi se bolje shvatile i upoznale individualne ili kolektivne situacije, koje su izvor problema korisnika ekrana.

OPŠTI ZAKLJUČAK Izlagnje dece i adolescenata različitim tipovima ekrana ima višestruke efekte, koji su vrlo različiti zavisno od uzrasta korisnika. Glavni problem, kod vrlo mladih, je preterana izloženost ekranima. Kod starije dece, a posebno kod adolescenata, problem se odnosi kako na sadržaje koje gledaju, tako i na vreme provedeno pred njima. Zabrinajva problem zavisnosti, u svojim različitim oblicima, mada još uvek nisu kompletno poznate njihove patološke osnove i njihove relacije s adikcijom. Posledice na ponašanje, intelektualne i društvene aktivnosti zavise umnogome od konkretnog slučaja, koji su izgleda znatno ozbiljniji kod dece čija je opšta situacija ranjiva. Ovi negativni aspekti, vrlo promenljivi od deteta do deteta, zavisno od načina izlaganja ekranima, ukazuju na važnost budnosti, kako roditelja tako i eduaktora. Ograničavanje pristupa ekranima nije jedin cilj, izuzev slučaja kod najmlađe dece, nego je potrebno praćenje aktivnosti koje imaju odgovarajuću upotrebu ali i pozitivne efekte na intelektualne i društvene rezultate. Bolje je pratiti korisnke ekrana, poštujući striktno optimalne uslove njihovog koišćenja u pogledu javnog zdravlja, nego se suočiti s neizbežnim zdravstvenim posledicama.

Sastav radne grupe Jean ADÈS – Académie nationale de médecine Yves AGID – Académie des sciences Jean‐François BACH – Académie des sciences et Académie nationale de médecine Catherine BARTHÉLÉMY – Académie nationale de médecine Pierre BÉGUÉ – Académie nationale de médecine Alain BERTHOZ – Académie des sciences et Académie des technologies Louis DUBERTRET – Académie des technologies Bruno FALISSARD – Académie nationale de médecine Michel LE MOAL – Académie des sciences Pierre LÉNA – Académie des sciences Serge TISSERON – Académie des technologies Koordinator izdanja: Jean‐Yves CHAPRON, directeur des publications, Académie es sciences. Knsultanti Dimitri BARABÉ ‐ informaticien ‐ spécialiste des jeux vidéo Dominique CARDON – sociologue – directeur du Médialab de SciencePo David COHEN ‐ chef du service de psychiatrie de l'enfant et de l'adolescent à l'hôpital de la Pitié‐Salpêtrière ‐ professeur à l'université Pierre‐et‐Marie‐Curie Sylviane GIAMPINO ‐ présidente du Conseil de l'enfance et de l'adolescence du Haut conseil de la famille, de l’enfance et de l’âge (HCFEA) Kate GRIEVE – ingénieur, Institut de la vision Daniel MARCELLI ‐ professeur de pédopsychiatrie de l’enfant et de l’adolescent ‐ président de la Société française de psychiatrie de l’enfant, de l’adolescent et des professions associées ‐ membre du collectif Surexposition écrans. Michel PAQUES – CHNO des Quinze‐Vingts Elena PASQUINELLI – membres de la fondation La main à la Pâte – philosophe ‐ chercheuse en sciences cognitives, associée à l'Institut Nicod (CNRS‐EHESS‐ENS) ‐ membre du Conseil scientifique de l’Éducation nationale Pascal PLANTARD – professeur de sciences de l’éducation à l’université Rennes 2 ‐ CREAD ‐ anthropologue des usages des technologies numériques Simon RICHIR – professeur ‐ directeur de l’Institut Laval Arts et Métiers ‐ président de Laval Virtual Alicia TORRIGLIA ‐ directeur de recherche Inserm, Centre de recherche des Cordeliers, De la physiopathologie des maladies rétiniennes aux avancées cliniques Yvan TOUITOU ‐ Académie nationale de médecine ‐ Fondation A. de Rothschild, Mécanismes et physiopathologie des rythmes circadiens Preveo na srpski jezik Stevan Jokić